Своју надахнуту беседу, академик Матија Бећковић је почео подсећањем на Дучићеву изјаву да су Слободан Јовановић и Драгољуб Михаиловић два диоскура српског народа, а Јовановић и савест српског народа.

„Ипак је српски Волтер осуђен као издајник и сарадник окупатора, а то што је рат провео у Лондону, према речима његовог тужиоца `може изгледати парадоксално само на први поглед`.“

„Његове књиге су остале на робији неколико деценија“.

„Драгољуб Михаиловић је био једини издајник и сарадник окупатора на чијој застави је било исписано `слобода или смрт`, а за чију главу је окупатор издао потерницу уценивши његову главу на сто хиљада рајхсмарака“, иронично је приметио Бећковић, наводећи бројне чињенице које недвосмислено говоре о постојаној борби Михаиловића против окупатора, а које је комунистички режим пола века скривао и о којима је ширио лажи.

Драгољуб Михаиловић је био једини издајник и сарадник окупатора на чијој застави је било исписано `слобода или смрт`, а за чију главу је окупатор издао потерницу уценивши његову главу на сто хиљада рајхсмарака

Подсећајући да је грађански рат највећа несрећа, Бећковић је рекао да „није реч о суђењу Михаиловићу, већ суђењу српском народу“ и да су „српски комунисти једини који су за дан ослобођења узели `каинов дан`“, кад је Србин пуцао на Србина. „Испало је како су Срби дигли три устанка – један под Карађорђем, други под Милошем и трећи под Титом“.

„Нико није очекивао од Британаца да ће осумњичити Србе да се даду водити од издајника“, забележио је Слободан Јовановић, поводом чињенице да је савезник за којег су Срби везали своју судбину у Другом светском рату напустио Михаиловића.

Др Борис Милосављевић, аутор књиге Слободан Јовановић о историјској личности генерала Михаиловића, најпре је подсетио да је Слободан Јовановић у владу Краљевине Југославије ушао као председник Српског културног клуба и потом учествовао у четири владе у емиграцији, од чега два пута као њен председник. „То је истовремено био и период најзначајнијег деловања владе у избеглиштву“, рекао је Милосављевић.

„Период кад је Јовановић био председник Министарског савета одликује једна доследност и самосталност колико је то највише било могуће у условима туђинске окупације земље с једне стране и рада владе у условима у којима је она гост који у свим техничким и оперативним питањима зависи од домаћина“, навео је др Милосављевић, подсећајући да је влада у избеглиштву именовала генерала Михаиловића најпре за министра војног, а затим и за начелника њеног Штаба.

Говорећи о Михаиловићу, Слободан Јовановић његовом вршењу дужности одаје највеће признање.

Јовановић је сматрао да се на моралној дужности према држави и народу заснива политичка врлина.

Истраживања која тек предстоје, као и неопходан проток времена, омогућиће да се захваљујући Јовановићевом портрету генерала Михаиловића добије нов увид у ово вероватно кључно питање новије српске историје.

Подсећајући на учешће Живка Топаловића и Адама Прибићевића у Михаиловићевом покрету, др Милосављевић је напоменуо да се ради о људима чији је сав јавни политички рад био посвећен радништву, односно селу и сељаштву.

Своје утиске о Михаиловићевом раду, Јовановић је оставио у својим мемоарским записима, које је саставио одмах после рата, које је предао Радоју Кнежевићу у намери да их објави када се остваре услови за то. Кнежевић их је објавио 1976. године, међу којима је др Милосављевић посебно истакао Јовановићев рад „Питање Генерала Михаиловића“.

Слободан Јовановић је у емиграцији формирао Југословенски народни одбор, који је издавао часопис „Порука“. Поводом Михаиловићевог хапшења је Јовановић у овом часопису објавио меморандум „У одбрану генерала Михаиловића“, који је упућен Организацији уједињених нација које се тада формирају“, а затим „Оцена о суђењу генералу Михаиловићу“ која је упућена медијима ради указивања на политички карактер процеса и извргавања руглу у њему свега што је претходило комунистичком режиму или није хтело да му се приклони.

Говорећи о осталим текстовима Слободана Јовановића о историјској улози Драгољуба Михаиловића, али и карактеру Брозовог режима, који су сабрани у овој књизи, др Милосављевић је навео да се први пут ови текстови објављују обједињени.

Говорећи о осталим текстовима Слободана Јовановића о историјској улози Драгољуба Михаиловића, али и карактеру Брозовог режима, који су сабрани у овој књизи, др Милосављевић је навео да се први пут ови текстови објављују обједињени.

„Говорећи о Михаиловићу, Слободан Јовановић његовом вршењу дужности одаје највеће признање. Јовановић је сматрао да се на моралној дужности према држави и народу заснива политичка врлина“, рекао је др Милосављевић. „Истраживања која тек предстоје, као и неопходан проток времена, омогућиће да се захваљујући Јовановићевом портрету генерала Михаиловића добије нов увид у ово вероватно кључно питање новије српске историје“.

„Тешко је у нашој историјској прошлости пронаћи две личности таквог историјског формата као што су били проф. Јовановић и ђенерал Михаиловић, чије су судбине биле толико повезане, да се чак може рећи у један нераскидиви чвор увезане, а да се те две историјске личности никад нису виделе, нити разговарале“, рекао је мр Радован Калабић.

Иако у осмој деценији живота, Јовановића је памћење добро служило и успео је да нам остави сведочење и оцену дела ђенерала Михаиловића. „Његови радови су нуждом расејани у реткој емигрантској штампи и окупљени у овој књизи“, казао је мр Калабић, потсећајући на то да је Св. владика Николај Велимировић дао такође оцену Михаиловићевог рада са верског и Црквеног становишта.

Пречишћеним, изворним, правим српским језиком, Јовановић је дао мериторну оцену Михаиловићевог дела:

„Главно дело ђенерала Михаиловића по коме га треба судити јесте његова герилска војна и то прва герилска војна у Европи“.

„Слободан Јовановић је рекао да сваки онај ко заподева и почиње грађански рат у условима окупације не ради ништа друго него служи непријатељу“, подсетио је мр Калабић, коментаришући улогу комуниста који су Слободана Јовановића, Михаиловића и Велимировића осудили, односно етикетирали као издајнике у својим монтираним политичким процесима.

Пречишћеним, изворним, правим српским језиком, Јовановић је дао мериторну оцену Михаиловићевог дела: „Главно дело ђенерала Михаиловића по коме га треба судити јесте његова герилска војна и то прва герилска војна у Европи“. Калабић је при том подсетио и на Јовановићеву оцену дела комунистичке гериле, чији рад „није био првенствено војни и ослободилачки, већ револуционарни и политички, а главни мотив – освајање власти под грађанским ратом и окупацијом“.

Драгољуб Михаиловић је најтрагичнија фигура српске историје. Нема ко га није издао.

Међутим, Никад га није издао Слободан Јовановић.

Према Јовановићу, преломни моменат у односу савезника према Михаиловићу био је пролеће 1943. године, када је одржана Конференција у Техерану. Подсећајући на сложене спољнополитичке односе и усаглашавање великих сила, мр Калабић је образложио да је „српско преимућство“ у Југославији британска ратна влада оценила као штетно по властите интересе.

„Драгољуб Михаиловић је најтрагичнија фигура српске историје. Нема ко га није издао.“ Међутим, „Никад га није издао Слободан Јовановић“. Парафразирајући Слободана Јовановића, мр Калабић је навео да „Михаиловић није могао да успе, али је своју дужност испунио. Није велико само дело Драгољуба Михаиловића, већ је можда још већа његова личност“.

Са трибине Фонда организоване поводом издавања књиге "Слободан Јовановић о историјској улози генерала Михаиловића"

Трибина Фонда Слободан Јовановић: "Слободан Јовановић о историјској личности генерала Михаиловића".

Ретки су народи којима је судбина даровала великана који је истовремено правник, политички историчар, књижевни критичар и публициста, као што је Слободан Јовановић. Несреће које су наш народ задесиле половином двадесетог века, изгнале су Јовановића из отаџбине, а затим му онемогућиле повратак. Народ у отаџбини се, како је умео и могао, бранио од тоталитаризма и диктатуре. Да не би умео да се брани, нашем народу су забранили Слободана Јовановића.

Двадесет година након поновног штампања сабраних дела Слободана Јовановића, његов непристрасни читалац не може да заобиђе истину о историјској улози Драгољуба Михаиловића, команданта ЈВОуО. Први вођа гериле која је наставила борбу у Европи окупираној од фашиста и нациста, примио је борбу и против комуниста. Ни пола века комунистичке пропаганде није, нити ће сва постмодерна логореја помрачити улогу првог вође гериле чије име је још за живота постало синоним за слободу.

Легенда о Михаиловићу се спонтано родила у слободним планинама. Титоистичке митове је режирао комунистички агитпроп.

Истину, међутим, занима објективна оцена историјске личности генерала Михаиловића.

Ту оцену је пре свих дао Слободан Јовановић, у доба кад је свако слободно промишљање било забрањено.

Више од пола века је Михаиловић међу Србима остао легенда, коју несрећни наследници титоистичких привилегија и даље мрзе. Међутим, више нико, па ни они не могу да живе лепо на тековинама титоизма, и то одавно сви виде. Опљачкано је потрошено, кредита више нема, дугови се гомилају. Није могуће наставити живот у демагогији, али морамо житети у истини.

Заклела се земља рају да се њене тајне знају, каже народна пословица. „Револуционарна правда“ титоиста је због неистините „сарадње с окупатором“ осудила и генерала Драгољуба Михаиловића, министра војног и команданта ЈВуО и председника избегличке Владе Слободана Јовановића. Титоисти су осудили друге за оно што су сами чинили. Узалуд покушавају то и даље да скривају емитујући старе партизанске филмове, јер за снимање нових више немају новца.

Легенда о Михаиловићу се спонтано родила у слободним планинама. Титоистичке митове је режирао комунистички агитпроп. Истину, међутим, занима објективна оцена историјске личности генерала Михаиловића. Ту оцену је пре свих дао Слободан Јовановић, у доба кад је свако слободно промишљање било забрањено.

СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ

О ИСТОРИЈСКОЈ ЛИЧНОСТИ

ГЕНЕРАЛА МИХАИЛОВИЋА

На трибини ће говорити:

академик Матија Бећковић

др Борис Милосављевић

мр Радован Калабић

Трибина ће се одржати у задужбини Илије М. Коларца, Мала сала, Београд, четвртак, 26. април 2012. године у 19 и 30 часова.

Плакат трибине Фонда Слободан Јовановић

Војислав Коштуница: “У тој књизи се говори о многим појавама и многим личностима са којим сам имао прилику и част да се срећем, о многим догађајима који су обележили ово време, али се далеко више говори о времену које нечему што предстоји, тако да се на неки начин из тих разговора и самог штива ове књиге наметнуо као наслов ‘Зашто Србија а не Европска унија’”

Професор Радован Вукадиновић је рекао да је идеја Коштунице да се односи Европске уније према Србији морају посматрати првенствено у економском смислу, а након тога у политичком смислу и да се ЕУ мора посматрати не само као економска, него и као политичка интеграција.

“Под политичком интеграцијом морају се узети у обзир и неке обавезе које произилазе из односа ЕУ према НАТО савезу. То значи да се у Европску унију мора ући преко или међусарадњи, а највјероватније преко чланства у НАТО савезу, што целу ствар не чини само економском него и политичком и војно- безбедносном.

Мислим да се то занемарује у оним државама које хоће да се приближе и да уђу у ЕУ, него узимају само у обзир овај економски аспект који такође треба релативизовати, с обзиром да фондови којима расположе ЕУ нису више тако издашни и та представа о Европској унији у коју само треба ући да би се добила средства потпуно измењена посебно у посљедњих десетак година”, рекао је Вукадиновић.

Академик Данило Баста је подсетио да је ДСС, а чији је Коштуница председник ову књигу званично усвојила као политички програм, те напоменуо.

Данило Баста:

“Није претерано да се каже да у Коштуничиној књизи, да у читавој његовој делатности има нечега што је својствено духу и делу Слободана Јовановића. Одмах треба рећи да се Коштуничина књига појавила у прави час, не би било погрешно ако би се рекло у последњи час јер та књига настала у виду одговора на питања која су му постављали сарадници, знатно помаже да се разаберемо у свим невољама које су нас снашле, помаже да се отклони и барем смањи страховита пометња којом смо изложени и у којој тумарамо да се растопи визија и погубан вид владајуће политике у Србији да ЕУ нема алтернативу.”

“Није претерано да се каже да у Коштуничиној књизи, да у читавој његовој делатности има нечега што је својствено духу и делу Слободана Јовановића. Одмах треба рећи да се Коштуничина књига појавила у прави час, не би било погрешно ако би се рекло у последњи час јер та књига настала у виду одговора на питања која су му постављали сарадници, знатно помаже да се разаберемо у свим невољама које су нас снашле, помаже да се отклони и барем смањи страховита пометња којом смо изложени и у којој тумарамо да се растопи визија и погубан вид владајуће политике у Србији да ЕУ нема алтернативу”, рекао је Баста.

Сам аутор је рекао да је његова књига показује тренутни положај српског народа и представља осврт на једну веома важну деценију која је за нама, али и одговара на питање како даље.

“У тој књизи се говори о многим појавама и многим личностима са којим сам имао прилику и част да се срећем, о многим догађајима који су обележили ово време, али се далеко више говори о времену које нечему што предстоји, тако да се на неки начин из тих разговора и самог штива ове књиге наметнуо као наслов ‘Зашто Србија а не Европска унија’”. То је питање односа између Србије и Европске уније и без икаквог претеривања могу да кажем да од размишљања и односа између Србије и Европске уније зависи будућност наше земље, рекао је Коштуница у препуном амфитеатру Правног факултета у Бањалуци и напоменуо да у Србији није било озбиљне расправе о питању политике да Европска унија нема алтернативу.

Војсислав Коштуница: " Србији није било озбиљне расправе о питању политике да Европска унија нема алтернативу." На слици: Војислав Коштуница на трибини Фонда Слободан Јовановић, Универзитет у Бањалуци.

Изворник текста: ДСС

Подсетивши на честу употребу става “јесам Србин, али нисам националиста”, проф. др Коста Чавошки је нагласио да се након Другог светског рата национализам редовно наводи упоредо са шовинизмом. Психоанализа познаје појам под називом Selbsthaist, који се најчешће појављује код Срба и Јевреја, рекао је Чавошки, наводећи пример Новака Килибарде који је својевремено изјавио: “Спалио сам свој властити политички портрет”.

Чавошки је навео да, током трајања Југославије, Хрвати нису признавали ову државу као своју, већ су јкористили као прелазну станицу. При том су инсистирали на “уговорном односу”.

Према Чавошком, Ломпар је први изнео став да ствари не треба гледати са становишта југословенства, већ са српског становишта. “Црњански је добро наслутио потребу стварања реалног становишта са позиција српског егоизма”, а “Слободан Јовановић је исто наговестио тек 1931. године, после Милоша Црњанског”.

Цитирајући Ломпаров став да је “излаз из Југославије био прејак ударац за нашу елиту, па је некритички поистоветила југословенско и српско становиште”, Чавошки је подсетио да су једино Срби у Југославији поистоветили југословенско и српско становиште.

Цитирајући Ломпаров став да је “излаз из Југославије био прејак ударац за нашу елиту, па је некритички поистоветила југословенско и српско становиште”, Чавошки је подсетио да су једино Срби у Југославији поистоветили југословенско и српско становиште. За разлику од нас, Хрвати су водили рачуна о себи и својој држави.

Чавошки је говорио о уклањању неподобних личности у доба социјалистичке Југославије и подсетио на став руског револуционара Ткачева који је препоручивао да све људе старије од 25 година треба уклонити као неспособне да прихвате нове идеје. Чавошки је говорио о интерпретацији овог Ткачевљевог става у пракси револуционарног комунизма у XX веку. Упозоривши на интерпретацију Платоновог става о “упућивању у поља” појединаца неподобних за поредак, коментарисао је разне врсте и облике комунистичких уклањања неподобних, од “поља смрти” у Индокини до уклањања интелектуалаца са универзитета, што је спроводио режим “српских либерала” у Брозово време.

Проф. др Зоран Аврамовић је рекао да је Ломпарова књига занимљива због рецепције, јер су је прихватили и аутори наше самодеструкције. Подсетио је да су основни појмови које Ломпар користи у раду – културна политика и национални идентитет.

Говорећи о осудама српских писаца у доба СФР Југославије, хрватизацији дубровачке књижевности и рушењу Његошеве капеле на Ловћену, Аврамовић је подсетио да “нико није ухапшен из групе `Праксис`”.

Аврамовић је, коментаришући стање у Југославији да “све што је српско треба свести на србијанско”, подсетио на улогу Р. Константиновића као “првосвештеника секуларног свештенства” међу Србима. Српски интелектуалци су етикетирани, али српска нација није успела да адекватно одговори у сусрету с југословенством, иако се још Милован Миловановић противио идеји стварања заједничке државе са Хрватима.

Проф. др Јован Попов је претходно навео да говори као колега, представник генерације и уредник, подсећајући да је Ломпар перфектни познавалац дела Црњанског, Његоша, Деретића и Николе Милошевића.

“Ово је храбра и поштена књига”, рекао је Попов, а затим говорио о технологији обрачунавања режима с неподобним интелектуалцима, чији је први корак прећуткивање, затим фронтални напад низом дисквалификација. Када ни то не помогне, прибегава се поткупљивању.

Попов је говорио и о нужности обртања марксистичке перспектикве која је сугерисала да је култура надградња над економијом. “Култура гради свест и основ је свести”, подсетио је Попов, говорећи о једном Ломпаровом ставу. И Попов се осврнуо на проблем “секуларног свештенства”, али и “корисних идиота”, наводећи став Достојевског о “бескрајној мржњи” интелектуалаца према сопственој отаџбини у Русији и појму “југосфере” као темељу обнове титоизма код нас, у чему је упадљиво одсуство критике левог тоталитаризма.

Аутор књиге, проф. др Мило Ломпар је најпре упозорио на “неопходност да се формира српски културни образац”, о чему је говорио Слободан Јовановић, као и на потребу коју је формулисао Милош Црњански: “Ствари треба гледати са српског становишта”.

“Сагледавање чињеница је први задатак интелектуалаца” рекао је Ломпар, упозоривши: “Жели се укинути легитимност гледања на ствари са српског становишта. Српско становиште се представља као насиље”; зашто, упитао је Ломпар. “Да би свако насиље против српских интереса унапред било оправдано”.

Говорећи о техници отимања српске културе, Ломпар је навео примере континуираног својатања Ива Андрића од стране хрватских књижевника. Тој пракси је недавно подршку пружио и актуелни председник Србије који је у БиХ, у присуству представника Хрватске и БиХ, изјавио како је “Андрић наш заједнички писац”.

Мило Ломпар:

“Темељна промена културне парадигме мора унутар нас самих да развије поверење у своју културу”

“Темељна промена културне парадигме мора унутар нас самих да развије поверење у своју културу”, рекао је Ломпар.

]]> http://www.slobodanjovanovic.org/2012/04/02/poverenje-u-sopstvenu-nacionalnu-kulturu/feed/ 0 http://www.slobodanjovanovic.org/2012/04/02/poverenje-u-sopstvenu-nacionalnu-kulturu/ http://feedproxy.google.com/~r/fsjfond/~3/Q1wTc1JA3Dg/ http://www.slobodanjovanovic.org/2012/03/30/uvod-u-tribinu-fonda-duh-samoporicanja/#comments Fri, 30 Mar 2012 09:44:00 +0000 Душан Ковачев http://www.slobodanjovanovic.org/?p=41953 Професор Српске књижевности XVIII и XIX века и председник Задужбине Милоша Црњанског, проф. др Мило Ломпар је својом новом књигом поново пажњу српске јавности скренуо на питање њеног сопственог културног идентитета.

Иако се чињенице о континуираној крађи српског језика, књижевности и граматике у корист октроисане хрватске културе континуирано нижу од доба НДХ до доба Фрање Туђмана, др Ломпар подсећа како то српска „инфантилизована јавна свест не жели да види“. На слици: Књига Мила Ломпара "Дух самопорицања"

Југославија је нестала, револуционарни терор је престао, промовисана је демократија и објављена обнова вредности грађанског друштва. Насиље режима не постоји, али његове тековине нису прошле и инерција разградње српског културног идентитета се наставља.

Носилац српског националног самопорицања данас је српска такозвана „елита“, која свој народ оптерећује лажним статусом кривца. „Није случајно што је садашњи нараштај интелектуалне елите, однегован у титоизму, један од најсрамотнијих нараштаја у историји српске културе: његово понашање би могло ући у историју као класичан пример темељне људске и интелектуалне неодговорности према било чему што превазилази лични интерес“, подсећа др Ломпар. Овај нараштај је носилац идеолошког конструкта који чињеницу да „смрт нема алтернативу” силом гура у центар живе српске културне стварности.

Велики је број аутора који се баве садашњим односом Срба према свом језику и писму, мазохистичком и нихилистичком односу према сопственој култури. Фонд Слободан Јовановић имао је част да убрзо након оснивања, јануара 2010. године на свом сајту објави један од радова др Ломпара у коме је аргументовао постојање организованог развојног тока деструктивног става српске такозване „елите“ према српској националној култури из сарадње хрватске културне политике с титоизмом. Иако се чињенице о континуираној крађи српског језика, књижевности и граматике у корист октроисане хрватске културе континуирано нижу од доба НДХ до доба Фрање Туђмана, др Ломпар подсећа како то српска „инфантилизована јавна свест не жели да види“. Инфлација нових квазинационалних књижевности, језика, писама и култура на телу културе српског народа дубоко оптерећеног самопорицањем није тек последица декаденције, већ организованог и трајног деловања поменутих сила.

]]> http://www.slobodanjovanovic.org/2012/03/30/uvod-u-tribinu-fonda-duh-samoporicanja/feed/ 2 http://www.slobodanjovanovic.org/2012/03/30/uvod-u-tribinu-fonda-duh-samoporicanja/ http://feedproxy.google.com/~r/fsjfond/~3/Td1V7XM4F1I/ http://www.slobodanjovanovic.org/2012/03/20/najava-tribine-fonda-duh-samoporicanja/#comments Tue, 20 Mar 2012 10:15:23 +0000 Уредништво http://www.slobodanjovanovic.org/?p=41413 Поштовани пријатељи, Фонд Слободан Јовановић има част да вас позове на своју трибину под називом:

“ДУХ САМОПОРИЦАЊА”

На трибини ће говорити:

Проф. др Мило Ломпар

Проф. др Коста Чавошки

Проф. др Зоран Аврамовић

Проф. др Јован Попов

Трибина ће се одржати у Задужбини Илије М. Коларца, Мала сала, Београд, четвртак 29. март, у 19 и 30 часова

Плакат трибине Фонда 29. 3. 2012.

* * *

Мило Ломпар. Фото: Милан Тимотић

“Зашто Србија а не Европска унија“

На представљању ће говорити:

др Данило Баста

др Радован Вукадиновић

др Слободан Самарџић

др Војислав Коштуница

Представљање књиге ће се одржати у Сали Скупштине града, у Крагујевцу, Трг Слободе 3, у уторак 20. марта 2012. године у 17 часова.

***

Војислав Коштуница: „Из Вашингтона и Брисела, мало по мало стижу поруке да желе да виде Србију интегрисану у евроатлантску породицу. Поставља се питање, да ли нам НАТО пакт и Европска унија и најмање личе на нешто што би могли назвати својом породицом.“ Фото: Танјуг

На удару тих еврофанатика и евроентузијаста су српски језик, писмо, српски писци, српска црква. На удару је и наша српска историја коју по њима треба ревидирати или испочетка писати“, рекао је Коштуница на промоцији своје књиге „Зашто Србија, а не Европска унија“.

Лидер ДСС-а је оценио да Србија никад није припадала Истоку, а ни Западу.

„Из Вашингтона и Брисела, мало по мало стижу поруке да желе да виде Србију интегрисану у евроатлантску породицу. Поставља се питање, да ли нам НАТО пакт и Европска унија и најмање личе на нешто што би могли назвати својом породицом“, упитао је Коштуница.

Уз тврдњу да Србија никад у својој историји није припадала ни једном војном савезу, Коштуница је проценио да би улазак Србије у НАТО „значио издвајање ненормалних финансијских средстава за набавку новог наоружања, а истовремено и улазак Србије у рат широм света“.

“Зашто би српски синови гинули у неком Авганистану, или другде по свету за рачун неког војног пакта, који нас је не тако давно бомбардовао и добрано девастирао“, рекао је Коштуница.

На промоцији књиге говорили су и књижевник Матија Бећковић, професор Мило Ломпар и драмски писац Синиша Ковачевић.

На промоцију је дошао и епископ бачки Иринеј, кога је аплаузом поздравило око 2.000 посетилаца.

“Зашто Србија а не Европска унија“

На представљању ће говорити:

Матија Бећковић

Мило Ломпар

Синиша Ковачевић

Војислав Коштуница

Представљање књиге ће се одржати у Мастер центру Новосадског сајма у Новом Саду, Хајдук Вељкова 11, у петак 9. марта 2012. године у 19 часова.

+++