Teški centar

Zašto sam pokrenuo Albatros News

Nenad Zorić — Tue, 23 Sep 2025 23:15:46 +0000

U vremenu beskrajnih događaja koji se smenjuju brže nego u hokeju, praćenih brzim vestima i još bržim notifikacijama – gde postaje važno i ono što uopšte nije važno, samo zato što stiže kao push – često gubimo najvažnije: razumevanje. Previše je naslova, a premalo analize. Previše je reakcija, a premalo smislenih odgovora na pitanje zašto.

Sumnjajmo, kako nas je savetovao Tenžera. Sumnja, a ne hajdučija, gospodo.

Zato Albatros News. Da mi narodi (a pošto nisam Bendžamin Frenklin, neću reći „ovih kolonija“) siđemo sa brvna – i manemo se balvana – na Agoru. Na mesto gde slobodni ljudi slobodno debatuju, ukrštaju stavove, pa i posvađaju, ali ne svađe, već istine radi.

Ova multimedijalna platforma u začetku nastoji da privoli sve da razgovaramo sporije, mislimo jasnije i reagujemo brže. Umesto gomile površnih vesti, nudimo razgovore i debate koje ulaze dublje u temu, traže uzroke i posledice, nude kontekst i pokušavaju da daju odgovor – ne samo šta se dogodilo, nego zašto je to važno.

Tačno je da pobeda zahteva pripremu, no cilj Albatros News razgovora nije pobeda jednog od sagovornika, već akcija svih da razmišljaju. Nikako kao onaj kog je Tijanić opisivao kao čoveka koji uperi prst ka mesecu i analizira prst.

Cilj je i da oni koji gledaju polemišu sa „televizorom“ – da se uključe, raspravljaju – ali da na kraju ne bude krvi, jer je skupa, što kažu u trilogiji Kum.

Kad želiš da razumeš, a ne samo da čuješ.

Na platformi vas čekaju dva glavna formata:
– Albatros – razgovori sa ljudima koji donose odluke u politici, ekonomiji, sportu i društvu – ili koji svojim znanjem i autoritetom neposredno utiču na donosioce odluka. Dakle, sa onima koji oblikuju stvarnost. Zbog toga je svaka epizoda prilika da se čuju uvidi i perspektive koje imaju stvarnu težinu.
– U reketu sa Teškim centrom – dvoje iskusnih i priznatih ljudi: jedan politički analitičar i marketinški stručnjak, univerzitetska profesorica i ja. Dva puta mesečno prave presek stanja u društvu kroz dinamičnu debatu.

To je tek početak. U planu su i novi podkasti o kulturi, umetnosti, nauci i tehnologiji, sa ciljem da platforma postane audio i video centar za relevantne sadržaje.

Posebno sam zahvalan prijateljima iz Nove Varoši – Kenanu Drlju, koji je uradio muziku za Albatros News i podkast Albatros, i Nikoli Kolji Kozarcu, koji je radio aranžman. Takođe, zahvaljujem i prijatelju Dušanu Pavloviću, autoru muzike za debatni podkast U reketu sa Teškim centrom. Njihov rad dao je platformi prepoznatljiv zvuk i atmosferu.

Albatros News okuplja i tim saradnika – od dizajnerke koja je oblikovala vizuelni identitet, preko urednika i ljudi koji vode naše prisustvo na društvenim mrežama i brinu o zajednici, do prijatelja i podržavalaca koji dolaze upravo iz Nove Varoši. Nije slučajno ni to da je i sama firma registrovana sa sedištem baš u Novoj Varoši – tamo gde sve i počinje. Kako, bre, niste čuli za Vrševinu.

Ako tražite razgovore bez površnosti, debate sa stavom i sagovornike koji umeju da kažu ono što se pamti – na pravom ste mestu.

Na kraju, ali ne i najmanje bitno, već možda i najbitnije, da citiram vraški dobrog Vita Korleonea:
„Never tell anyone outside the family what you’re thinking.“

Razgovor je početak, razumevanje cilj.

Umesto ture viskija

Nenad Zorić — Wed, 16 Jan 2019 20:13:48 +0000

Moj dosadašnji život oivičile su plavuše. I Tirke. Prva koja me je na političkim naukama izdvojila iz grupe i time podstakla da koračam u profesiju koja je to nekad bila, druga koja je gostovala na tom istom fakultetu i posavetovala me da stavim pampur u usta dok pričam, a potom svom tadašnjem suprugu rekla da me obavezno dovede u novine ili će ona na televiziju, treća koju povremeno i sad usnim, a posle nje je došla i otišla i četvrta.

Džoni Štulić je nezaobilazni garnirung u svom tom putešestviju koje traje dok, ako je verovati kafani, stižu i četrdesete, ali je Bogdan Tirnanić vertikala koja je posredno naterala onu prvu plavušu da me uoči, onu drugu da me zapamti, a mene da obratim pažnju na treću, pa i na četvrtu.

Uostalom, sve je i počelo sa Tirketovom kolumnom zbog koje sam kupio „Dnevni telegraf“ pre gotovo četvrt veka, a potom to isto ponovio više od 700 puta. Ta ljubav na prvo čitanje, u prvoj godini gimnazije, bila je okidač da pokušam da budem novinar. Nešto slično onome kad dete gleda Džordana, pa poželi da i ono zametne loptu iza leđa, provuče se do ispod koša i zakuca.

Nastavio bih i preko onog broja 700 i nešto „DeTea“ i docnije „Evropljanina“ da zlotvori nisu ubili Slavka Ćuruviju (a moja majka naglas histerisala i u sebi molila Boga da budem inženjer, jer njih valjda ne ubijaju), pa sam bio jedan od retkih (osim vojske i policije kojima je to deljeno) koji je kupovao tadašnju „Politiku“ zbog „Ratnog“, a potom i „Poratnog“ Tirnanićevog dnevnika.

„Po završetku rata se ta kolumna otegla“, posvedočio mi je tada, „pa je to počelo da smeta nekim ljudima, mada mnogi ne shvataju da je novinarstvo jedna vrsta profesije i da ljudi prodaju svoju robu pa ko hoće da kupi neka kupi.“

Bio je to njegov peti povratak u „Politiku“, a za gadljive još i ovaj citat: „Imao sam veće probleme sa nekim drugima nego sa Strujom. On te tekstove nije ni čitao, a i ako je čitao garantujem da nije izbacio nijednu zapetu, što možda znači da je Struja demokrata, a može da znači da sam mnogo pokvaren i da sam pisao tekstove iz kojih znam da ništa neće biti izbačeno. Što je i jedno i drugo delimično tačno.“

Pisao je, a ja kupovao, potom u mnogim dnevnicima za koje su mnogi (sa pravom) tvrdili „da se kupuju na trafici, a nisu novine“. Ispred prezimena mu je stajalo „k. g.“ – kao gost, ali i bez tog ograđivanja Bogdan Tirnanić je bio od onih ljudi na koje etikete nisu prijanjale. Malo li je?

Tek docnije sam, raspitujući se o njegovom liku i delu, saznao da je one tekstove u „Telegrafu“ pisao u „dubokoj penziji“. Naime, ono na šta sam se ja ložio k’o lud, bilo je ništa spram tona šlajfni filmskih kritika (koje su ga proslavile), eseja, kulturoloških i tekstova o marketingu. Knjiga o stripu, Beogradu, Dorćolu, „Ateljeu 212“.

Isticao je kako je najponosniji na članstvo u UO Fudbalskog kluba Crvena zvezda i bifea „Ateljea 212“. Da, i da je Milju Vujanović video golu. A jednom je, prema sopstvenom priznanju, i pišao sa Džeri Luisom.

Nije napisao „Beograd za početnike“ i „Beograd za ponavljače“ tako što je „guglao“ i bavio se „istraživačkim novinarstvom“ (kovanicom smišljenom za netalentovane), već je ono što je živeo i u čemu je uživao preneo na papir. Ukoliko vas neki stranac pita šta je to Beograđanin, slobodno uperite prstom na Tirnanića. Pa neka istražuje, nije to mala rabota.

Priznavao je da nije umeo loptu da šutne, iako mu je stric čuveni Aleksandar Tirnanić, mlađoj publici poznatiji iz filma i serije „Montevideo, Bog te video“, koga je, prema urbanoj legendi, čistačica u bifeu „Ateljea 2012“ jednom prilikom kad se predstavio pitala: „A šta ste Vi onom našem Tirketu?“ Naravno da nije malo.

Dakako, voleo je i viski. Čuj voleo, bio na „ti“, kao Al Paćino u „Mirisu žene“.

„Šta piješ?“, pitao me je (gde bi drugo do) u bifeu „Ateljea“ za vreme mog prvog (studentskog) intervjua. Sa njim, dabome.

„Isto što i vi“, rekao sam.

„Ali ja sam pijanac“, dodao je. „Miro“, čini mi se da je tako oslovio konobaricu, „dva viskija“, naručio je. „E, hvala ti. Bog će ti plati“, našalio se kad je donela piće.

„Ja ću da platim“, zavapio sam.

„Ti da platiš, ma daj, ti si student. To kad ja ostarim, a ti postaneš novinar“, zadužio me je.

Dobro mu je stajao i šprahfeler, onako uz „Džek“ i cigaretu. Kvalitet više tog zadovoljstva koje gori između prstiju jeste što je istovremeno i najmanji zajednički sadržalac za Hemfrija Bogarta, Sergeja Lavrova, Žarka Paspalja, Tirketa i Hanu Arent. Potonju je i citirao u jednom tekstu kad je onomad počela „eutanazija pušača u prisustvu vlasti“, podsetivši na esej u kojem je konstatovala da je situacija sa pušačima u redu podseća na nemile prizore iz njene mladosti kad su Jevreji mirno ulazili u stočne furgone koji će ih prevesti do gasne komore.

Čoveče, koliko sam naučio iz njegovih tekstova! Kad je Slaviša Lekić u kafeu „Sveti Đorđe“, koji smo od milošte zvali „Džordž“, dao Zoranu Panoviću da piše tekst o ve-ceima u sebi sam pomislio da nešto nije u redu, jer „Pana piše o klozetima, a ja (klinac) o hrvatskom tisku u Srbiji“. To je zato što sam bio baš klinac i ne bih, kao Panović, u tom štivu pomenuo i Tina Ujevića. A i čitao sam, do tada, samo poznog Tirnanića.

Kažem, tek kasnije sam saznao da je Tirke kog sam „pronašao“, u stvari Johan Krojf, ne igrač, već trener Barselone. Dakle, čovek koji i dalje ima rezultate i koji je poštovan, ali i čovek koga svi (ozbiljniji) više pamte „iz igračkih dana“. Naravno, i tada su ti tekstovi za mene bili „totalni fudbal“, kad smo već kod Krojfa.

Pisao ih je lako, duhovito i povr’ svega cinično. O klozetima, filozofima, filmu, fudbalu, Cipiripiju, od 2000. i o politici… Što onomad primeti Magični Ćira, bio je od onih koji su „živeli da bi pisali“, s tim što je Tirke, opet ću se saglasiti sa Magičnim, tu frazu shvatio preozbiljno.

I znate šta. Uvek sam se čudio kako je stizao da pročita daleko više od onog što je trebalo pročitati, obiđe sve kafane, odgleda sve filmove i predstave, i piše, i piše…

Delio je sa Tenžerom stav da za novinarstvo nije potrebna nikakva hrabrost, već „pisaća mašina i poznavanje svih 30 slova azbuke, a ako je moguće, i poznavanje upotrebe zapete“. Iako nije imao diplomu koja dokazuje formalno obrazovanje („ja sam ti nekvalifikovana radna snaga“) bio je lutajuća enciklopedija. U pisanju se pozivao na enciklopedije, nikako Vikipedije. I nikad od čitaoca nije pravio idiota.

„Odlazak novinara“ pisalo je na naslovnoj strani NIN-a kad je umro Bogdan Tirnanić. „Govor praznine“ od tada traje već deset godina.

Stvarno, ako postoji foto-robot novinara, onda je to Tirke. I stasom i penkalom. Ko ne veruje neka u pretraživač ukuca „Tirnanić“ za fotografiju, a za tekstove neka ode do Narodne biblioteke ili arhiva Radio Beograda. Pa ne može se na Himalaje iz fotelje.

Posle njega se, pre pet godina, fizički sklonio i Aleksandar Tijanić, čovek koji je je uz Tirketa u profesiju uveo „ja“ i za koga mi jednom prilikom peta plavuša dobaci na ulici: „Zoriću, mora i u glavi, a ne samo na glavi“ aludirajući da mi frizura liči na njegovu. One koji su mi, pokatkad, rekli da mi pisanije liči na Tirketovo sam vodio na piće. Ništavan trošak, malo ih je bilo.

Njemu nisam stigao da platim ono piće. Nisam mu ni na sahranu otišao. Pa to bi značilo da priznajem da je Tirnanić pokojnik. I da pristajem na to. Ne!

Tirke, gurnuo si me u ćorsokak, ali se koprcam. Još ćeš pričekati na onu turu viskija. Do tad neka ovaj omaž bude dokaz da pamtim.

Kako je Vuk Drašković postao Žare Magare

Nenad Zorić — Sat, 29 Apr 2017 23:40:57 +0000

Današnji Drašković fanatično napada sve ono za šta se onaj nekadašnji Drašković fanatično zalagao. Muka je to, golema. Mnogo veća od 599 dinara („i da vam dinar ostanem dužna“) koliko košta roman koji to nije.

Kad iz političara progovara pisac, i to dobar pisac, onda to nije dobro za njegovu političku partiju i karijeru. Pisci, za razliku od političara, nisu i ne treba da budu pragmatični, pa se to Vuku Draškoviću političaru obilo o glavu devedesetih godina prošlog veka. Evo ga već 17. godinu liže rane.

Kad iz pisca pak progovara političar, onda to nikako nije dobro za političara, samoubistveno je za pisca i pogubno za literaturu uopšte. Najnovija knjiga pisca Vuka Draškovića „Ko je ubio Katarinu“ formalno je zbirka pripovedaka sa nenapisanom ali zjapećom vertikalom o raspadu (druge) Jugoslavije, a suštinski je to politički govor na 193 strane. Katarina je, da dešifrujemo, Jugoslavija.

Rekvijem za kurjaka

Dakle, ovo delo je svojevrsni štampani Frankenštajn gde pisac Drašković drži olovku, a političar Vuk, koji je promenio i dlaku i ćud, diktira.

Dodatnu konfuziju u glavi čitaoca unosi što se, od pripovetke do pripovetke, mešaju naratori koji piscu naređuju šta da stavi u optužnicu protiv dželata države u kojoj većina republika nije htela da bude, većina svetskih država je htela da je ne bude, ali je za njenu smrt kriv samo jedan narod, jedan lider, jedna služba bezbednosti i istorijska vezanost za Rusiju.

Tako, naime, od stranice do stranice, prvo čujete revoltiranog političara Draškovića, potom vam se učini da je to pokojni Jovo Kapičić, onda kao da čitate reči nekog nevladinog građaniste koji je naučio nekoliko fraza sa kurseva o političkoj korektnosti, a u stvari sve vreme vam odzvanja ono što Latinka Perović misli i priča poslednjih decenija.

Nema u ovakvoj postavci sočinjenija, dobri vam stojimo, ni „l“ od literature, iako na momente bljesne onaj stari, dobri pripovedač Drašković, pogotovu u delovima kad kroz dijalog junaka daje gotovo trodimenzionalnu sliku seljaka sa Povlena.

Međutim, sve ostalo je manifest mrtvog političara koji ne zna šta će pre: da optuži po milioniti put Slobodana Miloševića, bojažljivo brani četnike, napada službe bezbednosti, žali za Jugoslavijom, između redova pa nekad i direktno optužuje Rusiju, glorifikuje Vašington, Brisel, Berlin i Vatikan, a najviše žali za samim sobom.Čak, u jednoj pripovetki naslovljenoj sa „Produži“, Drašković piše: „Kad pisac uvlači sebe u ono što piše, onda je to rizični teren za njega“ ali, kao, eto, nije to mogao da izbegne, pa u daljem toku pripoveda o susretima na Košutnjaku njega i čoveka koji sa njim priča, puši njegove cigarete i kritikuje ga. Dabome, tu Drašković pisac glorifikuje Draškovića političara i brani ga od opšteg negativnog narativa koji o njemu vlada. Jadno, iskreni da vam budemo.

Muka je to, golema. Mnogo veća od 599 dinara („i da vam dinar ostanem dužna“) koliko košta ovaj roman koji to nije. Svi vi koji ne žalite za smrću (druge) Jugoslavije imate dodatni razlog da se ne trošite (mislimo i na novac i na živce) jer je delo posvećeno „Svima koji su želeli da Ona živi“.

Iako jasno pominje secesiju republika, eho Draškovićeve knjige je da su svi koji su radili na njenom razbijanju želeli da ona živi, ali Milošević i njegove službe nisu dali. Nigde se, međutim, ne kaže šta je to Srbija trebalo da uradi pa da ne bude ishod za kakvim pisac koji je to nekad bio žali.

Oprost za pripovedača

„Mnogo je slučajeva kad se najveća ljubav preokrene u mržnju. Ili kad ljudi, najiskrenije, bez ikakve prisile, zavole nešto protiv čega su bili, takođe iskreno i bez prinude“, kaže u priči „Oooooo, Milutine!“ izvesni profesor. Kao da u Draškovićevom delu, pokazuje ogledalo tom istom Draškoviću.

Tako ovaj današnji Drašković fanatično napada sve ono za šta se onaj nekadašnji Drašković fanatično zalagao.

Žarko Mišić, njegov junak iz okoline Valjeva koji je zbog tvrdoglavosti i inata dobio nadimak Žare Magare, iznervira se tako jednom prilikom zbog parole „Srbija je bez Kosova trup bez glave…“ pa počne da dokazuje da to nije tako, da „Bilo Kosovo u Srbiji u Srbiji ili ne bilo, Srbija je živa, Srbija nije leš“ i da suštinski brani naraciju iz kasne Draškovićeve političke faze. I Mišić, i Drašković, i Magare kao da pate od amnezije i zaboravljaju Draškovićevu ranu i srednju političku fazu u kojoj je Kosovo bilo ne samo metaforički trup i glava, već i početak, i sredina, i kraj.

Srećom, vi koji ovo čitate ne patite od iste boljke, pa uprkos autodestruktivnosti političara koji uz sebe hoće da ubije i pisca, zapamtite onomadašnjeg Vuka pisca, a Drašković neka bude Magare ako mu je tako kao političaru lakše. Srbiji će biti isto.

Tekst je izvorno objavljen u Sputnjiku

Šta spaja Mila i Mileta i razdvaja Đukanovića i Dodika

Nenad Zorić — Sun, 15 May 2016 23:26:20 +0000

Vlastodršcima iz Crne Gore i Republike Srpske zajednička je ljubav prema košarci, a razlika između njih veća je od jednog slova. Beograd im je bio ili jeste Pijemont, naklonost Zapada su imali ili je imaju, a Rusiji su rekli veliko „Da“ i veliko „Ne“. Šta još čini ram za sliku njihovih karijera?

„Lopove!“, povikali su u samo dva dana, u dve odvojene države, dvojici vladara predstavnici opozicije. Milu Đukanoviću u parlamentu Crne Gore, Miloradu Miletu Dodiku na mitingu opozicionog Saveza za promene.

Nećemo ulaziti u validnost ovih opaski, već ćemo pokušati da damo uporednu analizu političkih biografija ove dvojice vlastodržaca, čije karijere su na prvi pogled, pogotovu u ovom momentu, toliko različite, a opet na neki način i slične.

Čak su u pojedinim trenucima, penjući se ka mestima na kojima su sad, nosili cipele onog drugog. Milo sadašnje Dodikove na početku karijere, Mile nekadašnje Đukanovićeve od, uslovno rečeno, sredine političke karijere.

Mlade tehnokrate sa tuđim programima

I Milo i Mile su vrlo mladi ušli u političke vode, i svaki na svoj način, pored titula političkih pozicija koje su u to vreme zauzimali, imali i dodatak „najmlađi“. Iako, zbog dužine vlasti i političkog staža, možda deluje da je Đukanović stariji, on je prema zvaničnoj biografiji tri godine mlađi od Dodika.

Obojica vladaju čvrstom rukom. Obojica, ma koliko od iste bili optuživani, nemaju opoziciju. I obojica su, mada to nikad nisu priznali, niti će priznati, preuzeli program od opozicije. Đukanović od ugašenog Liberalnog saveza Crne Gore Slavka Perovića, a Dodik od Srpske demokratske stranke, koju je osnovao Radovan Karadžić.

Đukanović je tim preuzimanjem od Perovića napravio otklon od srpstva i Srbije, a Dodik se tom srpstvu i nacionalnom pak približio. I obojica su, svaki za sebe, posle toga još više učvrstili svoju vlast.

Razlikuje ih sam start. Đukanović nije morao da kreće od nule jer mu je otac bio sudija, pa je vrlo rano postao i član partije i brzo je išao ka gore u partijskoj i državnoj nomenklaturi. Tvrdio je da je prvi novac zaradio u sedmom razredu osnovne škole, mada ne znamo na čemu i kako, kao što se ne zna da je posle toga osim bavljenja politikom radio nešto u privredi. Javno.

Dodik je iz porodice poljoprivrednika, pa je pregovaranje i odnos sa ljudima prvo izučio na pijačnim tezgama na kojima je sa ocem od rane mladosti prodavao povrće. Završio je Fakultet političkih nauka u Beogradu i vratio se u rodne Laktaše pored Banjaluke gde ga je čekalo mesto načelnika. Đukanović je završio Ekonomski fakultet u Podgorici, nije se vraćao u rodni Nikšić, ali nije ni hrlio u Beograd.

Iako obojica tokom čitave političke karijere važe za tehnokrate, a na delu to i pokazuju, nekako deluje kao da je Mile ekonomista, a Milo politikolog, jer je Dodik do ulaska u visoku politiku imao i preduzeće i radnje za pravljenje i prodaju nameštaja, a Đukanović je vešto prodavao ideologije i pokazivao da je politika veština mogućeg. To je, doista kasnije, počeo da pokazuje i sad uspešno čini i Dodik.

Propast reformskog i uspon nacionalnog

Za vreme nacionalnog buđenja na prostorima bivše Jugoslavije Milo se svrstao na prosrpsku stranu, posle antibirokratske revolucije u Crnoj Gori izbio u prvi plan i dugo bio drugo oko u glavi, tačnije partner Srbije i Slobodana Miloševića. Dodik je u to vreme pak postao član projugoslovenskog Saveza reformskih snaga Ante Markovića koji je doživeo fijasko jer su u Bosni i Hercegovini pobedile nacionalne partije.

Milo je u to vreme javno istupao i zapaljivo govorio protiv ustaša, dok su Mileta nazivali ustašom jer se nije opredelio za tadašnje nacionalne stranke. Milo je, uslovno rečeno, bio na strani suprotnoj od međunarodne zajednice, a Mile na strani suprotnoj od Mila i Miloševića. Doista, tada je i po značaju i po uticaju Dodik bio daleko nebitniji od Đukanovića.

Posle „Dejtona“ Dodik tek pravi svoju partiju Savez nezavisnih socijaldemokrata, a Milo počinje da zagovara samostalnost Crne Gore, netom pošto se razveo do Momira Bulatovića, do tada saradnika i predsednika Crne Gore i Demokratske partije socijalista.

Tada, posle „Dejtona“, obojica dobijaju podršku međunarodne zajednice. Đukanović jer je, kao, protiv Miloševića, a suštinski protiv Srbije, a Dodik jer je u to vreme izgledao kao najprihvatljivija opcija, a i dok su se neki drugi sklanjali on je prihvatio da bude premijer sa samo dva svoja poslanika.

Podrška od Zapada i ekonomija od Rusije

Milo je bio velika nada Beograda, a Mile velika nada međunarodne zajednice. Onda je Milo rekao da „supruge treba da budu supruge“ pa je postao velika akvizicija Zapada, a Mile je američkom ambasadoru rekao da mu da račun za dva miliona dolara koje je ambasador pominjao da su uložili u reformu policije na koju Dodik nije pristao, i tako je postao veliki problem Zapada. Milo je rastao na tom sukobu sa Beogradom i sad Moskvom, a Mile na sukobu sa Sarajevom i Zapadom.

Obojica su bili protiv Slobe. Gotovo od početka. Obojica vole košarku. Obojica ulažu u tu košarku. Obojica vole dobru narodnu pesmu. Milo da mu pevaju, Mile i da peva. Vokabular im je obojici balkanski.

Zajednički im je osećaj za politički trenutak. Zajedničko im je što im ekonomija država u velikom delu zavisi od Rusije. U Crnoj Gori zbog kupovine preduzeća, zemljišta, izgradnje a i broja turista, a u Republici Srpskoj zbog kupovine rafinerije.

Razlikuju se sadašnjim odnosom prema Rusiji. Đukanović je u redu onih država i vladara koji se jasno stavio na stranu protiv Rusije i vuče zemlju ka NATO-u. Dodik je pak nedvosmisleno na strani Rusije, i otvoreno protiv NATO-a.

Samo zahvaljujući Dodiku Bosna i Hercegovina nije priznala Kosovo i uvela sankcije Rusiji, a samo zbog Đukanovića je Crna Gora priznala Kosovo i uvela sankcije Rusiji.

Politika od obale i politika ka obali

Za razliku od Đukanovića, koga optužuju za korupciju, pa i diktaturu, i on opet ima podršku zapadnih centara, taj isti Zapad zamera Dodiku korupciju. Suštinski se u oba slučaja radi o politici. Jedna je Milova ka (evroatlantskoj) obali, a druga je Miletova od (evroatlantske) obale.

I dobar deo javnog mnjenja u Srbiji razmišlja slično kao dobar deo međunarodne zajednice, pa ono što zamera Dodiku ignoriše kod Đukanovića. Politička čaršija veli da je to zbog finansija. Ne samo od stranih donatora, već i onih koje u Beograd stižu direktno iz Podgorice.

Dodik se u srpske političke prilike meša javno, daje podršku uglavnom partijama koje su u tom trenutku na vlasti i redovan je na svim državnim manifestacijama. Đukanović se u srpske političke prilike meša tajno, tačnije posredno preko mreže političara, novinara i javnih radnika koji sve to ne rade samo zbog ideologije i ljubavi.

Slikanje sa Miletom pomaže političarima iz Srbije. Slikanje sa Milom odmaže političarima iz Srbije.

Dodik je napravio državu, što nije malo, a Đukanović je samo napravio sopstveni zabran, od već postojeće države. Međutim, institucije u Podgorici se ruše, a u Banjaluci još nisu izgrađene, pa odlaskom, eventualnim, i jednog i drugog stvari u tim državama nikako neće biti iste i prete da se promene za 180 stepeni.

Zato Đukanovića drži Zapad da se kurs zemlje ne bi promenio, a Dodika sapinje Zapad i rado bi voleo da mu vidi leđa kako bi se kurs zemlje promenio. Manevarski prostor Dodika je daleko manji, pa je i njegova misija daleko teža.

Dodik ne može nazad. Milo takođe ne može nazad. Dodik čuva državu, a ne samo svoju funkciju. Đukanović čuva sopstvenu glavu. „Budućnost“ je uspešnija od „Igokee“ u košarci.

Ko je srpski Kisindžer

Nenad Zorić — Thu, 04 Jun 2015 20:50:42 +0000

Najpoverljiviji čovek nekog državnika mora biti multifunkcionalan, takvi ljudi nisu ad hok postavljeni već imaju tesne bezbednosne i političke veze koje su godinama sticali, širok spektar stvari kojima se bave i uglavnom su sklonjeni od javnosti. Bitno je da je u tom odnosu političar uvek jači.

„Ma, on sluša svoju ženu“, rekao je 2002. godine autoru ovog teksta jedan tada, a i sada, visoki funkcioner SPS-a. Ovo je bio odgovor na pitanje zašto SPS kao velika stranka nema svog kandidata na izborima za predsednika Srbije, nego prema poruci Slobodana Miloševića iz Haga podržava Vojislava Šešelja.

Za Miloševića je, dok je vedrio i oblačio, važilo pravilo da je sve rešavao sam i da je (pre)veliki uticaj na njega imala supruga Mirjana Marković.

Željko Simić i profesor Vladan Kutlešić bili su Miloševićevi savetnici, a kakav su uticaj imali najbolje se vidi iz izjave njegovog prvog savetnika Zvonimira Trajkovića, u kojoj ističe da se Milošević uglavnom oslanja na lični intelekt i zanemaruje analitički pristup.

Ko su savetnici, a ko stvarno savetuje

Ovih ljudi, koji su uz predsednika i predsednike, setili smo se proteklih nekoliko dana tokom kojih je premijer Srbije Aleksandar Vučić u poseti SAD, prvi potpredsednik Vlade Ivica Dačić tek sinoć stigao u Beograd, a Zorana Mihajlović postala privremeni šef u Nemanjinoj 11. Zbog toga ju je jedan tabloid napao, drugi (tobože) branio, a bilo je medija kojima je sve ovo poslužilo za priču o odnosima u SNS-u. Ako ostavimo po strani manje ili veće uskostranačke i dnevno-političke razmirice, zanimljivo je videti ko su ljudi odmah iza eksponenta neke politike. Bilo da je to državni činovnik (predsednik, premijer) ili lider političke stranke.

Kao što smo videli iz primera Slobodana Miloševića, obično je velika i stvarna moć upravo smeštena kod ljudi (žene) koji su donekle u senci.

Kod još jednog bivšeg predsednika Borisa Tadića, čovek broj dva je bio Miodrag Miki Rakić. On je, a to su pominjali i Rakić i Vučić, bio veliki prijatelj i Aleksandra Vučića. Da je živ, dosta je onih koji bi se zakleli da bi Vučić imao više sastanaka u Americi, nego što ih je imao prilikom ove posete.

Kako je savetovano nekad

Svi politički pismeni ljudi pamte Henrija Kisindžera više nego i same predsednike koje je savetovao, i neuporedivo više od ljudi koji su u to vreme bili ministri inostranih poslova SAD. Jedan se, na primer (za vreme Niksona) zvao Vilijam Rodžers. Ali je sve rešavao Kisindžer.

Hroničari pričaju da su za vreme Titove Jugoslavije postojali savetnici zaduženi za pripremanje dnevnih brifinga, za prepiske sa stranim državnicima i diplomatama, pisali su govore, dobijali zadatke za delikatne operacije koje nisu baš moguće zvaničnim kanalima…

Ali, ljudi od poverenja su posebno birani. Ili su se sami nametali. (Ivan) Stevo Krajačić bio je jedan od onih sa kojima se Tito konsultovao. A Dobrica Ćosić je (pa i do pred samu smrt) za sve predsednike i premijere u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji predstavljao ono što i kraljica Elizabeta za britanske premijere. Ćosić možda nije voleo utorak i možda nije imao tačno vreme sastanaka u pet sati — ali da je imao uticaja, imao je. Da su mu tražili mišljenje, tražili su.

Gde je moć posle 5. oktobra

Predrag Simić, pokojni profesor FPN-a i bivši ambasador u Francuskoj bio je savetnik prvo Vuka Draškovića 90-ih, a potom i Vojislava Koštunice 2000-ih. Međutim, neuporedivo veći uticaj na Koštunicu i daleku veću moć imali su njegovi šefovi kabineta Ljiljana Nedeljković i kasnije Aleksandar Nikitović Nikita, kako su ga zvali i oni koji ga vole i oni koji ga se boje. Prema mnogima on je zaslužan za SPS-ovu podršku manjinskoj vladi DSS-a, za izbor nekih (važnih) činovnika, a nadimak ovog čoveka mogao se u političkoj čaršiji čuti i kao odgovor na pitanje: ko brine o policiji sad kad je ministar Jočić sprečen zbog saobraćajne nesreće.

Vladimir Beba Popović, čovek koji se pre nekog vremena hvalio u TV studiju da na neki način savetuje premijera Vučića (što je premijerov kabinet docnije demantovao) bio je savetnik ubijenog premijera Zorana Đinđića. To vreme je bilo tranziciono, pa je Beba bio konsultant opšte prakse, iako on sam voli da često sebi pripisuje veću ulogu nego što mu je Đinđić ikad da(va)o. Ali je imao uticaja. A i pristupa nekim arhivama, što je i sam isticao u medijima.

Pomenuti Miki Rakić, prema mnogima je najzaslužniji za formiranje vlade DS-SPS, za delikatne stvari kao što je saradnja sa Hagom i borba protiv organizovanog kriminala, a ima i onih koji mu pripisuju posredničke zasluge za formiranje nekih političkih partija.

Šta moraš da imaš, pa da o predsedniku sve znaš

Čovek broj dva, ili najpoverljiviji čovek nekog državnika, mora biti multifunkcionalan. To su ličnosti koje dobiju, formalnu, funkciju kad eksponent politike dođe na vlast. Takvi ljudi nikada nisu ad hok postavljeni, već imaju tesne bezbednosne i političke veze koje su godinama sticali. Imaju širok spektar stvari kojima se bave: od sakupljanja novca za kampanje, preko politike, geopolitike, bezbednosti, biznis poslova (preko trećih i četvrtih lica). Takvi ljudi bave se i kadriranjem — obično i u državi i u političkoj organizaciji svog eksponenta.

Posebno je važno naglasiti da između njega i eksponenta uvek postoje prijateljske veze, sve se zasniva na kategoriji poverenja koje je testirano dugi niz godina. Kad lider „lomi“ neku političku odluku, uglavnom odluku donosi u tet-a-tet razgovoru sa tim čovekom.

Ti ljudi se, uglavnom, klone javnosti. Plus, veoma retko mediji ih otkriju, već se dešava upravo suprotno — mediji osete „poruke“ koje stižu od njih. Naime, oni svoj autoritet grade i na fami o nedostupnosti i svemoćnosti. A sve to proizilazi iz njihove jako dobre obaveštenosti. I formalne i neformalne moći.

Takođe, bitna stvar je da je u odnosu eksponent-njegov čovek od poverenja, eksponent politike uvek jači. I njegova je, ono što se kaže, poslednja. Na primer, dosta obaveštenih ljudi tvrdi da je Miodrag Rakić bio protiv toga da Tadić raspiše i predsedničke izbore 2012. Kao što znamo, Tadić ih je raspisao i izgubio. Njegova je baš bila poslednja.

Najvažnije je da je takav čovek u blizini, u dnevnoj komunikaciji sa eksponentom, koji mu delegira i deo najosetljivijih poslova. Najčešće postoji formalno pokriće (neka funkicija) kako ne bi došlo do izmeštanja moći iz institucija.

Ram Emanuel je važio za čoveka od poverenja Baraka Obame u njegovom prvom mandatu. Vukašin Maraš je to dosta dugo bio za crnogorskog premijera Mila Đukanovića. Toniju Bleru je to i više od toga bio Alister Kembel. Mada ima onih koji smatraju da je Sergej Ivanov čovek od poverenja ruskog predsednika Vladimira Putina, mnogo je više onih koji tvrde da Putin odluke donosi sam. Ambasador Srbije u Vašingtonu, Đerđ Matković, bio je dugo savetnik premijera Aleksandra Vučića, ali se čini da je smrću Miodraga Rakića i Vučić izgubio velikog prijatelja, savetnika i saveznika. I da sada veruje samo sebi bliskima.

Tekst je izvorno objavljen u Sputnjiku

Slobodni mediji su slobodni ljudi. Predlažem Carski rez

Nenad Zorić — Fri, 07 Nov 2014 10:56:09 +0000

Naravno da poziv ne bismo uputili da nemamo važeći ugovor. Naravno da smo očekivali i da još očekujemo odgovor. Utisak je da sa druge strane sede ljudi koji suprotno od nas misle da, naravno, ne treba da odgovore, da, naravno, nemaju obavezu poštovanja ugovora, da, najnaravnije, moraju zauvek da sakriju odgovor na pitanje: Ko je zabranio Utisak?
Tvrdi se da emisija nije zabranjena,
Znam da ugovor nije raskinut,
Ako je verovati umrlicama u Politici,nisam umrla,
Zašto onda nema Utiska?

Devet nedelja je prošlo otkad nema emisije Utisak nedelje.
Danas, kao i prvog dana dana nema odgovora šta je sa tom emisijom.
Za ovih devet nedelja imali smo dva protesta ispred zgrade televizije B92, nekoliko intervjua autorke emisije, nekoliko saopštenja B92 ali zvaničnog odgovora nema.

Utisak nedelje je emisija koju misleći ljudi nisu propuštali.
U nekom svom ranijem tekstu sam je uporedio sa Agorom, trgom na kome su slobodni ljudi raspravljali o stvarima koje se tiču opšteg dobra zajednice.
Tako je i bilo. Više od dve decenije. Neki su je voleli, neki kritikovali, pojedini i prezirali ali su je gledali.

Lično, nisam propuštao. Smatrao sam to građanskom dužnošću. Naravno, kad sam mislio da je trebalo kritikovati, kritikovao sam.

Slučaj sa Utiskom, opet lično, a nadam se da mnogi dele to mišljenje, je slučaj srpskih medija. Generalno.
To je tema ZA medije a ne protiv. To je tema slobode.

Zato mi je bilo važno da saznam šta je sa Utiskom.
Pošto sam manjkao sa informacijama pozvao sam Olju Bećković da se raspitam. Rekla je: čekamo odgovore.
Predložio sam da, ako hoće, bude moj gost bloger. “Volim pitanja, pitajte i slobodno sve objavite”, rekla je.

U utorak (4.novembar) PG Mreza i Vi obavestili ste javnost da ste pozvali predsednika Borda direktora TV B92 Verana Matića, izvršnog direktora Stefanosa Papadopulosa i direktorku korporativnih i regulatornih poslova Antena Grupe za jugoistočnu Evropu Manju Grčić da 9. novembra gostuju u emisiji “Utisak nedelje”.
Šta su vam odgovorili? Hoće li doći?

Do sada imamo samo odgovor direktorke korporativnih i regulatornih poslova Antena Grupe za jugoistočnu Evropu Manje Grčić da, naravno, neće doći.
Istina, taj odgovor nije stigao nama, ali jeste objavljen u službenom glasniku Informer, što svakako ima veću specifičnu težinu.

Kako ste ih kontaktirali, telefonom, zvaničnim dopisom? Pitam Vas to jer možda još čekate odgovor nekog od njih?

Imam utisak da se sve vrti oko tumačenja i upotrebe reči naravno.
Naravno da smo poslali zvanični dopis. Naravno da smo očekivali i da još uvek očekujemo odgovor. Naravno da takav poziv ne bismo uputili da nemamo važeći ugovor. Naravno da verujemo da i B92 i PG Mreza duguju javnosti odgovor na pitanje: Ko je zabranio Utisak nedelje?
Utisak je da sa druge strane sede ljudi koji suprotno od nas misle da, naravno, ne treba da odgovore, da, naravno, nemaju obavezu poštovanja ugovora, da, najnaravnije, moraju zauvek da sakriju odgovor na pitanje: Ko je zabranio Utisak?

Vi ste ovaj poziv uputili u utorak ali dok vas sad nisam pozvao nisam uspeo nigde da čujem, vidim ili pročitam informaciju šta je bilo sa odgovorima na taj poziv. Nište se javljali kolegama ili vas niko nije zvao?

Naravno da me niko nije zvao, naravno da ta vest skoro da nije videla svetlost štampanih izdanja, a šta je u svemu tome naravno, ja ,naravno, ne razumem.
Mogu samo da zamislim trijumf kreativnih direktora ovog projekta deratizacije slobodnog mišljenja. Zamišljam ih kako dižu čaše u vis, kucaju se, a dok se gledaju u oči, jedan drugom namiguju: Šta sam ti rekao, ajde kaži, jesam ti reko, trajaće dve tri nedelje i bella ciao, muzika, dođi vamo, znaš onu bella ciao,uahahahaha, …
Naravno da su sve unapred znali. I ko smo. I kakvi smo. I koliko nas je.

Kad su NUNS i UNS a kasnije i PG Mreža pozivali građane da dođu na Utisak ispred zgrade B92 bio je popriličan broj ljudi. Bilo je reakcija i na društvenim mrežama ali kako vreme odmiče sve manje imamo informacija ali i sve manje interesovanja.
Dugo ste u ovom poslu pa sigurno znate odgovor zašto deluje da su ljudi oguglali, umorni, prilagodljivi…? Ili nisu ništa od pobrojanog već im treba neko da ih pozove, usmeri, pokrene?

Ljudi su ubijeni u pojam. Dok o tome nisu imali pojma, još su se batrgali. Ako pogledate šta se sve desilo proteklih mesec dana, a šta će biti sutra i prekosutra, jasno vam je zašto ne sme da postoji Utisak nedelje.
Batinanje mozga se okrenulo na maksimalno ubrzanje.
Gde god da se okrenete, vrišti Ponizenje.

Pogledajte jučerasnje zasedanje Odbora za kulturu, samo prvih deset minuta, dovoljno je.
Nemamo mi više snage ni da budemo uvređeni, samo poniženi. Ubijeni u pojam.
Nekad smo se bavili visokim raspravama, što sam ja ispadao budala da plaćam pretplatu, a sad nikom nista.
Danas je pitanje što sam ja ispadao budala i prao zube i ruke.
Sve je toliko uproštaćeno, da i na rasprave o plagiranim doktoratima gledamo s nostalgijom na davna vremena kad nas se još nešto ticalo.

Za ono vreme kad su se rađali novi mediji kao argument kažu kako onda je bilo novca od donacija spolja. Ali u nekom od prošlih brojeva Vremena profesor Vladeta Janković nas podseti na primer profesora koji su rekli: Ne.
Dakle, oni su u jednom trenutku bili na ulici. Zašto danas intelektualci ćute ili ako i progovore imamo unisono mišljenje?

Izvinite što ću to reći. To je zato što danas više nema nikakve nade. Koga se više tiče šta je rekao Vladeta Janković, pored živog Zorana Babića.
Neće biti da nismo odgovorni za to.
Mnogo smo energije i gluposti uložili u rušenje svakog autoriteta. Intervju profesora Jankovića je doživljen kao neka kometa koja se javlja na svakih 100 godina. Malo je falilo da ga čitamo sa onim naočarima s kojim smo dočekivali pomračenje meseca. Gazili smo mnogobrojne Jankoviće, a zalivali razne Basare, sad smo tu gde smo.

U ime koje budućnosti, vere i nade se danas govori: Ne?
Nekad smo protestovali protiv Miloševića, u ime budućnosti naše dece. Danas znamo da nam deca imaju budućnost samo ako ih upišemo u SNS. Druge budućnosti nema na vidiku.

Nije mali broj onih koj misle da sve počinje od slobodnih medija. Takođe, ima i oni koji neće ovakve medije kakvi su danas ali liči da bi više od slobodnih voleli svoje medije. Neki rez se mora povući. Kako?

Slobodni mediji su slobodni ljudi. Predlažem Carski rez.

Posle sedam nedelja vaš advokat Draganić je objavio da je od pravnog zastupnika B92 dobio odgovor da je ta televizija i zvanično rešila da raskine ugovor i poziv na razgovor o raskidu. Jeste li raskinuli ugovor ili on i dalje važi?

Juče sam bila pozvana na zasedanje Odbora za kulturu. Tražila sam garancije da će se deliti šećerna vata, pošto je to, od kako znam za sebe, bilo jedino što sam volela u cirkusu.
Garancije su izostale, nisam otisla, ali sam gledala. Baš me je bilo sramota. Nije tamo bilo nijednog poslanika, nijednog novinara koji je govorio laži o meni, a da nije znao da ne govori istinu.

Istina je da Ugovor nije raskinut. Važi do marta meseca.
U tom obavezujućem papiru jasno piše da se emisija emituje na osnovnom kanalu, a da B92 ima pravo da je reprizira na info kanalu. Nikakvih nesporazuma oko cene emisije nije bilo. Nikada kao razlog za promenu ugovora nije pomenut pad gledanosti ili neisplativost. Naprotiv, nuđena mi je značajno veća cena da pređem na medijski nepostojeći info kanal.
Nikada nisam dobila odgovor kako je moguće da privatni vlasnik ima interes da placa a da ne zarađuje.Takve poslovne odluke se po mom najdubljem utisku donose samo pod političkim pritiskom.
Sigurna sam da Manja Grčić o tome zna mnogo više od Verana Matića – ko je zvao, koliko puta, kad i šta je tražio.

I dobro, da ste neki od vaših gledalaca koji se javi i mora kratko i efektno da odgovori šta je sa emisijom Utisak nedelje, vaš odgovor bi bio?

Tvrdi se da emisija nije zabranjena,
Znam da ugovor nije raskinut,
Ako je verovati umrlicama u Politici, nisam umrla,
Zašto onda nema Utiska?

Za kraj, evo da ukradem ideju iz jednog teksta Teofila Pančića, hoćete li možda pozvati gospodu Kirbija, Davenporta i Vilhelma kao goste u emisiju? Bilo bi zanimljivo videti hoće li pristati da dođu. A još više šta će reći kad ne budete imali gde da ih primite. Zar ne? Ili da ih pozovete da razgovarate na ulici?

Možda je i premijer ukrao tu ideju od Teofila Pančića. Čujem da me upućuje da se obratim EU, pošto je vlasnik njihov član, pa da tamo potražim pravdu.
Radije bih pozvala premijera, ministra pravde, ministra kulture i informisanja.Vrlo mi je čudno što su izostali sa protesta ispred B92.

Šta bi bio jači dokaz da nemaju nikakve veze sa zabranom emisije, nego da su digli svoj glas za poštovanje zakona države Srbije i pravo na rad po važećim ugovorima.

Prvo lice jednine

Nenad Zorić — Wed, 30 Oct 2013 17:48:00 +0000

Nije znao ko sam. I ne svojom krivicom.
Ili je zaboravio. Svejedno.
Znao je, jedino, da ga čitam. E, za to je bio kriv.

Poznato je, naime, da je od Vardara do Triglava bilo onih koji nisu čuli za koka-kolu ili da od Horgoša do Dragaša ima još više onih koji nisu obavešteni da sudove možeš oprati hladnom vodom, ali su i jedni i drugi znali ko je on.
Svesno je to, baš tako, uredio.

Ma jok, kakav bre Tito. Pa njega ni Latinka ne čita. Više.

Ozbiljni smo ljudi, o rečenici pričamo. O stavu.
I o čoveku koji, ako je verovati agencijama, već 36 sati intervjuiše Boga dok Sveti Petar i Pavle teraju Mojsija da objavi kako je Glavonja, opet, uz Glavnog.

Bio ga je taj glas. Gotovo od kad se prvi put potpisao punim imenom i prezimenom.
Po toj logici Lukač nije izabrao njega nego mu se ovaj izbrijanih nogu uvukao u krevet. Isti sudionici (vole da) misle kako Dragan Marković nije prepoznao rukopis nego čoveka koji ne zna da kaže „ne“. I tako redom…

Sve i da su u pravu, kako niko sledeći ništa nije naučio na greškama prethodnika.
Neće biti.
Kosi se sa logikom da su svi od Žike Minovića, preko Struje, Đinđića, Karića, Slobe do Tadića i potonjeg Vučića birali baš njega za batlera jer niko drugi nije hteo. Ili smeo. Ili bio gadljiv.
A-ha. Tiskanje na mesto koje je pokojnik držao pokazaće ko je dalje od istine.

“Uspeo sam ono što nikome nije pošlo za rukom – da radim neke stvari protiv Miloševića, onda sa Miloševićem, pa protiv njega; da radim neke stvari za Đindića, pa sa Đinđićem, pa protiv njega; pa da radim neke stvari sa Koštunicom, pa da kritikujem Koštunicu, pa da radim sa Karićem, pa da ne radim sa njim…”, javno se, ne pravdao, nego hvalio.

“I ta Mira… Da, jesam! Pa?“, rekao je dečkiću koji se tad potpisivao sa N.Z. i na razgovor došao sa bradom od dva dana kako bi izgledao ozbiljnije i kako ga ne bi oterao odmah sa vrata.
Naprotiv. Išao je od kancelarije do kancelarije u SIV-u kako bi od sekretarica našao baterije za moj diktafon.
“Pio sam kafu sa njom”, nastavio je pošto sam, kao, opravio sokoćalo (slagao sam ga, pričalo mi se, pa sam pamtio, sve mogu u zarez da ponovim i sad).
“Sednemo, ja pomenem Branu Crnčevića, ako se namrgodi, znam da nacionalna struja ide na led. Pomenem Vučelu…”, govorio je udarajući kažiprstom jedne u ostale prste druge ruke.

Jedino se na telefon javljao kao dete koga boli grlo. Sve ostalo ukazivalo je da neki uragan u Americi treba krstiti njegovim imenom. Brzo, jako, ne staje nego u prolazu kupi sve.
An pasan, rekli bi šahisti.
Ili na francuskom “En passant”, kako mu se zvala kolumna u “Nedjeljnoj Dalmaciji”. Pusti protivnika da se pomeri dva polja i “izjednači” sa njim pa ga u narednom potezu pojede. I dođe na polje ispred kojeg je nesretni pijun bio.

Takav se rodio. Samo je bio niži.
Nije isključeno da bi, da je na dunjaluk došao u praistoriji, on bio taj koji je otkrio vatru.
Logično je, dakle, da je pisao u prvom licu.

Čuj pisao, otkidao meso.
Namerno ismejavao mane. “Samo pružam šansu napadnutima da mi odgovore istom merom znajući dobro kako sam ružan i glup”, odmhnuo je rukom.
Provocirao.

Većina bi se saglasila da je sirovi Kosovac napadao jer je to posao đavoljeg advokata. Ako me – što bi Vučić rekao – pitate, bliži sam stanovištu da se branio.
Tom vikom. Tim tekstovima.
Ali, da se ne zaboravi: u tim kolumnama bilo je najmanje po tri vesti.
I svi su kupovali to štivo.
Trećina da vidi šta su uspeli da sakriju, trećina da pročita šta je o prvima otkrio i koliko će njih da boli kad dođu na red i trećina (kojoj sam ponajviše pripadao) da se smeje “lakiranim bubašvabama koje upere prst ka mesecu i – analiziraju prst”.
Bio je duhovit, oni, često, smešni.

I, napisaću jeres: bio je dobar čovek.
Onolika glava, telo koje to prati, muda od bivola i srce devojčice. Uplašene.

Pa dobro Zorzi, zašto se i drugi nisu tako branili?
Možda i jesu, samo se ovaj čuo glasnije. I dalje.
Uostalom, koji je moj interes da ga glorifikujem.
Nismo sedeli u istim kafanama jer se ja nisam odricao svog stola i ljudi za njim a on prava da bira društvo. Basket, takođe, nismo igrali jer je pravilo da u ekipi mogu da budu dva teška centra patentirao Duda tek letos, silom prilika.
Da neće možda da mi odozgore prospe varijabilu, sve u zlatnicima.

Ne. Ne pišem ovo u odbranu njegove ličnosti, nego principa.
U odbranu one rečenice, samo da ponovim.

Sudite o ovom tekstu za pola godine, tri nedelje, prema rejtingu Dnevnika kad od RTS-a naprave ono što ni Komrakovu nije pošlo za rukom.
Ne njegovi sadašnji saradnici, otići će i oni.

Da, jeste – neću otkriti toplu vodu – pravio je kompromise.
Sledeći će izvršavati. Blanko.
To je razlika koju ćete primećivati. Sve više.
E tad sudite.

Ako je Tenžera raskrinkao zaveru da novinari treba da budu hrabri kao hajduci, Milojević za života ustoličen za srpskog Ničea a Tirke samo što nije ušao u lektiru, šta je onda on.

I Bengalski tigar (kako je krstio Slobu) i Dugouhi (kako je voleo da zove Jovicu Stanišića) i Frojd koji otriva da je felacio antisrpska zavera, za neke Dositej, za neke druge Gebels, godinama srpski Alister Kembl. Ergo, svi ovi i nijedan od njih.
Pa Tijanić.
Tijanić je – Tijanić.
Konzumiranje preporučljivo sa ledom. Sa dosta leda.

Rekvijem za Vuka D.

Nenad Zorić — Tue, 20 Mar 2012 15:04:07 +0000

"E, pa, hvala ti Neco. Biće mi za nedelju dana. Dooobro, nisi baš morao i ove Daničine da mi doneseš", govorio je moj deda Lazar svaki put kad mu dođem u posetu i donesem hrpu novina.

U mojoj familiji se, inače, vazda dosta čitalo. Mi deca (da prostite) od pozadi, tačnije od sporta, žene horoskop ili "Praktičnu ženu" dok je izlazila a stariji i ja kad sam počeo da se zanimam ko su ti na koje pizdi tata – od naslovne.

Deda je čitao sve. Nije bio probirač, opet da oprostite na ovom (može se shvatiti) nepristojnom rečniku. Listao je i Dnevni Telegraf. Da, na to je mislio kad je govorio Daničine novine.
Lazo je, već zaključujete, bio za Slobu. Neeee, nije bio ni komunjara niti se zaluđivao idejom da će imati da stavi nešto u kljun ako sam ne zaradi. Naučio je to od rane mladosti kad je "cela kuća ostala na njemu". Dakle, nije bio ni komunista.

Častan čova, verujte mi.
Dobro, jes’ voleo Slobu. Ma, nešto se mislim, nije on toliko ni voleo Slobu koliko je imao svest o državi, verovao Dnevniku i još više koliko nije podnosio Vuka.

Ako kod njega dođem po mraku, pa moram tu da spavam, Vuka ne pominjem. Ili začepi ili nema konaka. Jesam ja njemu unuk ali se o zlu ni u gori ne govori a taman posla u porodičnoj kući jednog socijaliste.

"Ušljo (vaška, parazit koji živi u ljudskoj kosi, u nekim krajevima se koristi i naziv uška) m.m.j. gde mu je sad Mika Špiljak", znao je da opsuje kad procenim da ima vremena da stignem kući ako me istera iz njegove, pa lanem neku.

Da bio sam za Vuka. Tamo kod nas, podno Zlatara, i nije moglo drugačije. Ili si za Slobu ili za Vuka. Treće opcije nije ni bilo. Bio je neki lik koji je lepio plakate "Zrelo je" ali njega niko nije shvatao za ozbiljno.

I voleo sam ga. Priznajem.
Jedva sam čekao da stasam za glasanje. Nisam zaokruživao iza paravana, no onako kurčevito, javno. Na svim izborima. Pa i onda kad su ga Francuzi pošišali i skratili bradu je bio "Jedan za sve".
Kod dede sam odlazio sve ređe.

A tek kad sam došao u Beograd. Dane (žali Bože što taj čovek nije ostao u novinarstvu) i ja smo bili najglasniji na Štambukovom (pomenulo se ne povratilo se) fakultetu. Alibi Autor je bio i protiv Slobe i još više protiv Vuka. Ok, evo konačno sam ti priznao.
Ovi ostali su bili neopredeljeni. Njih, kao, politika ne zanima. Šio mi ga Đura.
A žive u Srbiji, pa još studiraju političke nauke. Mojne me pravite na majmuna. No im rekli kod kuće: ćuti, ne izjašnjavaj se, ovo je vreme lova na veštice.

Ja, ako mi verutete, da ćutim nisam mogao.
Veštica mi upravljala državom, veštica mi postavila dekana, veštičin sin odneo sve gajbice pa nije bilo za mene"¦I još da ćutim. Plus mi taki horoskop, ne varim mlohave ljude. Saspem ti u brk pa me ti voli ili mrzi.

"Zašto ti ljudima moraš da kažeš, baš, sve što (im) mislis", kaže mi pre neki dan jedna plavooka. Pojma nem’ sestro slatka, rekoh iako je taj odgovor nije zadovoljio. Ali me glava ne boli, to znam. Na ovo je odćutala. Onako ženski. Verovatno je u sebi mislila: vid’ budale, sa kim ja mladost gubim.

Nisam ćutao ni kad su ono gasili Studio B. Ni kad sam ilegalisao u domu kojim je upravljao socijalista. Ej, njegov sin, ljošče, "Davifof" a Ivan i ja onaj zeleni "57". Ne ide to tako rođaci.

A tek kad sam za TTN napravio intervju profil. Jes’ mi teško pao ulazak u Saveznu vladu (ma, nisam ni tad progutao žvaku o žrtvovanju, ali šta će zaljubljen čovek – vidi, a neće da vidi) ali sam ostao simpatizer.
"Vidi Vula", reče deda, pokazujući na naslovnu stranu Večernjih. Odmah sam znao da je stvar otišla predaleko. Lazar da izusti: vidi Vula, pa da se još ozari. To na dobro nije moglo da izađe. Ali, kažem, bio sam opijen.

Pa i ono ljubljenje ruke Medlin Olbrajt. Kao, sad je on državnik, pa ne gleda sebe nego šta može da učini za zemlju. Opet sam našao opravdanje iako mi je pomenuti Alibi Autor to celivanje spočitavao svako malo.
Trpeo sam i branio ga. Priznajem. Opet.

Kad su ga ono dva puta promašili u Budvi rekao sam: ovaj je miljenik Boga. A to nije bez neke. Sumnjao jesam, ali sam bio tu.

Čak sam i ono "unuče" glasao. Pa, šta da radim. Rekao sam da vam da mlohave ljude nikad nisam voleo, za Slobu bi me se svi osim Laza odrekli a da bacim glas nekako nisam hteo.

Patio sam,bre, kad su ga izdavali. Prvo onih 11 u parlamentu SRJ, pa pesnici, pa"¦ I sad mislim isto što sam o njima mislio i tad.

Deda je prežalio Slobu. Na Dnevniku je video i neku drugačiju priču a ja sam počeo da se bavim ovim poslom pa nije bilo red da budem toliko pristrasan.
Onako intimno sam i dalje bio za Čiču. Čak ga se i Dane odrekao. Ja nisam. Onaj Alibi Autor je imao i neke teorije zavere, ma, na sve je bio spreman samo da promenim stranu.

I onda pisac "Ruskog konzula", čovek koji je, kako svedoči odrastao na kosovskom mitu, u pravoslavnoj provinijenciji uporedi Srbiju sa Austrijom iz Prvog i Nemačkom iz Drugog svetskog rata.
Reko’, novinar je pogrešio. Ma da, danas svaka šuša nešto piskara. Nisu čoveka dobro čuli. Kad cvrc. Zorzi konjino, ma kljusino jedna naivna, ti si pogresio.
Patio sam. Priznajem.
Sta da radim, gde glavu da krijem.

Dedu da zovem nisma smeo, ovo je jedva dočekao. Alibi je bio nikad srećniji: ‘sam ti rekao, ‘sam ti pričao, ‘sam ti pokazivao"¦došlo mi se pobijem sa njim. Bolje sa njim no da lupam glavom o zid.

Ali, i to je došlo. Pa, zid.
Znate ono kad dasa veruje ženi pa je zatekne sa najboljim prijateljem. Ma jok bre, ‘vaki kao ja nemaju ženu (sa crnom zemljom se "da" ne izgovara). Desilo mi se tri puta gore. Opet gresite. Nisam je zatekao ni sa tri prijatelja. Nem’ ženu a I ova plavooka što gubi dane sa mnom je časno čeljade.

Video sam Vuka kako pod ruku vodi Latinku. E sad recite ima li gore od ovog. Nema bato. Tačka.

Gde se izgubio obraz. Pitao sam se. Gde je nestao stid. Ponavljao sam. Gde je međa Vuče. Vapio sam.
Nema međe. Ljudi se lako preokrenu. Pa i Kapičić postane prihvatljiv ako, navodno, prihvati njegov program.
Koji program. Onaj iz Noža. Ili iz Sudije. Onaj iz Ruskog konzula. Da nije Kojekude Srbijo. Ili je možda onaj iz Noći Đenerla.

Znam, naslućujem tačnije, kako pisci pišu. Ali se pitam zašto ne čitaju to što pišu. Bar Podsećanja.

Žao mi je.
Ovo je moj dug.
Rekvijem za kuršume od metaka, za sve suzavce i proteste.
Traganje za istinom do koje sam došao.
Neću da umrem i postanem sluga.
Ovo je moj preokret.
Moja verzija Sikter Efendije.

Kad je Reljić postao drvo

Nenad Zorić — Fri, 20 May 2011 07:02:48 +0000

O zlu ni u gori ne govori. I ćutao sam, tako mi Latinke.
Ali, kad mu se ‘oće ono mu se ‘oće pa ti možeš paliti sveću (gore, za žive) svako jutro i veče. Obistinilo se ono što sam hrišćanski najmanje želeo. Dijagnozu je (prvo glavom i bradom, a sad cigarom i stomakom) potvrdio glodur lično. Jesam treb’o ovo "g" da napišem velikim slovom?
Ma, da, neće ni primetiti, on sam evo već dva broja priznaje da ima vrtoglavicu.
Treba ga razumeti. Nije mu lako. Gadna je rabota kad umisliš da si reinkarnacija Predraga Milojevića ili preciznije Dragana Markovića a kriješ se iza slike Ser Alfreda Džozefa Hičkoka.

Dotični je (očito) gledao remek-delo gore pomenutog rediteljskog genija nastalo ’58 ali (sva je prilika) nije čitao ono što je obnovljeno sedam godina ranije a nastalo još davne ’35. Inače bi naučio šta je tradicija.
Možda čovek samo nije gledao "Munje". Da jeste, znao bi da "ne treba da ulaziš u frku kad si slabiji". No, cvrc. Problem je u tome što on misli da je suprotno, što se oseća pobednički i ne haje što čaršija ispira usta.
Dal’ to ide iz stomaka, šta li.

Moje sumnje, inače, datiraju od početka februara ove godine kad su se na naslovnoj strani onoga što se nekad zvalo Nedeljne informativne novine pojavile tri reči, jedna slika, tri prsta i jedan veznik – "Srbija u krizi: PUFFF"¦". Tako malo a "jezgrovito", napisano na nečemu tako velikom a dopalom u ruke koje se tresu, nije moglo da sluti ni na šta drugo do na čuvenu repliku iz Underground-a :”ušao majmun u tenak, biće katastrofa”.

Pronicljiv hroničar mogao je nazreti sve ovo još onomad kad se desilo ono što piše u naslovu ovog posta. NIN, obmotan belom trakom po sredini a na njoj (izgubio sam negde taj papir pa ću vas možda slagati) trula višnja slovima ispisana imena "novih" i "starih" autora. Bilo je tu, doista, ljudi sa imenom i prezimenom ali i podosta "¦(sujeta je velika bolest a ja za sud imam malo para, pa da ne pominjem te bez prezimena i imena).

Nego, jednoga nigde. Jes’ da je iz Bosne, jes’ da nije nešto korpulentan rastom ali se (uz sve mane i vrline) bar najduže potpisivao kao urednik. Hajde što ga nema među novim ali ime Slobodan ne nađoh ni među starim. Logično, zaključio sam, Reljić je postao drvo. Nema druge, čim nije autor.

"žKo ga jebe kad je puštao tekstove o ‘trećem metku’", euforično su reagovali isti oni koji mesecima kasnije u sebi misle: "vrati se, sve ti je oprošteno, nekad smo bar imali sa kim da se svađamo".

Nekako je baš tako. Prema NIN-u nikad niko nije bio ravnodušan. Oblizivali su se ili gadili. Cenili su ga ili prezirali. To je možda i jedan od razloga dugovečnosti.
Kroz 76 godina postojanja bio je seizmograf za mnoge stvari u društvu. Gotovo svi veliki lomovi su svoje generalne probe imali u ovim nedeljnim novinama. Nažalost, ne možete pitati Kiša, ali ko ne veruje, neka pita nekog od preživelih sa Osme sednice zašto je Milošević posle nje odmah pristupio "rekonstrukciji" ove redakcije.
I, porazmislite ima li to, eventualno, neke sličnosti sa današnjicom.

Ne, nije ovo hvalospev. Pa ja sam dete "Vremena" i "Statusa" ali znam ponešto i o ovoj "hartiji od vrednosti".
Jer, pričali su mi stariji (a i ja kopao po Narodnoj biblioteci) NIN je imao velike urednike, ali i one prosečne, odlične kolumniste ali i one koji su to samo pokušavali da budu. Bile su to, svedoče, dobre novine ali su imale i periode očaja.

E, da, uz lomove sa strane, imali su i one iznutra. Konstantna trvenja i razmirice. Tako je do dana današnjeg. Više klanova no u Libiji plemena. Ali je uvek bio neki čova koja je to sve peglao, više ili manje uspešno. Dok ga ne smene.
"žSretnem u pozorištu Glišu (nekadašnjeg), glodura lista NIN i pitam ga šta se to opet tamo kuva. On samo odmahne rukom i ode. Znači, ništa novo. Samo što će to ovog puta ići do kraja", napisao je u Dnevnom Telegrafu (ne držite me za reč ali mislim da je ’98 u pitanju) pokojni Bogdan Tirnanić koji je u NIN-u proveo najveći deo svoje karijere.

NIN je nekad osim autora, gle čuda, imao i čitaoce. One koji su ga kupovali jer je "to nešto treće" ali i one koji su se sebi doimali većim ako se pojave s njim pod miškom. One koji su ga čitali jer veruju ali i one koji su to isto činili iz građanske dužnosti. Imao je one koji su na trafici davali novac iz pijeteta prema Mihizu ali i ljubitelje Ćosića i Isakovića. Imao je, živa istina, ljude koji su formirali stav posle čitanja njegovih stranica ali i one koji sa stavovima iznetim u njemu nikako nisu mogli da budu saglasni. Koji su ga i mrzeli, ali kupovali.
Pa za vakta pomenutog Dragana Markovića prodavalo se 100.000 primeraka. OK, jeste bilo u onoj velikoj državi, ali je isto tako bilo i na ćirilici.

Najzad, čini se da je Tirke pogrešio samo u jednom. Onomad nije bio kraj. Ovaj sadašnji baja je rešio da ide do kraja. Dok konačno ne pomiri klanove u NIN-u tako što će rasterati sve pismeno i misleće i ostvariti svoju davnašnju misiju. Napraviće "Kekec". Eventualno "Zeku". Oni stariji i moja generacija sećaju se ovog štiva štampanog u Gornjem Milanovcu za decu u početnim razredima osnovne škole.

Od one institucije iz Cetinjske 1 sad su ostala prepoznatljiva tri slova. Bez Cetinjske 1. Teško da će moći nešto što je vreme dokazalo kao brend da se tako lako uništi. Ali liči da se svesno ili nesvesno ide ka tome.
Šteta što Hičkok nije dao naslov nekom svom filmu "Lobotomija".

https://youtu.be/Lra8tbk6MNQ

Rekvijem za Nemanjinu 11

Nenad Zorić — Wed, 16 Feb 2011 12:23:31 +0000

Mirko Cvetković je 14. februara pokazao da je Mlađan Dinkić bio u pravu najmanje dva puta. U Vladi Srbije ne da ne postoji jedinstvo, već je previše disonantnih tonova i potreban je preokret. Druga je tvrdnja dokazana činjenicom da je Dinkića, možda smenio čovek sa bradom, možda čovek sa sedom kosom ali sigurno nije ovaj Zaječarac sa sedom bradom. On je samo pročitao odluku.

Postoje još, najmanje, dve okolnosti koje su jasne i Tadiću i Cvetkoviću, Dinkiću, Dačiću sa Palmom i "penzionerima", Nikoliću i Vučiću, svima ostalima u opoziciji ali i onima koji se u politiku (pa i kao veštinu mogućeg) razumeju bar malo. Prva, da će izbora biti mnogo pre nego što je bilo ko od pomenutih očekivao ili priželjkivao, svejedno. Druga, da u ovom trenutku nikom od njih (pa ni Tomislavu Nikoliću) nije do izbora.

Naime, niko nema većinu za samostalno i normalno vladanje. I zato naprednjaci daju režimu dva meseca, traže isto toliko vremena od naroda i gledaju kako na namaknu 50 plus jedan odsto, sami ili sa nekim (novim) partnerom. Zato Čedomir Jovanović svako malo ne zna da li je opozicija vlasti ili opoziciji. Zbog toga Dinkić kritikuje i glumi opoziciju u vladi u kojoj je potpredsednik, ali ipak ostavlja ministre u toj vladi i poslanike u okviru vladajuće većine. Zato, najzad, demokrate (bili sa bradama ili samo sedom kosom) daju otkaz tom istom Dinkiću, ali ostave njegove ljude u vladi.

Ko je prešao crvenu liniju

Dakle, to je ono što imamo na talonu.
Da, imamo i Ivicu Dačića koji, dal’ zbog toga što mu je prijala klima u Americi iz koje se vratio dal’ zbog toga što ima najviše političkog iskustva, nije skidao osmeh sa lica i sve je prihvatao kao da mu ovakav razvoj situacije najviše odgovara. A i sam zna da izbori ni njemu, u ovom trenutku, ne odgovaraju.

"žOstavljen je prostor da ovaj potez premijera Cvetkovića ne znači pad vlade. Vodeću ulogu u svemu tome ima Demokratska stranka. Mi ćemo poštovati koalicioni dogovor sa DS-om dok ova vlada postoji", rekao je Dačić i precizirao da je proteklih dana bilo jasno da stvari u vladajućoj koaliciji ne funkcionišu na najbolji način, dodajući da "svako mora da se kontroliše da ne pređe crvenu liniju. "Otišlo se nekoliko koraka dalje od crvene linije, a to je linija posle koje nema povratka i posle koje je teško sesti i razgovarati", precizirao je ministar unutrašnjih poslova.

E sad se, neminovno, postavlja pitanje zašto je pređena ta linija? Zašto je Dinkić sve ovo napravio i zašto je naterao demokrate da ovako reaguju? Svakako i zašto je onda ustuknuo (ako je sasvim ustuknuo) i pristao da bude ono što je kritikovao: da u vladu delegira ljude kojima će komandovati iz senke (pa bila ona parlament, stranka ili čak i fakultet)?

Sasvim je drugo da li je Dinkić za ove činjenice za koje je bio u pravu i sam kriv? Jeste. Da li je svojim činjenjem i nečinjenjem i on doveo do situacije koja vapi za preokretom? Jeste. Da li je čovek koji zna da prepozna kad brod tone i kad treba sići sa njega ili skočiti u vodu pa plivati? Jeste. Da li je, kao što reče Cvijetin Milivojević iz Pragme, napravio vrlo mudar potez formirajući URS, koji predstavlja opoziciju u samoj vladajućoj koaliciji, čime je obezbedio siguran cenzus i sada slobodno može da nastavi sa politikom jednog vida opozicije u vladajućoj koaliciji? Jeste.
Ključno, da li, kako opet konstatova Milivojević, ne mora formalno da sruši Vladu, ali je već otpočeo njeno urušavanje time što je pokazao da nije zadovoljan njenim radom i da želi da se distancira, "što je vrlo mudro i predstavlja ozbiljnu predizbornu kampanju koja sigurno traje već godinu dana"?

Potvrde za ovo još nema, ali će je biti naredih dana ili nedelja. Sigurno ne meseci. Saznaćemo zašto je neko kome u nezvaničnoj biografiji stoji da je oborio nekoliko vlada (iako on prihvata odgovornost za rušenje samo one Zorana Živkovića) i ko je kroz institucije išao snagom buldoga naprasno stao? Ili zastao? Jer, ponavljamo, nije mu u maniru da nešto počne pa ne završi.

Spekulacije

Sve su to sad nagađanja i spekulacije. Prema jednoj, Dinkić sve ovo ne bi počeo da nije imao jasan plan (a to nije ovaj marketinški koji smo pomenuli) odnosno dobra leđa i što je, gle čuda, upotrebljavao iste termine kao Čedomir Jovanović sa kojim deli stavove koliko Ivan Tasovac sa Draganom Markovićem Palmom.

Druga spekulacija (koja ne mora biti spekulacija, već suštinsko shvatanje politike kao veštine mogućeg) pokazuje da je Dinkić još poodavno svestan da mora srušiti vladu ili iz nje izaći pre njenog kraja jer će samo tako moći kod birača da napravi razliku između svoje i partije Borisa Tadića. Takva logika nalaže da biračima mora reći po čemu se on to razlikuje i zašto bi glasali njega a ne Tadića, ako je on isti kao Tadić. Toga je, uostalom, svestan i Dačić pa se samo čekalo koji će od njih dvojice prvi povući nogu. Očito da je toga bio svestan i tim demokrata, da ne kažemo Tadić kome je, uostalom, nemalo analitičara savetovalo da su po njega i partiju mu najpovoljniji oni izbori koji se što pre dese. Po mogućstvu pre nego mu koalicioni partneri otkažu poverenje.

No, opet se vraćamo, zašto je Dinkić ustuknuo? To je treća spekulacija u kojoj se nazire ucena. Pa ogledala se ona u tome da su demokrate jasno poručile: hajde, ako hoćeš da rušiš, ti ruši pa da vidimo kako ćeš proći na izborima ako kampanju vodiš iz opozicije. Odnosno, demokrate (možda po prvi put) nisu pristale da Dinkić ucenama kadrira i utiče na vladine odluke, pa su prelomile da idu i na izbore. Ako se bude moralo.

Ili su, opet demokrate, kako kaže četvrta spekulacija, navukle nekakvu novu većinu (pominje se LDP, radikali, pa čak i neki poslanici G17) i tako dovele Dinkića u pat poziciju u kojoj on istovremeno bljuje vatru na koalicione partnere, nastavlja da proziva Tadića, ali saopštava da prihvata smenu i da ostavlja ministre u vladi. Da ne bi stale investicije i put Srbije u Evropu, kako je objasnio.

Epilog

Poslednja vest, ne računajući onu da je Dinkić podneo ostavku kako bi se izbegla skupštinska rasprava, dok nastaje ovaj tekst (utorak, 15. februar) glasi da je premijer Mirko Cvetković uputio Skupštini Srbije zahtev za razrešenje ministra ekonomije Mlađana Dinkića, koji će se verovatno naći na sednici parlamenta zakazanoj za 20. februar. Nju je saopštio šef Kancelarije Vlade Srbije za saradnju sa medijima Milivoje Mihajlović koji je izjavio da ne veruje da "bilo ko može da tvrdi da se radi o nečemu što nije korisno za zemlju", da je reč o "elektrošoku" i potezu koji će vratiti vladu u normalan kolosek, koji je koristan za Srbiju što je shvatila i G17 plus, koja je odlučila da ostane u vladi. Mihajlović je dodao da su ovakvi potezi "ubrzali proces trežnjenja u vladi" i da je premijer najavio da narednih dana predstoje ozbiljne analize rada svih ministarstava.

Dakle, na kraju ispade opet svima lepo. Dinkić dobio distanciranje, Tadić prolongirao izbore, Cvetković saznao da ima ovlašćenja da smenjuje ministre. Jovanović opet može da bude opozicija. Poslanici G17 plus ne moraju da glasaju drugačije od mišljenja šefa stranke. Radikali ne moraju da se brukaju podrškom Tadiću. Nikolić opet ima temu kojom će održavati kritični procenat za njega opredeljenih birača. A ni investicije neće prestati da stižu i put u Evropu neće biti zakrčen.
I narodu, odnosno glasačima bi sve ovo bilo više nego lepo da je tačno. I da u pitanju nije nešto sasvim drugo.

Surova istina glasi da je ovo rekvijem ovosezonske garniture u Nemanjinoj 11 koja i samoj sebi ne želi da saopšti istinu. Ne zbog toga što im je do Vlade, upravljanja u pravom smislu te reči ili zbog toga što ne vide i ne umeju da prepoznaju da su grešili. Ne.
Ovo prolongiranje kraja ima za cilj samo jedno. Što bolju poziciju za kampanju na izborima koji neće biti 2012. U prilog tome govori i prepucavanje ko je sa kim raskinuo na Dan zaljubljenih. Da li demokrate sa Dinkićem ili on i Kalanovićka sa Tadićem. Iako i jedni i drugi znaju da je važna suština i da tu nema ljubavi.