Ima dobre dece u ovoj našoj lepoj zemlji.

BRAVO momci, ulepšali ste mi ovu godinu!

Iz Bačke Palanke.

12. 14. i 16. godina!

Pršte!

Zašto ne mogu?
Zato što na teritoriji gde ja živim internet je jedno ZLO koje mora da se iskoreni u svim firmama i na svim nivoima.
Još uvek nismo stigli do odluke da internet treba da postane svakodnevica, sa ograničenom mogućnošću pristupa pojedinim web destinacijama.

Ako se kojim slučajem desi da vas okarakterišu kao nekoga ko je već neko vreme na internetu, može da vam se desi da popijete otkaz ili da budete počašćeni neosnovanom pljuvačinom.

Ovde gde ja živim i radim, mladim, vrednim i ljudima željnim znanja i svima onima koji pokazuju rezultate niko ne pomaže. Niko ne želi da vidi da bi možda njihov digitalni indentitet mogao da bude iskorišćen u cilju poboljšanja kako uslova rada, tako i produktivnosti.
Pa čak i ako postoje rezultati, i kada se ti rezultati obilato koriste, niko vam neće reći bar “OK, samo tako nastavi”, već će vam se još podsmevati.

Ovde gde ja živim nije dobro biti žena. Tamo gde radim pogotovu. Žene su nesposobne, glupe i dobre su samo za poslove koji se slabo plaćaju, još ako pride progovore, onda postaju kurve, opajdare i sve ono što muškom svetu padne na pamet.

Isti taj svet koji će po vama pljuvati i koji će se svojski truditi da vas unazadi u svakom mogućem trenutku, žaliće se na zastarelost pojedinih organizacija (toplana, vodovod, elektodistribucija, opština …) i braniće svoju žensku decu jer su zapravo samo ona drugačija i ne pripadaju grupi “balkanskih žena”. Njihove su žene drugačije, njihove su ćerke drugačije, njihova su muška deca najsposobnija, njihove su diplome vrednije.
Sve je njihovo brže, bolje i pametnije.
I oni su brži, bolji i pametniji.
Sve između su gola govna, kurve, opajdare i jalovina.

Napisala sam gomilu jednu tekstova ko sve i šta radi i umesto promena na bolje dobila značku “neprijatelj I klase”.
Uz povike “Eliminiši neprijatelja!”
Umesto utehe, rešenja ili predloga bar, redovno dobijem samo pitanje – “Što se kačiš?”

Zato dragi moji net prijatelji, ja više neću da se kačim. Neću da pišem o gradu u kome živim, o školi gde idu moja deca, o firmi u kojoj radim, o komšijama sa kojima delim zgradu, jer većinu vas uopšte to ne interesuje a ja više nemam snage da se nerviram, što zbog toga što VIDIM gde ide ovaj VAŠ svet a gde ide ovo moje “malo misto” gde živim, što zbog toga što moje tekstove okarakterišete kao đubre. Nešto neprimenjivo na globalnom nivou.

Čista jalovina!

A svi znaju šta se radi sa jalovinom i kako se presuđuje jalovim ovcama.

I realno i digitalno.

Timacum Minus (Ravna, Kuline ili Gradište) je najstarije vojno utvrđenje u timočkoj oblasti. Lokalitet se nalazi nadomak sela Ravna, severno od Knjaževca na obali Belog Timoka. Utvrđenje i prateće naselje datiraju iz I veka naše ere i traju sve do Justinijanove obnove carstva u VI veku. Prva istraživanja datiraju iz 1899. godine (Antun fon Premerštajn i Nikola Vulić), dok u novije vreme ona počinju 1975.godine pod pokroviteljstvom Arheološkog Instituta iz Beograda i Zavičajnog muzeja iz Knjaževca.
Tekst preuzet odavde.

Antički Timacum Minus leži na levoj obali Belog Timoka, severoistočno od današnjeg sela Ravna, na rimskom putu Ma185i8-K.a11apa. Utvrđenje pravougaone osnove (110×138,5 m) nastalo je u I veku. Pominje se 78. godine kao sedište jedne rimske jedinice – kohorte I Thracum Syriaca, koja je prebačena u Meziju. Obnovom i dogradnjom, tokom 1P-1U veka, utvrđenje dobija kule u čije su zidove ugrađeni spomenici sa obližnje nekropole iz ranijeg perioda. Poslednja obnova utvrđenja je iz doba cara Justinijana. Ravna je tada bila deo unutrašnjeg limesa zaštite carstva od provale varvara. Karakteristično je da zidovi pojedinih kula formiraju trougao ili petougao sa šiljastim završetkom na spoljnoj strani. Ovakva ojačanja dobijaju i druga utvrđenja iz tog perioda, ili samo pojedine kule na mestima gde se očekuje najžešći napad neprijatelja. Izvan utvrđenja otkrivene su dve građevine: terme, severoistočno, i jedna civilna građevina sa hipokaustom, jugozapadno. U srednjem veku je na ovom prostoru bila velika nekropola. Arheološka iskopavanja i konzervatorski radovi su u toku.

Timacum Minus (Ravna, Kuline ili Gradiste) predstavlja rimsku naseobinu ciji temelji datiraju iz prvog veka nase ere i traju kasnije do Justinijanove obnove carstva u VI veku (mada ima dokaza da su ovde vojne jedinice rimskih legionara boravile i pre ovog veka). Lokalitet se nalazi nadomak sela Ravne, severno od Knjaževca u ravni leve obale Timoka na jugoistocnim padinama planine Tupiznice. Prva istrazivanja datiraju iz 1899. godine (Antun fon Premerstajn i Nikola Vulic), dok u novije vreme ona pocinju 1975. godine pod pokroviteljstvom Arheoloskog instituta iz Beograda i Zavicajnog muzeja iz Knjazevca. Destine primeraka rimskih spomenika karakteristicnih po natpisima koje nose (zrtvenika, carskih pocasnih natpisa, nadgrobnih stela i sl.), kao i brojni primerci anticke bronzane i mermerne skulpture, reljefi i drugi predmeti visoke umetnicke i zanatske vrednosti, pronadjeni su u toku ovih sistematizovanih naucno-istrazivackih radova, ali i ne mali broj prilikom poljoprivrednih radova na selu. Jedan deo ove bogate kolekcije cuva se danas u muzejima u Beogradu, Nisu, Zajecaru i Knjazevcu. O konzervaciji i restauraciji brine Zavod za zastitu spomenika kulture iz Nisa. Iz sacuvanih opisa i planova vidi se da je dominantan polozaj zauzimalo utvrdjenje sa visokim, dobro sacuvanim bedemima i kulama. U neposrednoj okolini razvijalo se naselje (20 hektara) sa objektima za stanovanje, vilama, hramovima, termama…Tako ovaj park obuhvata nekoliko celina:

TVRDJAVA (I-VI veka nove ere) je sluzila kao logor rimske pomocne jedinice-kohorte i primala je od 500-1000 vojnika, pesaka i konjanika. Samo utvrdjenje od nastanka nekoliko puta je dogradjivano i te se etape (njih cetiri) mogu videti na samim zidinama. Unutrasnjost logora bila je organizovana po uobicajenim rimskim normama (ukrstene pod pravim uglom, kapije sa porticima na sve cetiri strane utvrdjenja) uz izuzetak jedne kruzne gradjevine koja je verovatno sluzila za obezbedjenje pijace vode.

TERME poticu iz II veka n.e. a prepravljane su u IV veku. Pocivaju na sistemu stubica koji su drzali pod, a izmedju njih je strujao topao vazduh iz lozista i ravnomerno grejao prostorije. Ulaz se nalazio sa istocne strane i sluzio je kao garderoba, a imale su jos i mlako zagrejanu prostoriju i dve jace zagrejane prostorije sa po jedinim lozistem kao i hladno kupatilo sa manjim bazenom. Bila su omiljeno mesto za sastajanje vojnika.

LAPIDARIUM se nalazi u skolskom dvoristu u Ravni i obuhvata zbirku kamenih spomenika pronadjenih prilikom arheoloskih istrazivanja u priodu od 1975-1990. god. Oni su mahom izvadjeni iz bedema utvrdjenja ili su dobijeni na poklon od mestana i od kolekcionara Ljubise Rajkovica-Kozeljca. U pitanju su obicno nadgrobni spomenici, pocasni spomenici, zrtvenici, a svi sa natpisom. Oni su veoma vazan i pouzdan izvor za proucavanje i poznavanje vojnih, administrativnih, etnickih, drustvenih, kulturnih i verskih zbivanja o kojima, osim starih podataka u zapisima ili jos nedovoljnim arheoloskim nalazima nema dovoljno podataka. Rimski spomenici sa natpisom iz Ravne nalaze se u muzeju u Nisu (lapidarium u niskoj tvrdjavi).
Tekst preuzet odavde.

Linkovi:

• Arheo-etno park u selu Ravna
• Etno park – slike
• Römisches und frühbyzantinisches Castrum und Siedlung aus dem 1. bis 6. Jahrhundert n. Chr. Fotogalerie
• Karta terena iz Rimskog doba

I tako, odradio to moj kolega, i posl’o.
Posle 2 dana ga zvali da mu kažu da nije nešto u redu.
On pit’o šta nije u redu.
Oni mu rekli da im ne odgovara program.
Mnooogo složen, i ne može baš svako da ga zna. I ne treba mi da se pravimo mnogo pametni, već treba da svoje znanje prilagodimo potrebama firme.

I da je za taj naš eksperiment od sistematizacije potrebno koristiti word, naročito kad se podaci upisuju u tabele i naročito ako pri tom postoji i neka računica ili više njih. Treba bre lepo da se izračuna na digitron pa tek onda da se upiše u tabelu.

Excel nije pogodan jer ima milion kolona i redova, i ne može čovek da stigne da ih obriše kad treba da štampa.

Šta će, moj kolega prebacio onom nesrećniku iz excela u word jerbo nesrećnik za word čuo a za excel još nije.
Ka’ će, ‘bem li ga.

Men’ ostalo samo da pitam:

- Dinkiću, majke ti, u koju nas to jEvropu vodiš?

Nema ni veze koja je, ja samo da te obavestim da smo spremni i da smo prilagođeni 100%! Word je brate vrh!

…. samo kad vidim ko će sve da ide u tu jEvropu, ič mi se ljudi ne ide.

Ne mogu više da ponavljam.

Za ovih godinu dana se ništa nije promenilo, sem par upravnika, direktora, šefova … postavljeni su uglavnom oni potaman.
Neki su postavljeni virtuelno, država ih nije imenovala, ali direktor jeste. Oni su direktori za radnike, a ovako nisu, kad treba nešto da se potpiše i da se pozove na odgovornost direktori ne postoje.

Pošto je Dinkić rekao da nema otpuštanja, neki su nastavili da ne dolaze na posao i da uredno primaju platu.
Da bi ih naterali da dolaze oni su namestili na ulazu aparat za čekiranje.
I on radi.

Karticu doduše može da drži bilo ko i da čekira na početku i na kraju radnog vremena. Niko ne kontroliše. Služba zaštite nije dovoljno plaćena.

Šta ko radi tokom radnog vremena je nevažno.

Slušam b92 maločas i ne mogu da verujem.
Radi se o bolovonjima bez pokrića.
Dakle znaju da postoje neopravdana bolovanja, znaju koji su ti radnici, koji su ti lekari koji ta bolovanja otvaraju, pa izvolite recite im više imena i prezimena.

Recite više da taj Petar Petrović čim krene proleće ode na bolovanje da bi orao i kopao.
Recite više imena i prezimena ološa koji se tretira kao zaposleni, koji ne zna gde mu je radno mesto i koja su mu zaduženja.

Dinkiću, zasr’o si čoveče i ajd što si zasr’o sereš i dalje i boli te uvo. Jedino ti važno da se integrišeš sa lokalnim političarima da obezbediš glasače.

Ova informacija na B92 nije bezveze, možda je početak odmotavanja klupka, ja se iskreno nadam da jeste, da ispravi Dinkić ono što je zasrao, i da kaže više ne da neće biti otpuštanja, nego da će da leti pola firme.

Sve dok se to ne kaže, nećete naterati da rade one koji godinama ne rade a primaju platu, koji su osigurani, koje niko ne sme da skine sa platnog spiska i iz sistematizacije sa rečima “niko do sad to nije rešavao, pa neću ni ja, što da se zameram”.

A ja, pošto sam bolesna, idem u ponedeljak na bolovanje, da se upišem u broj onih koji povremeno odlaze na bolovanja zato što su bolesni, i koji su dužni da se svakog jutra jave na radno mesto sa fiksnog telefona da ne moraju da dolaze da ih proveravaju.

Kada sam upisivala, Statutom fakulteta, te studije su trajale 4 godine. U međuvremenu je dodat i 9. semestar i dodata još nekoliko ispita, a ispiti koji su se polagali pojedinačno na različitim godinama, na primer odbrana 1 i odbrana 2, marksizam i sociologija, francuski 1 i francuski 2, nacrtna geometija, tehničko crtanje i mašinski elementi (3 u 1) spajani su u jedan ispit.

Na kraju, kad me neko pita koliko ispita ima taj tvoj fakultet, ja ne znam da mu kažem. Ako se računa svaki pojedinačni izlazak, svaki kolokvijum, pismeni i usmeni, a bilo je svega toga jer je Tehnički fakultet u pitanju, stigla bih do stotke da ne trepnem.

Nakon završenog fakulteta, svaki normalan diplomirani inženjer može da bira gde će primeniti ta svoja stečena znanja. Mali broj diplomiranih, sa višim prosekom ocena, ne ocenom na odbrani samog diplomskog rada, su uspevali da se zaposle na fakultetima ili Institutima, sticali diplome Magistara ili Doktora nauka.

Mnogi nisu nastavljali studije, već su tražili pogodna mesta da primene stečena znanja na terenu.

Ja nisam očekivala da se zaposlim u apoteci, dakle znala sam gde ću moći da radim sa diplomom koju imam.

I tu počinje problem.

Moj diplomski rad je bio ispitivanje elektrodepozicija bakra u sulfatnim rastvorima sa bakarnim prahom kao trodimenzionalnom elektrodom. Ispitivanje koje je imalo za cilj ispitivanje i povećanje iskorišćenja “pretvaranja” anodnog bakra u katodni od koga se dalje prave bakarne žice i ostale legure.

Eksperimenti su trajali 6 meseci. Analiza istih još jedno 3 meseca. Tehnički deo crtanja grafika, pisanje i ostalo je trajalo još par meseci.

Dakle na onih 9. semestara se može dodati još 12 meseci izrade diplomskog.

Ko želi može da sabere i da kaže koliko zapravo traju studije.

Čitam kod Dragana, mada sam odavno u toku, da će se stručne spreme predifinisati, i da pojednostavim, ja bih umesto zvanja “Diplomirani inženjer” dobila zvanje “Master”.

OK.

Šta je zapravo problem?

Kada sam konkurisala za posao u firmi za koju sam praktično radila istraživanja, pošto je u našoj državi sve regulisano politikom, a bilo naročito u to vreme, na posao sam morala da čekam više od tri godine. Za to vreme su se zaposlili svi oni koji su imali bolji prosek, bolju partijsku poziciju i “tatu”.
Ti i takvi su se zaposlili i na boljim radnim mestima, na primer u razvoju firme, gde bi obično trebalo da sede ljudi koji su proveli bar 10 godina na terenu i koji znaju u kom bi pravcu trebao da ide razvoj samog preduzeća, zatim u komercijali, investicijama, ekonomskim ili kadrovskim slubama, tačnije svuda gde ne bi morali da budu vezani za proizvodnju i za direktnu primenu stečenih znanja.

Nakon te tri godine uredno sam dobila poziv za sistematski pregled, što je praktično značilo da sam dobila posao, bar da odradim pripravnički staž, u firmi za koju sam radila istraživanja.
Moram da napomenem, da je rad bio izuzetan, da se pojavio u nekoliko zbornika radova i da je moj profesor sa njim obišao čak i Kinu. Važan detalj kada se pogleda sa ove distance. Kina je sada naveći potrošač bakra.

Kada sam završila sve i kada sam se u utorak, sećm se kao da je bilo juče, javila kadrovskom radniku, neko je odlučio da ja ipak ne idem u elektrolizu već moja koleginica, bez obzira što joj diplomski rad nije imao baš nikakve veze sa tom firmom, a ja ovde gde sam sad.

Šta dalje?

Da, bila sam razočarana, ovde su me dočekali na nož, tadašnji Upravnik je bio smenski majstor koji je iz radnog odnosa uspeo posle 15 godina da postane inženjer.

Nisam se predavala, počela sam da “ulazim u štos” i da postavljam pitanja, da tražim projekte, dopune projekata, šeme, jurila ventile, rezervoare, gasovode i sve ostalo što je vezano za ovaj proces.
Nimalo nije jednostavan, odmah da kažem, ali, ako neko želi da savlada može.
Tako sam mislila tada. Učila, uključila računar u sve to, radila eksperimente, dokazivala, ispitivala i pkušavala da promenim i predupredim bar nešto.
Nešto sam uspela, malo i onda shvatila da “dalje neću moći”.

Moje kolege su bili i sad su, diplomirani hemičari, metalurzi, inženjeri gumarstva.
I ja ne volim da generalizujem, i jako mi je teško što moram da preskočim imena i prezimena, ali oni koji će čitati i koji znaju o čemu pišem će se lako pronaći.

NIKO ne radi inženjerski posao. Inženjeri su smenski majstori i nadzornici. Jure radnike da rade, da ne piju i da dolaze na posao.
Sada da se testiraju svi zaposleni, posao ne bi dobili njih 20 od 100 zaposlenih. (a od ukupnog broja radnika, 5000, 20% je samo 1000 i taman, ako se ja pitam)

Ne može niko posle 11 godina radnog staža da ima elana da radi kako treba, jer nema uslova, bez projektne dokumentacije,  ne može da primeni apsolutno ništa što je naučio, jer su oni koji vode firmu i kompletan gigant zapravo “stare garde” kojima nije cilj unapređenje i primena već nešto sasvim, sasvim drugo.

O zastareloj Tehnologiji neću ni reč.

O uvođenju novih tehnologija od strane “stare garde” neću takođe ni reč, mobilni telefon je VRH svih vrhova.

I kao odgovor na ovde postavljeno Draganovo pitanje, meni je sasvim sve jedno da li ću biti diplomirani inženjer ili Master, sve dotle dok jedan običan punjač cisterne sa 8 razreda osnovne škole bude imao 100€ veću platu od moje  (ma makar imao i jedan RSD) i benificirani radni staž 2 meseca na godinu dana.
Bez obzira što će jednu cisternu da napuni 25%, jednu 80%, od zadatih 50%.
On zna! Njega štiti sistem!

Neka država i definiše stručne spreme, ako ne definiše svoj razvoj i ako ne razdvoji znanje od neznanja i napravi strategiju za obrazovanje visokoškolaca po potrebi, džaba nam je sve.

Nadam se iskreno da će bar naša deca imati više sreće.

Imali mi roditeljski pre dve nedelje. Prvi u ovoj školskoj godini.

Pored diskusije o knjigama, nastavnim učilima, sakupljanju stare hartije od čijeg će prihoda da se kupe krede i ostale potrepštine za školu, bilo je reči i o izboru predstavnika za Savet roditelja.

Prvo je pitala ko hoće – niko se nije prijavio.

Onda je počela da proziva poimenice – odbijali su svi.

Onda je jedan roditelj rekao da je prošle godine bilo sve u redu i da za Savet mogu da ostanu isti roditelji koji su bili i prošle godine.

Kako sam ja bila jedna od njih, rekoh da nije ništa opasno i da bi bilo dobro da sad budu drugi roditelji. Ne napomenuh da ti Saveti liče na čas koji drži direktorica, ali to nije bilo opasno sem da čovek treba da se trudi da njače dok ga prave na magarca, ali procenih da će se roditelji već snaći, nije neka mudrost biti magarac sat vremena.

Onda su roditelji reagovali i rekli kako bi bilo najbolje da ja budem opet.

Nisam htela, ali sa druge strane nisam htela da na mene gledaju kao na nekog ko NEĆE da uradi nešto za svu našu decu.

I tako, izabraše oni mene i još dva roditelja.

Na kraju, reče učiteljica kako se nismo dogovorili ko će biti predsednik iz našeg odeljenja i ko će ići na školski Savet, rekoše joj da je najbolje da to budem ja. Nemam dlake na jeziku, nemam problem da govorim ono što mislim i da tražim pravdu.

OK. Prihvatim ja, razmenismo brojeve telefona sa učiteljicom, sa mamom koja bi bila zamena u slučaju da ja ne mogu i završismo sa tim.

I tako čekala ja da mi stigne poziv za Savet, ali njega nema.

U jednom trenutku kaže meni moje dete da je poziv dobila Kaćina mama.

Meni ništa nije jasno.

Pozovem ja Kaćinu mamu, kaže ona da je dobila poziv i da misli da svi treba da ga dobiju.

Rekoh joj da ide i da kaže da je ona predstavnik našeg odeljenja, kada je već NEKO tako rešio da bude.

Nije mi sasvim jasno kome više smetam, učiteljici ili direktorici.

Ostalo mi je da pitam učiteljicu na narednom roditeljskom sastanku  i da kažem roditeljima kako učiteljica poštuje njihovu volju i njihov izbor.

Tako to valjda treba.

Ah, da neću zaboraviti da napomenem da je cele prošle godine posle velikog odmora kasnila na naredni čas po 15 minuta, zbog LIČNIH problema.

Ko ne veruje neka proveri, a ima vala ko i da proveri i da ostavi komentar ako ima volju.

Slika preuzeta odavde.

Koga nema bez njega se i može i mora.
Ništa nisam mudro izrekla, to je realnost.
Svi koji misle drugačije – u zabludi su!

I na internetu je situacije identična, kao u stvarnom životu. (to samo za one koji veruju u dva paralelna sveta, ja ne verujem).

Laži, prevare, pljuvanja, otimačine, premetačine, virtuelna podjebavanja, prostakluci, sve vam je to danas internet.
Ima i finog sveta, i srećan je onaj koji može da ga pronađe.

U proteklom periodu sam više puta ispala budala, onako svetska, izvinjavala se kad nije trebalo, pokušavala da razumem pojedine pojave i događaje u društvu i shvatila da 98% onih koji sebe nazivaju liberalima ili demokratama nemaju od istih ni početna slova.

To zna da uvredi i ja prosto pobesnim kad jedne iste reči bivaju drugačije tretirane u zavisnosti od osbe koje ih izgovaraju.
Prihvatanje ili osuda zavisi samo od toga ko vam više treba u tom trenutku.

Dalje, zbog prevelikih obaveza koje sam imala i zbog hitnosti istih, nisam bila u mogućnosti da se organizujem i budem na nekim mestima i provedem neko vreme sa meni dragim ljudima.

Neki to razumeju, neki ne.
Sasvim korektno.

A za poslednja 2 meseca ja sam:
- savladavala svoj bes
- krečila
- menjala krov na kući
- putovala
- slavila tri rođendana i jedan odlazak u penziju
- stavljala zimnicu
- spremala decu za školu
- i redovno odlazila na posao.

Pa i da sam, a nisam, neka sposobnija, ne bih mogla sve da uglavim u 24h, koliko jelte imam na raspolaganju za jedan dan.

Iz tih razloga, i zbog nerazumevanja ja sam:
- ušla u kućicu
- prestala da pišem
- preselila priču na drugi server
- otkazala obaveze koje sam prihvatala da bih nekima pomogla – nisam ljuta da se zna, samo nemam vremena.
Ko razume OK, ko ne razume opet OK.
- shvatila da u životu najgore prolaze oni koji pokušavaju da nešto urade, da nekome pomognu ili da imaju svoj stav.
Iz toga razloga, od ovog trenutka ja sam okrenuta samo sebi.

Žao mi je, zauzvrat ne tražim ništa, pa ni pjuvanje.

“Dalje” neće biti, osim ako me neko debelo ne isprovocira da saspem svima SVE i odem u pičku lepu materinu.

Od 1. septembra. U PONOĆ!

za

Poslovni prostor
u centu
Beograda
namešten
500 kvadrata.

Član sam stranke.