Повратак земних остатака Слободана Јовановића има вишеструку важност за Србе и Србију јер данас су, како народ тако и држава, у великој идејној, државној, моралној и политичкој конфузији. Слободан Јовановић је тип страдалника, идеолошки профилисан и осуђен као непријатељ народа и државе, а у ствари истовремено антифашиста и антикомуниста, са општепризнатим делом у друштвеним и хуманистичким наукама. На слици: проф. др Момчило Павловић

У интервјуу за Прес, Павловић истиче да је Слободана Јовановића заправо рехабилитовала историја, јер су дешавања на простору бивше Југославије деведесетих година прошлог века показала да је био у праву и да га је требало послушати.

Због чега је за Србију важно што су се посмртни остаци Слободана Јовановића вратили у Београд након више од пола века?

- Повратак земних остатака Слободана Јовановића има вишеструку важност за Србе и Србију јер данас су, како народ тако и држава, у великој идејној, државној, моралној и политичкој конфузији. Слободан Јовановић је тип страдалника, идеолошки профилисан и осуђен као непријатељ народа и државе, а у ствари истовремено антифашиста и антикомуниста (таквих је иначе у Србији био највећи проценат), са општепризнатим делом у друштвеним и хуманистичким наукама. Важно је за умирење Србије, релативизовање апсурдних подела које генеришу неокомунисти, титоисти, и део оних који сматрају да је антифашизам једнако само партизански покрет и Тито, док су сви остали издајници и непријатељи народа и државе.

Шта Слободан Јовановић значи данас Србима, осим што му се обрадују када га виде на новчаници од 5.000 динара?

- Изгледа да Србима данас нико много не значи, јер узрујано друштво је оптерећено бројним економским и социјалним проблемима и моралним дилемама. Готово да нема историјске личности у српској историји и памћењу око које ће се Срби сложити и имати елементарно поштовање. Поред тога, опште незнање и некомпетентност у свим сферама друштва опредељује површно познавање, како историје тако и историјских личности. Па тако и Слободана Јовановића. Сем професора правног и других факултета друштвених наука и бољих студената, дела новинара и дела интелектуалаца, не верујем да обичном грађанину лик и дело Слободана Јовановића много значе.

Јовановић је био правник, историчар, филозоф, књижевник, политичар… На ком је пољу највише дао и због чега га треба највише ценити?

- Нисам компетентан да одговорим на допринос С. Јовановића на другим пољима науке сем његовог историографског опуса и његове политичке активности, посебно од тренутка када је ушао у политику, односно владу 1941, па до његове смрти. Несумњиво је да је Јовановић оставио велико историографско дело у опису личности и догађаја у Србији 19. и с почетка 20. века. Приговор појединих историчара је да не даје изворе својих историографских дела, па је тако тешко проверити одређене исказе и тврдње.

Има ли неке чудне симболике у томе што се посмртни остаци Слободана Јовановића враћају у Србију баш у тренутку када нам је Европа рекла „не” за кандидатуру?

- На исти начин су и Јовановића, краља Петра и краљевску владу уопште обмањивали током рата, пре свих Британци. И онда је Европа имала такав однос према српским политичарима, па и према Јовановићу. Ја ту видим везу и симболику.

Његово политичко деловање одвијало се у нерегуларним условима, ван земље и тешко да би ико други могао да уради нешто више или боље.

Своју најзначајнију (политичку) улогу Слободан Јовановић одиграо је на месту премијера избегличке владе у Лондону. Како се, према оцени историчара, снашао у тој улози и у таквим околностима?

- Сам је у својим списима признао да се није добро снашао. Колико је успешан био у другим сферама својих активности, толико је неуспешан био у политици. Истина, његово политичко деловање одвијало се у нерегуларним условима, ван земље и тешко да би ико други могао да уради нешто више или боље. Међународне и унутрашње околности и реалност положаја емигрантске владе једноставно су положај и активности Слободана Јовановића учиниле неделотворним. Јовановић је прототип судбине плејаде српских политичара и научника који су се стицајем разних околности нашли на трусном и мање-више неморалном тлу политике, те су револуционарном сменом власти у земљи били дискредитовани, одбачени и коначно осуђени као непријатељи народа и државе. Њих је рехабилитовала историја, односно догађаји који су захватили ове просторе деведесетих година 20. века. Историја им је дала за право.

Прес

Испред Правног факултета откривена је табла са именом Слободана Јовановића како се и одлуком Скупштине гарада тај плато зове. Фото: Блиц

Хајдин је истакао да је Слободан Јовановић оставио дубок траг у свом али и у нашем времену, као једна од знаменитих личности српског народа.

- Слободан Јовановић је био свестран научник, личност ренесансног типа, истраживач, духовних, културних и политичких прилика у Србији, велики стваралац у области правних и политичких теорија, а много мање политичар прагматичар-рекао је Хајдин.

Декан Правног факултета Мирко Васиљевић истакао је да инетелектуалну јавност Србије није потребно подсећати на то ко је био Јовановић, али “нацији генетски склоној лаком забораву и негацији вредности” то ипак треба чинити оваквим поводима.

- Опомињући да мала држава оскудних интелектуалних ресурса, не сме више себи доозволити да своје перјанице, ма у ком времену и ма по ком налогу одлуком свог суда, извршиоца политичке зловоље, осуди као издајника и ратног злочинца на вишегодишњу робију уз губитак свих политичких и грађанских права, конфискацију целокупне имовине и губитак држављанства, ради затирања имена и дела-рекао је Васиљевић.

Комеморацији у амфитеатру који носи име Слободана Јовановића присуствовали су професори и студенти поштоваоци Слободана Јовановића, представници Српске православне цркве… Наком комеморације на платоу испред Правног факултета откривена је табла са именом Слободана Јовановића како се и одлуком Скупштине гарада тај плато зове.

Слободан Јовановић пре одласка у егзил. Изворник: Фото документација Политике

Посмртни остаци великог српског правника и историчара Слободана Јовановића ексхумирани су након 53 године и биће сахрањени у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, у суботу 10. децембра, саопштио је Одбор за организацију.

Јовановић је за време Другог светског рата био председник Владе Краљевине Југославије у егзилу у Лондону, а преминуо је 1958. године и сахрањен на гробљу “Кенсал Грин” у том граду.

Као истакнути правник, Јовановић је био професор и декан београдског Правног факултета, ректор Универзитета у Београду и председник Српске краљевске академије наука.

После више од пола века, његови посмртни остаци ексхумирани су 1. децембра и организовано је њихово преношење у Србију, наводи се у саопштењу и додаје да ће сахрана бити обављена под окриљем Српске академије наука и уметности, Универзитета у Београду и Правног факултета.

Сахрана ће бити у 13.30 сати, а истога дана од 11 сати на Правном факултету биће одржана комеморативна седница, у амфитеатру који носи име нашег славног правника и историчара. Такође у суботу, у 12 сати, биће свечано отворен “Плато Слободана Јовановића” испред зграде Правног факултета.

После више од пола века, његови посмртни остаци ексхумирани су 1. децембра и организовано је њихово преношење у Србију, наводи се у саопштењу и додаје да ће сахрана бити обављена под окриљем Српске академије наука и уметности, Универзитета у Београду и Правног факултета.

На комеморацији на Правном факултету ће, како је најављено, говорити декан тог факултета Мирко Васиљевић, ректор Универзитета Бранко Ковачевић и председник САНУ Никола Хајдин.

Капела на Новом гробљу у којој ће бити изложени посмртни остаци Слободана Јовановића биће отворена за мимоход од 10 сати, а опело ће бити обављено у 13 сати на Новом гробљу.

Јовановића су комунистичке власти осудиле у одсуству 1946. године на казну лишења слободе с принудним радом у трајању од 20 година, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од 10 година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства, наводи се у саопштењу.

Окружни суд у Београду је 2007. године донео решење којим се утврђује да је пресуда Врховног суда ФНРЈ – Војно веће из 1946. године “ништавна од тренутка њеног доношења”, као и све њене правне последице и да се познати научник сматра неосуђиваним.

Иницијативу да се посмртни остаци Слободана Јовановића пренесу у Београд и ту сахране покренули су 1997. године Правни факултет и САНУ.

Јовановић је за време Другог светског рата био председник Владе Краљевине Југославије у егзилу у Лондону, а преминуо је 1958. године и сахрањен на гробљу “Кенсал Грин” у том граду. На слици: Краљевска влада Слободана Јовановића у Лондону

Изворник текста: РТС

Слободан Јовановић

У раду се разматра колико су у раним радовима Слободана Јовановића већ присутне основне поставке његовог политичког учења. Јовановићеви рани радови указују да је његово изворно теоријско интересовање везано, пре свега, за политику и политичко. У раду се показује да се управо у раним радовима могу тражити одговори на питања о развоју његове мисли. Док се у најранијим списима могу пратити одређене промене у Јовановићевим гледиштима, у наредном периоду његове научне делатности, који је обележен учењем о држави, нема посебних новина, већ је пре реч о продубљивању и развијању већ усвојених основин претпоставки властите теорије државе које су систематизоване у његовом главном делу, Држава.

Текст Бориса Милосављевића прочитајте на страницама Годишњака ФПН

Борис Милосављевић, “Рани радови Слободана Јовановића”, ФПН, годишњак бр. 5., јун 2011. I део: Политичка теорија, политичка социологија, политички систем

Борис Милосављевић је заменик директора и члан Управог одбора Фонда Слободан Јовановић

Слободан Јовановић током изгнанства, у Британији.

Посмртни остаци Слободана Јовановића ексхумирани су, како пишу Новости, у четвртак у зору, на лондонском гробљу ”Кенсал грин”, где је почивао 53 године.

Рака је отворена у тајности, а осим радника који су радили на откопу био је присутан само српски свештеник.

Авион са његовим земним остацима у Београд стиже 8. децембра, а комеморација и сахрана у Алеји заслужних грађана, на београдском Новом гробљу, биће одржане два дана касније. Готово да се подудара са 12. децембром, датумом његове сахране 1958. године у Лондону.

По жељи породице, све се одвија далеко од очију јавности, је оне желе да овај догађај својата било која политичка странка.

Име највећег српског историчара и правника добиће 10. децембра и плато испред Правног факултета. Комеморација ће бити у амфитеатру факултета који носи његово име. Неће бити политичких говора, већ ће се поштоваоцима његове личности и дела обратити академик Никола Хајдин, председник САНУ, проф. др Бранко Ковачевић, ректор Универзитета у Београду, и проф. др Мирко Васиљевић, декан Правног факултета.

Још пре 14 година започета је борба да се посмртни остаци врате у Србију. Одобрење је морала да потпише енглеска краљица лично!

Још пре 14 година започета је борба да се посмртни остаци врате у Србију. Одобрење је морала да потпише енглеска краљица лично!

Слободан Јовановић (1869-1958) завршио је Прву београдску гимназију, а потом Правни факултет у Женеви. Први рад који је написао, још као студент, био је о демократији. Са непуних 28 година, изабран је за професора на Правном факултету Београдске велике школе. У два наврата био је декан. Објавио је десетине научних радова и утемељио уставно право код нас.

У два наврата био је ректор Универзитета у Београду, а председник Српске краљевске академије постао је 1928. године.

Изворник текста: Нови магазин

Слободан Јовановић у дворишту своје куће у Београду.

Слободан Јовановић, некадашњи председник Владе Краљевине Југославије у егзилу и Српске краљевске академије, враћа се у Србију! После више од пола века, Србија ће исправити неправду начињену једном од својих највећих интелектуалаца свих времена.

Посмртни остаци Слободана Јовановића ексхумирани су, како сазнајемо, у четвртак у зору, на лондонском гробљу ”Кенсал грин”, где је почивао 53 године. Рака је отворена у тајности, без гужве, а осим радника сведочио је само српски свештеник.

Авион са његовим земним остацима у Београд стиже 8. децембра, а комеморација и сахрана у Алеји заслужних грађана, на београдском Новом гробљу, биће одржане два дана касније. Готово да се подудара са 12. децембром, датумом његове сахране 1958. године у Лондону.

- По жељи породице, све се одвија далеко од очију јавности. Нису желели да овај догађај својата било која политичка странка – каже саговорник ”Новости”. – Име највећег српског историчара и правника добиће 10. децембра и плато испред Правног факултета. Комеморација ће бити у амфитеатру факултета који носи његово име. Неће бити политичких говора, већ ће се поштоваоцима његове личности и дела обратити академик Никола Хајдин, председник САНУ, проф. др Бранко Ковачевић, ректор Универзитета у Београду, и проф. др Мирко Васиљевић, декан Правног факултета.

УТЕМЕЉИО УСТАВНО ПРАВО У СРБИЈИ

Слободан Јовановић (1869-1958) завршио је Прву београдску гимназију, а потом Правни факултет у Женеви.

Први рад који је написао, још као студент, био је о демократији.

Са непуних 28 година, изабран је за професора на Правном факултету Београдске велике школе.

У два наврата био је декан. Објавио је десетине научних радова и утемељио уставно право код нас.

У два наврата био је ректор Универзитета у Београду, а председник Српске краљевске академије постао је 1928. године.

Још пре 14 година започета је борба да се посмртни остаци врате у Србију. Одобрење је морала да потпише енглеска краљица лично!

Деценијама је гроб првог Слободана међу Србима био оронуо, са избледелом сликом. Заборавили су га и држава и земљаци у Србији. Пазила га је само дијаспора. Међу реткима који су водили бригу о његовој вечној кући био је професор Стеван К. Павловић, из Саутхемтона. Гробница на Кенсал грину његово је власништво. Ту почива и Стеванов отац Коста Павловић, секретар и рођак Слободана Јовановића.

Живот Слободана Јовановића све до скоро седамдесете године текао је понајвише у академских круговима. Држао се по страни од политике. Тек 1936. године, оснивањем Српског културног клуба, ушао је у политику. Окупио је бројне српске интелектуалце и све до 1941. године залагао се за неговање српске културе у оквиру југословенства. На почетку Другог светског рата политички су се више ангажовали и потенцирали дефинисање српских националних интереса. У владу, чији је касније био потпредседник и председник, ушао је као нестраначка личност. После 27. марта 1941, када је цела влада отишла у избеглиштво, наставили су да делују из Лондона. Подржавали су покрет отпора Драже Михаиловића.

У процесу у коме је 1946. године суђено Михаиловићу, комунистичке власти су, у одсуству, између осталих, осудиле и Слободана Јовановића. На терет му је стављено да је помагао окупатору, сарадњом са генералом Михаиловићем. Осуђен је на 20 година робије са принудним радом, губитак политичких и појединих грађанских права на десет година, конфискацију имовине и губитак држављанства.

Гробница Павловића у Лондону у којој је сахрањен Слободан Јовановић.

Правда је, бар ”на папиру”, задовољена тек 2007. године, када је Окружни суд у Београду прогласио ништавном пресуду Врховног суда ФНРЈ из 1946. године. Поништене су и све њене правне последице и Јовановић је рехабилитован.

А када је давне 1941. године отишао у изгнанство, није знао да ли ће се вратити. Јовановићеви биографи записали су да је, улазећи у авион који га је, са осталим члановима владе, одвео у доживотно избеглиштво, кроз сузе рекао: ”Ово је најнесрећнији дан у мом животу”. Касније, када су му комунистичке власти нудиле да се врати у земљу под одређеним условима, поручио је: ”Вратићу се са слободом!”.

ПРВИ СЕ ЗВАО СЛОБОДАН

Знаменити правник и историчар био је први Србин који је понео име Слободан. Његов отац Владимир Јовановић сина је назвао Слободан, а ћерку Правда. Правда се, нажалост, међу Србима није одржала.

СВЕ ОСТАВИО СЕСТРИ

Иза Слободана Јовановића остао је тестамент, написан 1930. године. Њиме је сву своју имовину завештао сестри Правди. У последњој опоруци не помиње да би желео да буде сахрањен у Србији. Али не пише ни да му то није жеља. Носиоци овог тестамента су чланови породице Павловић, у чијој гробници је до сада почивао.

Изворник текста: Вечерње новости

Сажетак

Слободан Јовановић

Модерна држава се разликује од средњовековне државе по томе што представља највишу власт на својој територији. При томе је сувереност недељиво својство саме државе и не може се поистоветити ни са сувереношћу владара, нити са сувереношћу народа. У раду се разматра специфичност Јовановићевог учења о државној суверености. У традицији немачког општег учења о држави, посебно Блучијеве теорије о држави као јединственом организму, Јовановић закључује да је државна сувереност сувереност целине и као таква виша од суверености било ког њеног члана или органа. У теорији народне суверености народ се схвата битно другачије од народа схваћеног у теорији државне суверености. Због тога је за разумевање Јовановићеве критике народне суверености, потребно сагледати различита значења појма „народ“. Јовановић критикује Русоову теорију народне суверености и теорију природних права. Наглашава да би воља поданичке масе била важнија од воље државних органа када би народ управном смислу био суверен, а на том изврнутом односу свака би организација власти била немогућа. Слободан Јовановић доследно заступа теорију државне суверености. При томе није совје учење утемиљио на учењу о држави као организму, већ на државно-правној личности.

Према теорији државен суверености, „највиша власт“ је карактеристика државне суверености у унутрашњој политици, а не „независност“ у односима према другим државама[1]. Слободан Јовановић усваја опште појмове немачке теорије од држави (Allgemenine Staatslehre), према којој су, по „учењу о три елемента“, да би постојала држава, потребни народ, државна територија и јединствена власт[2]. Држава има право заповедања над својим поданицима на одређеној територији и на основу тог права она прописује прави поредак који је обавезан, како за њене поданике, тако и за њене органе. Јовановић закључује да се под државном влашћу подразумева право заповедања, право прописивања правног поретка, као и право остваривања правног поретка принудним средствима.

Према теорији државне суверености, државна власт је у границама своје области највиша, што значи да је „државна власт независна у својим границама од сваке стране државне власти.[3] Јовановић указује на то да различите државе могу имати међусобне односе у којима координирају своје активности, али да ниједна држава не може бити другој држави субординирана. Државе могу оснивати друштва[4], као и појединци, али друштво држава не може бити држава. Према Јовановићу, државе могу своје доносе подвести под правила, из чега и проистиче могућност међународног права, али само ако се та правила заснивају на њиховој међусобној сагласности[5].

Поред државе, која није једина, али јесте највиша власт, могу постојати и друга јавно правна лица са правом заповедања, као што су, на пример, општине, али сва јавно-правна лица у држави су субординирана држави и ниједно од њих ен може да координира своје активности са државом.

Остатак текста прочитајте на стр. 305-320. зборника Српске Политичке мисли

Борис Милосављевић, „Теорија државне суверености слободана Јовановића“, Српска политичка мисао бр. 3/2011, год. 18. vol. 33. стр. 305-320.

Борис Милосављевић је заменик директора и члан Управог одбора Фонда Слободан Јовановић

Фусноте:

[1] Уп. Johann Caspar Bluntschli, The Theory of the State, Authorised English translation from the sixth German deition, trans. D. Richie, P. Matheson, R. Lodge, The Clarendon press, Oxford, 1895, стр- 501; Georg Jellinek, Allgemeine Staatslehre, O Häring, Belin 1914, str. 475.

[2] „Учење о три елемента“, „Drei-Elemente-Lehre“- Вид. G. Jellinek, Allgemeine Staatslehre, стр. 393-434.

[3] Слобода Јовановић, Држава, Сабрана дела 8, ур. Р. Самарџић и Ж. Стојковић, БИГЗ, Југославијапублик, СКЗ Београд, 1990-1991., (даље СД), стр. 130.

[4] Као Друштво народа, односно Уједињене нације.

[5] Правла међународног права се не намећу појединачној дрћави као један правни поредак у коме би била изражена нека виша воља од њене властите. Вид. С. Јовановић, Држава, стр. 130.

Политика и морал у теорији државе Слободана Јовановића

Портрет Слободана Јовановића. Рад Уроша Предића из 1931. САНУ.

Средиште мисли Слободана Јовановића је теорија државе која повезује његово целокупно дело у један јединствени системски оквир. Због тога су сва питања којима се бавио, укључујућии разматрање односа политике и морала, у ближој или даљој вези са његовом теоријом државе. У раду се истражују могућа разрешења противречних макијавелистчких и платонистичких становишта о држави која су понуђена у Јовановићевом учењу. Државни орган делује морално ако извршава вољу државно-правне личности, а не своју или било коју вољу туђу држави. При томе, држава се из сопственог интереса самоограничава поделом власти и доношењем закона, што омогућује остваривање слободне заједнице неопходне за јачање моралности у држави. Изједначавање моралности и политичке пrактичности у далековидом утилитаризму енглеског политичког искуства, које се налази у основи Беркове политичке филозофије, може бити својеврсна синтеза макијавелистичког и платонистичког учења о држави.

Остатак текста прочитајте на страници Анала Правног факултета

Борис Милосављевић, “Политика и морал у теорији државе Слободана Јовановића”, Анали Правног факултета у Београду, 59/1 (2011), 273-293.

Борис Милосављевић је заменик директора и члан Управог одбора Фонда Слободан Јовановић

Слободан Јовановић

Учесници:

др Јовица Тркуља, професор Правног факултета у Београду,

Олга Красић-Марјановић, библиотекар-саветник БГБ, аутор изложбе о Слободану Јовановићу

Садржај:

- Осврт на живот и дело Слободана Јовановића (ТВ емисија РТС-а)

- Слободан Јовановић на ББС-у  1943. (обраћање Југословенима у Латинској Америци)

- Савременици о Слободану Јовановићу, приредили Јовица Тркуља и Маринко Вучинић, Правни факултет у Београду и  Службени гласник, Београд, 2009.

- Слободан Јовановић  (1869-1958) – Изложба поводом 140-годишњице

Изворник текста: Златибор