Profiler

Ja gajger, ti gajger, mi gajgeri

Nenad Zorić — Sun, 15 Apr 2012 18:16:22 +0000

Ljubav, kašalj i sirotinja se ne mogu sakriti – svedoče oni koji su napisali stih, bar jednom umokrili čarape i osetili tup bol u stomaku na tugaljiv dečiji pogled.
Svi ostali tvrde da je mirisu reš pečene mlade prasetine nemoguće odoleti.
Zato se i služi vruća.
Otuda, valjda, i ona da sit gladnom ne veruje.

Potopljeni ulaz u brod-restoran sa fotografije dokaz je bahatosti i nemarnosti, u isto vreme. Tako jako ime, glomazna građevina i prilaz oko kojeg bi se vlasnik do jutra preganjao da li je do pola u vodi ili iznad vode.
Metaforična, zašto ne i plastična, slika stanja u društvu.

Pamet je, naime, jedini resurs kojim su svi prezadovoljni i čik mi nađite čoveka na ovom belom dunjaluku koji kuka na Boga zašto mu nije dao koje zrnce više. Pronalazač ima blagoslov da mi puca u kolena.

Problem nastaje u procesu razmišljanja koji je, i za one koji nemaju zakržljale sive ćelije, komplikovana rabota. Valja se pomučiti a ne sedeti i pasijans otvarati.

Dakle, treba postaviti premisu, pa na nju (najmanje) jos jednu uz esencijalni preduslov odstranjivanja sujete hirurškim putem.
Ako činjenice ne odgovaraju istini ili tezi koju taj odbareni želi da ispostavi – tim gore po činjenice. Pa tako dolazimo do pogrešne konkluzije.

E tu Bog diže ruke a đavo oštri rogove.
Jerbo, raspolagati tuđom mukom nije mala zajebancija, reče Džoni još onomad ali ga političari nisu slušali pa ovih nedelja udaviše saopštavajući nam da će se iznova žrtvovati za dobro njih, pardon svih.
I počeše da detektuju probleme.

Priznajem, savršeno im ide.
Uočili su
Pročitaj ceo tekst

Slavica, marica i fudbalica

Nenad Zorić — Mon, 09 Apr 2012 13:59:01 +0000

Da li ste nekad probali da pastu vratite u tubu. Neće, a?
E, pa ‘oće. Biva i to u Srbiji majci. Ko ne veruje neka pita socijaliste.

Nema nikog, osim počivšeg Slobe, koji nešto kuka ili prebira po novčaniku zbog krize i oskudacije. Uspeli su, čak, da svo ono perje koje smo (ili smo mislili da jesmo) prosuli 5. oktobra, sakupe i vrate u jastuk.
Sad spavaju k’o jagnjad.

“Rodi me majko srećnu pa me baci u koprive“, izreka je skovana baš za njih. Ili za Đukić Dejanović.

Visoka štikla, ruku na srce, nije izmišljena zbog nje ali je ona nesebično rabi. I to volontirajući na mestu predsednika Skupštine. Sad će, o svi sveti oci, volontirati i na mestu predsednika Srbije. Jes’ tri meseca, ali i to se piše.

Ima nas i koji pamtimo. Na primer, izbornu krađu 1996/97 u Kragujevcu. Ili prisustvo promociji knjige Slobodana Miloševića nekoliko dana pošto je izabrana na mesto trećeg čoveka u državi. Ili podatak da je bila među odanim saradnicima koji su proveli noć u Vili Mir kad je Čedica ’apsio Slobicu.

Ergo, činjenica da će ona sad biti i v.d. predsednika Srbije nije dokaz da je Srbija zrela za psihijatra, mada ima nezanemarljiv broj simptoma koji na to ukazuju, već praktična primena maksime da je politika veština mogućeg.

A ovi na vlasti su vešti, to im se ne može osporiti.
Predriblali su pre četiri godine radikale pa je cena plaćena Slavičinim spikerisanjem u parlamentu. Sad, kad Bota šutira kao u 21. godini i kad Tomi hoće da ćušne kroz noge, Slavica mora stati između stativa.

I stajaće ona, čvrsto. Pa kad kramponi pomažu fudbalerima da ne proklizaju, onolika štikla će njoj sigurno pomoći da se dobro ukopa. Biće to pravi katanaćo, što bi rekli Italijani.

No, bojim se da samo katanaćo i ukopavanje neće mnogo pomoći.

Hoću, bre, da reknem da pošto nema nekog novog Fijata, a ima novog Tome, mora biti
Pročitaj ceo tekst

Rekvijem za Vuka D.

Nenad Zorić — Tue, 20 Mar 2012 15:04:07 +0000

“E, pa, hvala ti Neco. Biće mi za nedelju dana. Dooobro, nisi baš morao i ove Daničine da mi doneseš”, govorio je moj deda Lazar svaki put kad mu dođem u posetu i donesem hrpu novina.

U mojoj familiji se, inače, vazda dosta čitalo. Mi deca (da prostite) od pozadi, tačnije od sporta, žene horoskop ili “Praktičnu ženu” dok je izlazila a stariji i ja kad sam počeo da se zanimam ko su ti na koje pizdi tata - od naslovne.

Deda je čitao sve. Nije bio probirač, opet da oprostite na ovom (može se shvatiti) nepristojnom rečniku. Listao je i Dnevni Telegraf. Da, na to je mislio kad je govorio Daničine novine.
Lazo je, već zaključujete, bio za Slobu. Neeee, nije bio ni komunjara niti se zaluđivao idejom da će imati da stavi nešto u kljun ako sam ne zaradi. Naučio je to od rane mladosti kad je “cela kuća ostala na njemu”. Dakle, nije bio ni komunista.

Častan čova, verujte mi.
Dobro, jes’ voleo Slobu. Ma, nešto se mislim, nije on toliko ni voleo Slobu koliko je imao svest o državi, verovao Dnevniku i još više koliko nije podnosio Vuka.

Ako kod njega dođem po mraku, pa moram tu da spavam, Vuka ne pominjem. Ili začepi ili nema konaka. Jesam ja njemu unuk ali se o zlu ni u gori ne govori a taman posla u porodičnoj kući jednog socijaliste.

“Ušljo (vaška, parazit koji živi u ljudskoj kosi, u nekim krajevima se koristi i naziv uška) m.m.j. gde mu je sad Mika Špiljak”, znao je da opsuje kad procenim da ima vremena da stignem kući ako me istera iz njegove, pa lanem neku.

Da bio sam za Vuka. Tamo kod nas, podno Zlatara, i nije moglo drugačije. Ili si za Slobu ili za Vuka. Treće opcije nije ni bilo. Bio je neki lik koji je lepio plakate “Zrelo je” ali njega niko nije shvatao za ozbiljno.

I voleo sam ga. Priznajem.
Jedva sam čekao da stasam za glasanje. Nisam zaokruživao iza paravana, no onako kurčevito
Pročitaj ceo tekst

Hepatitis A by Mile Srbin (Kazivanje prvo)

Nenad Zorić — Sat, 03 Dec 2011 21:53:32 +0000

]]>

Šule, zaštićeni svedok

Nenad Zorić — Wed, 07 Sep 2011 21:29:54 +0000

Ovca, domaća životinja tugaljivog pogleda postala je vremenom sinonim za osobu koju drugi nemilice troše, šikaniraju i iskorišćavaju – bilo da je glupa pa se sama trti ili je to protiv njene volje ali makaze šišaju li šišaju, a ona ni da bekne.

Eklatantan primer je kad posle 113 agencija agencije za agenciju osnuju i Agenciju za stanovanje sa tromesečnim budžetom od 12 miliona dinara i sedam ili osam članova upravnog odbora a građanin pokorni ni da bekne ni da nagazi prag „jeftinog“ stana.

Brav je, pak, ekstra glupa ovca koja ne razlikuje so od leda pa liže li liže ili talentovano glupa osoba koja bi izgubila i ovcu na papiru a za sebe misli (mada joj nekad i mama pomogne) da je Šeron Stoun. Ekstra jebozovna i ekstra pametna.

Sve što važi za ovcu važi i za ovna stim što je ovan ona „muškarčina“ kojoj libido pored ovakvog brava ne padne nego skoči.

Kad čovek koji sedi u organu vlasti koji treba da ubira poreze kaže da je javna tajna da se ti porezi izbegavaju, da postoji plaćanje na crno i da su radnicima uskraćena prava ili hoće da nam kaže da su nam to sve ove godine marsovci radi ili nas smatra za gore i od marve, dakle amebe. Ili to ili se preporučuje za zaštićenog svegoka.

Ovce i ovnovi se, zajedno sa drugim životinjama koje čovek gaji jer ima od njih koristi, kolokvijalno i pežorativno nazivaju i stokom. I to je pogrdan naziv za nekog ko nema manire, u najmanju ruku. Ne vodi računa ni o sebi ni o drugima.

Najzad, najgora vrsta stoke je marva. To vam je ono: jede, sere i valja se po livadi. Dok je drugi ne odvede na ispašu sama se ne ume snaći niti je to mnogo interesuje, pa će pre lipsati. Marva, zbog pobrojanog nema ni poštovanje gazde pa ne da joj ne tepa Breno ili Milka nego neće ni iz kotara da je pusti, da joj da jede svaki peti dan a da je kolje mu se ne isplati jer bi meso bilo žilavo ma kavu marinadu napravio.

Odavno znam da srpski političari one koji ih biraju, plaćaju i trpe u foteljama smatraju za ovce. Istorija je to i empirijski dokazala. Duže vreme sumnjam da je ogromna većina njih počela da na građane gleda kao na brave. A od kako se zahuktava ova predizborna kampanja (koja nije ni prestajala) čitam, čujem i očima ne verujem da su počeli da nas smatraju za marvu.

Kako drugačije objasniti
Pročitaj ceo tekst

Zorzi, pičkica ili hejter

Nenad Zorić — Wed, 06 Jul 2011 01:09:43 +0000

“Mama, dođi mama… e sad, ova majka je izdržala čet’ri muškarca u kući”.
Posle ove Noletove rečenice sam zaplakao. I plakao sam sve vreme dok je gospođa Dijana govorila. Neka je više takvih, tako joj Bog pomogao!
Jesam li pičkica?

“Novak Đoković je prvak Vimbldona”. Posle ove rečenice Igora Vujičina odmah sam pomislio: kad bi još i porez plaćao u Srbiji. Gde bi nam kraj bio.
Jesam li seronja?

Odmah posle osvajanja ove titule (istog dana u Londonu) Boris Tadić, predsednik Republike Srbije (izabran na neposrednim demokratskim izborima) delio je svoju titulu kao da mu je od tate ostala.
Hoću li ja to da kažem da podržavam Mahatmu iz Bajčetine?

Svega ovoga, naime, ne bi bilo da su Srbi, na primer, više slušali Davora Sučića. I daleko više se potrudili da razumeju ovog pesnika sa Baščaršije.
Ako ništa nisu naučili iz one Dučićeve „hemijski čiste lirike“, ako nisu hteli da izvuku pouku iz Branimirovih „Filigranskih pločnika“ i pomognu Štuliću da sazna „šta se događa kad mrtvi fazani lete iznad naših glava, a ni jedan ne pada“, onda je nekako i razumljivo što od Sejove „Počasne salve“ razumeju samo dve reči: počasna i salva. Pogotovu ovu drugu.

„Hejtuješ Noleta“, kažu mi.
Zameraju mi to i prijatelji. Te zato ovaj tekst.

Ne. Ne hejtujem ga.
Ponosan sam na njega. Ali zbog nekih drugih stvari.
Milo mi je i raduju me sve njegove titule, ali u poređenju sa vrednostima koje ovaj časni mladić promoviše, mi se jebe za Vimbldon i sve te žute loptice. Pravo da vam kažem.

Ponosan sam na njegov izbor devojke, na primer.
Videste li u čemu je došla na proslavu. U plavim gaćama kao Goca Tržan ili u dugoj haljini. Videste li u novinama i jednu njenu sliku sa golim stomakom. I njoj je vrućina
Pročitaj ceo tekst

Duhovna praznina

Nenad Zorić — Thu, 09 Jun 2011 22:41:16 +0000

Proteza za mozak nije izmišljena. Šteta, pogolema. Vidljiva na svim frekvencijama.

Zato daljinski upravljač jeste. Još od onomad, kad smo imali samo „prvi“, „drugi“ i (eventualno) „treći“, a kamoli danas kad u svakoj zabiti ove zemlje radnika, gledalaca i glasača ima po 50 i kusur kanala.

Samo pune baterije i šaltaj do mile volje. Volj’ ti Indira, volj’ ti Šekira, hoćeš sport ili partiju pokera, prija li ti više „Kako se kalio čelik“ na nečemu što se zove „YU“ ili Gandi na History kanalu…

Međutim, došlo neko zlo doba, ima tome mesec i nešto dana, ne sme pošten svet ni ove spravice za menjanje programa da se lati. Sve u zebnji da će na Discovery kanalu umesto Bira Grilsa i njegovog Ultimate Survival gledati preživljavanje Mahatme iz Bajčetine.

Zar vas gromoglasno – govori „Veliki brat“: „Anabela (ili koja već) izbačena si, napusti kuću“, ne podseća na čaršijsku priču da su oni silni optuženici za vreme Koštuničine vlade dobijali ovakav aber: „poručio ti Ledeni da se predaš“

Čuli ste za individuu, u narodu poznatiju kao Toma Nikolić, odbegli kum Šešelj Vojislava koji od pre dve godine (ako mu je verovati) misli svojom glavom a od petog februara ove godine gospodnje nigde ne ide bez stiropora.

Ma, znate ga sigurno.
Niste mogli da promašite ovu zvezdu malih ekrana TV prijemnika koja (za razliku od Grilsa koji nabasa na po neku bubu ili tako neku živuljku) čim na Vrbicu zatvori vrata stana od pola miliona evra, a ključ predade supruzi, reši da niti jede niti pije.
Već da vene k’o tužna vrba. „Dok Srbiji ne krene“, saopšti gledajući u cipele.

Dobro, krivo sedi pravo reci, hteo je ovaj „junak našeg doba“ da pojede jabuku pod uslovom da mu je Boris donese na onaj skup (koji Draža Petrović izjednači sa performansom u kom Metalika svira narodnjake) ali je Tadić čitao Bibliju još kao dete pa mu na pamet nije
Pročitaj ceo tekst

10 razloga zašto voleti Zapada Velikog

Nenad Zorić — Thu, 02 Jun 2011 23:08:59 +0000

1. Zato što je jednom zaličio na Batu Ž. U raljama interneta. Hteo je da nam otkrije koliko su stvarno ozbiljne pretnje Borisu Tadiću na Fejsbuku. Tako što se u prvih hiljadu karaktera hvalio da je ekspert, u sledećih dve pisao kako će i o čemu da piše, u naredne tri prepričavao prethodno napisano, zatim nagoveštavao da odgovor samo što nije.
A onda… su svi kliknuli na x.

2. Zato što tvrdi da je najprodavanija stvar na internetu nada. A ipak prodaje maglu.

3. Zato što vam priča o najnovijim trendovima u web poslovanju. Još više ga (za)volite kad sve što ste čuli, pod hitno zaboravite.

4. Zato što je Žarko Korać za njega mačiji kašalj. Žare svako malo citira šta je Điki (kao, samo njemu) rekao. Zapad nam saopštava šta Đinđić misli sad.

5. Zato što posle njegovog teksta: kako biti duhovit, ne možete a da ne vrištite. Od muke. Neko i kuka na glas.

6. Zato što savetuje na koji način namlatiti pare na netu i zna odgovor na pitanje: kako? Mi konstantno vapimo za odgovorom: zašto? Nas daviš.

7. Zato što zna zašto sunce izlazi na istoku. Ali ne zna da Pavle na grčkom znači mali.

Pročitaj ceo tekst

Poslednja pobeda Jugoslavije

Nenad Zorić — Wed, 01 Jun 2011 17:28:15 +0000

Nebo iznad Knina. Avgust 17. Godina 1990. Dva policijska helikoptera presreću dva lovca ratnog vazduhoplovstva. Posade razgovaraju radio vezom. Helikopteri se okreću i odlaze.

Sedam meseci ranije, 22. januara uveče delegacija CK Slovenije predvođena Milanom Kučanom napušta „Sava centar“. Slobodan Milošević predlaže da se pređe na donošenje odluka, ali posle suprotstavljanja delegacije Hrvatske, Milan Pančevski, predsednik Predsedništva CK SKJ delegiran iz Makedonije privremeno zaključuje rad Četrnaestog (vanrednog) kongresa Saveza komunista Jugoslavije.
Kongres nikad nije nastavljen pa je tako, bar formalno, prekinuta vladavina SKJ duga 45 godina.

Trg u Bukureštu. Decembar 20. Godina 1989. Nikolae Čaušesku govori o „stranom napadu na nezavisnost Rumunije“.
U isto vreme Miodrag Belodedić, najbolji odbrambeni igrač Steaue nalazi se u Beogradu gde pokušava da pronađe formulu kako da zaigra za Crvenu zvezdu. Odbijen od mase koja je dva dana ranije počela proteste na ulicama Temišvara, Čaušesku odlazi u palatu Snagov, zatim u Trgovište gde na Božić iste godine sa suprugom Elenom biva streljan.

Iste godine Keln u revanš meču trećeg kola kupa UEFA uspeva da nadoknadi zaostatak iz Beograda i Crvena zvezda ispada posle tri primljena pogotka. Nemci (opet) upornošću izbacuju Srbe koji se (po ko zna koji put) pitaju hoće li ikad moći da imaju takav mentalitet.
Legendarnog Šekija, u leto naredne godine, na klupi zamenjuje Ljupko Petrović koji sa kaljenja iz Rada vraća Vladimira Jugovića, a iz inostranstva brzonogog Dragišu Binića.

Stadion Maksimir, godina 1987. Posle treninga FK Dinamo trener Miroslav Ćiro Blažević kune se da će pojesti ono što se ne jede ako
Pročitaj ceo tekst

Kad je Reljić postao drvo

Nenad Zorić — Fri, 20 May 2011 07:02:48 +0000

O zlu ni u gori ne govori. I ćutao sam, tako mi Latinke.
Ali, kad mu se ‘oće ono mu se ’oće pa ti možeš paliti sveću (gore, za žive) svako jutro i veče. Obistinilo se ono što sam hrišćanski najmanje želeo. Dijagnozu je (prvo glavom i bradom, a sad cigarom i stomakom) potvrdio glodur lično. Jesam treb’o ovo „g“ da napišem velikim slovom?
Ma, da, neće ni primetiti, on sam evo već dva broja priznaje da ima vrtoglavicu.
Treba ga razumeti. Nije mu lako. Gadna je rabota kad umisliš da si reinkarnacija Predraga Milojevića ili preciznije Dragana Markovića a kriješ se iza slike Ser Alfreda Džozefa Hičkoka.

Dotični je (očito) gledao remek-delo gore pomenutog rediteljskog genija nastalo ’58 ali (sva je prilika) nije čitao ono što je obnovljeno sedam godina ranije a nastalo još davne ’35. Inače bi naučio šta je tradicija.
Možda čovek samo nije gledao „Munje“. Da jeste, znao bi da „ne treba da ulaziš u frku kad si slabiji“. No, cvrc. Problem je u tome što on misli da je suprotno, što se oseća pobednički i ne haje što čaršija ispira usta.
Dal’ to ide iz stomaka, šta li.

Moje sumnje, inače, datiraju od početka februara ove godine kad su se na naslovnoj strani onoga što se nekad zvalo Nedeljne informativne novine pojavile tri reči, jedna slika, tri prsta i jedan veznik – „Srbija u krizi: PUFFF…“. Tako malo a „jezgrovito“, napisano na nečemu tako velikom a dopalom u ruke koje se tresu, nije moglo da sluti ni na šta drugo do na čuvenu repliku iz Underground-a :”ušao majmun u tenak, biće katastrofa”.

Pronicljiv hroničar mogao je nazreti sve ovo još onomad kad se desilo ono što piše u naslovu ovog posta. NIN, obmotan belom trakom po sredini a na njoj (izgubio sam negde taj papir pa ću vas možda slagati) trula višnja slovima ispisana imena „novih“ i „starih“ autora. Bilo je tu, doista, ljudi sa imenom i prezimenom ali i podosta …(sujeta je velika bolest a ja za sud imam malo para, pa da ne pominjem te bez prezimena i imena).

Nego, jednoga nigde. Jes’ da je iz Bosne, jes’ da nije nešto korpulentan rastom ali se (uz sve mane i vrline) bar najduže potpisivao kao urednik. Hajde što ga nema među novim ali ime Slobodan ne nađoh ni među starim. Logično, zaključio sam, Reljić je postao drvo. Nema druge, čim nije autor.

„Ko ga jebe kad je puštao tekstove o ‘trećem metku’“,
Pročitaj ceo tekst