Николај Велимировић

Пресудан утицај на српску политику данас имају страни амбасадори, чија реч је неприкосновена. Дипломатија је у претходним годинама суштински променила установљена правила и дипломатске кодексе, барем у Србији.

Супротно Међународном односно Дипломатском праву и Бечкој конвенцији, страни амбасадори су почели да се баве унутрашњом политиком земље у којој су гости. Забрињавајућа чињеница је да се Србија потпуно препустила немилости угошћених странаца, који се овде понашају онако како се ни у својој кући не би понашали. Отворене претње, уцене и недобронамерне критике постале су свакодневница, као шаблон понашања оних који ногом отварају врата када крену у госте. Тако смо имали прилике да у медијима чујемо многобројне изјаве страних дипломата које недвосмислено задиру у унутрашња питања Србије, и јасно рефлектују њихов однос према Србији.

Да се подсетимо неких изјава дипломата:

Андреас Цобел, бивши амбасадор Немачке, април 2007.:

„Проблем Косова треба решити што пре, јер би се могао отворити проблем у Војводини и Санџаку.“

Алфред Гузенбауер, аустријски канцелар, април 2007.:

„Ми подржавамо ДС, Бориса Тадића и његове људе у Србији.“

Камерон Мантер, бивши амбасадор САД, мај 2008.:

„СПС у коалицији са ДС-ом може да допринесе европској будућности Србије.“

Чарлс Крофорд, бивши амбасадор Велике Британије, јул 2010.:

„Не можете да кажете да желите северно Косово, а да задржите Прешевску долину.“

Камерон Мантер, бивши амбасадор САД, мај 2008.: „СПС у коалицији са ДС-ом може да допринесе европској будућности Србије.“ На слици: Камерон Мантер и Ивица Дачић

Жан-Франсоа Терал, бивши амбасадор Француске, јул 2010.:

„СПС и ДС су рекли да ће да сарађују. Дајемо им кредит и чекамо резултате.“

Мери Ворлик, амбасадор САД, септембар 2011.:

„Власти у Србији треба да учине све што је у њиховој моћи да и ове године омогуће одржавање успешне и безбедне Параде поноса.“

Волфрам Мас, амбасадор Немачке, децембар 2011.:

„Постоји држава Србија и држава Косово, и проблем је решен.“

Самопонижење и самоуништење

Мени лично је незамислива обрнута ситуацијa у којој, на пример, амбасадор Србије у Немачкој изјављује да знатној турској мањини у Немачкој треба дати знатно већа права, или да амбасадор Србије у Великој Британији објашњава да уколико желе да задрже Шкотску не могу да рачунају и на Северну Ирску. Ако ипак пустимо машти на вољу, верујем да би њихови поступци имали далекосежне последице. Међутим, у Србији је све дозвољено.

Волфрам Мас, амбасадор Немачке, децембар 2011.: „Постоји држава Србија и држава Косово, и проблем је решен.“ На слици: Волфрам Мас. Фото: Вести онлајн

Највећи утицај српске политике на међудржавну сарадњу врши тежња Председника Србије да изгради добросуседске односе. Више пута до сада, Председник је показао спремност да због суседа занемари и свој народ и државу, и жртве и истину, уосталом све што неко други затражи.

Супротно логици, у том циљу Србији није дозвољено да реагује, како не би некога увредила својом реакцијом на увреде, али је зато дозвољено да Србију окривљују, уцењују, комадају и кроје по својој мери. Уз сва досадашња понижења, једина реакција наших власти је извињење. Самопонижење је најгори вид понижења.

Политика изградње пријатељских односа мора бити двосмерна, јер је у супротном потпуно бесмислена. Уколико једна страна, у жељи постизања добре сарадње, толерише све поступке друге стране, па чак и оне које су супротне сопственим интересима, а друга страна заузима потцењивачки став и својим поступцима погоршава односе, онда ту не постоје никакве основе за изградњу добрих односа.

Претходна чињеница осликава однос Србије са Хрватском. Председник Србије, Борис Тадић, се извинио Хрватској (из које је нестало 2.000 Срба и протерано 220.000 Срба), док са друге стране Хрватска оптужује Србију за геноцид, званично слави дан протеривања Срба као празник, а окривљене за злочине као хероје. Каквог ли апсурда.

Председник Србије, Борис Тадић, се извинио Хрватској (из које је нестало 2.000 Срба и протерано 220.000 Срба), док са друге стране Хрватска оптужује Србију за геноцид, званично слави дан протеривања Срба као празник, а окривљене за злочине као хероје. Каквог ли апсурда. На слици: Борис Тадић и Стјепан Месић

Србија нереаговањем на поступке који су усмерени против ње, ствара лажне пријатељске односе као један вид илузије којом власти Србије желе да прикрију своје неуспехе. Оваква политика, која не обезбеђује ништа сем понижености, крајње дискредитује Србију у сваком погледу.

Сличан однос  успостављен је и са страним дипломатама који превазилазе своја овлашћења, и мешају се у унутрашњу политику Србије, док са наше стране постоји прећутно одобравање оваквог опхођења.

Позадина оваквих односа расветљена је увидом у оно што је било скривено за јавност.  Објављивањем депеша које су састављане у Београду, након састанака страних дипломата са нашим политичарима, добили смо комплетну реконструкцију догађаја. Захваљујући Викиликсу, постало је транспарентно све оно што је договарано иза затворених врата. Узимајући у обзир ове депеше, актуелна политика незамерања добија један сасвим други карактер.

Откривањем тајни београдских депеша, долази се до праве слике колонизоване и потпуно деградиране Србије, у политичком, економском, културном и сваком другом смислу. Осим самопонижења, на делу је и самоуништење. Наиме, страни амбасадори имају саучеснике који се између осталог баве одавањем тајни Србије, извршавањем радних задатака и подношењем редовних извештаја. Викиликсове депеше нам откривају ко су од наших политичара редовни гости страних амбасада (углавном америчке и британске амбасаде).

Стратегија страних сила

Откривањем тајни београдских депеша, долази се до праве слике колонизоване и потпуно деградиране Србије, у политичком, економском, културном и сваком другом смислу.

Осим самопонижења, на делу је и самоуништење. Наиме, страни амбасадори имају саучеснике који се између осталог баве одавањем тајни Србије, извршавањем радних задатака и подношењем редовних извештаја.

Државе чланице НАТО-а, преко својих дипломатских представника, уз помоћ одабраних српских политичара, спроводе јасну стратегију отимања дела територије Србије и слабљења структура државе.

Стратегија америчке амбасаде за сецесију јужне српске Покрајине, обелодањена захваљујући Викиликсу под називом К1, описана је кроз две депеше: 06BELGRADE1929 (из новембра 2006.) и 07BELGRADE111(из јануара 2007.). Она се састоји из четири фазе(1):

1. Утицај на избор кооперативне, демократске владе;

2. Смиривање српске реакције не отмицу Косова;

3. Поткупљивање посткосовске Србије;

4. Усмеравање Србије ка евроатлантским интеграцијама.

Сем америчких стратега у овај пројекат је укључена садашња власт која је формирана уз помоћ и подршку тих истих стратега.

Сем америчких стратега у овај пројекат је укључена садашња власт која је формирана уз помоћ и подршку тих истих стратега. Из депеша америчке амбасаде у Београду се види да су изабрали Бориса Тадића као главног сарадника на реализацији својих планова. Из низа депеша од 2006. до 2010. године увиђа се како је председник Борис Тадић сарађивао са америчким и европским „пријатељима“ на деградацији Србије. Са друге стране, он је смишљено обмануо грађане Србије како би освојио гласове и дошао на власт, све у циљу даљег спровођења стратегије личних савезника. Тако је дефинисао обећање грађанима да је његова политика усмерена на очување Косова и Метохије у саставу Србије и улазак Србије у ЕУ.

Из депеша америчке амбасаде у Београду се види да су изабрали Бориса Тадића као главног сарадника на реализацији својих планова. На слици: Борис Тадић и амбасадро САД Камерон Мантер. Фото: www.predsednik.rs

Отимање Косова

Борису Тадићу је много раније јасно стављено до знања да Србија може да заборави на европске интеграције уколико се не одрекне Косова, што се види из депеша: 07BELGRADE988 (2)и 07PARIS3202(3). У првој депеши је забележен разговор Бориса Тадића и Данијела Фрида 2007. године, када је Данијел Фрид рекао да је Косово изгубљено и да Србија једино може да бира да ли хоће европске интеграције или не. Друга депеша бележи наводе Бернара Кушнера, после посете Београду и Приштини да Србија не може да приступи ЕУ док се не реши статус Косова.

Борис Тадић је прихватио услов као и сарадњу на остварењу тог циља, у замену за подршку на изборима, док је грађане Србије обману о својим политичким плановима. Ово је јасно из депеше 06BELGRADE1566(4) која садржи разговор Бориса Тадића са помоћником америчког државног секретара Данијела Фрида. Том приликом Председник Србије је саопштио свом америчком колеги: „Независност Косова не мора нужно да значи губитак ако се подесно одреди у умовима бирача.“ Депеша 07BELGRADE1674(5) из 2007. године говори о молби Борислава Стефановића из Демократске странке, пред председничке изборе у Србији, да САД одложе признање Косова док Борис Тадић не буде поново изабран за председника.

У прилог свим откривеним депешама и плану о сецесији Косова и Метохије, стоји и именовање тајног преговарача у наметнутом дијалогу који се одвија између Београда и Приштине.

Овај поверљиви задатак, који Борислав Стефановић обавља у договору са Борисом Тадићем противуставно и противзаконито, непознаница је како за грађане Србије, тако и за Скупштину Србије.

Док је Борис Тадић уверавао грађане Србије да ће се борити свим мирним средствима за очување територијалног интегрита, истовремено је договарао са својим Западним савезницима како да „реши“ проблем Косова према унапред утврђеном решењу.

У прилог свим откривеним депешама и плану о сецесији Косова и Метохије, стоји и именовање тајног преговарача у наметнутом дијалогу који се одвија између Београда и Приштине. Овај поверљиви задатак, који Борислав Стефановић обавља у договору са Борисом Тадићем  противуставно и противзаконито, непознаница је како за грађане Србије, тако и за Скупштину Србије. Верујем да су грађани Србије јединствени по томе што сазнају шта неко договара у њихово име тј. у име државе Србије, из страних медија, путем интернета и могућности приступа сајту ЕУ или некакве Косовске владе, где се могу пронаћи документа која тајни заступник потписује са сецесионистима.

Тадашњи премијер Србије, Војислав Коштуница је представљао велику препреку за остварење сецесије Косова, па су Американци закључили да ће најлакше остварити своје планове подржавањем Бориса Тадића и Демократске странке. На слици: Председник Владе Русије Владимир Путин и председник Владе Србије Војислав Коштуница током сарадње у дипломатској одбрани Косова и Метохије.

Тадашњи премијер Србије, Војислав Коштуница је представљао велику препреку за остварење сецесије Косова, па су Американци закључили да ће најлакше остварити своје планове подржавањем Бориса Тадића и Демократске странке. У остваривању стратегије К1 велику улогу имају и разне невладине организације финансиране од стране Фонда за отворено друштво, Националне задужбине за демократују (Америчке), Фонда браће Рокфелер, амбасаде Велике Британије у Србији итд. Њихов задатак је да преко медија утичу на свест грађана и увере их да је Косово наводно одавно изгубљено, и да се томе не треба супротстављати. Познато је и које су се невладине организације, странке и појединци укључили у промоцију те лажи. Ова агресивна лажна пропаганда, заступљена је на скоро свим медијима. Гласноговорници и заступници страних сила, свакодневно образлажу лажну истину, како би манипулацијом остварили сакаћење сопствене државе, зарад личног интереса. Ове “независне“ организације примају новац од разних финансијера међу којима је и америчка Национална задужбина за демократију (НЗД) (6). Циљ америчке Задужбине, коју углавном финансира амерички Конгрес, је подршка организацијама које наводно обезбеђују владавину права и независне медије. Потребно је само узети у обзир разорно дејство ширења америчке демократије и њен утицај на друге земље да би ствари биле сасвим јасне. Због потребе те светске силе да „демократизује“ друге народе, имамо од некадашњих стабилних и јаких држава новонастале разорене државе без изгледа да се у скоријој будућности промени њихова ситуација.

Уништавање српске војске

Контролом политичког врха, евроатлантске силе спроводе даљу стратегију која је усмерена на расформирање српске војске под окриљем такозваних реформи које наводно имају за циљ успешнију заштиту националних и државних вредности.

Новом стратегијом одбране Републике Србије,Војска је преведена у “квалитативно“ ново стање, друштвено и међународно пожељно. Читава реформа Војске није постављена према потребама Србије, већ према потреби успостављања стабилног безбедносног окружења на регионалном и глобалном нивоу.

Иза овакве дефиниције крије се намера Западних сила да потпуно уништи српску Војску.

Контролом политичког врха, евроатлантске силе спроводе даљу стратегију која је усмерена на расформирање српске војске под окриљем такозваних реформи које наводно имају за циљ успешнију заштиту националних и државних вредности. Новом стратегијом одбране Републике Србије, Војска је преведена у “квалитативно“ ново стање, друштвено и међународно пожељно. Читава реформа Војске није постављена према потребама Србије, већ према потреби успостављања стабилног безбедносног окружења на регионалном и глобалном нивоу. Иза овакве дефиниције крије се намера Западних сила да потпуно уништи српску Војску.

Осим председника Бориса Тадића, у овом пројекту велику улогу има актуелни министар одбране Драган Шутановац. Такозване реформе започете су још у време када је министар одбране био Борис Тадић који је изградио блиске везе са Aмериканцима, а касније је Драган Шутановац наставио истим путем. У депеши 06BELGRADE842(7) из 2006. године, тадашњи амбасадор САД у Србији, Мајкл Полт описује ситуацију у српској Војсци и оцењује „позитивне“ трендове. Он даље изражава задовољство што се спроводи стратегија која ће осигурати положај српске Војске који је у интересу Америке. Као велики успех наводи се пензионисање 50 генерала и стотинак пуковника који су били непожељни, због учествовања у одбрани земље и могућег противљења реформама. Захваљујући овој депеши, сазнали смо  још и ко одлучује и поставља руководство Генералштаба Војске Србије. Овде се Здравко Понош помиње као аутор стратегије одбране која одговара потребама Запада, и као важан  фактор реформи. Основни елементи стратегије Здравка Поноша су: „Смањење људства (са 62.000 на 27.000), велика редукција и затварање војних база, и усвајање модерне структуре војних снага“. Као најзначајнију карику тзв. реформи, он наводи потребу промена стања свести оружаних снага. Није познато када је Здравко Понош доспео под покровитељство Америке, али је евидентно да су га они препоручили за будућег начелника Генералштаба, истовремено вршећи притисак на Бориса Тадића да убрза његово именовање.

На слици: Послужилац са оружјем "лаки преносиви систем ПВО Стрела 2М за откривање и обарање визуелно откривених нисколетећих циљева". Фото: Војска Србије, www.vs.rs

Са друге стране, иако је јавно износио ставове да Србија треба да остане војно неутрална, и да нема говора о интеграцији у НАТО, Борис Тадић уверава америчког амбасадора 2007. године да је његов приоритет број један пуноправно чланство Србије у НАТО-у , 07BELGRADE158(8).

Министар одбране Драган Шутановац, такође се заклео на верност у америчкој амбасади, и како бележи депеша 07BELGRADE879 (9) рекао амбасадору Мајклу Полту да је његова мисија да припреми српске оружане снаге за улазак у НАТО. Заједнички план је био да се на јавност у Србији утиче пропагандом, за шта су ангажоване НВО како би спроводиле јавне едукације и новинари који пишу по наруџбини у циљу манипулције јавношћу. У оквиру тог плана, власти  су 2009. године са главним уредником Политике, Драганом Бујошевићем, договориле серију чланака ради промовисања НАТО-а,10BELGRADE324(10).

Поред лицемерне политике којом грађанима говори да не жели Србију да уведе у НАТО а тајно ради на томе, председник Борис Тадић је 2006. године потписао један документ са САД који је погубан за интересе Србије. Овај документ је 2009. године потврдила владајућа већина предвођена Демократском странком. Споразумом о заштити статуса и приступу и коришћењу војне инфраструктуре у Републици Србији (11), војсци САД-а је дат повлашћени статус. Он омогућава војсци САД слободно кретање на територији Србије, приступ и коришћење објеката по потреби без надокнаде, оружане снаге САД могу да увозе и извозе из Србије без икакве контроле, дозвољено им је да носе оружје уколико су на то овлашћени сопственим наредбама, ослобођени су плаћања пореза, такси и накнада, и све то уз одрицање права за надокнаду штете и губитка, укључујући и повреде или смрт.

Ово је само мали сегмент досадашњег рада Председника Србије који је прочитао заклетву да ће штити уставни поредак, територијални интегритет и војну неутралност државе Србије(12).

Окупацијом изнутра уз помоћ марионетских политичара, врши се разарање нације и државе. За разлику од спољне окупације, унутрашња окупација је подмукла и тиха.

Демократија је потпуно злоупотребљена.

У садашњој “демократској“ држави, сваки патриота је означен као јеретик, а под плаштом “политичке коректности“ спроводи се распарчавање државе и отвара слободан простор политичарима који зарад личних интереса раде на уништењу Србије.

Прекретница

И без проучавања Викиликсових депеша јасно се може закључити да је на делу издаја националних и државних интереса, док је уз депеше јасно да се она одвија по унапред разрађеном сценарију.

Окупацијом изнутра уз помоћ марионетских политичара, врши се разарање нације и државе. За разлику од спољне окупације, унутрашња окупација је подмукла и тиха.

Демократија је потпуно злоупотребљена. У садашњој “демократској“ држави, сваки патриота је означен као јеретик, а под плаштом “политичке коректности“ спроводи се распарчавање државе и отвара слободан простор политичарима који зарад личних интереса раде на уништењу Србије.

Србијом се управља из страних амбасада, по директивама из Вашингтона и Брисела, док наше институције, уз обезбеђену већину дизача руку, спроводе оно што стране силе захтевају.

Не смемо да заборавимо да је ова такозвана проевропска већина обезбеђена само захваљујући обмани Социјалистичке партије Србије, која је потпуно променила своју политичку позицију. Гласове које су освојили на претходним изборима ставили су на располагање америчкој амбасади, како би помогли формирање владе која ће радити у интересу Западних сила. Дубоко сам уверена да њихови бирачи нису могли ни у сновима да замисле чему заправо дају свој глас, као што верујем да ни гласачи Демократске странке нису били свесни какву будућност ће доживети уз демократску и проевропску владу.

Не смемо да заборавимо да је ова такозвана проевропска већина обезбеђена само захваљујући обмани Социјалистичке партије Србије, која је потпуно променила своју политичку позицију. Гласове које су освојили на претходним изборима ставили су на располагање америчкој амбасади, како би помогли формирање владе која ће радити у интересу Западних сила. Дубоко сам уверена да њихови бирачи нису могли ни у сновима да замисле чему заправо дају свој глас, као што верујем да ни гласачи Демократске странке нису били свесни какву будућност ће доживети уз демократску и проевропску владу. На слици: Председник ДС Зоран Ђинђић са скинутим комунистичким симболом са старог двора, након признања изборне воље Београђана, почетак 1997. године.

Формирање садашње владе и њен четворогодишњи рад, који се показао као погубан на свим пољима, оставиће дубоке ожиљке Србији, али и отворене ране некој наредној власти.

Пред нама су нови избори који могу бити пресудни за даљу судбину Србије. Главна препрека коначном отимању Косова и Метохије, и поред добре воље и сарадње садашњих власти, је Устав Републике Србије.

Поједине странке су започеле предизборну кампању тврдњама о неопходности промене Устава (13) (14). Оне се тим путем не препоручују гласачима, већ страним амбасадорима да могу да рачунају на њих, и да су спремни да прихвате нове задатке. Поучени претходним искуством, они рачунају на то да ће коначну реч о саставу нове владе добити из Вашингтона и Брисела.

Сви они који мисле да је одрицање од националних и државних интереса добро за Србију, не мисле добро ни свом народу, ни својој држави. Да таква врста компромиса може да буде позитивна, њу би примењивали и они који на њој инсистирају. На жалост, данашњи облик Западне демократије подразумева примену двоструких стандарда условљену законом силе. Као алиби за такав однос користи се термин “специјалан случај“, што имплицира изузимање међународног права.

Неопходно је да Србија поврати сопствени интегритет, пре свега да поново почне сама да одлучује о својој судбини. Уколико се и даље настави управљање Србијом на начин који то раде садашње власти, бојим се да ће нас шетња са ђаволом одвести предалеко.

Пред нама је тежак период у коме се морају исправљати политичке грешке које су до сада направљене. Међутим, никакав просперитет неће постојати за Србију уколико се не започне тај процес. Неодговорна и капитулантска политика нас је довела до позиције понижене и уништене земље. Сада, после четири године од датих предизборних обећања о ЕУ- просперитету, новим радним местима и инвестицијама, можемо да резимирамо обећано-испуњено, и то је најбољи показатељ рада садашње власти. Остале нејасне ствари могу се разјаснити у Викиликсовим депешама.

Пред нама је тежак период у коме се морају исправљати политичке грешке које су до сада направљене. Међутим, никакав просперитет неће постојати за Србију уколико се не започне тај процес. Неодговорна и капитулантска политика нас је довела до позиције понижене и уништене земље. Сада, после четири године од датих предизборних обећања о ЕУ- просперитету, новим радним местима и инвестицијама, можемо да резимирамо обећано-испуњено, и то је најбољи показатељ рада садашње власти. Остале нејасне ствари могу се разјаснити у Викиликсовим депешама. На слици: Бивши потпредседник владе "Европске Србије" и високи функционер ДС са једним од докумената којим је доказивао да ће Србија до 2011. године бити чланица ЕУ. Крајем исте године је оставио економски опустошену Србију да би наставио "експертску" каријеру "помагања" несрећних постреволуционарних режима у белом свету.

Велика одговорност је на грађанима Србије који морају добро да размисле коме ће дати свој глас на изборима.

Постоје две опасности, а то је да већину гласова добију они који су слепо приклоњени политици Западних сила, што је мало вероватно, или да грађани поново буду преварени после избора.

Уколико неко понови потез Социјалистичке партије Србије, и добије поверење грађана који гласају за спровођење националних интереса, а онда те гласове повери америчкој амбасади, Србија ће наставити путем пропасти.

Неспособна и корумпирана власт може да начини огромну штету, али ништа није погубније од издаје националних и државних интереса.

Позиција као и тежње великих сила су потпуно јасне. Њихов циљ је да прошире свој политички, војни и економски утицај.

Колико јак притисак ће вршити, зависи пре свега од тога колики интерес имају, али и од способности друге стране да изгради своју позицију и обезбеди добре односе са велесилама.

Наш суноврат је утолико већи што садашње власти, на челу са председником Борисом Тадићем, воде једносмерну политику, “ослањајући се“ само на Западне силе чија политика је у супротности са интересима Србије.

Они нису желели да обезбеде добре односе са другим велесилама, уз које би могли да спроводе другачију политику и да се залажу за интересе Србије.

Овде пре свега мислим на Русију, која жели партнерске односе са Србијом, али наилази на потпуно неразумевање садашњих власти. Садашња политичка реалност налаже хитно заустављање једносмерне политике чији главни циљ је интеграција у ЕУ.

Главни ослонац Србији морају да буду земље које не делују против наших интереса, већ земље које нас подржавају и које се залажу за очување Косова и Метохије у саставу Србије. Србија не треба да се конфронтира, али не сме ни да капитулира.

Главни ослонац Србији морају да буду земље које не делују против наших интереса, већ земље које нас подржавају и које се залажу за очување Косова и Метохије у саставу Србије.

Србија не треба да се конфронтира, али не сме ни да капитулира.

Србија зато мора да се окрене себи и да стави своје националне и државне интересе изнад свега.

Само сопственим снагама и свестраном равноправном сарадњом, Србија може да заустави пропадање и врати своје достојанство.

Драгана Трифковић: "Мени лично је незамислива обрнута ситуацијa у којој, на пример, амбасадор Србије у Немачкој изјављује да знатној турској мањини у Немачкој треба дати знатно већа права, или да амбасадор Србије у Великој Британији објашњава да уколико желе да задрже Шкотску не могу да рачунају и на Северну Ирску. Ако ипак пустимо машти на вољу, верујем да би њихови поступци имали далекосежне последице." На слици: Маштовита организација "Турских дана у Берлину" 2005. године.

Упутнице:

_________

(1)http://www.standard.rs/vojislav-kostunica-o-strategiji-otimanja-kosova-i-metohije-ili-zasto-sam-vratio-mandat-narodu.html

(2)http://wikileaks.org/cable/2007/07/07BELGRADE988.html

(3) http://dazzlepod.com/cable/07PARIS3202/

(4)http://www.cablegatesearch.net/cable.php?id=06BELGRADE1566

(5) http://wikileaks.org/cable/2007/12/07BELGRADE1674.html

(6) http://www.nspm.rs/prenosimo/zaduzbinarstvo-u-evropskoj-srbiji.html

(7) http://wikileaks.org/cable/2006/05/06BELGRADE842.html#

(8)http://www.cablegatesearch.net/cable.php?id=07BELGRADE158

(9)http://www.cablegatesearch.net/cable.php?id=07BELGRADE879

(10) http://wikileaks.org/cable/2010/02/10BELGRADE324.html#

(11)http://www.antiglobalizam.com/cyr/nsp/SporazumSofa.pdf

(12)http://fakti.org/rossiya/mediya-menyu/zamislite-predsednik-srbije-tadic-ide-u-americku-ambasadu-na-referisanje

(13) http://www.dnevnik.rs/politika/djukic-dejanovic-neophodna-izmena-ustava-posle-izbora

(14) http://www.kurir-info.rs/vesti/politika/spo-za-promenu-ustava-odmah-posle-izbora-177462.php

Јово Дробњак: Кроз векове, од постања па до данашњих дана, Србе прати судбина сталних ратова, деоба и сеоба. У дугој српској историји није пронађена национална стратегија са којом би се обезбедио одржив мир, демографска стабилност и свеопшти напредак.

Снагу српске нације чини како матица са укупним природним и друштвеним ресурсима и историјским наслеђима, тако и свеукупна биолошко-умна енергија и економска моћ српског народа, независно на коме се делу планете налази. Управо због тога, српску дијаспору треба и посматрати као интегрални део свеукупног српског корпуса. Степен његове кохезије увек је у сразмери са друштвено-економским приликама и политиком у матици, односно са снагом њених конститутивних чинилаца.

Уводне напомене

Кроз векове, од постања па до данашњих дана, Србе прати судбина сталних ратова, деоба и сеоба. У дугој српској историји није пронађена национална стратегија са којом би се обезбедио одржив мир, демографска стабилност и свеопшти напредак.  

Бивша нам заједничка држава обухватала је готово половину Балканског полуострава и бројала близу пола његовог укупног становништва. Више од половине у њој су били Срби који су у балканским размерама најбројнији народ, а њихова матична земља централни део Балкана и његов кључ. Балканско полуострво је најповољнија природна веза између западне и средње Европе са Блиским истоком и Медитераном. Спојна и транзитна функција Балкана одређивала му је трајне вредности геополитичког положаја, што је значајно утицало на историјска збивања, одређивала његову етно–демографску сложеност и културно–цивилизацијску стварност. У тако сложеним условима, српски народ је на тромеђи цивилизација, између три царства, уз велике жртве одиграо и улогу Пијемонта Југославије која је настала и нестала у двадесетом веку.

Ради се о територији која има велико геополитичко значење, са бурном историјом пуном драматичних обрта, где су се сударали интереси и успостављале границе цивилизација и интересних сфера између Истока и Запада. У близини је и повучена граница између источног и западног Римског царства. Ту је кроз цео средњи век било поприште сукоба римско-немачких и византијских царева. Ту је непосредно и линија раскола католичке и православне цркве. Ту су се одиграли најсуровији сукоби хришћанства и ислама. Ту су геополитичке интересе имали: Турска, Аустрија, Русија, Немачка, затим Енглеска, Француска и у новије време Америка.

Сава Владиславић Рагузински. Овај исељеник из родног Гацка је Србин који је у Русији постигао величанствену каријеру.

Чести ратови односили су све предности повољног географког положаја који је, према писању нашег научника Јована Цвијића, њихов и главни узрок. Да би што сликовитије приказао његов значај и сталне претензије великих сила, Цвијић пише да су Срби саградили кућу на путу. Како је могуће трајније остварити његове ,,особине спајања и прожимања” и истовремено очувати територијалну и биолошку целовитост на овако сложеном и замршеном балканском геополитичком чворишту, питање је свих питања. До сада није пронађена стратегија са којом би се неутралисале аспирације великих сила. Као што је и поменуто, преко наше територије укрштају се путеви и сударају интереси Запада и Истока и сучељавају цивилизације, религије и културе. То је ,,капија’’, односно главна стратешка тачка преко које империјалне силе одувек настоје проширити своју хегемонију. Надаље, кроз Србију протиче Дунав у дужини преко 580 километара који представља хидрографску и саобраћајну кичму Европе. Контрола тог воденог пута је други важан мотив сталних претензија и насртаја. Ето, то  су неки од узрока честих насртаја и ратова, а поводи су измишљани према тренутним потребама. У највише случајева земља је после ратова распарчавана, а народ подстицан на свађе и поделе како би се неутралисао српски утицај. У режији Западних сила недавно је демонстриран такав сценариј. Прво су протерани Срби из Републике Српске Крајине, а потом су отцепили Црну Гору да Србија не би имала излазак на море. Косово и Метохију су силом отели, а Републици Српској не дозвољавају да се припоји својој матици. Све су то последице неизграђене адекватне националне стратегије. Вековима нисмо успевали створити трајније стратешко партнерство и пријатељство са неком европском силом да би неутралисали сталне насртаје. Увек смо невоље сами подносили. Истина, понекада је Русија била уз нас, али у принципу када је год нама било тешко и Русија је била у тешкој ситуацији.

Руђер Бошковић - Чувени српски научник, који је стекао светску научну славу, напустивши родни Орахов До код Требиња.

Из ратова смо увек излазили биолошки десетковани, расељени и економски уништени, па је значајан део преживеле популације тражио економску егзистенцију изван своје матице. Тако је настајала Српска дијаспора. Нажалост, морамо констатовати да је исељена популација од Косовског боја па до краја 19. века потпуно одрођена (исламизација, католичење, асимилација) и национално обесвешћена. На то су утицали разни чиниоци у које можемо убројати велике раздаљине и лоше тадашње комуникације, као и агресивно понашање домицилне политике, вере и културе према дошљацима. Губљењем контакта са својом матицом неминовно је доводило до асимилације са тамошњим народима.

Настајање Српске дијаспоре

Од почетка исељавања па до данашњих дана бележена су само масовна исељавања, а стихијска и појединачна исељавања остајала су непримећена па нису ни записана. Зато ћемо се и у овом тексту фокусирати само на масовне таласе исељавања.

1. И с е љ а в а њ а   п о с л е   К о с о в с к о г   б о ј а

Одмах после Косовског боја уследиле су турске одмазде и велики зулуми који су натерали српски народ на масовно исељавање. Тај егзодус трајао је десетинама година, а нарочито се интензивирао после пада Смедерева и Српске деспотовине 1459. године. Бежећи испред злочина, Срби су напуштали своја огњишта само да би сачували голе животе.

2. И с е љ а в а њ е  1690.  г о д и н е.

Друго масовно исељавање десило се из истоветних разлога као и прво. Тада је патријарх Арсеније III Чарнојевић 1690. године, пред најездом турских злочина, повео део српског народа  на север. Његова намера није била да се тамо Срби стално населе, већ да се биолошки сачувају и да отуда крену у ослобађање својих огњишта. Нажалост, турска моћ је све више јачала на Балкану, па су тамо Срби заувек и остали. Задржали су се у северним деловима данашње Војводине, а највише у јужним деловима Мађарске, претежно у регији око Сент Андреје. Од тада па до данашњих дана, у тој регији асимиловано је преко 98 одсто српског народа.

3. И с е љ а в а њ е  1737.  д о  1739. г о д и н е

Никола Тесла, Геније светске науке из Смиљана, дословно је осветлио цео свет, а савремене телекомуникације почивају на његовим открићима. Све успехе је остварио у емиграцији.

После аустријско-турског рата 1737. до 1739. године, у коме су и Срби учествовали на страни Аустрије у борби против Турака, уследила је турска одмазда. Правили су стравичне злочине над српским народом, па је то приморало Србе на ново исељавање из своје матице. Тако долази до трећег таласа масовног исељавања под вођством патријарха Арсенија Четвртог.

4. И с е љ а в а њ е  у  XVIII  в е к у,  п о з н а т о   п о д   и м е н о м  ,,П у т  н а  и с т о к”

Ново масовно исељавање Срба у XVIII веку, познато под именом “Пут на исток”, опет је проузроковано турским злоделима. Због неподношљивих злочина, Срби су породично напуштали своја огњишта само да би сачували животе. Прву групу исељеника предводио је 1751. године пуковник Јован Хорват, а другу групу 1752. године генерал Јован Шевић и пуковник Рајко Прерадовић. Населили су се на просторе данашње Украјине и Русије. И ово је био пут без повратка.

Сеоба је било и после Првог српског устанка, али се не могу окарактерисати као масовна исељавања.

5. И с е љ а в а њ а   к р а ј е м  XIX  и  п о ч е т к о м  XX  в е к а

Крајем XIX и почетком XX века дошло је до петог масовног исељавања Срба, које се разликује од пређашњих јер је уследило искључиво из економских разлога. Углавном, у овом таласу Срби су се исељавали из пасивних динарских предела – Херцеговине, Лике, Босанске Крајине, и Црне Горе. Пут их је водио у САД, Канаду и Јужну Америку.

6. И с е љ а в а њ е  з а  в р е м е   Д р у го г   с в е т с к о г   р а т а

Ново масовно исељавање десило се у току Другог светског рата и непосредно у поратним годинама, и то искључиво из политичких разлога. Због неслагања са комунистичким режимом, Срби су се исељавали у западне земље, и тако је настала бројна политичка емиграција.

7. Е к он о м с к а   е м и г р а ц и ј а   од  1960.  д о  1990.  г о д и н е

Михајло Пупин Идворски није постигао у емиграцији политички успех попут Саве Владиславића, нити научни успех попут Тесле. У зрелим годинама остварио је "амерички сан" и један је од најзаслужнијих Срба заостварење вековног народног сна - уједињења Срба у једној држави. На слици: Михајло Пупин са орденом "Чешког лава". Фото: Новости"

Велика економска миграција уследила је у периоду од 1960. до 1990. године када су Срби одлазили на привремени рад и то претежно у земље западне Европе.

8. И с е љ а в а њ е   о д  1991.  д о  2000.  г о д и н е

Ново масовно исељавање десило се, у периоду од 1991. до 2000. године, због тешког живота под суровим санкцијама које су уведене нашој земљи, као и због бујања грађанског рата на просторима бивше СФРЈ. У овом таласу највише се присилно иселило Срба из Хрватске и Босне и Херцеговине. Тамо је, уз помоћ Западних сила, проведен прави етнички инжењеринг од стране тамошњег већинског народа.

9. И с е љ а в а њ е   п о с л е  2000.  г о д и н е

Нажалост, због немогућности обезбеђења егзистенције, исељавање се наставило и после промене власти и друштвено-економског система 2000. године и оно још увек траје. Углавном одлазе млади и школовани стручњаци чији се одлазак интензивирао у последње три године. Стално осипање и губљење тог “биолошко-умног блага” не може се ничим надокнадити. Овакав одлив младих и школованих људи (у свету познат под именом “браин-драин”) катастрофално ће се одразити на економско-технолошки опоравак и будућност Србије.

Срби у дијаспори, њихова бројност и статус

Као што је већ и поменуто, наши исељеници до краја деветнаестог века су асимиловани са тамошњим народима где су се и доселили,  па овде можемо говорити само о дијаспори коју чине: економска емиграција с краја деветнаестог века, политичка емиграција из Другог светског рата, економска емиграција после шездесесетих година прошлог века, затим присилно исељени Срби из Хрватске и БиХ од 1991. године до краја прошлог века, као и емиграција која настаје после 2000. године. Они данас живе у више од 100 земаља, а највише их има у САД, Канади, Аустралији и земљама западне Европе. И поред тога што је матица веома мало урадила за дијаспору, наши исељеници су у великој мери сачували своју самобитност – језик и писмо, културу, веру и обичаје.

Патријарх Арсеније Чарнојевић (из Бајица, Црна Гора) је 1680. године повео Велику сеобу Срба у Угарску.

Према писању Славка Вејновића у књизи “Срби у дијаспори”, данас у расејању живи четири милиона Срба који су сачували своју самобитност. Слични су подаци и Српске православне цркве, мада има и неких истраживача који указују да у расејању данас живи око седам милиона Срба који су сачували своју самобитност и припадност свом народу. Ипак, у овом тексту задржаћемо се на подацима Српске православне цркве.

Данас Срби у дијаспори имају тројак статус, и то: статус исељеника – у САД, Канади и Аустралији, статус националних мањина – у Румунији, Мађарској, Македонији и Хрватској (док у Словенији и Албанији немају ни статус националних мањина), и статус грађана Србије на привременом раду у иностранству – претежно у земљама западне Европе.

Под дијаспору не можемо подвести Црну Гору, Косово и Метохију и Републику Српску, јер су то српске земље које су, за сада, одвојене од своје матице.

Односи матице и дијаспоре

Наши исељеници су у прошлости доживљавали разне прогоне, неправде и понижавања од власти у матици. Комунистички режим их је сматрао народним непријатељима и било им је онемогућено да одржавају контакте и сарадњу са образовним, научним и културним институцијама у матици. Само су потајним везама преко своје родбине одржавали неку врсту контаката са матицом. Супротно су се понашале неке друге Републике бивше СФРЈ према својим исељеницима. Зато је Српска православна црква, као и много пута кроз историју, стално окупљала и сабирала своје ,,стадо”. Дружење и упознавање на Богослужењима јачало је њихове жеље да се боље организују и више друже. Формирали су разна удружења, клубове и културно-уметничка друштва путем којих су чували и на потомке преносили српски језик, културу и обичаје. Тако су наши исељеници, уз мисију Српске православне цркве и своје самоорганизовање, чували и очували своју самобитност.

Бајо Соколовић из села Соколовићи код Рудог, постао је Велики везир Мехмед-паша и стварни владар Отоманског царства у доба његовог врхунца. Обновио је јединство српске Цркве у XVI веку, а остао је упамћен по својим величанственим задужбинама, од којих је најпознатија Ћуприја на Дрини.

Тек после распада СФРЈ, почели су се отопљавати односи матице према Србима у дијаспори. Формирано је и министарство за Србе ван Србије. Почеле су се успостављати везе и контакти са удружењима и клубовима наших исељеника, а и они су се почели интензивније интересовати за своју матицу. Неки од њих су после 50 и више година први пут посетили своја родна огњишта. Њихова наталожена жудња прерасла је у велика очекивања. Очекивали су да ће одмах бити изједначени са грађанима у матици, односно да ће добити држављанство Србије, право активног и пасивног гласа, повратак одузете имовине и др. Своје жеље преточили су у захтеве и исте поднели Влади Србије. Међутим, тадашња власт, вероватно због процене да неће моћи  контролисати бирачко тело дијаспоре, није испунила њихове захтеве, а истовремено је од њих очекивала значајнију економску помоћ у тим судбоносним временима. Пошто захтеви исељеника нису испуњени, нереално је било и очекивати њихову већу економску помоћ. Познато је да без права нема ни обавеза, па су зато само братски односи остали на нивоу обострано лепих жеља и очекивања.

Тек доношењем Митровданског Устава, који је Србија донела 2006. године, створени су услови да наши исељеници могу добити држављанство и остварити друга грађанска права. Међутим, треба напоменути да није направљена остала неопходна надградња путем које би се регулисало практично остваривање њихових права. Нису направљена законска акта са којима би се прописале процедуре и начин остваривања активног и пасивног права гласа, организација и начина гласања, као и начин остваривања осталих уставних права. Није законски прецизирана ни квота коју би требали имати исељеници у институцијама власти. Од свега тога, засада је остављена само теоријска могућност исељеницима да могу гласати у дипломатским представништвима у земљама у којима живе, иако је познато да то право не може остварити, на малом броју гласачких места, чак ни један промил исељеника.

Емир Кустурица из Сарајева, стекао је светску славу филмског редитеља и престижно признање "Витез француске културе". Вратио се да настави градитељску традицију у свом народу. На слици: Емир Кустурица одликван орденом француске легије части. Фото: www.nightlife-belgrade.com

Матица би морала посветити већу пажњу тој другој Србији, односно Србима у расејању.

Дијаспора – интегрални део матице

Данас на нашој политичкој сцени постоје заговарања о две Србије унутар своје суверене територије и то:

-,,Реформска”- како себе називају заговорници подела које чине невладине организације, вазалне политичке странке и групе глобалиста и

-,,Ретроградна” – како је заговорници називају, а у коју спадају државотворне и патриотске политичке странке, удружења, културне инстититуције и национално свесни грађани.

- Надаље, постоје још и поделе на ,,добре Србе’’ који живе у матици и оне ,,лоше’’ који живе у расејању.

Овакве и било какве друге поделе су веома штетне и опасне по српско друштво и његову будућност. Зато се треба стално борити против свих подела које разједињују српски народ. У уводном делу текста је речено шта су нам кроз историју поделе донеле.

Било би нормално да се говори само о местима у којима Срби живе, односно о Србији која је матица свих Срба и дијаспори која је одредница за Србе који живе у расејању. То значи да се разлике могу правити само по местима живљења Срба, а никако се не смеју делити на оне ,,добре’’ Србе који живе у матици и оне ,,лоше’’ који живе у дијаспори. Надаље, погубно је делити Србе и по било којим другим основама као нпр.: ,,реформске’’ и “ретроградне’’, републиканце и монархисте, четнике и партизане и …  Срби, ма где да живе и ма које идеолошке погледе да имају, они чине свеукупни српски корпус. Из плурализма интереса, идеја и жеља, треба демократски изналазити најбоља решеља за српску будућност. Због тога и сматрамо да је дијаспора интегрални део матице. Српски корпус не чини збир неких територија или државица, већ обједињена биолошка и интелектуална енергија Срба, независно где они живе. На оваквом обједињавању и стварању српске кохезије треба стално радити. То не може бити краткорочни задатак, већ трајни процес. Предности оваквог обједињавања се огледају у следећем:

Свети Симеон - Стефан Немања, у старости је напустио престо и настанио се на Светој Гори, где је са сином, Св. Савом, подигао манастир Хиландар, који је од XIII века до данас остао стожер српске духовности.

- Обједињени и уједињени Срби, постали би респектабилан чинилац у светској заједници,

- Проширио би се утицај матице у светској прерасподели ресурса и у прерасподели глобалних политичких односа,

- Дошло би до концентрације искустава и знања, а поред тога привукао би се и капитал, као и високе технологије у матицу, и

- Матица би се стабилније и брже развијала.

Имајући у виду да у дијаспори живи преко четири милиона Срба, међу којима је преко 300.000 високообразованих и више од 5.000 доктора наука, одговорни у матици би морали што хитније започети процес трајног обједињавања свеукупног српског бића. То што Срби живе у разним земљама света, представља само компаративну предност за матицу. Највећи део њих живи у замљама које су економски и технолошки развијеније од Србије и нама су потребна њихова знања и искуства. Стварањем монолитног српског корпуса, створиле би се реалне претпоставке за улагање њиховог капитала и уношење савремених технологија, као и привлачење осталих инвеститора који би допринели бржем опоравку и развоју земље.

Сентандреја код Будима: Град - споменик српске културе XVIII века у емиграцији.

Коначно, 2009. године донет је Закон о дијаспори, али у истоме нису многе ствари регулисане, па се намеће потреба за његовим изменама и допунама. У изменама Закона и у осталима актима требало би јасно регулисати обавезе матице према дијаспори, као и права и обавезе наших грађана у расејању према матици.

*П о д   о б а в е з а м а   м а т и ц е   п о д р а з у м е в а   се:

- Провести попис Срба у дијаспори, направити базу података и увести их у бирачке спискове,

- Омогућити нашим исељеницима да могу гласати у местима становања и направити правила по којима ће гласати – електронски или на неки друго прихватљив начин,

- Направити квоте које ће дијаспора имати у органима власти, као и правила по којима ће наши исељеници  предлагати своје кандидате за органе власти у матици,

- Успоставити најједноставнији начин издавања српских докумената свим нашим исељеницима,

- У сардњи са клубовима и удружењима у дијаспори, успоставити најефикаснији облик организовања Српске дијаспоре,

Потомак српских емиграната, Мулутин Дорословац из Будимпеште, био је писац, преводилац и сценариста у Бечу током XX века.

- Увести позитивну дискриминацију према нашим исељеницима за изградњу кућа и отварање производних погона који би запошљавали нпр. преко 10 радника,

- Регулисати начин и организацију отварања школа за децу наших исељеника, као и начин на који ће се снабдевати са уџбеницима,

- Предвидети начин обезбеђивања учитеља и наставника из матице за школе у дијаспори,

- Успоставити одржив систем очувања српског језика, културе, вере и обичаја  код наших исељеника,

- Уз доношење неопходних законских аката, требало би израдити националну страатегију која би обавезивала све политичаре и владе у матици да изграђују јединство у свесрпском корпусу, независно од земље у којој су рођени и где данас живе, као и јединство Српске православне цркве у матици и дијаспори,

- Направити одрижив концепт помагања културно-уметничких друштава у дијаспори,

- Израдити концепт међусобног помагања и лобирања за српске интересе у свету,

- Успоставити систем одржавања сталних везе између матице и дојаспоре,

- Макроекономском политиком Србије требало би стално градити повољан правно-економски амбијент који ће мотивисати наше исељенике да инвестирају у своју матицу,

Књижевник Данило Киш је рођен у Суботици, одрастао на Цетињу, а потом живео ирадио у Београду и Паризу. Један је од наших највећих књижевника XX века.

- Надље, требало би уредбом Владе утврдити разумне привелегије за инвестциона улагања наших исељеника у матицу,

- Такође, требало би израдити критеријуме за награде нашим исељеницима који доведу друге инвеститоре да улажу у Матицу.

*П о д  о б а в е з а м а   н а ш и х   и с е љ е н и к а   п о д р а з у м е в а   с е   с л е д е ћ е:

- Да се лојално односе према својој матици,

- Да испуњавају уставне обавезе према матици и да уживају сва уставна права.

- Да инвестирају у своју матицу и остварују профит,

- Да привлаче и остале инвеститоре у матицу,

- Да активно учествују у друштвено-политичком животу и економском развоју матице,

- Да сарађују са образовним, научним и културним институцијама у матици,

- Да заједно са матицом граде свесрпски лоби – политички, економски, културни, спортски и др. и да се путем фонда солидарности међусобно испомажу независно где живе,

- Да заједно са матицом формирају српски фонд за стипендирање српских талената на престижним светским универзитетима који би се после завршетка враћали у матицу,

- Да буду прави амбасадори своје матице у лобирању за српске интересе и да шире српске утицаје где је год то могуће,

- Да гаје јединство матице и дијаспоре,

- Да чувају српски језик и писмо, културу и обичаје,

- Да поштују Српску православну цркву и чувају њено јединство.

Српска Дијаспора је један од највећих потенцијала матице

Обједињавање српског корпуса и тешње повезивање матице и дијаспоре, треба да се заснива на премисама патриотизма и интереса. Једно без дугог је немогуће.

Обједињавање српског корпуса и тешње повезивање матице и дијаспоре, треба да се заснива на премисама патриотизма и интереса. Једно без дугог је немогуће. Наши исељеници поседују дозу патриотизма и желе помоћи својој матици, али из свега тога желе и извући неки свој интерес. Такође, у последње време сазрева свест и у матици да је дијаспора њен интегрални део и значајан потенцијал, па се с правом очекује од својих сународника из дијаспоре да се активније укључе у обнову и развој заједничке домовине. Према изјавама појединаца из дијаспоре, постоји велики број исељеника који би се определио да инвестира у своју матицу, али се од матице очекује да направи правила и подстицаје за улагања. Синергијом патриотизма и интереса остварили би се значајни ефекти. Ако би се само 10% наших исељеника одлучило да уложи део свог капитала у матицу, то би био број од 400.000 људи. На темељу овога броја може се направити претпоставка о износу потенцијалних инвестиција као нпр.:

Са сигурношћу можемо тврдити да наша дијаспора представља велики биолошко-умни и инвестициони потенцијал. Из напред направљене рачунске претпоставке, на бази само 10% наших исељеника који би се одлучили да инвестирају, у Србију би дошло 38 милијарди директних инвестиција. Ако би наведени износ динамизирали на 5 година, то значи да би сваке године имали по 7,6 милијарди евра директних инвестиција. Овде се не помињу богатији Срби чија би појединачна улагања била значајнија, као ни њихов утицај на стране држављане да улажу у Србију. Не помињу се ни они Срби који ће са својим рођацима улагати у ,,мали бизнис”, нпр. од 5 до 50.000 евра. Имајући у виду наведено, требамо се запитати зашто се на оваквим и сличним пројектима  није ништа до сада урадило или бар зашто се сада ништа не предузима око активирања наше дијаспоре. Познато је да без нових инвестиција нема опоравка, као што ни без сталног инвестирања нема напретка.

Зашто су успорена улагања дијаспоре у матицу?

Чињеница је да велики део Срба у дијаспори има знатан капитал и да су патриотски мотивисани, али још увек нема озбиљнијих инвестиција. За такво стање постоје два битна разлога.

Прво, наши исељеници још увек памте прогоне од стране комунистичког режима који их је обесправио и имовински оштетио.

Други разлог недовољне инвестиционе активности наших исељеника лежи у чињеници што још увек немамо изграђен адекватан економско-правни амбијент за нормално пословање.

Чињеница је да велики део Срба у дијаспори има знатан капитал и да су патриотски мотивисани, али још увек нема озбиљнијих инвестиција. За такво стање постоје два битна разлога. Прво, наши исељеници још увек памте прогоне од стране комунистичког режима који их је обесправио и имовински оштетио. Та власт је, тобоже у име српаког народа, одбацила 4 милиона Срба и одрекла се те драгоцене биолошке и интелектуалне енергије. Одузела им је основна људска права и имовину. Несумњиво, то је био прави злочин према свом народу и према будућности свеукупног српског корпуса. Ако се овоме дода и чињеница да се човек као свесно и стваралачко биће не ствара преко ноћи, онда су последице још трагичније. Свакако да је ово један од разлога због чега су наши исељеници још увек недовољно одлучни да инвестирају у своју матицу. Стога се намеће потреба да се учињене грешке према сопственом народу што пре исправе.

Други разлог недовољне инвестиционе активности наших исељеника лежи у чињеници што још увек немамо изграђен адекватан економско-правни амбијент за нормално пословање. Под овим се подразумева: недовољна лична и имовинска сигурност, непостојање гаранција од политичког ризика за уложени капитал, нестимулативна пореска политика, велике таксе и остали намети, монопилисано финансијско трежиште због чега су цена капитала и банкарске услуге превисоки, непостојање економских подстицаја за инвестициона улагања, непостојање подстицаја за остварење добити, непостојање транспарентних правила и подстицаја за запослење радника, држање на снази застарелих и спутавајућих закона, недисциплина у примени важећих законских прописа и селективна примена истих, негативан утицај спољних политичких чиниоца на макроекономску политику и њена нетранспарентност,  бирократска неефикасност и неажурност, спутавање нормалног пословања од стране разних институција, политика нереалног курса националне валуте, превелика корупција у институцијама власти и сл. Значи, неповољан и нездрав економско-правни амбијент је други битан чиниоц који успорава значајније инвестирање наших исељеника. То нас упућује на закључак да се постојеће стање треба што пре мењати и ствараити надградњу која ће бити у функцији развоја и општег напретка друштва.

О свему наведеном, актуелни државни менаџмент не брине и не труди се да се стање побољша. Они не могу или не желе да сагледају које су последице макроекономске политике коју воде, и колико је катастрофалан постојећи економско-правни амбијент кога су изградили. Не брину их ни неправде које су учињене нашим исељеницима, а још мање осећају државничку одговорност да се исте исправе.

О свему наведеном, актуелни државни менаџмент не брине и не труди се да се стање побољша. Они не могу или не желе да сагледају које су последице макроекономске политике коју воде, и колико је катастрофалан постојећи економско-правни амбијент кога су изградили. Не брину их ни неправде које су учињене нашим исељеницима, а још мање осећају државничку одговорност да се исте исправе. Због своје неспособности они нису у стању да оцене потенцијале наше дијаспоре нити знају да највећи девизни прилив управао долази од дијаспоре који ће у 2011. години износити преко 5,5 милијарди долара.

Зато, још једном желимо потенцирати неопходност доношења измена и допуна Закона о дијаспори као и доношење сета прописа о подстицајима за улагања у Србију. Надаље, проактивном политиком и адекватним одлукама требало би регулисати све социолошке, правне, политичке и економске аспекте за дијаспору. Да не би губили на времену, неопходно је хитно израдити и усвојити ,,Мапу пута” о сарадњи са дијаспором и израдити таблицу подстицајних мера за инвестиције.

У наставку текста поменућемо неке од предлога које би требало уградити у “мапу пута”:

Београђанин Владимир Величковић, био је најпознатији српски сликар у Француској и постао члан француске Академије уметности. На слици: Владимир Величковић, одликован француским орденом легије части. Фото: http://www.novine.ca

1. Један од најважнијих задатака Србије требао би бити израда стратегије за дијаспору у циљу обједињавања целокупног српског корпуса, независно од места рођења и места живљења Срба, да би се концентрисали биолошки, интелектуални и економски потенцијали. Добром Стратегијом створила би се кохезија која може бити јача од оне у омеђеним границама.

2. Изједначити права Срба у расејању са правима грђана који живе у Србији и извршити све обавезе према исељеницима.

3. Вратити или правично надокнадити одузету имовину. Ако за ово не постоје реалне финансијске могућности, онда се то може инвеститорима надокнадити путем компезације за порезе које би они требали плаћати по основу пословања у Србији.

4. Израдити таблицу подстицајних мера за инвестирање наших исељеника, као и таблицу стимулација за довођење других инвеститора.

5. Свим Србима из расејања, који желе инвестирати у Србију преко 50.000 евра и запослити више од 10 радника, додељивати без накнаде комунално опремљене локације на којима би стицали право власништва тек после 10 година успешог рада.

6. Омогућити свим инвеститорима увоз опреме и технологија без плаћања царина и пореза.

7. Све инвеститоре ослободити плаћња пореза на добит у првих 5 година рада, као и након тога рока ако добит реинвестирају у проширење материјалне основе својих компанија у Србији путем којих се ствара могућност за запослење нових радника.

8. Израдити таблицу награда за запослење радника из Србије, као нпр. до 10 радника по раднику, од 10 до 20, од 20 до 50, од 50 до 100, од 100 до 200 и од 200 па навише.

Милош Црњански је био писац чији рад је обележила тема психолошке везе емигранта са завичајем. И сам је значајан део живота провео у емиграцији.

9. Израдити таблицу награда за довођење других инвеститора у Србију. Предлаже се награда 3% од вредности завршене инвестиције.

10. Омогућити приоритет нашим исељеницима у добијању инвестиционих послова у Србији.

11. Омогућити нашим исељеницима партнерске односе за улагања у инфраструктурне и комунлне објекте по принципу “јавно – приватног партнерства’’.

12. Свим угледним и имућним Србима у расејању доделити титуле “амбасадора добре воље” и доделити им  дипломатске пасоше.

13. Свим инвеститорима дати државне гаранције за политички ризик на уложени капитал.

14. Направити српски сабор о уједињењу матице и дијаспоре на који би требало позвати све угледније и имућније Србе из дијаспоре. На сабору би требало донети декларацију о јединству матице и дијаспоре и усвојити ,,Мапу пута” за имплементацију одлука и свих појединости по питању права и обавеза.

15. Стратегија о дијаспори треба да се заснива на равноправности Срба у матици и расејању, на јединству и чувању српских вредности, на стимулацијама за инвестиције и друге доприносе матици, на гаранцијама матице за улагања наших исељеника и на синергиј и патриотизма и интереса.

Ово су само нека од питања која би требало размотрити, а потом их и унети у “Мапу пута”. Пројект о обједињавању и стварању јединственог српског корпуса треба третирати као трајан процес који изискује сталне анализе, оцене, усаглашавања и унапређења макроекономске политике и законских прописа. Овакав пројект би свака одговорна Влада  сврстала у стратешке пројекте српског народа.

Циљ аутора овог текста јесте да се ово важно питање покрене са мртве тачке у циљу јачања српског корпуса и државе Србије.

Слободан Јовановић је био, правник, историчар, књижевни критичар и један од оснивача српске политичке историографије и политикологије. Родио се у Новом Саду, где му је отац боравио у политичкој емиграцији. Умро је у Лондону у који је емигрирао услед фашистичке окупације своје отаџбине, а комунистичке власти су му потом онемогућиле повратак срамно га осудивши у одсуству као "злочинца" и "сарадника окупатора".

Извори података:

______________

- Подаци Српске православне цркве,

- Књига Славка Вејновића “Срби у дијаспори’’,

- Објављени текстови разних аутора.

Дарко Панић: "За политичку агитацију и конкретно спровођење Западне политичке агенде задужен је апарат домаће вазалне елите манифестован лепезом различитих актера - фондови, струковна удружења, НВО, ‘’независни медији’’ и експертске групе - издашно финансираним од стране америчких парадржавних институција, од којих је најзначајнија Национална задужбина за демократију под чијим патронатом се налазе Међународни републикански институт (близак Републиканској партији САД) и Национални демократски институт (близак Демократској партији САД)".

Кина се заправо налази у тоталној дефанзиви када је у питању борба за предоминацију културног модела и тзв. начина живота. Наметањем идеологије индивидуализма, хедонизма и материјализма, Западни политички планери желе да утру пут будућем ‘’демократском вапају и људскоправашком покличу’’ кинеских гневних маса. Од прихватања вредносног поретка у култури до усвајања политичког система вредности само је један корак, као што је арапско пролеће у календару империјалних господара само претходница неког ‘’кинеског пролећа’’.

Генерално узев, за политичку агитацију и конкретно спровођење Западне политичке агенде задужен је апарат домаће вазалне елите манифестован лепезом различитих актера (фондови, струковна удружења, НВО, ‘’независни медији’’ и експертске групе), издашно финансираним од стране америчких парадржавних институција, од којих је најзначајнија Национална задужбина за демократију под чијим патронатом се налазе Међународни републикански институт (близак Републиканској партији САД) и Национални демократски институт (близак Демократској партији САД). Дакле, шема је следећа: најпре долази до потискивања националног идентитетског обрасца и успостављања доминације Западног културног модела, затим се ствара споља контролисано, политички инструментализовано цивилно друштво које ванинституционалним путем покушава да обори непослушни и “отпаднички режим”. Уколико се у томе не успе, следи пакет санкција и примена војне силе као ултимативна мера.

Осврнимо се сада на положај Србије у овој матрици. Грубо речено, наша земља прошла је (не баш утврђеним редоследом) кроз све наведене фазе ‘’болне цивилизацијске трансформације,’’ пацификована је, начињена глобално подобном и претворена у шраф мондијалистичке машинерије. Ипак, за разлику од других земаља у којима се тежи потискивању националног културног и идентитетског обрасца, у нашој земљи недвосмислена је намера вазалне културне елите и зависног цивилног сектора да потпуно уруши национални код без претензије да га замени алтернативним домаћим моделом. По уверењу империјалних стратега, то је једини начин да се одреднице слободарства, правдољубивости и пркоса трајно отпишу из дефиниције српског националног карактера и да српски народ, најзад ‘’денацификован и суочен с прошлошћу’’, коначно доживи политичко трежњење и ‘’цивилизацијску катарзу’’.

Дакле, шема је следећа:

Најпре долази до потискивања националног идентитетског обрасца и успостављања доминације Западног културног модела, затим се ствара споља контролисано, политички инструментализовано цивилно друштво које ванинституционалним путем покушава да обори непослушни и “отпаднички режим”.

Уколико се у томе не успе, следи пакет санкција и примена војне силе као ултимативна мера.

Овај својеврсни рат, ’’рат у култури’’, води се у тоталитарном маниру сејања мржње при чему се не бирају средства да се противник, у овом случају традиционалне културне вредности или великани националне политичке или културне историје, обезвреди и дехуманизује. Мотив је јасан: српском народу ваља наметнути самопорицање, губитак самопоштовања и осећај културне инфериорности не би ли увезени, споља наметнути образац остварио саморазумљиву и неоспоравану доминацију.

Данас се у Србији сваки национално оријентисани грађанин малтене посматра као потенцијални ратни злочинац. Ако наставимо слепим, безалтернативним путем, није далеко час када ће се истицање националне традиције или позивање на светле историјске примере проглашавати врхунским чином социјалне и политичке девијације и неприхватљивим контракултурним стремљењем. Вековима грађени идентитет, који је опстао у најтежим временима вековне отоманске окупације и коме имамо да захвалимо на рађању модерне државе, олако је одбачен у име југословенства, комунизма, данас евроутопије чији је заједнички именитељ: порицање смисла, симболике и суштине, те кривотворење комплетне српске историје.

Комунистички зазор, примерице, од величања имена и дела српских војвода са почетка века за нама трансформисао се у европејски и то није нимало зачуђујуће. Прослављене српске војводе слове за ослободиоце и ујединитеље, а сва је прилика да је и данас на снази парола ‘’Што слабија и мања Србија, то јача (југо или еу) интеграција’’.

Многи Западни државници, научници и културни радници и даље држе да су Срби ‘’мали Руси’’ на Балкану и, симболички посматрано, вештачко ткиво европског цивилизацијског простора. Следствено, ако наша држава иде у правцу ЕУ интеграције, то се не ради из убеђења него из користи. На слици: Руски оперски певач успављује кокошку дубоким вибрацијама другог баса. Сцена из филма "А брод и даље плови" Фредерика Фелинија из 1983. године.

Многи Западни државници, научници и културни радници и даље држе да су Срби ‘’мали Руси’’ на Балкану и, симболички посматрано, вештачко ткиво европског цивилизацијског простора. Следствено, ако наша држава иде у правцу ЕУ интеграције, то се не ради из убеђења него из користи. Како су Срби непоправљиви и вечито теже великодржављу, њима је потребно ма и насилним путем променити ментални код који их је довео до државотворног прегнућа и осећаја историјске мисије. У складу са овом поставком, наша вазална културна елита и не труди се да прикрије своје политичко деловање квазиестетским садржајем. Сведоци смо поплаве различитих политичких памфлета агитпроповског сентимента умотаних у уметничку обланду (Филиповићево ‘’Шишање’’, Басарин ‘’Мајн Кампф’’). Једно од ових ‘’просветитељских остварења‘’ претендује и да се уврсти у обавезну ваннаставну литературу (Драгојевићева ‘’Парада’’). Тако су се културни посленици трансформисали у политичке делатнике. Док њихове колеге на истом задатку у другим меким диктатурама широм васељене махом без превише страсти одрађују свој посао, српски културно политички радници, намерни да рационализују свој неугодни положај, изнедрили су својеврстан презир и осећање гађења према свему што носи префикс ‘’српски’’. С обзиром да је велики број тзв. другосрбијанаца српског порекла овакав један став и осећање може довести до великих проблема у аутоперцепцији и нормалном психичком функционисању појединца.

Уколико се не успостави истинска противтежа и не издејствује културни контранапад у српском друштву, прети нам дугорочна опасност да будуће генерације у једном тренутку направе коначан отклон према сопственој историји и традицији, што ће значити и дефинитивни крај климаве политичке независности Србије. Стога се морамо понашати једнако као наши преци у време неслободе и формалне и фактичке потчињености српског народа. На слици: Српски бродоломник ужива у декору "белепока".

Имајући у виду горе речено, откуда нам онда право да се чудимо када Форум писаца, кроз флоскулу о слободи мисли и изражавања, подржава Николаидисов вапај против “српског великодржавља” и отворени захтев за укидање Републике Српске. Чему саблажњавање на чињеницу да се већ утркују кандидати који ће чланицу Савета за иностране послове САД, госпођу Џоли, дочекати букетима цвећа и испратити овацијама на београдској премијери пропагандног филмског пројекта “У земљи крви и меда”, достојног најбољих радова Хитлерове миљенице и музе Лени фон Рифенштал. Зар је необична појава наше стварности када прошлогодишњи Сајам књига отвори писац за кога је Вук Ст. Караџић “троноги хохштаплер” и “највећи разоритељ традиције”. Док је најодликованија жена у модерној историји ратовања, српска хероина Милунка Савић неправедно запостављена у историјском народном памћењу, дотле у нашем културном простору бестидно диже ларму тзв. интигенција такмичући се ко ће безобзирније да увреди које заслужно име националне културе и традиције.

Шта се може учинити не би ли се променила ова поражавајућа реалност? Како су представници вазалне културне елите извршили окупацију владајућег система медијских, културних и академских установа, најбоља контрамера је устоличење паралелног национално освешћеног културног, медијског и академског круга и охрабрење политичког ангажмана национално одговорних јавних личности. Извесне тенденције у овом правцу дају се уочити. Међутим, контрасистем је још увек у повоју, недовољно уобличен, а актери повратка националног обрасца манифестују међусобну подозривост и недовољну жељу за обједињеним деловањем. Уколико се не успостави истинска противтежа и не издејствује културни контранапад у српском друштву, прети нам дугорочна опасност да будуће генерације у једном тренутку направе коначан отклон према сопственој историји и традицији, што ће значити и дефинитивни крај климаве политичке независности Србије. Стога се морамо понашати једнако као наши преци у време неслободе и формалне и фактичке потчињености српског народа. На жалост, као некад у Српској Војводини под аустријским царизмом, и данас у “европској Србији” потребна је нека нова Матица српска, Коло српских сестара или Уједињена омладина српска. У супротном, с правом се може изразити бојазан да ће одјавна шпица филмског чеда госпође Џоли означити симболички почетак краја обе српске Републике.

Дарко Панић: "На жалост, као некад у Српској Војводини под аустријским царизмом, и данас у `европској Србији` потребна је нека нова Матица српска, Коло српских сестара или Уједињена омладина српска. У супротном, с правом се може изразити бојазан да ће одјавна шпица филмског чеда госпође Џоли означити симболички почетак краја обе српске Републике." На слици: Весна и њена мама се диве прелепом европском бродском ресторану, сцена из истоименог филма.

“Никола Милошевић као тумач руске религијске филозофије”

Трибина је посвећена петогодишњици смрти нашег познатог мислиоца. У дискусији учествују:

др Радомир Ђорђевић

Марко Делић

Дискусија ће се одржати 7. фебруара у 19 часова, у Великој сали Руског дома у Београду, Краљице Наталије бр. 33

Никола Милошевић

Књига је настала из разговора који је Војислав Коштуница водио са члановима Фонда Слободан Јовановић.

У књизи су размотрене многе важне теме са којима се Србија суочава. Реч је Косову, Европској унији, привредном развоју, Републици Српској, великим силама, затим о националној култури и значајним личностима као што су патријарх Павле, Добрица Ћосић, Матија Бећковић, Емир Кустурица.

Оно што повезује и чини суштинску нит у целом разговору јесте питање будућности Србије, односно став да политичка и војна неутралност представља најбољи и најсигурнији пут којим Србија треба да иде.

Књигу можете набавити у књижарама.

Последњих недеља сведоци смо невероватне, да не кажем скандалозне, расправе о нечему о чему би се у цивилизованом свету, да не кажем Европи, расправљало само на судској расправи кривичног процеса, док је она код нас део свеопштег политичког, и оно што је најтужније, културног и академског јавног дискурса. Наравно, ради се о смени директора Народне библиотеке Србије, Сретена Угричића, који ту позицију држи већ више од једне деценије, због подршке коју је писмено упутио саветнику председника црногорске Скупштине, Андреју Николаидису и његовом позиву на „цивилизацијски искорак“, као што је позив на убиство комплетног политичког и верског руководства Републике Србије и Републике Српске.

Урош Живковић: Једанаестог јануара 2012., саветник председника Скупштине Црне Горе, Андреј Николаидис је објавио колумну на порталу Е-новине под називом Шта је остало од велике Србије, у којој поред осталог објашњава да „Строј је склопљен и програмиран у Београду, одакле се њиме и управља. Република Српска никада није била, нити ће то бити, аутономни пројекат босанских Срба.“, као и „Паралелно са идеолошким инжињерингом легитимизације РС-а, који је описао Казаз, одвија се брутална делегитимизација црногорске независности.“ Текст су касније објавили и други портали у Босни и Херцеговини и Црној Гори.

Протагонисти

Андреј Николаидис, рођен је 1974. године у Сарајеву, и судећи по чланку о њему на Википедији, он је босанско-херцеговачко-црногорски писац и саветник Ранка Кривокапића, председника Скупштине Црне Горе. Познат је по свом тексту Џелатов Шегрт из 2004. године, у којем Емира Кустурицу оптужује за сарадњу са Милошевићем, због чега га је суд у Црној Гори оптужио за клевету и наложио му да плати Кустурици одштету од 12.000 евра (Уставни суд Црне Горе поништио је ову пресуду 19. јануара 2012.), и по томе што је колумниста портала E-новине (надалеко познат по својим ставовима о Србији, Републици Српској, Космету и свему што се данас, бар и у назнакама, назива српски национални интерес).

Сретен Угричић, рођен 1961. године у Херцег Новом, такође писац, познат као директор Народне библиотеке Србије од 2001. године и писац веома прозаичних дела попут Незнаном Јунаку у којима веома негативно говори о Србији, Србима, српском идентитету, те опомиње на варварство и национализам ћириличног писма. Колумниста је „Пешчаника“. Познат и по чињеници да је скоро половину његовог мандата као директора Народне библиотеке Србије она била затворена.

Ранко Кривокапић, рођен 1971. у Котору, председник (predśednik – по сопственом казивању) Скупштине Црне Горе, лидер Социјалдемократске партије Црне горе и члан председништва Европске партије социјалиста, такође познат по својим ставовима о односу Србије према Црној Гори и уопште „српском питању“ у Црној Гори и региону.

Ивица Дачић, рођен 1966. у Житорађи, тренутно Министар унутрашњих послова Републике Србије и председник Социјалистичке партије Србије, такође познат по својим ставовима пре 2000. године, затим после 2000. године, а онда и оним трећим после 2008. године. Сви различити.

Агитатори за укидање „геноцидне творевине“ Републике Српске, коначан раскид са прошлошћу у виду признавања независности Косова и Метохије, прихватање „европских вредности“ као што је геј парада, хомосексуални бракови или политичког дискурса Чедомира Јовановића, као њиховог политичког репрезента.

„Друга Србија“, део српске политичке, академске, културне, медијске и друштвене „елите“, која своје постојање заснива на негацији свега што је српска прошлост, култура, историја, писмо и основне традиционалне вредности на којима почива, или би бар требало да почива, свако друштво. Агитатори за укидање „геноцидне творевине“ Републике Српске, коначан раскид са прошлошћу у виду признавања независности Косова и Метохије, прихватање „европских вредности“ као што је геј парада, хомосексуални бракови или политичког дискурса Чедомира Јовановића, као њиховог политичког репрезента (није и једини).

Заплет

Једанаестог јануара 2012., саветник председника Скупштине Црне Горе, Андреј Николаидис је објавио колумну на порталу Е-новине под називом Шта је остало од велике Србије, у којој поред осталог објашњава да „Строј је склопљен и програмиран у Београду, одакле се њиме и управља. Република Српска никада није била, нити ће то бити, аутономни пројекат босанских Срба.“, као и „Паралелно са идеолошким инжињерингом легитимизације РС-а, који је описао Казаз, одвија се брутална делегитимизација црногорске независности.“ Текст су касније објавили и други портали у Босни и Херцеговини и Црној Гори.

Државни функционер државе Црне Горе позива на убиство комплетног политичког и верског врха суседних држава, пре свега Србије и Републике Српске, називајући га „цивилизацијским искораком“, јер свакако убиства јесу оправдана ако их „ја вршим у име својих идеја“.На слици: "Смрт Мараа", рад Жак-Луј Давида из 1793. године.

Он даље у свом стилу, коментаришући проналазак веће количине наоружања и експлозива у сали у којој је седео цео државни и верски врх Србије и Републике Српске, прослављајући 20 година од оснивања Српске, изриче и следећу оцену: „Цивилизацијски искорак био би и да је Боле употријебио динамит и пушке које је сакрио у дворани у којој су главари, духовници и умјетници прослављали двадесетогодишњицу постојања РС. Да је Боле, рецимо, незадовољни радник, који је схватио да су национални и вјерски антагонизми само маска под којом елита скрива темељни антагонизам сваког друштва, онај класни. Да је Боле, рецимо, рекао: јесам Србин, али сам и радник, стога ћу у зрак дићи оне који су ме опљачкали – не би ли то био цивилизацијски искорак? Била би то, још, и поетска правда.“

Дакле, више је него јасно, државни функционер државе Црне Горе позива на убиство комплетног политичког и верског врха суседних држава, пре свега Србије и Републике Српске, називајући га „цивилизацијским искораком“, јер свакако убиства јесу оправдана ако их „ја вршим у име својих идеја“. Нажалост, често смо слушали оваква самооправдања у последњем веку, а милиони људи су то платили главом. Другачије мислити, значи позив на линч.

Да ствар буде још скандалознија, званичници државе Србије нису одмах реаговали, иако су медији постављали питања и тражили реакцију званичних органа. Ње није било. Али се зато јавио тзв. Форум писаца који је 17. јануара тражио да престане медијска хајка на црногорског писца (заборавили да помену и државну функцију), која је наставак великосрпске политике хегемоније према Црној Гори (као да је изашло из уста Ранка Кривокапића) и стали су у одбрану „слободе мисли“ цењеног писца. Један од потписника овог саопштења у одбрану ставова Николаидиса је би и деценијски директор Народне библиотеке Србије, Сретен Угричић, самим тим државни службеник Републике Србије.

Почињу притисци на Владу да промени став, да је Ивица Дачић злоупотребио своју власт, да је Угричић жртва великосрпског национализма и недемократије у политичком врху Србије, те чак да је одлука Владе неуставна. Све наравно у одбрану „слободе мисли“, „уметничке слободе“, једног вишеструко награђиваног и успешног литерате какав је Николаидис (опет нестаде његова државна функција). Тако нам Дубравка Стојановић, коју иначе изузетно ценим као историчара и стручњака, у својој колумни на сајту Пешчаника поручује: „Пријављујем министру полиције Ивици Дачићу да и у мојој глави, као и у глави Сретена Угричића, има мисли. Немирне су, гњаве ме, често траже да буду изречене, па и на папир бачене. А ја им, неопрезно, излазим у сусрет. Најчешће су у потпуној супротности с мислима Владе Србије. Мислим да то министар треба да зна.“ На слици:"Бојарина Морозова", рад Василија Сурикова из 1887. године. Кликните на слику ради увећања.

Тек када је екипа око Ивице Дачића угледала прилику да ову ситуацију искористи у уско политичке сврхе, и да покуша да се мало тврђом реториком “опере” за одличан успех који су имали са овом Владом (уз главнокомандујући ДС), почели су и кометари наших званичника, пре свега функционера СПС, Ивице Дачића и Жарка Обрадовића, а Министарство спољних послова Србије упутило је демарш Влади Црне Горе. Тада су почели и први коментари о смени Угричића. Он је коначно смењен на телефонској седници Владе 20. јануара.

Међутим, прича се ту не зауставља. Све то време, па чак и касније, почиње да се активира „машинерија Друге Србије“ и почињу притисци на Владу да промени став, да је Ивица Дачић злоупотребио своју власт, да је Угричић жртва великосрпског национализма и недемократије у политичком врху Србије, те чак да је одлука Владе неуставна. Све наравно у одбрану „слободе мисли“, „уметничке слободе“, једног вишеструко награђиваног и успешног литерате какав је Николаидис (опет нестаде његова државна функција).

Тако нам Дубравка Стојановић, коју иначе изузетно ценим као историчара и стручњака, у својој колумни на сајту Пешчаника поручује: „Пријављујем министру полиције Ивици Дачићу да и у мојој глави, као и у глави Сретена Угричића, има мисли. Немирне су, гњаве ме, често траже да буду изречене, па и на папир бачене. А ја им, неопрезно, излазим у сусрет. Најчешће су у потпуној супротности с мислима Владе Србије. Мислим да то министар треба да зна.“

ПЕН клуб Босне и Херцеговине поручује: „Ако је политичкој моћи једне државе један писац непријатељ, онда с том државом нешто подобро није у реду. Јадна је власт која се боји метафора и која преко писаца рјешава питања својих националних и повијесних фрустрација”, констатовао је ПЕН БиХ.“

Професор Факултета политичких наука у Београду (5 предмета), Факултета политичких наука у Подгорици (2 предмета), Економског факултета у Београду (2 предмета), Председник Одбора Агенције за борбу против корупције (много предмета), Председник УО Београдске отворене школе (и још много тога), Чедомир Чупић изјавио је: ” `Влада је сменом Угричића направила штету. (Министар културе Предраг) Марковић је требало да прихвати његову оставку, јер њу подносе људи који су свесни шта су урадили. Смена наступа кад неко није свестан шта је учинио. Није страшно сменити политичара у оквиру политике, али је непријатно да влада смењује директоре у области културе`, рекао је Чупић.“

Замислите само шта би се десило да је неко, па макар и најмањи саветник, најмањег министарства, чак био и писац, из Србије изјавио нешто ма и приближно слично ставу цењених писаца? Подигла би иста она екипа која цењене писце бране да удари свом силином својих језичких способности да тај „великосрпски, хегемонистички, антиевропски, националистички, фашистички шљам“ одмах буде јавно жигосан, пословно необезбеђен, а вероватно чак и кривично процесуиран. Тако то раде наши “пријатељи” из такозваног цивилног сектора. На слици: "Убиство Мараа", рад Жан-Жозефа Виртса из 1883. године. Кликните на слику ради увеличања.

Независно удружење новинара Србије каже у свом саопштењу: „Независно удружење новинара Србије (НУНС) упозорило је да полемика око текста Андреја Николаидиса добија нежељене размере и да се претвара у хајку на групу интелектуалаца окупљених у Форуму писаца, чиме се угрожава и слобода јавне речи.“

Весна Пешић у ауторском тексту на сајту Пешчаника, у свом стандардном стилу поручује: „Више је од симболике то да таквог човека трпа у затвор и избацује из службе Ивица Дачић. Портпарол и десна рука Слободана Милошевића. Али то је само симболика, или путоказ, како да разумемо стварност. А она је много гора, зато што се са Сретеном Угричићем није обрачунао симбол бившег режима, него стварни вођа данашње Србије, Борис Тадић. Он се обрачунао и са Ђинђићем и са Сретеном Угичићем. Не знам да ли је свестан да је тиме прешао ону границу коју није смео да пређе. То ће га коштати. Објавио је рат друштву.“

Либерално демократска партија „сматра да је на делу `претварање земље у ратну зону у којој се све своди на обрачун са писцима и политичким противницима, уз неподношљиву хајку против сваког ко се усуди да примети колико је такво понашање опасно`, наводи се у њеном саопштењу.“

Мој ипак „омиљени“ коментар дао је социолог Небојша Попов: „`За 24 сата је човек оклеветан да је умешан у некакав тероризам и да је он због тога смењен са места управника Народне библиотеке. Дакле ми не знамо откуд експлозив, ко га је поставио…Суспендована је јавност, која треба да расправља о томе шта је у том тексту`, казао је Попов.“

Дакле, ако намена и експлозив нису намењени тероризму и убиствима, онда није страшно што је цењени писац (на платном списку Републике Србије) Угричић подржао цењеног колегу (на платном списку Републике Црне Горе) Николаидиса, у његовом жалу што то заиста и није било тако, а о „великосрпској хегемонији“ државног врха Србије, који му иначе плаћа хлеб насушни, нећемо говорити овом приликом, јер и то је слобода мисли и вероватно уметничка слобода изражавања. Да, јесте, али не од оних које тај исти врх,та иста држава од свог новца финансира.

Тако то раде наши “пријатељи” из такозваног цивилног сектора (каквог ли племенитог назива за ове креатуре), морају се оправдати ресурси уложени у њихова путовања, семинаре, кампање, а где ћете боље него ударити свом силином на Србију и њен, ионако скоро непостојећи, осећај части и поноса. На слици: Аутопортрет Жак-Луја Давида из 1749. године.

Замислите само шта би се десило да је неко, па макар и најмањи саветник, најмањег министарства, чак био и писац, из Србије изјавио нешто ма и приближно слично ставу цењених писаца? Подигла би иста она екипа која цењене писце бране да удари свом силином својих језичких способности да тај „великосрпски, хегемонистички, антиевропски, националистички, фашистички шљам“ одмах буде јавно жигосан, пословно необезбеђен, а вероватно чак и кривично процесуиран.

Тако то раде наши “пријатељи” из такозваног цивилног сектора (каквог ли племенитог назива за ове креатуре), морају се оправдати ресурси уложени у њихова путовања, семинаре, кампање, а где ћете боље него ударити свом силином на Србију и њен, ионако скоро непостојећи, осећај части и поноса.

Само да поменем, да не буде забуне, далеко од тога да браним државни врх Србије, али сматрам да је овакво понашање наших дежурних бранитеља људских права и слободе литерарног изражавања овај пут заиста прешло меру доброг укуса и да је био ред да се на то адекватно одговори.

Расплет

Јасно је да ови ставови имају за циљ да покажу како је Угричић само имао став, у складу са својим мислима, да подржи Форум писаца који опет подржава Николаидиса и његово право на мисли и став, који је више него јасан и који је пре подложан кривичној санкцији, него књижевној критици. Позивање на одбрану права на јавно мишљење, јавно изговорену реч, слободно литерарно изражавање је више него лицемерно и безобразно, посебно што долази од људи који су познати управо по супротним ставовима и искреном и неограниченом говору мржње, позивању на хапшења и стављања на стуб срама све оне који не мисле као они, а посебно оних који говоре и пишу о традицији, патриотизму, националном идентитету и поносу, српској култури и вери, и стају у одбрану интереса српског народа у Босни и Херцеговини, Црној Гори и наравно на Косову и Метохији.

Па то су исти они људи који генерала Јову Капичића, крвника са Голог отока, називају борцем за демократију, правим антифашистом, европејцем. Е, такву они демократију желе, Јово им и јесте зато модел, а нама би требало да буде опомена.

Не бирајући речник, они се острвљују на Добрицу Ћосића, Матију Бећковића, Емира Кустурицу, Брану Црнчевића, Војислава Коштуницу и све они који нису у складу са њиховом идеолошко-културном матрицом, идентитетски и национално испражњеног, културно пустог, према суседима понизног, а према великима послушног европског (србо) човека, којем је у интересу само лична срећа и наравно Европа, као својеврсни симбол свега напредног и модерног, као аксиом или догма. Па то су исти они људи који генерала Јову Капичића, крвника са Голог отока, називају борцем за демократију, правим антифашистом, европејцем. Е, такву они демократију желе, Јово им и јесте зато модел, а нама би требало да буде опомена.

Цео овај случај злоупотребљен је двоструко. Прво од стране „Друге Србије“ да настави свој крсташки поход против Србије и њеног народа, културе, традиције, Цркве, а друго од стране српске владајуће елите у циљу самопромоције и бусања у груди након катастрофалних 4 године власти и веће штете нанете српским националним интересима, него свим текстовима у Е-новинама и Пешчанику заједно.

Цео овај случај злоупотребљен је двоструко. Прво од стране „Друге Србије“ да настави свој крсташки поход против Србије и њеног народа, културе, традиције, Цркве, а друго од стране српске владајуће елите у циљу самопромоције и бусања у груди након катастрофалних 4 године власти и веће штете нанете српским националним интересима, него свим текстовима у Е-новинама и Пешчанику заједно. Једина жртва, као по ко зна који пут, јесте српско друштво које је, забављајући се овом темом, изгубило из вида сопствени лош материјални, политички, социјални, културни и национални положај, праћен перверзацијом основних начела демократије и људских права, као што су политички плурализам, слобода мишљења и изражавања и оне најнепристојније и најстрашније речи у српском политичком, али и друштвеном јавном говору, одговорности за изговорену реч, дато обећање или (не)урађену обавезу.

Урош Живковић: "Једина жртва, као по ко зна који пут, јесте српско друштво које је, забављајући се овом темом, изгубило из вида сопствени лош материјални, политички, социјални, културни и национални положај, праћен перверзацијом основних начела демократије и људских права, као што су политички плурализам, слобода мишљења и изражавања и оне најнепристојније и најстрашније речи у српском политичком, али и друштвеном јавном говору, одговорности за изговорену реч, дато обећање или (не)урађену обавезу." На слици: "Победа гиљотине", рад Никола-Антоана Тунеја.

Горан Цветић: "Предвиђање да ће током 2011. године дозрети далеко већи број предмета по представкама наших грађана се није обистинило, али да ће се Србија одбранити у само два предмета, на жалост, јесте."

Предвиђање да ће током 2011. године дозрети далеко већи број предмета по представкама наших грађана се није обистинило, али да ће се Србија одбранити у само два предмета, на жалост, јесте. Ипак, све је већи број предмета у којима Србија прихвата вансудско поравнање и признаје одговорност, па предмет ни не дође до пресуђења. А реформа које је учињена у раду Европског суда у другој половини 2010. године због великог броја предмета очито тек треба да донесе резултате. Наиме, сада очигледно неосноване представке може одбацити и судија појединац, док у случајевима у којима се ради о добро установљеној пракси Суда одлуку доноси Комитет састављен од три судије. У осталим случајевима, одлучује седмочлано веће. У том смислу, прошла година ће остати упамћена и по томе што је једном адвокату из Горњег Милановца који је засуо Суд са око 500 (!) представки, не само против Србије већ и неких земаља у окружењу, забрањен приступ Суду због злоупотребе права на представку.

Члан 3. Европске конвенције за људска права предвиђа да нико неће бити подвргнут тортури, нехуманом и понижавајућем поступању или кажњавању. Из прошлогодишњег чланка који се бавио дешавањима у Стразбуру “Цех у Стразбуру расте” (1) видели смо да је током 2010. године Суд нашао да је Србија повредила овај члан Конвенције у случају г. Животе Милановића из Јагодине који је и сам учествовао у живој дискусији у коментарима на наведени тест.  На жалост, Суд је и у 2011. години нашао да је Србија повредила наведени члан Конвенције и то у случају Станимировић против Србије.

Члан 3. Европске конвенције за људска права предвиђа да нико неће бити подвргнут тортури, нехуманом и понижавајућем поступању или кажњавању.

Из прошлогодишњег чланка који се бавио дешавањима у Стразбуру “Цех у Стразбуру расте” видели смо да је током 2010. године Суд нашао да је Србија повредила овај члан Конвенције у случају г. Животе Милановића из Јагодине који је и сам учествовао у живој дискусији у коментарима на наведени тест.

Дана 9. фебруара 2001. године у Гроцкој се десило убиство у коме је срадао брачни пар. Наредног дана у полицијску станицу у Смедереву је приведен подносилац представке г. Станимировић где је претучен, након чега је признао кривично дело убиства које му је стављено на терет. Три дана касније је изведен пред истражног судију, али му није било дозвољено да приватно разговара са браниоцем кога је ангажовала његова супруга. Иако је и тада признао извршење дела, г. Станимировић је изнео притужбу да је претучен након чега је упућен у смедеревску болницу где је установљено да има поломљено ребро и маснице по грудима. Наредног дана је поново изведен пред истражног судију, али без присуства адвоката са којим је по први пут разговарао у приватности касније тога дана. Седамнаестог фебруара г. Станимировић је изведен из притвора, поново одведен у смедеревску полицијску станицу  и поново тучен, где је и гушен пластичном кесом, а изнео је и тврдње да је добијао и електро-шокове у пределу гениталија и да му је прећено смрћу. Истражни судија је био обавештен о инциденту. Лекарски налаз је показао да г. Станимировић има нагњечења и модрице у пределу главе. Два дана касније поново је саслушаван од истражног судије и то опет без присуства адвоката. Када је по четврти пут изведен пред истражног судију 16. марта 2001. године, саслушан је у присуству адвоката и тада повукао своје признање.

Након што је адвокат поднео кривичну пријаву против НН полицајаца, тужилаштво је прибавило извештај из полицијске станице у којем су наводи о злостављању негирани. Иако је тужилаштво прибавило и лекарске налазе од 13. и 17. септембра 2001., одлучило је да нема месту гоњењу и обавестило адвоката подносиоца представке да може преузети гоњење, што он није учинио. У новембру 2002. године смедеревски Окружни суд је огласио г. Станимировића и С.П. кривим за убиство и осудио их на по 40 година затвора. У марту 2003. године Врховни суд Србије је укинуо пресуду и наложио првостепеном суду да установи да ли је г. Станимировић злостављан и, у вези с тим, да ли су његови искази стога пре главног претреса прихватљиви.

Када једно лице изнесе тврдњу, као што је овде случај, да је било изложено поступању супротном чл. 3. Конвенције, држава мора спровести ефикасну и исцрпну званичну истрагу. Та истрага мора имати за циљ идентификовање и кажњавање одговорних лица. У супротном, забране тортуре, нехуманог и понижавајућег поступања и кажњавања би изгубиле смисао. На слици: Свети Доминик председава инквизиционом поступку крај ризнице цркве Св. Томе у Авили. Рад Педра Беругуетеа око 1495. године.Фото: Википедиа.

На поновљеном претресу у мају 2004. године окривљени је детаљно описао злостављање којем је био изложен и по први пут именовао полицајце који су, по њему, учествовали у инцидентима. Адвокат саокривљеног С.П. је затим захтевао да се записник проследи тужилаштву, али је јавни тужилац навео да нема намеру да се бави са истим случајем, будући да је кривична пријава одбачена у септембру 2001. године. Адвокат затим улаже захтев за изузеће поступајућег тужиоца, тај захтев је одбијен, али је у решењу наведено да одлука из 2001. може бити преиспитана у светлу нових чињеница. То се није десило. У децембру 2004. године подносилац представке је поново осуђен на 40 година затвора, а иста казна је изречена и С.П. за подстрекавање. Смедеревски Окружни суд је установио да је г. Станимировић одиста тучен у полицијској станици, те да његови искази из станице нису прихватљиви; али је суд огласио његове исказе пред истражним судијом прихватљивим. Подносилац представке се жалио на пресуду наводећи и да исказе пред истражним судијом треба искључити. Врховни суд током 2005. и 2006. године у две истанце одбија жалбе и потврђује пресуду.

У новембру 2006. г. Станимировић поново подноси кривичну пријаву против шест полицајаца у погледу дешавања из 2001. године, али никад није обавештен о исходу поступања по тој пријави пошто је спис предмета наводно уништен 2010. – три године након одлуке да се не предузме кривично гоњење. У марту 2011. године његов бранилац подноси предлог за обнову поступка, али тај предлог Апелациони суд правноснажно одбија крајем априла прошле године.

Након што је одбио процесно-правни приговор Србије да је представка неблаговремена, Суд је изнео своје добро установљене ставове. Када једно лице изнесе тврдњу, као што је овде случај, да је било изложено поступању супротном чл. 3. Конвенције, држава мора спровести ефикасну и исцрпну званичну истрагу. Та истрага мора имати за циљ идентификовање и кажњавање одговорних лица. У супротном, забране тортуре, нехуманог и понижавајућег поступања и кажњавања би изгубиле смисао. Истрага мора бити брза и независна, а један од основних елемената независности је да орган у којем је злостављање учињено не може учествовати у њој. На крају, та истрага мора бити подложна оцени јавности у циљу утврђивања одговорности, а оштећеном се увек мора омогућити учешће у њој. У конкретном случају, иако је током кривичног поступка утврђено да је подносилац представке одиста малтретиран, те да су починиоци потенцијално идентификовани, није спроведена никаква кривична истрага. Налазећи да наведени стандарди нису задовољени, Суд је и нашао повреду чл. 3. Конвенције.

У погледу чл. 6., права на фер саслушање и суђење, подносилац представке је навео да српски судови нису могли дозволити ни да се искази из истраге користе у кривичном поступку, будући да је те исказе дао као последицу малтретирања у полицији.На слици: Инквизиција кардинала Винчестера против Јованке Орлеанке, рад Пола Де Ларуша из 1824.

У погледу чл. 6., права на фер саслушање и суђење, подносилац представке је навео да српски судови нису могли дозволити ни да се искази из истраге користе у кривичном поступку, будући да је те исказе дао као последицу малтретирања у полицији. У свом одговору, Србија је навела да г. Станимировић није био осуђен искључиво на основу тих исказа, јер они нису били једини докази против њега. Међутим, Суд није прихватио овај приговор. Наводећи да је његов задатак  да се бави чињеничним и правним грешкама учињеним пред националним судовима само уколико оне доводе до кршења права гарантованих Конвенцијом, Суд је навео да мора испитати да ли је поступак као целина, укључујући начин прибављања доказа, био правичан. При томе, посебна пажња мора бити посвећена прибављању доказа у супротности са чл. 3. Конвенције. Добро установљена пракса Суда је да, када су докази прибављени тортуром или другим видом малтретирања, то чини цели поступак неправедним. Ово важи без обзира на питање квалитета доказа у питању, као и на питање да ли ти докази имају одлучујући значај. У конкретном случају, српски судови су закључили да је г. Станимировић малтретиран, што потврђују и медицински налази. Србија није оспоравала ни наводе подносиоца представке да су му упућиване претње смрћу, да је гушен кесом и да су му давани електрични шокови у пределу гениталија. Имајући у виду временску блискост у којој су се одиграли немили догађаји у полицијској станици где је подносиоцу поломљено ребро и признање у истрази, као и чињеницу да је полиција успела да га поново изведе из притвора и малтретирала га 17. фебруара 2001. године, Суд је стао на становиште да је његов страх био оправдан и да је признање у истрази неприхватљиво. Поред тога, подносиоцу представке није омогућено да се током истраге у три наврата приватно консултује са својим адвокатом, па је стога цео поступак неправичан. Налазећи и повреду чл. 6. Конвенције, Суд је г. Станимировићу досудио одштету од 13.000 евра на име нематеријалне штете, као и 5.000 на име трошкова пред Судом. Не улазећи у бит даљег тока поступка пред српским судовима, треба истаћи да оваква пресуда Стразбура отвара врата за обнову поступка у Србији.

Један од предмета у коме се Србија одбранила прошле године је Јухас Ђурић против Србије. Г. Јухас Ђурић је адвокат из Суботице кога је полиција у три наврата ангажовала да по службеној дужности заступа осумњичене приликом њиховог привођења и испитивања у суботичкој полицијској станици. Након што је обавио свој део посла, подносилац представке је од суботичке полиције захтевао исплату свог хонорара у укупном износу од око 760 евра. Пошто није плаћен, поднео је парничну тужбу надлежном суду. И Општински и Окружни судови у Суботици су, поступајући  од септембра 2004. до септембра 2006. године, одбацили тужбу са образложењем да се у конкретном случају радило о предкривичном поступку, па је стога г. Јухас Ђурић требало да своја права остварује у управном поступку, будући да је за исплату његовог хонорара био задужен МУП. Г. Јухас Ђурић се обратио Стразбуру наводећи да је Србија прекршила чл. 6. Конвенције на тај начин што му је онемогућила приступ суду који ће одлучити о његовим правима, као и да је поступак пред суботичким судовима предуго трајао.

Србија се по први пут позвала на нови институт који је Протоколом 14. уз Конвенцију уведен крајем 2010. године у циљу ефикаснијег поступања Суда. То је ситуација у којој подносилац представке није био жртва “значајне неправичности” (“significant disadvantage”). На слици: Папа и Велики инквизитор, рад Жан-Пола Лоренса из 1882. године. Фото: Википедиа.

У свом одговору, Србија се по први пут позвала на нови институт који је Протоколом 14. уз Конвенцију уведен крајем 2010. године у циљу ефикаснијег поступања Суда. То је ситуација у којој подносилац представке није био жртва “значајне неправичности” (“significant disadvantage”), будући да је један од три хонорара које је г. Јухас Ђурић захтевао износио око 105 евра. Поред тога, држава је навела да подносиоцу није ускраћен приступ суду будући да он своја права може остварити у управном поступку, укључујући и управни спор. Подносилац је одговорио да наведени институт нема примене у конкретном случају, будући да је укупан износ који је захтевао знатно већи и увећан за законску затезну камату, као и да му је пресудама наложено да накнади трошкове поступка туженом. У пресудама није јасно образложено због чега је овде у питању управна, а не грађанско-правна ствар. Такође је навео да његов мотив није искључиво финансијски, већ ствар принципа, да се овде ради о уредном плаћању адвоката у предкривичном поступку што је од велике важности за правилно функционисање кривично-правног система државе. Ово је г. Јухас Ђурић изнео у светлу добро познате чињенице да се са исплатама хонорара адвокатима који поступају по службеној дужности хронично касни.

Суд је уважио став подносиоца представке да овде нема примене института недостатка значајне неправичности, подржавајући његов став да је питање које је изнео од важности за правилно функционисање кривично-правног система државе. Упркос томе, Суд није нашао повреду чл. 6. Конвенције наводећи да је г. Јухас Ђурић одиста могао остваривати своја права у управном поступку, укључујући управни спор. Такође, нема повреде суђења у разумном року будући да су суботички судови решили предмет за две године поступајући у две инстанце. Интересантно је и то да је г. Јухас Ђурић током поступка истакао да је писмена од Суда добијао са великим закашњењем, те да му је једно од писама отварано у пошти, дозвољавајући да се ту ради о “невиној грешци”. Суд није имао чврстих доказа да је неко одиста отварао наведено писмо, али је истакао да “је имао проблема са кашњењем пошиљки ка и из Србије” не наводећи конкретан разлог за то.

Највећу одштету због кршења људских права током 2011. године држава ће исплатити у предмету Рашковић и Милуновић против Србије.

* * *

Суд је такође досудио подноситељкама предсатвке и по 6.200 евра на име нематеријалне штете и по 600 евра за трошкове поступка.

Укупна сума, са каматама, сигурно премашује 30.000 евра.

Највећу одштету због кршења људских права током 2011. године држава ће исплатити у предмету Рашковић и Милуновић против Србије. Госпође Рашковић и Милуновић су биле раднице новопазарског предузећа “Памучна предионица Д.О.О”. Оне су упућене на обавезно плаћено одсуство 1996. односно 2001. године до времена у коме ће бити успостављен нормалан процес производње и доћи до значајног побољшања пословања фирме. У том периоду су требало да примају значајно умањен лични доходак, при чему ће послодавац уредно исплаћивати њихове пензионе и друге доприносе. Када се ово није десило, госпође  Рашковић и Милуновић су започеле већи број поступака пред новопазарским судовима у циљу реализације својих потраживања. Добиле су пресуде у своју корист, као и решења о њиховом извршењу, све у укупном износу од око 10.380 евра уз законску затезну камату. Али, извршење је изостало. У међувремену, фирма која је власник “Памучне предионице Д.О.О.” је основала програм за раднике који желе да напусте фирму, као сувишни, уз отпремнину. Подноситељке представке су прихватиле овај програм и, након донетих пресуда, напустиле предузеће.

Србија је пред Судом истакла приговор да су се госпође Рашковић и Милуновић, прихватајући програм за сувишне раднике и прихватањем отпремнине, одрекле права из већ донетих правноснажних пресуда. Стразбур очигледно није могао усвојити овакав став. Истичући да је већ у више наврата нашао да су извршења у Србији спора или изостају, нашао је повреду права на мирно уживање имовине из чл. 1. Протокола 1, као и повреду права на суђење у разумном року из чл. 6. Конвенције. Налажући Србији да неисплаћене личне дохотке исплати из својих средстава, уз износе пензионих и других доприноса, Суд је такође досудио подноситељкама предсатвке и по 6.200 евра на име нематеријалне штете и по 600 евра за трошкове поступка. Укупна сума, са каматама, сигурно премашује 30.000 евра.

Случај Шоргић против Србије је слика до каквих све перипетија може доћи када судови не поштују процесно-правна правила, па чак и основне постулате непристрасности.

Случај Шоргић против Србије је слика до каквих све перипетија може доћи када судови не поштују процесно-правна правила, па чак и основне постулате непристрасности. Оставинска расправа иза покојног оца г. Шоргића је започета у мају 1995. године пред Петим општинским судом у Београду, али је убрзо прекинута пошто је супруга његовог оца оспорила уговор о доживотном издржавању који је г. Шоргић закључио са својим оцем. Тужба ради “фиктивности” наведеног уговора је поднета у септембру 1995., али је одбијена због неправилно постављеног тужбеног захтева, односно неправилног “курса акције” како је навео Суд, 2000. године. Затим је у августу те године уследила нова тужба за поништај и раскид наведеног уговора. Пети суд брзо усваја део тужбеног захтева који се односи на поништај и доноси делимичну пресуду у децембру 2000. године. Поступајућа судија у предмету је била судија Б. У августу 2001. године Окружни суд у Београду потврђује делимичну пресуду, а у већу се налазила судија Д.

У јуну 2003. Пети суд раскида преостали део уговора, али ову пресуду укида Окружни суд у Београду 24. марта 2004. године због противуречности између изреке и образложења пресуде, при томе не упућујући првостепени суд на који начин да поступи у поновљеном поступку. Е сад: у већу Окружног суда су поступале и судије Д и Б. Након што је Пети суд поново донео истоветну пресуду и Окружни суд је потврдио, г. Шоргић изјављује ревизију. Врховни суд је одбија 20. априла 2006. године, а већ погађате: у већу је била судија Д која је у међувремену напредовала са Окружног суда. У септембру исте године, г. Шоргић подноси Петом суду предлог за обнову поступка због неправилног састава суда о којем ни до 2010. године није било правноснажно одлучено. Један од главних  разлога за несагласност између првостепеног и другостепеног суда је питање који Закон о парничном поступку треба применити при одлуци имали места обнови поступка: онај из 1977. или онај из 2004. године? Оставинска расправа није била окончана ни закључно са 21. фебруаром 2011. године. И ето…16 година нечијег живота прође. Читање ове пресуде изазива вртоглавицу које желим да вас поштедим. Имајући у виду да нижестепена судија која је поступала у једном предмету треба да се уздржи у доношењу вишестепене пресуде, логично питање које се поставља је: како се судије Д и Б нису изузеле у вишестепеним поступцима, па чак и да им је предмет додељен насумичном ротацијом?

Представка г. Шоргића је била суштински базирана на повреди начела непристрасности због неправилног састава суда и предугог трајања поступка.

Европски суд је нашао да је у конкретном случају одиста прекршен принцип непристрасности, као и да је дошло до кршења права на суђење у разумном року.

Представка г. Шоргића је била суштински базирана на повреди начела непристрасности због неправилног састава суда и предугог трајања поступка. Европски суд је нашао да је у конкретном случају одиста прекршен принцип непристрасности, као и да је дошло до кршења права на суђење у разумном року. Будући да је г. Шоргић навео да ће “накнаду материјалне и нематеријалне штете захтевати пред надлежним судом у Београду”, Стразбур му је досудио само 1.000 евра трошкова поступка. А обнове поступка у Србији ће у светлу ове пресуде сигурно бити. Колико ће то још трајати?

Сличан случај се десио и у предмету Ђокић против Србије. Подносилац представке је осуђен на једанаестогодишњу казну затвора и изјавио жалбу на пресуду Врховном суду Србије која је одбијена. У већу се налазио судија М.Ц. Затим је уложен захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде који је неосновано одбијен као неблаговремен. И у том већу је одлучивао судија М.Ц. Не улазећи у бит правне ствари коју треба да разматра Врховни суд Србије, Стразбур је нашао да је подносиоцу представке ускраћен приступ суду самим тим што је установио да је наведени захтев благовремен. Стога није ни улазио у питање повреде начела непристрасности као у предмету Шоргић, а будући да г. Ђокић није испоштовао рок који му је Суд одредио за накнаду штете, његов захтев је у том делу одбијен.

У случају Ристић против Србије, мајка двоје малолетне деце је након развода брака поднела кривичну пријаву у мају 2003. године против свог бившег супруга због неплаћања алиментације. Иако је Трећи општински суд поступао по оптужном предлогу тужилаштва, суђење није окончано ни до октобра 2009. године, када је наступила застарелост кривичног гоњења. Суд је нашао повреду права на суђење у разумном року и досудио подносиоцима представке 3.100 евра на име нематеријалне штете и трошкова.

У сложеном породично-правном случају Вељков о додели детета на чување и васпитање, као и о питању вршења родитељског права, Суд је нашао да је 5 година и два месеца колико је спор трајао неразуман…

У сложеном породично-правном случају Вељков о додели детета на чување и васпитање, као и о питању вршења родитељског права, Суд је нашао да је 5 година и два месеца колико је спор трајао неразуман и досудио 3.900 евра накнаде штете и трошкова. Случај Живић је представка још једног полицајца са КиМ коме није исплаћена дупла зарада за службовање у јужној српској Покрајини по одлуци Владе Србије, а тај случај је готово идентичан предмету Ракић и др. против Србије који смо разматрали у већ наведеном прошлогодишњем чланку (види фусноту). Поново истичући да различито одлучивање у идентичним правним ситуацијама улива неповерење грађана у правосудни систем једне земље, Стразбур је г. Живићу досудио 3.300 евра одштете и трошкова. У случају Милошевић, Суд је још једном заузео становиште да се право на приватност коресподенције лица лишених слободе мора поштовати, те да је недопустиво отварање писама тим лицима без одлуке надлежног суда да се то из оправданих разлога може чинити. И на крају, други случај у коме се Србија одбранила током 2011. године је предмет Добрић, који се тицао могућности изјављивања ревизије и њеног одбачаја када је вредност спора назначена у тужби испод лимита неопходног за изјављивање тог правног лека. Ствар би била једноставна да спор није трајао од 1986. године и да ревизија није изјављена 20 година касније. Налазећи да услови за изјављивање ревизије морају бити строжији него они при изјављивању жалбе, Суд је заузео став да подносиоцима није повређено право на приступ суду, при чему је иницијална вредност спора била 4 милиона старих динара . Чудна одлука, при чему је опречно мишљење изнео и наш судија Поповић.

У случају Милошевић, Суд је још једном заузео становиште да се право на приватност коресподенције лица лишених слободе мора поштовати, те да је недопустиво отварање писама тим лицима без одлуке надлежног суда да се то из оправданих разлога може чинити.

Све у свему, након 4 године у којима Стразбур одлучује о представкама из Србије, ситуација је забрињавајућа. Поједини српски адвокати који поступају у Стразбуру показују надмоћ над српским судовима. Чињеница да се Србија одбранила у само четири предмета у 4 године је лакмус тест који власт у Србији  мора поштовати и предузети мере да се ситуација у правосуђу хитно поправи. Европска конвенција се директно примењује у нашем правном систему и едукација и упознавање судија са праксом Европског суда мора бити приоритет. Тиме би се држави и пореским обвезницима уштедела значајна средства, а исто толико важно, грађани Србије би се све мање сусретали са честом појавом да су на судовима суочени са размишљањем и ставовима судија који немају везе ни са савременим правним трендовима, а на жалост, ни са здравим разумом. Достојанство правне науке и мудрог и непристрасног правног резоновања мора постати наша свакодневница што пре. У име народа.

Горан Цветић: "Након 4 године у којима Стразбур одлучује о представкама из Србије, ситуација је забрињавајућа. Поједини српски адвокати који поступају у Стразбуру показују надмоћ над српским судовима. Чињеница да се Србија одбранила у само четири предмета у 4 године је лакмус тест који власт у Србији мора поштовати и предузети мере да се ситуација у правосуђу хитно поправи. Европска конвенција се директно примењује у нашем правном систему и едукација и упознавање судија са праксом Европског суда мора бити приоритет. Тиме би се држави и пореским обвезницима уштедела значајна средства, а исто толико важно, грађани Србије би се све мање сусретали са честом појавом да су на судовима суочени са размишљањем и ставовима судија који немају везе ни са савременим правним трендовима, а на жалост, ни са здравим разумом. Достојанство правне науке и мудрог и непристрасног правног резоновања мора постати наша свакодневница што пре. У име народа." На слици: Галилео Галилеј пред Светом службом у Ватикану, која против њега води инквизициони поступак. Рад Џозефа Николаса Роберт-Флуерија из 1632. године.

Упутница:

___________

1) http://www.slobodanjovanovic.org/2011/01/17/goran-cvetic-ceh-u-strazburu-raste/

Милан Дамјанац: "Прво што колонијална сила себи стави у задатак јесте промена система вредности и наметање новог културног модела поробљеном народу, а све у циљу убеђивања локалног становништва да је присутна како би им живот учинила лакшим и богатијим. Ова, у основи карактеристична империјална тежња, представља опште место у сваком разматрању. Међутим, тешко је у поробљеној држави на примеру власти, која је огледало страних утицаја, рећи чињеничку истину без разматрања засебних стратешких корака."

Симулација реалности

Поучно је испричати следећи детаљ. Верује се да је Верцингеторикс, каснији галски вођа, у почетку био близак савезник Јулија Цезара који је тада са војском, али пре свега са свештеницима, радницима и учитељима, дубоко зашао у територије Галије и умешао се у њен политички поредак. Рим је тада био велика империја у повоју, гладан нових територија, али пре свега новог људства и сировина. Основа империјалних тежњи је била вера у божанску предодређеност Рима да влада и просвећује „неуке варваре“ наметавши им свој систем вредности, односно културни модел, чиме их заправо укључује у свој политички систем. У једном тренутку, по једној причи, Верцингеторикс, мудри Гал, који је веровао да се са Римом може и пријатељски, упитао је Цезара: зашто он, уколико одиста жели само искрену сарадњу са Галијом толико дуго борави на њеној територији. На то је Цезар одговорио да је циљ Рима искључиво просветитељски рад у Галији, никако њено војно или политичко поробљавање. Циљ Рима је, по овом фиктивном Цезаровом одговору био да учини живот локалног становништва што лакшим, модернизује инфраструктуру, војску и начин живота. Верује се да је тада Верцингеторикс схватио да Рим никада неће престати са покушајима да Галију уништи, пре свега у вредносном, а затим и у територијалном смислу. Заправо, ова прича има доста заједничког са дешавањима у Србији. Прво што колонијална сила ради у једној земљи јесте симулација реалности. Реалност је реч која добија сасвим друго значење, и тиче се пристанка на голу силу, док се реалан живот и будућност тог народа увек представљају у форми фикције, никако не дозвољавајући да се реална слика представи народу.

Заправо, колонијална сила заузима неку врсту мета-форме, где она постаје метафизичка универзална сила која прашта, кажњава или награђује. Она заправо, преузима функцију божанства и стога мора бити обожавана, док се сваки напад на њу доживљава као бласфемија. Ритуално кажњавање неподобних такође је део овог метафизичког хипостазирања империје. Међутим, пошто је империја заузета, а опет моћна и велика, нужно је да њено стално присуство у свим сферама живота поробљеног народа буде обезбеђено кроз локалне гувернере, које империја поставља, одобрава и смењује.

Локални гувернери имају фиктивну моћ, сем у случају када им империја да одрешене руке да обаве неки прљав посао. Гувернер мора бити подобна особа која је у стању да се народу представи као лидер који је у милости божанства. Уколико би ико критиковао или напао представника империје, напао би и империју саму. Заправо, модерни масовни медији омогућавају колонијалним силама да учине нешто што њиховим претходницима није полазило за руком. Они сада и буквално могу да убеде поробљено становништво да је заправо слободно и да га чека срећна будућност. Некада је то било знатно теже, пошто се локално становништво теже контролисало и алтернативна историја поробљеног народа лакше одржавала, пре свега усменим предањем. Међутим, уз нови начин живота, у којем функцију васпитача преузимају државне школе и медији, лако је усмерити будуће нараштаје у жељеном смеру. Већи степен глобализације и умрежавања значи и да је, пропорционално томе, могућност за алтернативне историје и истине мања. Могућност за отпор се смањује променом речи и израза и избацивањем неподобних из употребе, а променом значења другим изразима контролише се људска мисао. Ова изузетно подробно смишљена манипулација свешћу олакшава контролу над поробљеном територијом. Њене директне последице су свесно одустајање поробљених од слободе и смањење људства ангажованог на контроли тог народа. Посао контролора обавља сама елита поробљеног народа.

Елита поробљеног народа су они делови народа који најискреније прихватају истине које се народу сервирају. Ради се о људима који поробљивачке парадигме прихватају најчешће из користи, а неретко и због истинског уверења у истинитост стране пропаганде. Такви људи постају подобни интелектулци, или, како бисмо то лепше рекли, медиокритети. На слици: Обожавање бика на коме је отета Европа, античка римска фреска из помпеја

Елита поробљеног народа су они делови народа који најискреније прихватају истине које се народу сервирају. Ради се о људима који поробљивачке парадигме прихватају најчешће из користи, а неретко и због истинског уверења у истинитост стране пропаганде. Такви људи постају подобни интелектулци, или, како бисмо то лепше рекли, медиокритети. Они понављају и разрађују медијску и образовну пропаганду, и својим мисионарским радом дају пример обичном народу и младима. Такође, они представљају модел успеха и модел доброг понашања.

Елита је ту и као контролор гувернера и постављених власти. Она је ту као директна испостава жеља колонијалних господара, финансијски контролисана.

Овај систем делује као фактички непробојан. Систематска и брижна контрола свих сегмената живота ствара контролисану масу испраних мозгова које више не занима ни сопствена породица, а камоли пријатељи и држава. Заправо, ради се о наметању егоцентричног модела који из рачунице искључује било какву општу ствар под изговором да „свако мора гледати првенствено себе“ (или, како се то у титоизму говорило „има ко ће о томе да мисли“).

Како је то код нас

На српском примеру видимо сву генијалност овакве стратегије. Гувернер (председник) Србије је заправо продужена рука интересних центара моћи, и иако страни утицај није ни близу нивоа од пре десетак година, гувернер увек бира пре самоокупацију него побуну.

Самоокупација је термин који треба разумети као страх политичке елите од ослабљених господара са једне, и гневног народа са друге стране. Овај страх прераста свако рационално промишљање политичке елите која нема храбрости да се суочи са народом и истином. Уместо тога, она уз помоћ интелектуалне елите која је постављена од стране колонијалних сила наставља да спроводи идентичну политику, стварајући привид срећне будућности и преузимајући неке од фунција странаца у своје руке. Иако делује да се овај процес може завршити природним отрежњењем политичке елите (онда када у својим рукама буде држала већину полуга власти) то се неће догодити. Неће, јер је страх од губитка положаја и бивших господара већи од жеље за покушајем заокрета у политици.

Страх прераста свако рационално промишљање политичке елите која нема храбрости да се суочи са народом и истином. Уместо тога, она уз помоћ интелектуалне елите која је постављена од стране колонијалних сила наставља да спроводи идентичну политику, стварајући привид срећне будућности. На слици: Игра баханаткиње, фреска из Помпеја.

Заправо, наша је политичка и интелектуална елита толико дуго била туђа да је заборавила како да буде нешто друго. Наша елита заправо вапије за страним господарима, она и буквално жали што они нису присутни колико некада. Она све дугује њима, и од њих у потпуности зависи. Она је хипостазирала странце и обожава их, угледа се на њих, зависи од њих, жели да личи на њих. То је разлог снисходљивости – наши истински желе да, бар на тренутак, додирну божанства, да буду неко други. Они им се истински диве, они их уздижу и редовно прецењују њихову моћ и утицај. Стално су у страху да ће се странци вратити, попут какве митске силе која је казнила и уништила Содому и Гомору.

Тако се, временом, наша политичка и интелектуална елита изметнула у пророке апокалипсе. Она упозорава, плаши, прети; она пророкује катастрофу, бомбардовања, изолацију, нестанак, смрт.

Све што није са те стране реалности, све што не спада у колективно слепило којим се стално трујемо представља опасност. Овај страх је отишао толико далеко да често и људи који се не слажу са политиком власти измишљају сценарије темељене на нереалним страховима, како би на изборном листићу поново заокружили оне који им продају маглу. Ради се о објективно великом психолошком притиску који медији стварају и који се темељи на страху од промене. Свака је промена лоша, пошто господари могу бити њоме незадовољни. Цела се медијска слика заправо свела на умањивање страха. Онај који понајмање представља промену зацртаног курса има највише шанси за победу. Стално се истиче да велике Западне силе подржавају овог или оног политичара, осуђују овај или онај потез, што одмах наилази на оркестрирану подршку медиокритета и умиривања или увећавања страха обичних људи.

Овај страх је отишао толико далеко да често и људи који се не слажу са политиком власти измишљају сценарије темељене на нереалним страховима, како би на изборном листићу поново заокружили оне који им продају маглу. Ради се о објективно великом психолошком притиску који медији стварају и који се темељи на страху од промене. Свака је промена лоша, пошто господари могу бити њоме незадовољни. На слици: Господар кажњава роба, антички римски мозаик из виле Пиаца Армериа на Сицилији.

Све што само заличи на покушај отпора (макар и реторичког) изазива страх у обичном човеку, који се полако претвара у анксиозност, као страх од неидентификоване ситуације и догађаја. Све су ово последице колективног прања мозга коме смо изложени већ годинама. Бојимо се да поменемо придев „српски“ у реченици; бојимо се да славимо Славу, да се прекрстимо на улици, пишемо ћирилицом, кажемо јавно нешто против власти, изађемо на митинг, поразговарамо са комшијом, пријатељима. Бојимо се сами себе и својих мрачних мисли. Бојимо се да живимо. Бојимо се да размишљамо о томе како земља пропада, народ умире а млади се масовно исељавају. Бојимо се, али ћемо радије гледати све и стрпљиво у тишини чекати да Србија умре, уместо да покушамо да нешто променимо. Свака је промена зацртаног пута страшна. Она је страшна зато што са њом не знамо да се суочимо. Не можемо себи да признамо да смо били обманути. Уљуљкавамо се лажима које сами себи говоримо, кажемо да ће бити боље, а знамо да неће. Сви знамо да је “Цар го”, али нико не жели да то први каже како не би сносио последице или био проглашен и глупим и лудим. Будимо се у лажи, купамо се у лажи, живимо лаж. Лаж је наша свакодневница. Лажемо да нам је добро. Лажемо да нам је лоше, јер се бојимо да променимо нешто, бојимо се чак и тога да нам буде боље. Бојимо се да не останемо на маргини.

Захваљујући томе, нама је лако владати, зато што страх влада нама. Ми смо се добровољно одрекли своје слободне воље, права на своју државу и своју будућност. Ми желимо да зависимо од других и то зовемо слободом. Ми желимо да личимо на Западњаке, да живимо као они, да мислимо као они, да се хранимо као они, да будемо они.

нама је лако владати, зато што страх влада нама. Ми смо се добровољно одрекли своје слободне воље, права на своју државу и своју будућност. Ми желимо да зависимо од других и то зовемо слободом. Ми желимо да личимо на Западњаке, да живимо као они, да мислимо као они, да се хранимо као они, да будемо они.

Има нечег суштински тачног у Платоновој алегорији Пећине „А сада — рекох — упореди нашу природу са овим стањем . Замисли да људи живе у некој подземној пећини, и да се дуж целе пећине провлачи један широк отвор који води горе, према светлости. У тој пећини живе они од детињства и имају окове око бедара и вратова тако да се не могу маћи с места, а гледају само напред, јер због окова не могу окретати главе. Светлост им, међутим, долази од ватре која гори изнад њих и далеко иза њихових леђа. Између ватре и окованих води горе пут, а поред њега замисли да је подигнут зид као ограда какву подижу мађионичари да изнад ње показују своју вештину.

— Замишљам — рече он.

— Замисли уз то још да поред тог зида људи проносе разне справе, и то кипове људи и других животиња од камена и дрвета, као и све могуће творевине људске уметности, али тако да оне изнад зида штрче, и да при том, као што то обично бива, поједини од њих у пролазу разговарају а други ни речи не говоре.

— Твоје је поређење необично — рече он — а необични су и твоји затвореници.

— Слични су нама — рекох. — Зар мислиш да они виде нешто друго осим својих сенки и сенки других људи, које светлост ватре баца на супротан зид пећине?“ Међутим, када би затвореник који се ослободио и вратио у пећину, каже Платон, он не би могао своја сазнања да пренесе на друге затворенике који би иста одбацили, а на евентуални покушај њиховог избављења одговорили би насиљем.

У питању је далеко дубљи проблем, и да би се он разумео мора се спровести озбиљна анализа парадигме живота у Србији, националне идеје и колективитета. Опет, нико се неће сетити да каже да је срж проблема заправо систем као такав, систем који је постављен на главу, систем који образованима и поштенима не даје шансу, а способнима даје. На слици: Фреска из римске катакомбе, чији лик се тумачи као ранохриишћански пророк.

Закључак

Нека читаоци не помисле да се у овом тексту ради о каквој нихилистичкој идеји. Заправо, реч је о томе да је нужно рећи пар чињеница у мору свеопштег лагања, у мору обмана којима смо заокупљени и у јавном и у приватном животу. Свака политичка идеја која данас у Србији не увиђа да је куцнуо последњи час за покушај да се народу и држави помогне не треба да постоји. Све наше поделе, страховања и слутње имају право на постојање, али у неком другом, срећнијем времену. У свим политичким, идеолошким, интересним, династичким, навијачким, опозиционим, позиционим препуцавањима заборавља се да Србија умире, да Срби као народ биолошки изумиру. Не само што се нико не бави овим крупним проблемом, већ се и они који се проблемом баве, баве се на погрешан начин. Наиме, питање изумирања Срба је изузетно комплексно питање на које утичу бројни фактори. То није питање које се може решити простим побољшањем животног стандарда. У питању је далеко дубљи проблем, и да би се он разумео мора се спровести озбиљна анализа парадигме живота у Србији, националне идеје и колективитета. Опет, нико се неће сетити да каже да је срж проблема заправо систем као такав, систем који је постављен на главу, систем који образованима и поштенима не даје шансу, а способнима даје. Систем који је канцер на телу Србије. Свако ко озбиљно и добро мисли свом народу мора истински да схвати и да посвети своју енергију у то да учини нешто како би дошло до промене у сфери образовања, културне политике и медија. Основни предуслов било какве промене мора бити смена интелектуалне елите, а самим тим ће се отворити простор за друкчију политичку елиту и слободнију државу. Нико нас не спутава у томе сем страха.

„Хуманиста, књижевник и ликовни критичар, есејиста, антологичар, лексикограф, медиевалиста, историчар, персоналиста, достојевиста и православни мислилац..." На слици: Предраг Драгић Кијук

Господ је позвао Своје јагње, превремено… Слава му.

Нећу да овде исписујем његове биографске податке и да набрајам дела и заслуге овог српског и светског великана духа. То је све одавно забележено, његови добри трагови из једног злог времена остају неизбрисиви.

Поменућу само уводну и закључну реченицу његовог представљања у Википедији:

„Хуманиста, књижевник и ликовни критичар, есејиста, антологичар, лексикограф, медиевалиста, историчар, персоналиста, достојевиста и православни мислилац…

Никада није био члан нити једне партије, не припада ниједној филозофској или књижевној школи, као што није члан нити једне квазимистичне или езотеријске организације.“

Његово слеђење Христосу, његово светосавско православљање Небеског Сведржаоца је значило живљење вере, љубави и наде. Његов неуморни рад је увек био у служби добра, у служби ближњих и даљних људи, његова љубав је била посвећена породици, пријатељима и свом народу.

Његова светионичка свећа у Христосу је горела и догорела, слава му.

Нисам сигурно, и Богу хвала, једини који је имао срећу да га познаје, да буде пријатељ с њим, да сарађује. Нисам сигурно ни једини, Богу хвала, коме је он својим примером увек изнова давао снагу и бодрио дух.

Видели смо се последњи пут у време ове последње календарске Нове године у Београду, договарали се о озбиљним стварима а потом попричали и о свакодневим, те се и од срца насмејали.

Јер, у томе смо се увек слагали, ако човек не нађе више снаге ни да се повремено насмеје свакодневници, онда…

Потом ми је за Божић стигло његово последње овоземаљско јављање:

„Драги ми брате у Господу,

МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Срећан празник Богомладенца и Спаса човечијег. Радостан, светли празник рођења Христовог, благословену и сваким добром испуњену 2012-у годину Господњу, желим и срдачно отпоздрављам са небоземним смислом Речи:

ВАИСТИНУ ХРИСТОС СЕ РОДИ!“

Ове последње речи, које је упутио мојој породици и мени, као и вечита успомена на његову јединствену појаву у српском сазвежђу духовног универзума човечанства, дају ми и даље снагу и бодре дух.

Примам тај његов последњи дар са неумрлом љубављу и бескрајном захвалношћу.

Јер – Господ је позвао Своје јагње, превремено… Слава му.

Иван Нинић: Уколико се пажљиво анализирају све три листе од по 100 пореских дужника, лако се закључује да је режим Бориса Тадића уствари, по ко зна који пут, обмануо јавност и Србији, извргао руглу и спрдњи материју пореске политике и јасно поручио да је кабинет са Андрићевог венца неприкосновен у креативним манипулацијама.

Кроз диспозитиве својих решења, кроз ауторске чланке и јавне наступе, у више наврата Повереник за информације упозоравао је Владу Србије да постоји законски основ за обелодањивање имена пореских дужника. Без обзира што је Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја, још од свог доношења 2004. године, као lex specialis „отварао“ врата Пореске управе кабинет Мирка Цветковића се искључиво позивао на рестриктивне одредбе лошег системског закона. У међувремену притисак јавности постајао је све јачи и кулминирао је недавним новчаним кажњавањем Пореске управе од стране Повереника. Демократе су схватиле да им предизборно таласање не иде на руку, извршено је „интерно“ консултовање унутар ДС-а и коначно је пала одлука да се списак обелодани. Потпуно логичан след догађаја, јер предходно фризирани подаци никако не могу да штете пробраним тајкунима код којих је та странка „на инфузији“.

Можемо, а не морамо

У члану 7. постојећег закона додат је нови став који гласи: „Пореска управа може квартално, са пресеком стања на последњи дан у последњем месецу квартала, да на веб сајту Пореске управе објави обавештење о износу пореског дуга свих пореских обвезника, чиме обавеза чувања службене тајне није повређена“. Дакле, демократе су прописале алтернативну правну норму (може, а не мора) само да би деклеративно показали да се у правној „уређеној“ држави ништа не препушта случају и да је Влада чврсто опредељена да сваки потез заснује искључиво на закону. „Да смо објавили списак пре него што је измена закона ступила на снагу то би било кривично дело“, тврди директор Пореске управе Драгутин Радосављевић. Наравно да су ове речи Радосављевића неутемељене са аспекта права на доступност информација и срачунате на изналажење оправдања зашто нешто што је логички исправно и друштвено пожељно није урађено протеклих година.

Прво, правних лица, предузетника и грађана који су евидентирани као порески дужници има око 50.000, па је тако обелодањена бројка од 300 дужника симоличног карактера.

Друго, требало је објавити списак активних дужника који тренутно послују на тржишту, а не измирују пореске обвезе према држави.

Треће, на листи од 100 предузећа, чак 87 дужника је у стечају, реструктурирању или је обрисано из регистра, док свега 13 дужника и даље активно послује.

Уколико се пажљиво анализирају све три листе од по 100 пореских дужника, лако се закључује да је режим Бориса Тадића уствари, по ко зна који пут, обмануо јавност и Србији, извргао руглу и спрдњи материју пореске политике и јасно поручио да је кабинет са Андрићевог венца неприкосновен у креативним манипулацијама. Прво, правних лица, предузетника и грађана који су евидентирани као порески дужници има око 50.000, па је тако обелодањена бројка од 300 дужника симоличног карактера. Друго, требало је објавити списак активних дужника који тренутно послују на тржишту, а не измирују пореске обвезе према држави. Треће, на листи од 100 предузећа, чак 87 дужника је у стечају, реструктурирању или је обрисано из регистра, док свега 13 дужника и даље активно послује. Исти је случај и са предузетницима међу којима активно послује свега 20 њих, док је статус преосталих 80 споран. Дакле, свега 33 привредна друштва и предузетника од 200 обелодањених дужника данас несметано обавља своју делатност.

Пробрани дужници

Када новинари питају директора Пореске управе зашто није објављен цели списак он на то одговара: „Пореска управа има могућност да објави цели списак, али то није наша законска обавеза“!? Како квалификовати речи Драгутина Радосављевића? Није ли ово спрдња са грађанима Србије, демонстрација силе извршне власти и најобичнија симулација некакве квази транспарентности? Уз то још Радисављевић каже да се „није обрукао“ објављивањем комичних и скандалозних спискова и додаје: „Пореска управа ће свака три месеца објављивати по 100 пореских дужника појединаца, предузетника и привредних друштава“!? Ово намеће могући закључак да ће неко из централе ДС-а бити задужен да непослушним тајкунима и миљеницима режима благовремено сигнализира да се на свака три месеца њихових 300 имена може наћи на стубу срама. Значили то да ће можда репрограм или отпис дуга, односно брисање са потенцијалне тзв. „листе срама“ бити могуће уз давање провизије за партију или за добошара из партије!? Ко каже да овакав сценарио у данашњој Србији није немогућ?!

Списак не само да је изазвао општу пародију, него је сам по себи непоуздан, јер јавност и медији немају механизме којим би се утврдило да ли је било који порески дужник пре објављивања тенденциозно обрисан са неког места на листи!? На слици: Сакупљач пореза, рад Паула Воса, 1543. година

Списак од 300 дужника, ако се уопште и може назвати списком, не сигнализира крупне зверке које су приватизовале и опустошиле Србију попут Бека, Мишковића и других сивих еминенција ове Владе организованих у Клуб Привредник са Дедиња. “Ми смо најквалитетнија управа у органу државне управе. И наравно да ништа не радимо на брзину. Управо реакције на списак говоре да је списак реалан, објективан, да није политички обојен, да није нико стављен у заштиту“, каже директор Пореске управе Драгутин Радосављевић. Притом је одмах по објављивању списка готово већина прозваних демантовала и оспорила приказана дуговања према држави. Списак не само да је изазвао општу пародију, него је сам по себи непоуздан, јер јавност и медији немају механизме којим би се утврдило да ли је било који порески дужник пре објављивања тенденциозно обрисан са неког места на листи!?

Много се извињавамо

„Топ четири“ дужника су банке које су у стечају и које као такве данас постоје само на папиру, а реч је о Беобанци (24 милијарде), Инвест банци (18 милијарди), Астра банци (15 милијарди) и Инвест банци (13 милијарди). На петом месту по неплаћенм порезу је ЈП за подземну експлоатацију угља „Ресавица“ (7,5 милијарди), у коме се зараде запосленима исплаћују из субвенција Владе Србије, док је на шесто месту гигант Сартид (5,5 милијарди), који је Влада ДОС-а за багателу поклонила американцима. Од познатијих дужника на листи нашли су се: Ваљевска пивара, Јагодинска пивара, ГСП Београд, Симпо, Мостоградња, Борба, Верано моторс, Србијашуме, ИМР, РТБ Бор, Застава камиони, Ласта Београд, Трајал, Застава оружије, Слобода, КМГ Трудбеник, Крушик… Међу дужницима је и предузеће бизнисмена из Суботице Војина Ђорђевића, име човек из света спорта Ратка Буторовића, бивше министарке Маргит Савовић, Секретара за животну средину града Београда Горана Тривана…

„Топ четири“ дужника су банке које су у стечају и које као такве данас постоје само на папиру, а реч је о Беобанци (24 милијарде), Инвест банци (18 милијарди), Астра банци (15 милијарди) и Инвест банци (13 милијарди).

На петом месту по неплаћенм порезу је ЈП за подземну експлоатацију угља „Ресавица“ (7,5 милијарди), у коме се зараде запосленима исплаћују из субвенција Владе Србије, док је на шесто месту гигант Сартид (5,5 милијарди), који је Влада ДОС-а за багателу поклонила американцима.

Од познатијих дужника на листи нашли су се: Ваљевска пивара, Јагодинска пивара, ГСП Београд, Симпо, Мостоградња, Борба, Верано моторс, Србијашуме, ИМР, РТБ Бор, Застава камиони, Ласта Београд, Трајал, Застава оружије, Слобода, КМГ Трудбеник, Крушик…

Међу дужницима је и предузеће бизнисмена из Суботице Војина Ђорђевића, име човек из света спорта Ратка Буторовића, бивше министарке Маргит Савовић, Секретара за животну средину града Београда Горана Тривана…

* * *

Минули период је показао да ДС нема никакав концепт реформе пореске политике који би обухватао сузбијање сиве економије, бољу контролу, односно наплату пореза и строжију казнену политику.

Најбржи и медијски најзаступљенији деманти о постојању пореског дуга од 1,8 милијарди динара стигао је од градоначелника Београда Драгана Ђиласа, који је саопштио да је Београд регулисао на време све своје обавезе. Ђилас се драматично увредио па је, сем брисања са листе дужника, од свог партијског саборца и првог човека Пореске управе затражио јавно извињење, уз претњу да ће у супротном затражити његову смену. „Признајемо грешку и ту грешку смо исправили. Упућујем овом приликом извињење градској управи“, усплахирено је за РТС истог дана изјавио Драгутин Радосављевић, а то су даље дистрибуирали сви „слободни“ медији. Чини се да је мало фалило да силни Ђилас саборцу Радосављевићу због кобне грешке „одруби“ главу. А то би уједно и другима служило за пример да једном за свагда науче лекцију о томе ко је најјачи у Србији и партији, али и то ко је будући лидер партије. Само пуком срећом директор Пореске управе избегао је „сечу кензова“, након чега је Ђилас почео да оштри сабљу изнад главе државног ревизора Радослава Сретеновића.

Отписати камате!?

Поједини дужници заговарају тезу да држави не дугују ништа, неки пак тврде да су у процесу реструктурирања, док поједини кажу да обавезу измирења преузме нови власник када се оконча приватизација. Овакви случајеви, како сада тако и убудуће, намећу питање да ли ће због грешака и брљотина Пореске управе на крају штету платити поново грађани Србије?! „Ми апсолутно стојимо иза објављених података. Не кажем да је могуће да се у толиком броју поткраде нека грешка, али се она мери промилима. Дакле, спискови су тачни, порески дужници су се препознали и већ се јављају“, каже државни секретар Министарства финансија Миодраг Ђидић. Он објашњава да камате чине више од половине дуга и предлаже да се се оне отпишу несавесним обвезницима.

„Нека будућа влада може да размишља о оваквом још једном потезу, да би пробали да релаксирамо и привреду али и Пореску управу од дугова који можда тешко могу да се наплате, а ако се отпишу камате, то би можда била ињекција многим предузећима да преживе ово тешко време и постану солвентна“, отворено каже Ђидић, иначе функционер ДС-а. Дакле, Ђидићев предлог би се пуквално могао схватити као предизборно улагивање тајкунима и гробарима српске привреде који су лични луксуз стекли преко грбаче радника и државе. Минули период је показао да ДС нема никакав концепт реформе пореске политике који би обухватао сузбијање сиве економије, бољу контролу, односно наплату пореза и строжију казнену политику. Уосталом Драгутин Радосављевић је само политичка фигура у Пореској управи Србије и са те позиције је обавезан да спроводи директиве и политику ДС-а. Намеће се питање да ли било где у уређеној држави у свету име директора Пореске управе може да се нађе на списку донатора владајуће странке, као што је то случај Радосављевића и ДС-а.

Иван Нинић: "Списак од 300 дужника, ако се уопште и може назвати списком, не сигнализира крупне зверке које су приватизовале и опустошиле Србију попут Бека, Мишковића и других сивих еминенција ове Владе организованих у Клуб Привредник са Дедиња." На слици: "Биљна злоколица" или "Алегорија тулипоманије" која је упропастила привреду холандије након неумерено брзог раста, рад Хендрика ван Пота из 1640.