Profiler

Bele zastave crne nam Srbije

Nenad Zorić — Mon, 25 Feb 2013 13:00:17 +0000

Suviše poštujem Zorana Panovića da bih ga nazvao onako kako će ga targetiratisvaki iole pošteni čitalac, nepotpisanog, redakcijskog komentara u novinama koje on potpisuje.
Niti je taj epitet moj manir niti je (stvarno verujem u to) Pana „od tih“. Njegova odgovornost za uslovno aludiranje na rušenje ustavnog poretka, sve pozivajući se na zdrav razum, je kolektivna.
Možda nije ni pročitao tekst kojim otvara novine, što je neoprezno za poslovično oprezne Užičane ili je i on potpao pod uticaj gomile pa poverovao u njeno rešenje na prvu loptu, što je nesvojstveno osobenjaku kakav je Zoran.

Jedan drugi Zoran, kog citira i ala i vrana, tepa mu i kuso i repato i posthumno ga tumače najčešće neuke ništarije – savetovao je da ako neki deo tela zahvati gangrena pod hitno ga treba amputirati.

No, šta da radimo ako se radi o glavi?
Ma, amputiraj, horski urlaju „mislioci“ kojih se Đinđić stideo i za života ali iz (što pragmatilnih razloga, što sažaljenja radi) to nije hteo u oči da im kaže. No, nešto sam ubeđen da bi im se sad nasmejao u facu.

Tu reč pragmatično pominje i Danasov pisac iz senke u komentaru čiji naslov deluje kao vest: „Srbija se odriče Kosova“ ali je lid i telo te „vesti“ nedvosmisleno sugerisanje da Srbija treba da amputira Kosovo zbog (pazite taj kumrovački manir) „interesa velike većine građana“.
U daljem elaboriranju osvešćeni autor (ili možda čitava grupa jer ovako pronicljivo rešenje ne može da smisli samo jedan mozak) sugeriše da je svaka borba uzaludna.
Poraz je neminovan, kaže ovaj strateg, i to poraz dramatičnih razmera i civilizacijski pogubnih posledica.

Dobro, genije, da vidimo šta ti to tačno nudiš.
Šta ta velika većina građana dobija ako te posluša?
Toga u tekstu, naprosto, nema.
Svakako, provlači se to kao eho, duh koji lebdi između rečenica i upućuje da, eto, neće više biti bremena o vratu. I ovog velikog poraza koji citirah.

Uprošćeno, ako se Kosova manemo na vreme možda „magare i ne lipše dok trava ne ozeleni“ a što ga se kasnije manemo veće muke ima da pretrpimo. Iliti, nikakva korist, manja šta.
Fraze, znači.

Međutim, strateg tu ne staje već predlaže da osim odricanja treba raditi na smanjivanju međuetničke distance i iskorenjivanju stereotipa. Lično, nemam ništa protiv da se te tenzije spuste ali, poučen prošlošću, mislim da je za to slaba vajda.
Dakako, za razliku od Danasovog ubojitog pera, nisam za odustajanje. Neka bude borba neprestana.

No, ono što me tera na ovakvu vrstu sumnje je sam ton teksta i izbor reči.
Ovo sad više nije ono „kumrovačko pismo“ već politički korektan govor tako prepoznatljiv u projektima koje su poslednjih 20 godina finansirali fondovi s one strane obale i od kojih su pojedinci napravili karijere, živeli jako lepo a pomirenja, iskorenja stereotipa i smanjenja tenzija nije bilo.
Mislim da znam i odgovor zašto je
Pročitaj ceo tekst

Kamenje u kokpitu a glava u oblacima

Nenad Zorić — Fri, 22 Feb 2013 15:27:01 +0000

Znate li vi ko je Milutin Popović?
Ma, kakav Zahar i njegove violine. Jok more. Ovaj čova je, ono što se kaže, pravi virtuoz. Dobro, još nedovoljno poznat širokim narodnim masama, ali svakako zabrinut za te iste narodne mase.
O tome kako brine o kasi, da i ne pričam.

Ne znate i dalje? Pa kako vas nije sramota. Ej, ne prepoznajete budućeg dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju.

Pazite šta je mudra glava smislila. Svi olovku u ruke i da tezirate. Možda ga stukture smene pa da ne ostane nezapamćena ideja.

Dotični je, samo i samo za sad, pomoćnik ministra za vazdušni saobraćaj. Naime, dušmani mu ne daju da se razmahne. No, nije važna funkcija već ideja.

Tu smo.
Posto Aviogeneks ima sedam pilota i jedan avion Popović je, u ovoj oskudaciji i čamotinji, smislio kako da uposli preostalih šest kadrova. Da, da, svaki čovek nam je važan.

To će se, ako da Bog i sreća junačka, desiti 2015. godine a do tad će ova šestorka primati platu kao da leti jer bi u suprotnom mogli da odlepršaju u neku manje prestižnu svetsku kompaniju. To nam se, kao tržištu u razvoju željnom kvalifikovane radne snage, nikako ne isplati.

Sočinio bi on to i ranije ali zajebavaju ovi iz Boinga.
Kakvi su to neradnici i džabalebaroši, to ni na istoku nije zapamćeno a ne na zapadu.
Čim oni, ovo je razrada ideje, sklope šest iviona i isporuče ih JAT-u, “naš domaći prevoznik” će imati toliku flotu da je jazuk da višak aviona ostane prizemljen.
Popović je smislio da mi to damo Aviogeneksu.

To što su ti avioni malo mlađi od Krkobabića i Mićuna, je nebitna činjenica. Pa nećemo se valjda ugledati na svet, gde je prosek starosti letilica deset godina, i razbacivati.
I to što JAT hoće nove avione je čisto bacanje para, da vam rečem. Čekajte, zar svi psiholozi ne kažu da su tridesete najbolje životne godine. A kad su najbolje za ljude zašto ne bi bile dobre i za sokoćala koja prevoze ljude.

A, šta kažete?
Znam, žao vam je što vi niste doživeli prosvetljenje da smislite ovako nešto. Pa ne plaćamo mi njega za badava.
A i „Aviogeneksu se mora pomoći“, kako zavapi Popović.

Inače, tu reč „mora“ rado koriste i oni na većim funkcijama od njegove.
Koristili su ih i oni pre njih.
Pa i oni koji su sve ovo zakuvali.
I tako dobrih 25 i više godina u prošlot od kad se gomila dug te „prestižne kompanije“ JAT. Zašto?
Pa zato
Pročitaj ceo tekst

Pošto seko mleko

Nenad Zorić — Thu, 21 Feb 2013 00:07:20 +0000

Kad se prosečnom đilkošu okice zacakle zbog natprošečnog poprsja neke snajke taj, usled viška testosterona i manjaka volje za ubeđivanjem, nepogrešivo izgovori tri reči iz naslova ovog teksta. Ortaci mu tad laskaju, njemu nesretniku skoči libido a snajka ko snajka, odmahne ili ne odmahne rukicom.
I mane se đavola.

U sebi, naravno, ona takvu sirovinu priželjkuje u postelji ali dok do toga dođe hoće da se femkaju. Neko vreme.

Zene, naime, vole da im se, na primer, sugeriše kako su pametne. Ili da imaju lepe oči.
Otrcano, ali vole nakareti.
Iako i same znaju da dotični ni jednu ne gleda u oči no malo niže a svesne su i kapaciteta sivih im ćelija.

Da skratim, vole da ih se laže. One časnije to i priznaju.
Al aj ti to objasni đilkošu.
Dok skonta, nadobija se šamara i nakupuje preparata za bubuljice.

E, baš takvi su i srpski vlastodršci. Isti kao ovaj đilkoš. Kad vide fotelju zacakle im se okice, pa sve bale na usta pođu. I samo ištu.

Doista, oni bar sa femkanjem nemaju problem. Stotinu će promeniti stranaka da učine što im novčanik žudi.
A tek što lažu. Tu disciplinu su usavršili do mere da često ni sami ne znaju šta je istina. O tome – ko je istina – bolje da ih se ne pita. Takvi za Boga ne znaju.

No, ne znaju ni daleko važniju stvar. Da Evropa nije krava muzara a Vestervele ma koliko voleo muškarce ni po čemu ne liči na obdarenu snajku. Merkelova tek ni prići, ali pošto je
Pročitaj ceo tekst

Odlazak srpskog domaćina

Nenad Zorić — Mon, 28 Jan 2013 18:03:44 +0000

Piše: Zoran Pavić, magazin Status

Kad kažem Zvezda, mislim Džaja.
Kao sa onom: kad kažem novine, mislim Politika, pokazalo se da sve i nije baš tako jednostavno ni večno te da se na ovom podneblju po definiciji jedno kaže, drugo radi, a treće misli.

U Srbiji se inače i crkva (pr)ocenjuje po patrijarhu, država po predsedniku, sve je personifikovano do tačke kad “institucije” postaju “šalovi, rukavice, kišobrani”, nešto što vlasnici mogu i da zature, izgube, a u principu mogu i bez njih.

Dragan Džajić je Zvezdu, smatra većina (in)direktno zainteresovanih, zaturio još 1991. negde između Barija i Tokija, izgubio je zvanično tek ovog leta, a da bez nje može znalo se odavno, čekalo se i da hoće.
Ili, da- mora.

Najbolje levo krilo na svetu su, isti oni koji sad misle da su ga oterali u penziju, promovisali u tvorca evropske Zvezde, bez da su ga pitali, ali i bez njegovog snebivanja.
U vreme kad je ustoličen za prvog čoveka jedne od četiri “srpske institucije” (uz SPC, SANU i pomenutu Politiku) bio je to zaista revolucionaran korak, baš u smislu hvatanja koraka sa fudbalskom Evropom, kojoj ili težiš ili truneš.

Džajić je uspeo da stvori nešto do tada prećutno zabranjeno: “nadnacionalnu” Zvezdu, tim u kome igraju svi najbolji koje si u stanju da platiš, bez obzira kome se mole ili klanjaju.
I što je možda važnije od činjenice da je Džaja to znao i mogao: nikome ko je to mogao da spreči, takva Zvezda nije ni najmanje smetala.
Zato što je dobro “radila”.

Baš oni koji su Džajića najviše glorifikovali, a sada ga najgrublje sahranjuju, potpuno su zaboravili ili nikad nisu znali, da je on bio, u najboljem slučaju samo polovina tako uspešnog “menadžmenta”.

Onu drugu, ispostavilo se kasnije i bitniju polovinu, činio je Vladimir Cvetković.
Džaja je “znao” s ljudima, Cvele je, pak, “znao” s parama i “para-ljudima”. Kad je dvojac prepolovljen
Pročitaj ceo tekst

Govor praznine

Nenad Zorić — Wed, 16 Jan 2013 11:09:04 +0000

Danas je četiri godine od kad je otišao najveći.
Prava raja svakodnevno čuje kako odzvanja “govor praznine”.
Ovo je reprint iz januara 2009.

Tirke, nije ti ovo trebalo

ili ““ umesto ture viskija

Da li ste nekad bili Tirkista (pasionirani čitalac i ljubitelj – nije podrazumevajuće da ste saglasni sa njim- svega što napiše Bogdan Tirnanić).
Ja jesam. Ovo je moj dug njemu.

E, Zorzi, setila sam te se onomad kad je umro Tirke, kaže mi prijateljica. Slično je reagovalo još nekoliko mojih prijatelja (slali su mi SMS-ove i zvali kao da mi izjavljuju saučešće) koji znaju da sam Tirketa voleo više od monarhije i magazina STATUS, a manje od moje majke Stojane.
Bila je to ljubav na prvo čitanje “Dnevnog Telegrafa”.

Tada sam, prva godina gimnazije, odlučio da pokušam da budem novinar. Nešto slično onome kad klinac gleda Džordana pa poželi da i on zametne loptu iza leđa, provuče se do ispod koša i zakuca.
A Tirke je, tada, naizmenično zakucavao i sipao trojke.

Tek kasnije sam, raspitujući se o njegovom liku i delu, saznao da je one tekstove u “Telegrafu” pisao u “dubokoj penziji”.

Naime, ono na šta sam se ja ložio k’o lud, bilo je ništa spram tona šlajfni filmskih kritika (koje su ga proslavile) eseja, kulturoloških i tekstova o marketingu.
Knjiga o stripu, Beogradu, Dorćolu, “Ateljeu 212″.
Isticao je kako je najponosniji na članstvo u UO Crvene Zvezde i bifea Ateljea 212. Da, i da je Milju Vujanović video golu. A jednom je, prema sopstvenom priznanju, i pišao sa Džeri Luisom. Dakako, voleo je i viski.
“Šta piješ?”, pitao me je u pomenutom
Pročitaj ceo tekst

Kalifornikacija

Nenad Zorić — Thu, 15 Nov 2012 09:02:36 +0000

Sutra ću u Olimpijskoj dvorani zakucati preko Sabonisa!

Da je onomad u Atini, na Dudinoj večeri pred finale sa Litvanijom, Predrag Danilović dao ovakvo obećanje – sigurno ga ne bi ispunio.
Ne bi bilo istorije.
Muškarci u Srbiji se ne bi sećali te vrele julske noći.
A žene jutra posle.

Ovako se iz, odokativno, pet miliona frustriranih duša, nebrojeno puta prolomilo: Yesss!
To su ti snovi, koji radom postaju java.
To nije kalifornikacija.

„Ja sam samo bio tamo kad se kolo počelo okretati“, rekao je Eliot Nes novinaru željnom bombastične retorike od čoveka koji je Al Kaponea strpao iza rešetaka.
Ljubopitljivi kolega je ostao uskraćen. Dobio je činovničku, pa ako hoćete i državničku, izjavu čoveka koji je obavio svoj posao prema (tada) važećim zakonima.
To nije kalifornikacija.

„Mnogo je ovakvih Njegoša umrlo čuvajući ovce po Lovćenu“, govorio je Petar Petrović Njegoš.
Podanici mu, braća Srbi iz čestite Crne Gore, očekivali su verovatno potvrdu svojih uverenja prema kojima je njihov vladika jedan jedini, neponovljiv i od Boga dat.
On se, pak, samo zahvaljivao tom istom Bogu što mu je omogućio da se izdvoji od njemu jednakih.
Bio je na dvoru i pisao. Ovi drugi su čuvali ovce.
Moglo je, tako sam ga ja bar razumeo, da bude i obrnuto.
Hrišćanski. Bio je to Ahil i Orfej crnogorski.
To nije kalifornikacija.

Država, ovog leta gospodnjeg a i mnogo pređašnjih leta, vapi za ljudima poput pomenute trojice delija.

Došlo neko čudno vreme, ne cene se više zakucavanja u reketu već svi deci kupuju rekete. Zavladala inflacija svakog drugog reketiranja.
Na pomen Eliota Nesa većina, šta će mukice, jedino pomisli na prohibiciju. Kad pomeneš stih ispadneš glup u društvu.
A Njegoš je, tvrde te mudre glavice, neki od bivših Cecinih frajera.
„Ako hoćeš takve snove
To je kalifornikacija“

I, pojavio se on.

Zvaćemo ga
Pročitaj ceo tekst

Zorzijeva gola istina

Nenad Zorić — Sat, 21 Jul 2012 14:07:41 +0000

Dođem do ćoška, bacim pogled da nema nekog od njih, udahnem, sednem u kafe preko puta i gledam.
Sam.
Ma, uvek je tu bilo nekih novinčina. Za listanje.

Imao sam običaj da to radim oko 11 ujutru ili posle podne. Tamo oko četiri. Nekad i više puta na dan. Kad nema slobodno mesto koje baca jasnu paralelu, baš se iznerviram.
Koliko sam se puta tih dana setio slikara Cvetka Lainovića i opaske mu da „prijatelja razumeš u detinjstvu, a ženu kad ode“.

Najgore što sam otišao ja. Prvo u onu kladionicu ispod „Mornara“ i dobro se ubio od lošeg vinjaka. Nedelju dana kasnije u Ameriku.
Ovo moje šacovanje se dešava posle povratka.

Dakle, kafe „Piazza“ preko puta Resavske 35. Pa odmah na prvom spratu.
Pre toga je bila Šafarikova. Još se sećam onog itisona. I po zidovima je bio. Onako mračno, bez mnogo dnevne svetlosti. No, mi srećni.
Lažem, počeli smo u „Džordžu“. Tako smo, nekrsti, zvali bife „Sveti Đorđe“ u Kondinoj u kome smo se sastajali, rastajali, pili. Pa i ogovarali.

Sve je, inače, počelo nekih tri meseca ranije kad je Ledena plavuša koja, nažalost, više ne stanuje u srpskom novinarstvu došla na FPN i ošacovala mene.
Jok more, jesam visok, ali nije me spazila fizički. Mada, kasnije je, navodno, izjavila: „Ima jedan sladak mali sa političkih, trebalo bi ga maznuti. Ti ili ja“. Umesto da je oslovim apozicijom, po kojoj ju je znala cela Srbija, ja je krstim prema onoj crnogorskoj da „žena čoeku pripada“.

Nije se sramila te pripadnosti, ali ego je čudo
Pročitaj ceo tekst

Selo gori, vrane na srednja vrata

Nenad Zorić — Mon, 16 Jul 2012 14:33:35 +0000

Svak’ se češe onde gde ga svrbi. Nek se češe i treba da se češe. Mislim, kad već štedi vodu ili struju pa se ne kupa.

Problem nastaje kad na vrbi zasvrbi.
A on se i dalje češe. I neće da ode kod psihijatra. Bar psihologa. Ima dokonih i lokalnih paroha koji znaju po neku mudru da kažu: „Dela, sinko moj, smiri hormone“. Ili:“brate, iskuliraj“ onako da im bude još prijemčiviji.

O čemu ja to. Pa o ovima što se češu o srednja vrata. Ispade da je izlaz iz autobusa na srednja vrata najveći problem majke Srbije.
Ako je to glavni i jedini problem onda smo mi Švajcarska. Kvaka je u tome što nije i ne mere bit’.

No su im sive ćelije na tom nivou da druge probleme ne vide. Ili ih vide ali nisu kadri da ih formulišu.
Ma, iskreno da vam kažem, ne bi oni znali ni ovo da definišu no se našao jedan malo, nazovi, pametniji a svi ostali samo prepisuju. Videla žaba da potkivaju bivole, pa digla nogu i ona. ‘Oće i oni da budu pametni. Ne biva to majstori. Ma jok, more.

„Mnogo je ovakvih Njegoša umrlo čuvajući ovce na Lovćenu“, rekao je Njegoš i pokazao, i time, svu svoju veličinu.

E sad, imate i one koji po vasceli dan bacaju kamenčiće na Cetinju i znaju da kažu ortacima džabalebarošima: „Ma, Njegoš, haha, ja samo da hoću, znaš kako bih pisao stihove i umotvorine. Evo na primer: Sto ljudi, sto ćudi, sto žena dvesta sisa. A, šta kažeš“. I on, nesretnik, misli da je mudar.

Elem, izvinite na ovoj maloj digresiji.

Da nije problem što je neko napisao na vratima „ulaz“, „izlaz“. Pa, šta velite, što li je to napisano? Ni u štalama ne piše: Milka, Ruza, Šarulja, Brena. No kravama pokažeš jednom gde su njihove jasle i one posle znaju same gde im je mesto.
Da to ne peče. A? E pa neka se češu dok ih ne prođe. Iskreno, neće proći, samo će leđa oderati.

Lepa je ta buna rođaci. Volim bune. Pa u vašim godinama se diže revolucija. Ali je cilj malo bofl.

Cilj, onih protivu kojih se kao diže buna, je uvođenje reda. E, sad, to kod naroda koji ceo dan provede čekaju narednu epizodu neke turske sapunice nije ni malo lako.
Šta, nije transparentno. Preskupo je. Neko se ovajdio. Istražiti. Kazniti.
Videh tri teksta o tome i milion i jedan post o srednjim vratima.

Veći je problem manjak autobusa. Klima uređaja u njima. Ispravne instalacije i kočnice. Broj sati koji vozač provede za volanom. Redovnost linija…
Nešto ne videh da je neko i o tome pametovao.

Koliko je pisalo o prljavim ulicama, neosvetljenim haustorima, arhitektonskom i urbanističkom haosu… kad se već bave komunalnim problemima.
Ko je pisao o onom manijaku koji je silovao
Pročitaj ceo tekst

Blistavi umovi, Prljavi Hari i veštački nokti

Nenad Zorić — Sat, 23 Jun 2012 16:20:16 +0000

Za sve su krivi vestern filmovi, Ljuba Šiptar i kosovarska kurčevitost.

Vele da je do zla Boga bilo dosadno čitati tapiserije rečenica bez i jedne suvisle reči kojekakvih "filmskih radnika", pa se dečko sa šprah felerom latio penkale.
U prvom licu.

U drugom slučaju je poznati bankar sinu svog kolege, koji je pohrlio u turističke vodiče kako bi lakše muvao ribe, zapovedio da sedne za pisaću mašinu.
Ovom se "Biser" svideo pa odma’ u prvom licu.

Treći se takav rodio. Samo je bio niži.
Pretpostavljam da kao dete nije gurao prste u utičnice već zubima proveravao napon. Neminovno je bilo da piše u prvom licu.

Tirke, Lekić i Tijanić.
Već sam pisao kako me ovaj prvi primio na novinarstvo, ovaj drugi u njega uveo a trećeg nisi mogao da ignorišeš čak i kad nisi saglasan sa stavom mu.

A kad se navučeš, onda teraj kapom vetar. Nema pomoći.
Znam, bio bih srećniji, ali i gluplji. Zato ne žalim.
Zato danas na "Dan kolumnista" koji se obeležava od ’77 omaž ovoj trojci, ostalima i "đeci" koja dolaze.

Stvarno, ti kolumnisti su posebna sorta.
Samo dvojicu nikad nisam čitao. Pokojnog Dragoslava Rančića i Dušana Miklju. Nemam ništa protiv te gospode, ali mi se nešto nije dalo.

Ostale sam gutao. Ma, doručkovao, ručao i večerao.
Ortaci su devojkama prosipali žvake o Ibici, brzini, Šumaheru i ostalim lakim temama pred laki peting a ja o Tirketovom cinizmu. Meni rastao libido a većini njih nervoza pa izgovore: "Pusa Zorzi, stvarno moram da palim". Pali cero, sretna ti puta, mene pali mozak. Pomislim, onako za sebe.
No, na stranu Tirke kako sredstvo eliminacije zakržljalih primeraka ženskog roda.

Daleko je važnija ta zajedljivost, seciranje natenane. Modrice se ne vide, kao kad policija tuče mokrim peskom, ali
Pročitaj ceo tekst

Sinišu za predsednika

Nenad Zorić — Thu, 31 May 2012 14:10:14 +0000

Sve što je Rasim gradio poslednju deceniju, Adem je srušio dok si rekao tufahija pa je Sahmir morao da šalje tekst himne najmlađem Ljajiću.

Ovako bi, u najkraćem – da ne duljim, moglo da se prepriča ono što svi znate i o čemu je mišljenje dao svako ko ima dupe.
Zašto i ja, velim, koji osim onoga na čemu sedim dok ovo pišem imam i stav a i ekstremno sam netolerantan na logoreične mudrace koji ništa suvislo ne kažu – ne bih prozborio koju.
Svi vi koji mislite da će ovo biti priča o fudbalu, nacionalizmu, verskoj i nacionalnoj netrpeljivosti, srbovanju ili četnikovanju odmah prekinite da čitate tekst. Ne pada mi na pamet da polemišem.

Elem.
Čoveka držite za reč, dok ga ne uhvatite za ponos.

Mlađani Ljajić je svom guruu upravo to ponudio. No Siniša ne bi bio "stvarno najbolje" da svako malo hoće da prlja ruke. Učinio je ono za čime je ova država vapila, pa brat bratu, jedno dva’es godina. Ma više.

Nije on (samo) pokazao da ako već (pristaneš da) igraš za reprezentaciju moraš i himnu da pevaš. Nije (samo) želeo da napravi "kohezivni faktor" kako to vole da kažu sportski novinari.

To što neko poštuje Ustav ne znači da je dobar predsednik ali ako ga ne poštuje automatski znamo da nije dobar. Nije bitno ko je kakav igrač i koje je nacionalnosti, ko igra za Srbiju mora da peva himnu Srbije. Tačka.

Šta je sledeće: iz ličnih razloga neću da nosim grb FSS-a, iz verskih mi smeta dres, iz estetskih me nervira žena centralnog beka?
Pročitaj ceo tekst