У ПАРОХИЈИ

СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ДИМИТРИЈЕ СОЛУНСКИ

КРИСТИЈАНСАНД:

Март:

Недеља (01. 03): Света Литургија – 10:00

Недеља (08. 03.): Света Литургија - 10:00

Недеља (15. 03.): Света Литургија – 10:00

Недеља (29. 03.): Света Литургија – 10:00

Април:

Недеља (05. 04.): Света Литургија – 10:00 (Цвети – Улазак Христа у Јерусалим)

Уторак (07. 04.): Света Литургија – 10:00 (Благовести)

Четвртак (09: 04.): Света Литургија – 09:00 (Велики Четвртак)

Четвртак (09: 04.): Вечерња служба – 18:00 (Велики Четвртак)

Петак (10: 04.): Вечерње и изношење плаштанице – 17:00 (Велики Петак)

Недеља (12. 04.): Света Литургија – 09:00 (Васкрс)

Понедељак (13. 04.): Света Литургија – 09:00

Уторак (14. 04.): Света Литургија – 09:00

Недеља (19. 04.): Света Литургија – 10:00

Недеља (26. 04.): Света Литургија – 10:00

ЦО Парохије

17. јануар;

14. фебруар;

14. март;

04. април;

09. мај;

06. јун.

Исповест парохијана који се спремају за Свету тајну Причешћа почиње у 09:30.

јереј Горан Спасојевић

Драга браћо и сестре, нека нас светлост Христова све обасја и да радост рођења јединога Спаситеља и Дародавца свих вечних добара буде свагда са свима нама.

На Божић нас Христос све сабира око Себе да Га славимо и да се као браћа и сестре, као Народ Божији, око Њега окупимо и духовно угрејемо. У овим празничним данима да будемо ближи једни другима јер смо близу Христа Господа, сви смо као велика породица на духовној гозби код Богомладенца Христа, Који нам и сада као некада поручује: Будите једно као што смо Отац Мој и Ја једно!

Требамо схватити да смо сви скупа на једном заједничком Божијем делу и да ту без Христа Путеводитеља и једни без других не можемо постићи никакав успех. Само у литургијско-молитвеној заједници, сабрани око Трпезе Господње, сви заједно ћемо, свако по свом дару, по мери своје вере и љубави, са благословом Божијим допринети да она светлост која је обасјала све који седе у тами и у сенци смрти – у ноћи Христовог Рођења, у ноћи која је постала светлија од свакога дана – да та иста светлост и нас озарава, а преко нас и наше ближње.

Са овим мислима све Вас са братском љубављу поздрављамо сверадосним поздравом:

МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!
ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

Желимо Вам благословену и успешну Нову 2015. годину Господњу.

Свештеник Горан Спасојевић са члановима Црквенога Одбора

Деца су чудан свет — она се привиђају и сањају. Уочи кићења јелке и на само вече уочи Божића, стално сам сретао на улици, једног малишана који није имао више од шест–седам година. По страшном мразу био је одевен готово као лети, само му је грло било умотано неким старим шалом — значи, неко га је ипак спремао и слао. Он је ишао »са испруженом руком«; то је технички термин — који значи просити милостињу. Тај израз су измислили сами малишани. А таквих као он има много. Мотају се по вашем путу и плачно говоре неке научене речи. Овај, међутим, није кукао, већ је говорио некако наивно и невично ми гледајући са поверењем у очи — а то значи тек је почињао да се бави прошењем. На моје питање рекао ми је да му сестра лежи болесна и без посла; можда је истина, али ја сам касније дознао да ових малишана има безброј: шаљу их да просе и по најстрашнијој хладноћи и, ако ништа не сакупе, сигурно их чекају батине.

Кад накупи нешто копејки, малишан се помодрелих и скочањених руку враћа у неки ћумез, где пијанчи банда нерадника, од оних који »почињу штрајк у фабрици у суботу и не враћају се на посао пре среде увече«. Тамо, у ћумезима подрума, с њима пијанче њихове гладне и истучене жене, тамо пиште њихова гладна мала деца. Вотка, прљавштина и разврат, али главно је вотка.

Малишана са испрошеним копејкама одмах шаљу у крчму, и он доноси још пића. Ради забаве и њему понекад налију у уста чокањ вотке и кикоћу се кад он, губећи дах, пада на под, готово без свести,

»…и у уста ми је вотку одвратну
немилосрдно сипао…«

 Кад поодрасте, што пре могу гурну га некуд у фабрику, али све што заради, и даље је дужан доносити нерадницима, а они опет то пропију. Али и пре но што ступе у фабрику, оав деца постају прави преступници. Она скитају по граду и знају у подрумима таква места кроз која се може проћи и где се може неприметно преноћити. Један од њих је спавао неколико ноћи узастопно у корпи код неког вратара који га није приметио.

Они, наравно, постају и ситни лопови. Крађа постаје страст чак код осмогодишње деце, која понекад нису свесна својих преступа. На крају подносе све — глад, хладноћу, батине — само ради слободе, и беже од својих нерадника да скитају по својој вољи. Понекад то дивље створење ништа не схвата, ни где живи, ни које је народности, има ли Бога, постоји ли цар; причају о њима чак такве ствари, да човек не верује својим ушима, а, међутим, то су чињенице.

II

Али ја сам романсијер и чини ми се да сам једну »причу« сам измислио. Зашто пишем »чини ми се«, када сигурно знам да сам је измислио, али мени изгледа да се то негде и некада десило и да се десило управо уочи Божића у неком огромном граду и по страшној хладноћи. Причињава ми се да је живео у подруму малишан, али још сасвим мали, коме је једно шест година или још мање. Тај малишан се пробудио једног јутра у влажном и хладном сутерену. Био је одевен у некакав капутић и дрхтао је. Дах му је излетао као бела пара, и, седећи у куту на неком сандуку, из досаде је хотимично пуштао ту пару из уста и забављао се гледајући како излази.

Био је веома гладан. Неколико пута од зоре прилазио је дрвеном лежају, где је на простирци и са некаквим завежљајем под главом лежала болесна његова мајка.

Како се она овде нашла?

Мора да је допутовала са својим малишаном из другог града и разболела се изненада. Власницу преноћишта су још пре два дана одвели у полицију. Станари су се разишли уочи празника — а једини који је остао, лежао је већ дан и ноћ мртав-пијан — и није могао дочекати празник!

У другом углу собе јечала је од реуматизма нека осамдесетогодишња старица која је некада и негде живела као дадиља, а сада је умирала самотна, јаучући и гунђајући на малишана, тако да се већ почео бојати да приђе њеној постељи у углу.

Воде да се напије нашао је негде у ходнику, али корице хлеба нигде није нашао, и већ је десети пут прилазио да пробуди своју маму. Страшно му је, најзад, било у мраку: одавно је већ пао мрак, а лампу нису упалили.

Опипао је мамино лице и зачудио се што се она уопште не миче и што је хладна као зид.

»Много је овде хладно«, помислио је, постојао мало, и несвесно заборавивши своју руку на рамену покојнице. Затим је духнуо у своје прстиће да их огреје и, одједном, напипавши на лежају своју стару капу, полако, пипајући по мраку, изашао из сутерена. Он би и раније пошао, али се стално бојао неког великог пса који је, горе, на степеницама, цео дан завијао пред суседним вратима. Али пса сада није било, и он је одједном изашао на улицу.

Господе Боже, какав град! Никада тако нешто није видео. Тамо, одакле је дошао, ноћу је црна помрачина — један фењер на целу улицу. Прозори ниских, дрвених кућица затварају се капцима; на улици, чим се смркне, нигде никога — сви се затварају по кућама, и само завијају читави чопори паса, стотине и хиљаде их завијају и лају сву ноћ.

Али је зато тамо било тако топло, и давали су му да једе, а овде — ах, Господе, да му је сад да једе! . . . И каква је овде врева и тутњава, каква светлост, и људи, и кочије, и зима, и мраз!

Ледена пара дизала се од преморених коња, из њихових задиханих врелих њушки; кроз сипкав снег одзвањају о камење потковице, и сви се тако гурају, и, Боже . . . тако му је се јело, макар неки комадић хлеба, и тако му је одједном хладно за прстиће. Поред њега је прошао чувар реда, али се окренуо да не види малишана.

Ево опет једна улица — ох, како је широка! Овде ће ме сигурно прегазити! И како сви вичу, трче и јуре кочијама, а светлости, колико светлости!

А шта је ово? Ух, какво велико стакло, а иза стакла соба, а у соби неко дрво до таванице. То је јелка, а на јелки колико свећица, колико златних хартијица и јабука, а свуда око ње луткице и мали коњићи; по соби трче деца, лепо одевена, чиста, смеју се и играју се, и нешто једу и пију.

Ено, она девојчица почела је да се игра са дечаком — како је лепа девојчица! Ево, и музика се чује кроз прозор.

Малишан гледа, чуди се, већ се и смеје, али сад га боле прстићи и на ножицама, а на ручицама су му већ сасвим помодрели, већ не могу да се савијају, и боле га кад миче с њима. И одједном малишан осети да га много боле прстићи, заплака се и потрча даље… и, ево, поново је видео кроз друго стакло собу, и тамо је дрвеће, а на столовима разни колачи: од бадема, црвени, жути, и седе тамо четири богате госпође, па ко дође, оне му дају колача, а врата се отварају сваки час, са улице улази много господе.

Малишан се прикраде брзо, отвори врата и уђе… Ух, како су почели да вичу на њега и да машу рукама! Једна госпођа брзо му је пришла и тутнула у руку копејку, па му је отворила врата — на улицу! Како се уплашио! А копејка му је одмах испала и звечећи откотрљала се по степеницама: није могао да савије своје помодреле прстиће и да придржи копејку.

Истрчао је малишан на улицу и пошао брже-брже, а куда — ни сам није знао… Опет би се заплакао, али се бојао, и трчао је, трчао и хукао у ручице. Обузимала га је туга, јер се наједном осетио тако усамљен, и било му је ужасно… одједном… о, Боже! Шта је ово опет? Стоји маса људи и диви се — иза стакла прозорског биле су три лутке, мале, одевене у црвене и зелене хаљинице, као да су живе! Неки старчић седи, и као да свира у виолину, још друга два такође стоје ту, свирају у мале виолинице, и по такту машу главама, један у другога гледају, а усне им се мичу, говоре, стварно говоре — само се због стакла ништа не чује…

Малишан је у први мах помислио да су они живи, а кад се досетио да су то лутке — изненада се насмејао. Никад није видео такве лутке, и није знао ни да постоје! И хтео би да заплаче, али су му те луткице тако смешне.

Одједном му се учини да га је неко отпозади зграбио за капутић: велики и зао дечак стајао је поред њега, и одједном га ударио по глави, збацио му капу, и ударио га ногом испод колена. Малишан се преврнуо на земљу; тада људи повикаше, он претрну од страха, скочи и поче бежати, бежати, и одједном је утрчао — ни сам не зна куда — испод неке капије, у туђе двориште — и чучнуо иза наслаганих дрва: »Овде ме неће наћи, а и мрак је.«

Чучнуо је и згурио се, а никако није могао да одахне од страха, и одједном, сасвим изненада, било му је тако пријатно: ручице и ножице су наједном престале да га боле и било му је тако топло, као на пећи!… Тргао се и сав уздрхтао: ах, он је то овде био заспао! Како је добро ту спавати!

»Поседећу овде, па ћу опет поћи да погледам оне лутке«, помислио је малишан и осмехнуо се када се сетио лутака, »стварно су као живе!«… И одједном му се причу да је над њим његова мама запевала песмицу. »Мама, ја спавам, ах, како је овде лепо спавати!«

— Хајдемо к мени, малишане, да китимо јелку — прошапутао је над њим одједном неко тихим гласом.

Помислио је да је и то говорила његова мама, али не, није она; ко га је то звао он није видео, али неко се сагнуо према њему, загрлио га у тами, а он му је пружио руку и… и одједном… о, каква светлост! О, каква јелка! Као да и није јелка — он још таквог дрвета видео није! Где је он то сад: све блиста, све се сија, а свуда око њега лутке — али не, то су све дечаци и девојчице, само тако сјајни, сви се они вију око њега, лете, сви га љубе, узимају га, носе са собом, и он сам лети, и види: гледа га његова мама, и смеје му се радосно.

— Мама! Мама! Ах, како је лепо овде, мама! — довикује јој малишан, и опет се љуби да децом, и жели да им што пре исприча о оним луткицама иза стакла. — Ко сте ви, дечаци? Ко сте ви, девојчице? — пита их он, смешећи се и љубећи их.

— Ово је Христова јелка — одговарају му они. — Код Христа је увек на овај дан јелка за малу децу која тамо доле немају своје јелке…

И дознао је да су сви ови дечаци и девојчице били исто таква деца као и он — али једни су се посмрзавали још у својим котарицама, у којима су их оставили на степеништима пред вратима петроградских чиновника; друга су се угушила код чухонки[1] дојкиња — које је изнајмио дом за сирочад; трећа су умрла на сасушеним грудима својих мајки (за време самарске гладне године), четврта су се погушила од смрада у вагонима треће класе — и сви су они сада овде, сва су она као анђели, сва су код Христа, и Он је лично међу њима, и пружа им руке, и благосиља њих и њихове мајке грешнице…

А мајке ове деце стоје ту, са стране, и плачу свака познаје свог дечака или девојчицу, а они долећу и љубе их, утиру им сузе својим ручицама и моле их да не плачу, јер је њима овде тако лепо…

А вратари су ујутру нашли доле иза сложених дрва мали леш залуталог и смрзнутог дечака… Пронашли су и његову мајку… Она је још пре њега умрла — срели су се код Господа на небу.

А зашто сам измислио овакву причу, која не иде у обични дневник, и то пишчев? А обећао сам приче претежно о стварним догађајима! Али у томе и јесте ствар што се мени стално чини да се све ово стварно могло десити — наиме, оно што се одиграло у подруму и иза сложених дрва; а оно о јелци Христовој — то не знам шта да вам кажем, да ли се могло десити или није. Али ја сам зато романсијер да измишљам.

 Превод др Милосава Бабовића

 [1] Погрдан назив за Финце.

(Преузето са сајта: http://sloven.org.rs)

]]> http://svetidimitrije.no/vesti/2590/fjodor-dostojevski-malisan-kod-hrista-na-bozicnoj-jelki.htm/feed 0 http://svetidimitrije.no/vesti/2577/raspored-bogosluzenja-za-januar-februar-2015-godine.htm http://svetidimitrije.no/vesti/2577/raspored-bogosluzenja-za-januar-februar-2015-godine.htm#comments Thu, 01 Jan 2015 01:45:26 +0000 http://svetidimitrije.no/?p=2577 РАСПОРЕД БОГОСЛУЖЕЊА ЗА ЈАНУАР-ФЕБРУАР 2015. ГОДИНЕ

У ПАРОХИЈИ

СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ДИМИТРИЈЕ СОЛУНСКИ

КРИСТИЈАНСАНД:

Јануар:

Недеља (04. 01): Света Литургија – 10:00

Уторак: (06. 01.): Вечерња служба (Бадње вече) - 18:00

Среда (07. 01.): Света Литургија (Рождество Христово – Божић) – 09:00

Четвртак (08. 01.): Света Литургија (Сабор Пресвете Богородице) – 09:00

Петак (09. 01.): Света Литургија (Св. прв.муч. и арх.ђк. Стефан) – 09:00

Недеља (11. 01.): Света Литургија - 10:00

Среда (14. 01.): Света Литургија (Обрезање Господње, Св. Василије Велики – Нова Година) – 09:00

Недеља (18. 01.): Света Литургија (Крстовдан) – 10:00

Понедељак (19. 01.): Света Литургија (Богојављење) – 09:00

Уторак (20. 01.): Света Литургија (Сабор Светог Јована Крститеља) – 09:00

Субота (24. 01.): Света Литургија (Прослава Савиндана; Скупштина парохије) – 10:00

Недеља (25. 01.): Света Литургија – 10:00

Уторак (27. 01.): Света Литургија (Свети Сава Српски) – 09:00

Фебруар:

Недеља (01. 02.): Света Литургија – 10:00

Недеља (08. 02): Света Литургија – 10:00

Четвртак (12. 02.): Света Литургија (Света Три Јерарха) - 09:00

Недеља (15. 02.): Света Литургија (Сретење Господње) – 10:00

Недеља (22. 02.): Света Литургија – 10:00

Понедељак (23. 02.): Покајни канон Андреја Критског (почетак Великог Поста) – 18:00

Уторак (24. 02.): Покајни канон Андреја Критског – 18:00

Среда (25. 02.): Покајни канон Андреја Критског – 18:00

Четвртак (26. 02.): Покајни канон Андреја Критског – 18:00

Године тако сваке, пред освит светог дана,
Преображен у дете, силази Божји син.
Без трновог је венца; без голготских је рана.
На лицу му је радост, у руци бели крин…

Иде небеско дете, не остављајућ’ трага.-
На челу му је звезда; сваки јој зрачак нов.-
О, ноћас ће му уста, божанска уста, драга,
Са благословом прићи под сваки људски кров…

Нечујно ће да да уђе у колибе и собе,
Посуте златном сламом, где лебди свети кад;
Где нема ноћас мржње, ни у срцима злобе;
Где тамјан миром блажи, а песма гуши јад.

… Корача драго дете; небеско Божје чедо,
И благим очима гледа; с љубављу гледа свет.
С праштањем гледа људе; к’о што је некад гледо.
Невине, чисте душе, к’о бели кринов цвет…

А кад звона груну, и мирбожање зачне,
Мали ће Христ се дићи са Земљинога тла;
И блистаће му тугом божанске очи, плачне,
Што живе још и данас једнако стара зла.

Иван А. Иљин

„Ако Ваш Бог постоји, покажите нам га! Где је он? Где станује? Где је Његово место? Нигде! Ни један микроскоп га није открио. Ни из једног телескопа се не да видети. Није ли зато боље прекинути сличне брбљарије?“.

На овако изазовно питање треба неизоставно дати одговор – одговор једноставан, јасан, научан и тачан. Довољно дуго смо оклевали.

Где се налази наш Бог?… Ако под тим „где“ претпоставимо одређено место у простору, онда се Он налази нигде. Али, ви, господо безбожници, морате, тим пре, да признате постојање реалности којима се бави и позитивна наука, али које у простору не заузимају место. То су предмети без „где“, без резиденције, без места пребивања и становања; применити на њих микроскоп и телескоп, атомску енергију и хемијску формулу бесмислено је; али њима се, не мање, баве читави универзитети. Покушајте, господо, са вашим „где“, да се обратите правницима (управо тако: кроз микроскоп ваља гледати купопродају, уговоре о најамнини, право на одабир); или, покушајте да добијете савет од математичара (на пример: „Где се налази место диференцијала или чисте величине у простору?“); обратите се психолозима и питајте их за тачну тежину душе, намучите логичара питањем може ли се кроз телескоп видети појам. Резултат тог вашег покушаја за вас може бити само постиђе, а за сваког другог – бесмислица. Дакле, прекините своје брбљање о „где“!

И спасавајте се, господо моја! Промените што пре своје неопрезно питање. А, тако? Имате боље питање: питате не проистиче ли познање Господа из одређеног искуства, и да ли је то искуство доступно свима?

Да, наравно, такво искуство постоји; и, као о сваком искуству, о њему се треба старати и развијати га. Зато је оно недоступно свима. Баш као у науци и уметности, три, четири, пет година заредом ваља слушалац високе школе да се стара о својој вештини и да је развија како би понешто правилно примио и разумео; а ви бисте сад, одмах, да судите о Богу? Ко вас је научио превртничкоме мишљењу, ко вас је научио да снагом просуђивања овладава сваки човек? Ко је тај који зна све? Ко се осећа у свакој области као код куће? Морају учити и трудити се један лимар и један чизмар, а ви бисте у тој, најдубљој и најпрфињенијој, области духа хтели одмах с неба па у ребра?!

Какав је то наук? Морао бих одмах да вас уведем у предсобље, где ћу вас и напутити, јер управо тамо почињу самосталан живот и промисао; тамо треба предати самога себе, отворити широм своје срце, отворити духовно око, осетити, усвајати, освајати, градитељски стварати… Тамо је неопходно старати се о својој души и прочишћавати је.

То искуство отпочиње од љубави. Ко њоме не овлада, ко проповеда једино мржњу, тај остаје пред вратима. Међутим, љубав мора да буде истинска, душевна и искрена; овде не помаже млако лицемерје. Та љубав мора да има додира са карактером, истинским, неподељеним карактером, са усавршавањем; у свему – у природи, у уметности, у односима човека са човеком, у науци, у социјалном поретку. Тамо где се укрштају љубав и карактер, где љубав према савршенству постаје пламен, тамо почиње религиозно искуство, тамо се човек находи у зрачењу Господњем, тамо он сме да пређе из предсобља у унутрашње одаје спокоја. И нија нам дозвољено да му откријемо оно што ће морати да проживи у њему.

Ако то не желите, господо, онда идите својим путем; али будите барем толико коректни да не судите о ономе чему нисте дорасли. Инаће ће вас опет постићи стид.

Иван А. Иљин

„Ама, слушајте људи, размишљајте и о овим стварима! Додуше, тешко ће се наћи неко ко ће моћи да макар ишта објасни: – како му све то дође?! А о самој смрти кад размишљате? – Е, тек о њој, чини ми се, нико ништа не зна, нити разумева! Јер то је, – кажу неки, – тренутак кад свему дође крај, па крај и сваком размишљању. Видите ли да и ми, који смо прошетали кроз целу медицину и свакодневно по њој трагамо, правога одговора на загонетку смрти ни у њој не налазимо!“

- Кад је реч о увек занимљивој загонетки смрти, сад ћу вам – рећи ће спремно доктор Видоје обраћајући се своме друштву, – испричати нешто необично што сам доживео.

И кад се слушаоци с пажњом окупише око њега, он их обухвати погледом, па видевши да ће имати довољно стрпљења, отпоче.

- Пролазио сам журно једног раног поподнева хирушким шок – одељењем да видим неке од својих болесника. Љубисава сам знао само из извештаја колега, да је млађи човек, да је оперисан од застарелог гнојења у трбуху и да једва ако се извлачи из тешког стања. Погледах према његовој постељи и хтедох проћи, кад он, спазивши ме, повика за мном јаким гласом:

- Докторе,… докторе…!

Упитах се у том тренутку шта би он могао баш од мене да тражи, па се вратих. Улазећи у собу видим: човек сео на постељу, на лицу му сија благ осмејак и израз као да се решио свих брига, а став као да говори да се у њему нешто значајно збива. И у магновењу, сводећи своје знање о „његовом случају“ и упоређујући га са овим изненадно повољним његовим изгледом, помислих: шта је сад ово. И пре но што моја мисао доби завршан облик, ја зачух радостан глас пун свечаног узбуђења:

- Докторе, ја умирем! ‘Одите овамо да се поздравимо!

Збуних се. Помислих најпре да је човек у бунилу, па приђох ауторитативно, као што доктори умеју, његовој постељи, пипнух пулс и трбух, па да га утешим рекох:

- Немојте, Љубисаве, нисте ви тако лоше! Будите стрпљиви, биће боље!

Међутим, Љубисав није марио за мој преглед, и понет неким сазнањем, а потпуно свестан, одговори ми:

- Ма не, докторе, ја заиста умирем. Ја знам да морам умрети. Таква је моја болест. Него сам вас звао да се од вас опростим и да кажете својим колегама да им захваљујем на свему што су за мене учинили. Потрудили су се колико су могли…

Видећи пред собом свесна човека у његовом свечаном тренутку, видећи у његовом лику неку духовну вредност коју нисам ни слутио, ја се осетих као на молитви, измакох се и стадох готово мирно, посматрајући с поштовањем како се овај сељак опрашта са животом. А он, седећи на својој самртничкој постељи полууздигнуте главе, сваки пут крстећи се широким покретима, говораше отприлике ове речи:

- Боже, хвала Ти на дару! Хвала Ти на оволико колико сам поживео! И опет: Боже, хвала Ти на дару!

Док је мене хватала вртоглавица од његове „теологије“, и док сам размишљао како пред собом видим савременог Јова, чудећи се од куд му у овом тренутку тако кристално јасан хришћански став према смрти, и довијајући се да погодим у којим се то оквирима његов духовни живот могао дотле развијати, – признавао сам да овакво схватање живота као дара Божјег и овако јасне речи у самртном часу ја, који по своме позиву деценијама испраћам на онај свет и неуке и учене, још не чух. Глава као да ми је горела од ових размишљања. Видео сам и по трећи пут: свечан знак крста, и чуо речи: „Боже, хвала Ти на дару!“ Па онда:

- Свети Алимпије, заштитниче мога дома, Крсна Славо моја, помози мојој деци да сачувају веру. Нека те и она увек славе!

Чинило ми се да сам био на богослужењу, а да је Љубисав стајао пред олтаром. Али у недоумици шта као лекар да кажем човеку, излазећи само рекох:

- Биће добро, Љубисаве, биће добро!

И док сам журио даље за неким другим послом, размишљао сам: „Свако би могао да позавиди Љубисаву на оваквом умирању. Таквом смрћу бих и ја волео да умрем! – Знам поуздано, Господе, бићеш милостив слуги Твоме Љубисаву!“

Кад сам кроз сат – два завршио свој посао, одох поново да видим шта је било са Љубисавом. Рече ми сестра:

- Љубисав је умро у 15 часова. Полако се гасила свест. Звао је неке чланове своје породице. И најзад, срце је престало да куца…

Шта дакле на то да кажем. Тај човек, далеко од својих најближих, немоћан и тако рећи затворен на такво једно место које зна само за муку и бол, где се изнемогло, некад полусвесно или несвесно, пати и не ретко опрашта са животом, – понашао се као да његова животна драма тек сада иде ка врхунцу. Као да се одиграва у присуству духовних бића која га гледају. Као да је стао пред самог свога Створитеља, па му ничије друштво више и не треба. А он се према своме Створитељу, свестан свога „бити ли не бити“, понаша као према милостивом оцу, кога воли, и та га љубав испуњава смислом и срећом и у смртном часу.

- Ето, ја вам испричах како је изгледао сусрет човека с Богом, – па просудите, заврши доктор Видоје.

- Ама људи, замислите како бисмо се ми понашали у томе часу, рече неко дирнут овом причом. Није ретко да наш сељак тако умире. Имамо ми нечем и од њега да се научимо!

Хаџи-Недељко Кангрга