Милош Јовановић: "Сматрамо да треба променити приоритете Србије, јер не можете истовремено да браните европске интеграције и територијални интегритет, јер су то два, у садашњим околностима, међусобно искључива потеза. Треба имати мање плашљив приступ и јасно рећи да став да "Европа нема алтернативу" није одржив. Треба прво да омогућимо опстанак Срба на КиМ. Потребно им је пружити пуну финансијску подршку и гарантовати безбедност."

Демократска странка Србије и Либерално-демократска странка једине су гласале против одлуке парламента да се Србија обрати Генералној скупштини УН и кроз резолуцију затражи наставак преговора о статусу Косова и Метохије. Шта ДСС замера и шта предлаже за “Вести” објашњава потпредседник те странке Милош Јовановић.

Јовановић: Сматрамо да треба променити приоритете Србије, јер не можете истовремено да браните европске интеграције и територијални интегритет, јер су то два, у садашњим околностима, међусобно искључива потеза. Треба имати мање плашљив приступ и јасно рећи да став да “Европа нема алтернативу” није одржив. Треба прво да омогућимо опстанак Срба на КиМ. Потребно им је пружити пуну финансијску подршку и гарантовати безбедност.

Зашто мислите да би обраћање Генералној скупштини УН био “самоубилачки потез”?

Јовановић: Зато што је саветодавно мишљење МСП дало легитимитет сецесији Албанаца и у том контексту ситуација би у Њујорку била за Србију још неповољнија него што је сада.

Предлажете да тужимо државе које су признале Косово?

Јовановић: То је био наш предлог од почетка, јер смо говорили да није добро, а на то су нам и страни стручњаци указивали, да идемо само по мишљење суда и то се тако лоше формулисаним питањем. Мени су лично неке бивше судије МСП рекле да би било целисходније у нашем питању поставити проблематику признавања сецесије. Познато је да у међународном праву не можете признати ентитет који је настао као последица агресије. Легитимитет одлуке суда био би на нашој страни, што би нам ојачало политичку позицију. У сваком случају, још није касно да тужимо државе мада би после оваквог мишљења суда вероватно било мање успеха и на том терену.

Шта би те тужбе у суштини донеле, државе које су признале не би промениле своју одлуку?

Јовановић: Не би промениле свој став одмах, али би свака наша акција имала већи легитимитет. Велики аматеризам ове владе се види и из тврдње да ћемо обраћањем МСП проблем са политичке равни пребацити на међународно-правну раван. А међународно право је саставни део међународне политике, оно не познаје мере принуде већ је ту да легитимише вашу политичку позицију. Цела правна борба је требало да представља снажење наше политичке позиције. А десило се управо обрнуто. За то пуну одговорност сноси наш министар иностраних послова, али и цела Влада.

Због инсистирања ДСС на оставци владе добили сте епитет “политичких лешинара”.

Мени су лично неке бивше судије МСП рекле да би било целисходније у нашем питању поставити проблематику признавања сецесије. Познато је да у међународном праву не можете признати ентитет који је настао као последица агресије.

Јовановић: Оптужити за лешинарство ДСС, која је једина у последње две године говорила шта треба да се ради, крајње је лицемерно. Инсистирамо на оставци из једног простог разлога – што ће држава бити још угроженија ако ова влада остане. Ова је само прва видљива последица њиховог аматеризма. Нама Зукорлић може да запали Санџак када хоће, Војводина је темпирана бомба и то захваљујући пре свега политици ДС. Председник Републике је у Скупштини говорио исто што и пре две године, баш као да нам се није десило мишљење МСП које је велики пораз наше политике. Имамо само јалове речи и празну реторику и обећања да ће наставити са истом методом да “бране” Косово. Онда им је боље да пређу на политику ЛДП која је такође погрешна, али је барем кохерентна.

Ни влада Војислава Коштунце није поднела оставку после 17. фебруара када је Косово прогласило независност?

Ми смо одговорни само зато што смо били са њима у Влади, а они су захтевали да бранимо КиМ тако да не реметимо наше односе са великим силама.

Зато смо и вратили мандат народу и тражили подршку за нашу политику.

Јовановић: Те две ствари апсолутно не могу да се пореде. Нека кажу како је било могуће спречити 17. фебруар? А то сте могли да спречите само ракетама. Шта је требало урадити другачије, нико није говорио. Да ли је ико рекао да треба покренути војску, или је указивао на неке грешке. Када нико није поменуо војску, ми смо сматрали да треба најенергичније ићи свим осталим средствима у одбрану. Ми смо одговорни само зато што смо били са њима у Влади, а они су захтевали да бранимо КиМ тако да не реметимо наше односе са великим силама. Зато смо и вратили мандат народу и тражили подршку за нашу политику.

Вести онлајн, 28. 7. 2010.

Милош Јовановић је члан Управног одбора Фонда Слободан Јовановић

"Ех, да су Јевреји уместо Мојсија Мајмонида имали оваквог мислиоца и `проналазача путева изласка` одавно би се ослободили митова о „светој земљи“ и страхова од `осушене руке` над градом Јерусалимом и живели `као сав нормалан свет` - у уједињеној Европи, наравно." На слици: Моше Бин Мајмон ("Мајмонидес" зван још и "Рамбам", подучава о људској сићушности пред Господњом васељеном), илуминација хебрејског кодекса број 37 из 14. века, сачуваног у Краљевској библиотеци у Копенхагену. Фото: Википедиа.

Дана 27. јула, лета Господњег 2010. пробудио сам се с осећањем терета и мучнине као после мамурлука. Дан је био сив као олово.

Прво чега сам се сетио био је мој сан о народном посланику Мићуновићу. Устаје Мићун, формално осамдесетогодишњак а с погледом на свет шеснаестогодишњег младца пред којим је читав живот, благо подиже десницу руку и навлачи смешак ретора који се спрема да као сунђером обрише све дотадашње неконтролисане бујице речи и гласова. КиМ! Какав КиМ? Окренимо се будућности! Посланици као да гледају пророка. Ех, да су Јевреји уместо Мојсија Мајмонида имали оваквог мислиоца и „проналазача путева изласка“ одавно би се ослободили митова о „светој земљи“ и страхова од „осушене руке“ над градом Јерусалимом и живели „као сав нормалан свет“ – у уједињеној Европи, наравно.

А онда, нови смешак, за опуштање тог форума опијеног од нектара будућности: време је за виц. Будимо „кул“, предлаже човек седе косе, чија је претходна инкарнација од пре два миленијума сигурно била избачена из свих Герузија на територији античке Грчке, од Атине до Ефеса, те је зато „овај Мићун“ кад је угледао комсомол у својој вароши одмах знао да из тог „здравог оптимизма“ никад не треба ни излазити. Заувек „свој на своме“. Хедонизам као лек за све. Опусти се и „живи живот“. Нема се ту ништа против озбиљних тема, али то је само пауза између два вица.  Да, присећам се, Хасо и Мујо и бандера и не знам ко је још ту био позван да нас забави, али смејали смо се као мала деца… У том ће нам већ оне „озбиљне чике“ узети наше играчке, а да нећемо ни осетити. Вечно ће нација бити захвална Мићуну што је знао да то изведе тако. Безболно, смешно чак…

Шта би кнез Лазар дао да је имао такве чудотворце. Колико би у опскурној историји људског рода народа било поштеђено „крви, зноја и суза“ да су уместо озбиљних стрводера имали мислиоце „окренуте будућности“. Колико би Наполеона и Суворова остало без посла и славе. Па данас можда уопште и не би било држава и територија, него би сви живели и летели изнад свега као маслачци,  опуштени и лаки као пророк-Мићунова мисао. Просто би се сви уронили у будућност као туршија и зачинили то одозго вицевима и досеткама, а не да се мучимо  уставима, преамбулама, трактатима. Састављали би „Библије хедонизма“ и, дао би Бог, живели ко либерал Хју Хефнер или тако некако. Уосталом, Запад је и постао моћан на зезању и мисли „пусти бригу на весеље“. И данас ти, који Мићуновим сународницима „отимају Косово“ (мада се он с тим не би могао сложити, ни у сну!), своју моћ заснивају на бомбардовању народа широм света добрим вицевима и идејама да се не треба оптерећивати никаквим својатањем ничега. Ево, ни Косово они неће себи…

"Шта би кнез Лазар дао да је имао такве чудотворце? Просто би се сви уронили у будућност као туршија и зачинили то одозго вицевима и досеткама, а не да се мучимо уставима, преамбулама, трактатима. Састављали би `Библије хедонизма`..." На икони: Свети мученик кнез српски Лазар и Свети мученик Георгије Нови, икона ман. Хиландара 17. век. Фото: Пројекат Растко

„Скупштина Србије је ноћас (26.јул) десетак минута пре поноћи, после готов0  дванаестосатне расправе, у којој су учествовали председник Борис Тадић, премијер и чланови Владе, усвојила документ о мишљењу Међународног суда правде о легалности једнострано проглашене независности привремених институција Косова и Метохије и наставку активности Србије у одбрани суверенитета и територијалног интегритета. За предложену Одлуку  Владе, у коју су укључена и три амандмана СНС, гласало је 192 посланика, 26 је било против, а двоје није гласало.“

(„Данас“, 27. јула 2010.)

Од свега је на тој „светој вечери“, ипак, било најзанимљивије учествовање председника Владе, такорећи канцелара нашег. Биће којем су Устав, закони и подзаконски акти дали највише власти у овој земљи на западном Балкану, на „историјској седници Народне скупштине“ није проговорило ни реч. Да ово није једна баш демократска земља, у чијој је двовековној историји, а и средњем веку, потпуно непознат случај било какве неконтролисане употребе власти, посматрачи, аналитичари и сумњичаве дипломате би шпекулисали да се то „најмоћнији човек“ спрема да заведе диктатуру. Културолози би говорили о српској сфинги. Али пошто је ово земља „демократа“, ником ништа од тога није пало ни на памет. Можда би, проноси  се кафанским јавним мњењем – чија моћ ни у демократској Србији није изгубила на интензитету – овај стамени човек могао да абдицира у корист „новог партнера демократа“ Томислава Николића? „Кафанским аналитичарима“ је то пало на памет, кад су између два „јелена“ – а они знају зашто – примећивали како се министар иностраних послова у току заседања Народне скупштине више консултовао са г.Николићем него са сопственим председником. Ваљда око коначног лика историјске Одлуке. За разлику од других земаља и других премијера, ни Србији ни премијеру Цветковићу, одлазак највеће власти не би тешко пао. Једино би можда, приметили су „кафанскијанци“, то могло покварити рачуне потпредседнику Владе Ивици Дачићу и још неким партципантима у актуелној Влади. Акције њихове подршке би могле да се сломе као финансијски деривати у Волстриту. Али, то је само шпекулативни поглед на свет.

"Српска војска својој земљи служи да би учествовала на војним вежбама, још боље заједничким војним вежбама, и, наравно, да би на парадама и свечаностима најбољим студентима Војне академије Председник предао „бритке сабље“, које ће они држати поред компјутера док играју пасијанс или одмарају мозак над неком другом разбибригом" Фото: Видовдан.

Кафанске анализе на страну, али премијер се заиста држао као никад ни један носилац функције власти у земљи и окружењу, а извесно и много шире. Једном ће ваљда неки пажљив човек узети да уради докторску дисертацију на тему „Улога премијера Мирка Цветковића у демократизацији српских структура власти и шире, и психо-функционална конверзија легално инсталиране ‘воље за моћ’ у прах и пепео“. Истраживања на тој реткој и ваљда ендемичној појави свакако ће привући пажњу психоаналитичара широм света. Такав мир у таквој бури – то је појава без преседана.

„Агенција за привредне регистре објавила пословање фирми и предузетника; ГУБИЦИ ПРИВРЕДЕ ВЕЋИ ЗА 120 ОДСТО; Београд- Светска економска криза условила је да привреда Србије у 2009. више него дуплира губитке у односу на претходну годину. Негативни нето финансијски резултат повећан је са 43,5 на 95,7 милијарди динара, односно чак за 120 одсто. (…) На основу тих података показало се да је нето добитак забележило нешто више од 51.000 привредних друштава (око 3.800 мање него 2008.) која су зарадила око 278 милијарди динара, али је губитак више од 31.000 фирми био далеко већи (373 милијарде). Оно што је проблематично јесте да је кумулирани губитак српске привреде скочио на чак 1.607 милијарди динара.“

(„Данас“, 27. јула 2010.)

У свим „саборним и градским храмовима“ Српске православне цркве у 17 часова, дана 22. јула лета Господњег 2010., по налогу патријарха српског Иринеја служен је молебан. И звонила су звона у трајању од 5 минута. Патријарх је позвао свете архијереје СПЦ да позову „подручно им свештенство и верни народ“ да се окупе поводом саопштавања одлуке Међународног суда правде о легалности једнострано проглашене независности Косова.

Чувена Српска војска ужива у својој „неутралности“, пошто је српска дипломатија потпуно преузела њену улогу. Јер државе себи, као што је из историје познато, и не праве војску да би она била претња која се може употребити у „крајњим случајевима“, већ је држе да би је професионализовале, да би војска учествовала у међународним мисијама, да би се српска војска – кад једном дође тренутак за који наш министар војни живи – прикључила НАТО- пакту и почела да ратује по Авганистану и иним дестинацијама где се штите „национални интереси“, амерички дабоме.

Медији су јавили да број окупљених из „верног народа“  у заказаном термину нигде, па ни у Храму Св.Саве на Врачару где је служио сам Патријарх, није прелазио број случајних пролазника.

Tу појаву нико није озбиљно коментарисао…

Академија, широм света чувена САНУ, није се огласила у „одсудном тренутку“, бар не да би то имало неки одјек у јавности.

Чувена Српска војска, ужива у својој „неутралности“, пошто је српска дипломатија потпуно преузела њену улогу. Јер државе себи, као што је из историје познато и не праве војску да би она била претња која се може употребити у „крајњим случајевима“, већ је држе да би је професионализовале, да би војска учествовала у међународним мисијама, да би се српска војска – кад једном дође тренутак за који наш министар војни живи – прикључила НАТО-пакту и почела да ратује по Авганистану и иним дестинацијама где се штите „национални интереси“, амерички дабоме. И, није фер да се не спомене, да српска војска својој земљи служи да би учествовала на војним вежбама, још боље заједничким војним вежбама, и, наравно, да би  на парадама и свечаностима најбољим студентима Војне академије Председник предао „бритке сабље“, које ће они држати поред компјутера док играју пасијанс или одмарају мозак над неком другом разбибригом.  Можда ни многе демократске земље са Запада нису до те мере демократизовале и онеспособиле своје војске, али то је њихов проблем. Ми знамо свој пут! Чекамо да коњаник донесе поруку…

"Косово је јединствен случај". На фресци: Милош Обилић, Хиландар. Фото: Видовдански марш.

И из седишта објекта „свих наших жеља“, из Брисела, стигла је вест (истог дана док заседа Народна скупштина) да је „Тадићев изасланик изложио министрима спољних послова ЕУ ставове Србије о решењу косовског проблема“. Италијански министар иностраних послова Фратини није пропустио прилику да изрекне јавну похвалу, јер је „тај став помирљив“. Није се ни чудио. Не, наш велики пријатељ Франко је одбио сваку могућност да се „случај Косова“ може применити на „друге ситуације у свету, поред осталог на БиХ“, јер опште је „апсолутно“познато да се такве ствари могу радити само Србији „јер је Косово јединствен случај“.

Али нису министри земаља Уније „људи без душе и срца“, они ће, богами, „подржати проевропску власт у Београду“, јер засад нема у Унији земље која више воли Унију од себе, као што је то увек и недвосмислено демонстрирала Србија. И они су „затражили“ (биће једном занимљиво сазнати од кога) да се „убрза придруживање Србије ЕУ“. Ух! Али… Опет то „али“ које Србији деценијама срећу квари. „Позивајући се на изјаву словеначког министра спољних послова Самуела Жбогара, агенције преносе и да је неколико утицајних чланица ЕУ ставило до знања да то треба учинити корак по корак.“ Али, то није оно „не липши магарче до зелене траве“. Таман посла. Земљи која је толико посвећена вредностима Уније и која толико ради на убацивању у „породицу цивилизованих народа“,  није тешко да причека ни до 2025. године. Па ни коју годиницу дуже. Јер ми не сумњамо да морамо да још доста радимо на себи. Ево, чим окончамо те „техничке преговоре“ са суседном државом Косово, коју „ми никад нећемо признати“, моћи ћемо да се посветимо и другим радњама. Колико нас још извињавања и “посипања пепелом” чека. Многи народи, вероватно, не би имали стрпљења за то. Нама то није тешко. Ми смо то превазишли.

А народ? Народ се ућутао. Гледа своја посла.

„Грађани Алексинца започели су потписивање петиције за подизање споменика Слободану Милошевићу, у том градићу надомак Ниша. Покретач петиције Славиша Јовановић, дипломирани инжењер агрономије, каже да је до јуче петицију потписало 800 Алексинчана.

Он каже да је Алексинац добро живео ‘у време Слободана Милошевића’ и да је највише изгубио после смене власти 2000. године.

И после 10 година време власти Слободана Милошевића за неке је период који памте по доброме. Бројке најбоље говоре све: у Алексинцу пре 2000. године било је 15 фирми које су успешно пословале, а данас је то само једна. Радило је 5.500 људи, данас само 500. Имали смо четири средње школе, а данас само две. Тада је гарнизон имао преко 500 војника, данас је касарна затворена. У Алексинцу је пре 2000. године било 3.500 незапослених, данас је тај број 9000. Јесам и ја за Европу, али се тешко живи без посла, каже Јовановић… Он каже да се петиција потписује и по алексиначким селима и да је циљ да се прикупи око 3.000 потписа након чега ће бити прослеђена одборницима Скупштине општине уз захтев да се одобри постављање споменика и обезбеде средства.“

(„Блиц“, 27. јул, 2010.)

Јесте, ни ретроградне снаге никад не мирују. Одатле ли су, или из околине ли су, они који су још пре Милошевића са Жиком Павловићем ступали на „путу за Катангу“. Европска Србија никад неће допустити да је такви ометају на „путу без алтернативе“. Под хитно би ваљало организовати једне лепе локалне изборе у том Алексинцу, па да се тим људима тутне по 20 еврића у џеп и да онда читава Србија прославља победу листе снага „За европски Алексинац“. Ефикасно и јефтино.

"Опет то `али` које Србији деценијама срећу квари." На слици: Планина Ђеравица под снегом, без српског барјака.

„Одлука о наставку активности Републике Србије у одбрани суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије“ (звучи као „таштина празнине“).

Скупштинску расправу о пресуди МСП и о Косову и Метохији нисам гледао јер би то било губљење времена. Ставови коју су једино исправни, и то кажем без пристрасности – ставови ДСС – су ми познати, а да гледам фарсу коју режира режим – нећу. Читам новине, пратим вести на интернету, читам детаље о томе ко је како и зашто гласао на крају те седнице, ко ће бити „емисари“…

Када би било ком грађанину без обмањивања било објашњено колико је велики пораз режима и државе због става МСП (који је тај режим тражио) и које ће бити последице, када би му било објашњено да је скупштинско заседање одржано да се да алиби режиму, да се пораз прикаже као „јединство“ , онда тај грађанин не би поверовао у исход гласања после те седнице на којој је донета „Одлука о наставку активности Републике Србије у одбрани суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије“ (звучи као „таштина празнине“).  Исход је да су подршку власти, за превару и пораз, дале и „опозиционе“ странке СНС, НС и СРС. СНС ме не чуди, сасвим.

Иако су они наличје ДС (а наличје лако постаје лице и обрнуто, односно ради се о две стране исте кованице исковане у Вашингтону), ипак су ривали и СНС је имао све разлоге да гласа против понуђене „Одлуке“. Али, није. СНС жели, да би се коначно (ипак су преузели најмање 2/3 чланова СРС) домогла власти, да буде већи папа од папе. Да буде европскија од најевропскијих странака. Да буде жућа од најжућих. Да буде неухватљивија од најнеухватљивијих (мислим на ставове и програм). СНС жели да буде већа Демократска странка од ДС. Зашто? Зато што су увидели да једино тако могу да „победе“ ДС и убирају плодове власти! Да раде све што ради ДС, само „више“ и „боље“.

Маркетинг до бесвести. Флуидност ставова до бескраја.

Маркетинг до бесвести. Флуидност ставова до бескраја. Понизност пред западом. И демагогије онолико колико народу прија. А гладан, слуђен и очајан народ можеш бескрајно товити демагогијом и он ће да гута, да гута и да гута. Тако „напредњаци“ или „Нови радикали“ (а зашто не „жути радикали?“) гласају по диктату (Маркетинга? Режима? Запада?). Што се новог (већ дуже време) ванбрачног партнера СНС-а тиче, НС (још у век у браку са ДСС), они ме не чуде. Они су одувек само пратња. Сада СНСНС. Овим путем својој странци лепо поручујем да је сада после гласања у Скупштини, добра прилика да се опростимо од НС и да наметника предамо ономе ко га жели. Паразит ионако прети да убије домаћина. Чуди ме СРС. Иако ме никада нису импресионирали, изненађује ме да су насели на причу о „јединству“ и „одбрани“.

Сви заједно, и СНС и НС и СРС су се заложили да и Скупштина стане иза пораза режима и сви заједно, с влашћу, подржавају даље поразе Србије.

У Новостима од среде, 28. јула, пише да су неки „опозициони лидери“ прихватили да буду „емисари српске дипломатије“ !? „Прихватам јавно да ме држава пошаље да убеђујем неке земље…“  Хоћу рећи, понизност пред сопственим народом је добра, као што је добро и жртвовати се ради народа (прихватајући тако тешко емисарско дипломатско туристичко бреме), али се овде не ради о томе. Да не говорим о томе да нема законског покрића да се неовлашћене особе баве дипломатијом (а ако некога „овластите“ онда је он део власти).  Овде се ради о понизности пред марионетским режимом и пред онима чији је тај режим марионета (ради се о пружању руке штеточинском режиму који се дави). Али, то можда и није битно, ако је творац уместо једне велике марионете, направио и другу, велику, резервну.

„Све је мутно... Као, као какао, као, као какао, као, као какао, цијели свијет је као какао... Ми смо као живи, ми смо као заједно, ми се као волимо, ми као нешто свирамо... Све је мутно“- Леб и сол

Који озбиљан политичар или „wannabe“ државник жели да буде служинче или поштар Вука Јеремића тј. Бориса Тадића? Голуб писмоноша! „Иде патка преко Саве, носи писмо на врх главе, у том писму пише – волимо се највише“. Ово више није само фарса, то је водвиљ, урнебесна трагедија. Чујте, довољно идиотски звучи што се режим, као, досетио па нуди опозиционим лидерима да буду, као, емисари државе, а заправо лакеји режима. Већ невероватно идиотски звучи кад неко, као, то још и прихвати. Као какао („Ја сам као фрајер, ти си као дама, ми смо као пар,ми смо као добар пар… Све је као… Дјеца као не знају, старци као мудрују, војници као будни, жене као вјерне… Све је мутно… Као, као какао, као, као какао, као, као какао, цијели свијет је као какао… Ми смо као живи, ми смо као заједно, ми се као волимо, ми као нешто свирамо… Све је мутно“- Леб и сол).

П.С. Овај чланак, као и све остале објављујем на мом блогу овде. Подразумева се да су сви ставови у блоговима моји, лични а нису ставови ДСС.

Зејнел Зејнели: "Лудост и право силеџијство наших такозваних пријатеља може се прекинути, ако кажемо не свима који нам прете и одузимају земљу. Уколико им отворено кажемо да бирамо Косово, а не Европску Унију и уколико коначно кажемо и да ћемо државу бранити свим расположивим средствима. И, најважније, уколико се искрено окренемо Руским и Кинеским пријатељима, без обзира на притиске. Да нас бомбардују више не могу, да нам уводе санкције не могу."

Косово и Метохија је изгубљено још давне 1974. године, враћено у Србију, где му је одувек било место, 1989. године. Две године касније, није се ни осетило да измиче из руку, а 1999.  године је окупирано,  све због тога што се одувек питао Београд и београдски кадрови, као и данас, када није допуштено да историјски договор постигну Срби и Албанци, који су то могли, јер су се добро познавали.

Први администратор УН на Косову и Метохији др Бернар Кушнер, доласком на Косово и Метохију, одмах после бомбардовања Србије, донео је једну од својих најважнијих уредби. Забранио је убијање паса луталица на Косову и Метохији. Била је то ,,мудра” одлука лекара, хуманисте, политичара и дипломате, који је предводио групу интелектуалаца са Запада, који су се залагали да се Србија, у име мира, бомбардује.

Не помињем ову уредбу због тога што сам за то да се пси убијају и малтретирају. Помињем је због тога, што је уласком окупационих снага НАТО-алијансе, предвођених Америком, Кушнер, као представник УН, имао свету дужност да прво заштити Србе и неалбанце. Њих су припадници ОВК, који су дошли из шума и сишли са планина, после повлачења српске војске и полиције, као и цивили, грађани, комшије, српски “кумови”, пријатељи, студенти, деца, жене, старци, започели невиђени лов на све што није албанско. Срби и други неалбанци постали су ловина, а ловци су уз помоћ НАТО снага, убијали, пљачкали, палили. За веома кратко време запаљено је више од 50 хиљада српских кућа, око 200 цркава и других споменика културе и убијено више од 2800 Срба и неалбанаца, а многи су отети и одведени, можда у Албанију у ону,, Жуту кућу”, за коју Кушнер, у сред Београда, изјављује да ,,никада није чуо да је постојала”. Насилно је исељено око 300 хиљада неалбанаца, а исто толико усељено из Албаније, албанских држављана… У сред Европе извршено је највеће етничко чишћење од стране Aлбанаца и уз помоћ НАТО-,,српских пријатеља”.

Лажи о хуманитарној катастрофи

Зејнел Зејнели: "Тада се видело, да је `Милосрдни анђео` смишљен да се убија, изврши етничко чишћење и отме територија једне суверене земље, супротно западној пропаганди, која је говорила да је реч о хуманитарној катастрофи која наводно прети Албанцима, због `српских злочина`. Да је неко озбиљно хтео да доказује, доказао би да је у време `Мировне мисије` УН убијено више Срба и неалбанаца, него што је, како тврде, убијено Албанаца у периоду од 1998. до јуна 1999. године. Не тврдим да није било злочина, али сам за то да се утврди истина. На слици: "Колатерална штета", фото: Интернет новине српске (www.srpskadijaspora.info).

Тада се видело, да је,, Милосрдни анђео” смишљен да се убија, изврши етничко чишћење и отме територија једне суверене земље, супротно западној пропаганди, која је говорила да је реч о хуманитарној катастрофи која наводно прети Албанцима, због ,,српских злочина”. Да је неко озбиљно хтео да доказује, доказао би да је у време ,,Мировне мисије” УН убијено више Срба и неалбанаца, него што је, како тврде, убијено Албанаца у периоду од 1998. до јуна 1999. године. Не тврдим да није било злочина, али сам за то да се утврди истина.

Албанци су “избројали своје убијене” сународнике, па чак и оне ,,цивиле” у селу Рачак, и стално понављали исту бројку, а о њиховим зверствима нико није смео ни реч да проговори.  Срби су , уместо да,, броје” своје жртве, почели да броје албанске, укључујући и оне који су погинули у униформама ОВК. И, никада нису престајали да причају о томе, да износе своја сазнања. Једни су то чинили да би тобоже ,,олакшали” своју савест, други зато што су схватили да то има прођу на Западу, трећи због новца, појединци због уцена западних истражитеља, који су веровали Албанцима и када на свог комшију прстом покажу да је,, злочинац”. У свим ратовима, од Словеније, Босне и Хрватске па све до Косова и Метохије, једино су Срби говорили о својим злочинима. Сви други су о сопственим злочинима ћутали и оптуживали друге, док се у Србији нико  није озбиљно бранио од произвољних оптужби. Где год је требало, ми смо се као држава извинули, а нама се није извинуо нико.

Тако је, како су године пролазиле, створено уверење да су Срби једини злочинци и да су за све криви. Тако је и смишљен план да се Србија бомбардује. Смишљен је Рачак, запаљен фитиљ, и само два месеца после тога почело је немилосрдно бомбардовање и убијање, углавном цивила, деце, рушење болница и кућа, пуних 78. дана. Запад је то прогласио,, великом победом”, Милошевић је, такође, делио одликовања, а Косово је дато на управљање Међународној заједници, која га је потом предала на управљање командантима ОВК.

Од контрареволуције до државе

"Косово је дато на управљање Међународној заједници, која га је потом предала на управљање командантима ОВК." Спаљивање Богословије у Призрену, фото: СПЦ (www.spc.rs).

Иако је постојало нешто наде да ће Резолуција 1244 Савета безбедности спречити да се Космет одвоји од Србије, то је учињено проглашењем независности Косова, пре две године. Група албанских лидера, написала је на белом папиру акт Декларације, прогласила независност и своју државу, МСП је то оценио исправним по међународном праву. Тиме је дао повода и другим сепаратистичким покретима да испишу сличан папир и да, позвавши се на одлуку МСП у Хагу, створе сопствену државу. Одмах, по доношењу поменутог папира, САД, земље ЕУ (осим пет чланица), признале су Косово као државу и пожуриле да отворе своје амбасаде у њој. Тако је Косово постало “демократска држава”, али без једног важног дела – севера Косова и Метохије, који је још увек у чврстим рукама Срба.

Српско руководство на челу са Милошевићем и јуловским кадровима, потпуно погрешном политиком, предало је најважнији део Србије у руке представника ОУН.

Када су још 1981. године избиле демонстрације студената на Косову, српско руководство се сложило са саопштењем ЦК Савеза комуниста да је реч о,, контрареволуционарном деловању ретроградних снага.” Тада је изгубљена из вида чињеница да Запад подржава све контрареволуционарне покрете, нарочито уперене против комунистичких режима. Фадиљ Хоџа, тадашњи неприкосновени лидер сепаратистичког покрета на Космету, који је једно време био и председник председништва Југославије, после смрти Јосипа Броза “Тита”, изјавио је да је ,,Косово висило Албанцима о клину”, али су све тада упропастили Лабљани (Албанци из околине Подујева). А рекао је то после увођења ванредног стања на Космету и довођења војске и полиције тамо где је раније никада није било, када су многе касарне, посебно у пограничним деловима Космета, већ биле укинуте. Дакле, да није било демонстрација, Косово и Метохија би још давно постало нова југословенска република, што је Тито знао, а што су Албанци очекивали.

Срби и други неалбанци Косова и Метохије полако су постајали терет властима, а неколико година касније, након формирања ЈУЛ-а, проглашавају их и националистима и шовинистима, који нису способни да успоставе везе са Албанцима. Зато су довођени нови, специјално обучени кадрови на разне положаје, од политичких до оних у врху полиције и других.

Године 1989., Слободан Милошевић врши измене Устава из 1974. на захтев косметских Срба и бар за кратко зауставља илузију Албанаца да могу имати сопствену државу на Косову и Метохији, коју су желели још од времена Призренске лиге. Почетком деведесетих година, с падом комунизма, Ибрахим Ругова формира политичку партију, која је у свом програму имала стварање самосталне државе Косово. Србија одбија да региструје ову партију, али то чини Министарство правде на нивоу СФРЈ. Неколико месеци иза тога доноси се такозвани “Качанички” устав Републике Косово, у згради која је била стотинак метара удаљена од полицијске станице. Творци тог “Устава” и уставног закона и декларације о републици, затим, беже из Србије… Србија потом распушта Скупштину Косова, због опасности да ова донесе декларацију о независности, уводи ванредно стање , распушта све косовске органе и формира такозвано Привремено Извршно веће Косова. И, тада се чини прва грешка: иако  национално шаролико, са кадровима из редова свих “народа и народности”, међу којима и,, лојалних” Албанаца, овим телом руководе кадрови из Београда. Срби, који су довели Милошевића на власт, елиминишу се, а из Београда и других градова Србије доводе кадрови и распоређују чак по општинским службама Косова и Метохије. Срби и други неалбанци Косова и Метохије полако су постајали терет властима, а неколико година касније, након формирања ЈУЛ-а, проглашавају их и националистима и шовинистима, који нису способни да успоставе везе са Албанцима. Зато су довођени нови, специјално обучени кадрови на разне положаје, од политичких до оних у врху полиције и других.

Губљење времена са коферашима

Ругова је једном изјавио: како у случају “да Србија нападне Косово,” оно има брашна и друге хране да рат води пуних пет година.

Тако почиње прича да са Албанцима могу да разговарају “неокаљани” кадрови. Мој пријатељ, Томислав Секулић, први их је назвао “коферашима”. Долазили су у уторак, а одлазили у четвртак. У Београду су подносили извештаје о стању на Косову и Метохији. Сматрали су да албански бизнисмени и други утицајни појединци, које су они упознали, могу да промене ситуацију у корист Србије. У ствари, почела се развијати ,,бизнис политика”. Све је била једна велика превара. Албански бизнисмени долазили су у Владу Србије као у,, своју кућу”, добијали дозволе за увоз и извоз, и на административним границама Србије са Косметом, као и по канцеларијама Владе, говорили да је Косово Србија, а ван тог простора: ,, живела Косово република”. Остваривали су велику добит, богатили су се и многи наши кадрови, али је Албанцима преостајало да плаћају и свеалбански народни покрет, купују оружје и спремају да задају коначан ударац Србији. Ругова је једном изјавио: како у случају “да Србија нападне Косово,”  оно има брашна и друге хране да рат води пуних пет година. Када је својевремено један српски бизнисмен дошао у Врбас да купи шлепер јестивог уља, директор га је лепо примио, али се разговор о продаји завршио када се бизнисмен представио. Како је био Србин, директор је почео да се жали како нема производње и да је фабрика у великим тешкоћама…

"Ја сам и данас убеђен, да би Срби и Албанци на Косову и Метохији одавно постигли компромисни договор о животу једни поред других, као што су и деценијама живели." На слици: Косовска Митровица под снегом.

Било па прошло, што би се рекло, али су остале последице. Ја сам и данас убеђен да би Срби и Албанци на Косову и Метохији одавно постигли компромисни договор о животу једни поред других, као што су и деценијама живели, али им та могућност није пружена услед “алавости” многих  домаћих кадрова и државе коју су водили. Када је расписана лицитација за продају простора у Српској улици у Пећи, два српска бизнисмена нудила су 50 станова повратницима, 10 милиона динара Фонду за развој КиМ, а део локала општини Пећ, с наменом да буду додељени повратницима. Албански бизнисмен, који је често навраћао у зграду Владе Србије, нудио је само седам милиона динара које би уплатио у Фонд. Због тога што је нудио “најповољније услове”, читава улица је продата албанском бизнисмену, који је требао да помогне у успостављању српско-албанског дијалога.

После Милошевића, остала је једино Резолуција 1244 Савета безбедности, коју велике западне силе на челу са Америком нису поштовале. Фарса од преговора са Ахтисаријем завршена је тако што је речено: како Косово треба да постане држава, пошто се српска стране не слаже да Косово буде држава. ,,Наши пријатељи” су се с тим сложили и прогласили како је,, Косово јединствен случај”. Није било оштрих реакција. Затим, донета је Декларација о независности Косова, а отцепљење српске Покрајине је признало више од 60 земаља. Тек када је враг однео шалу, ми смо се окренули Русији и Кини, као сталним чланицама Савета безбедности. Прекидали смо дипломатске односе са појединим земљама, а затим их успостављали поново, због обећања Америчке политике и политике највећег дела ЕУ, за која нисмо схватили да су преварантска. Дозволили смо, упркос ставу јавног мњења, да ,,Еулекс” преузме неке функције власти на Косову и Метохији. Стално смо били на узици. Стално смо били у ситуацији да бирамо између Косова и ЕУ. Улазак у ЕУ смо прогласили приоритетом, а говорили смо да Косово никада нећемо признати. Затим су и ЕУ и Косово постали приоритет у решавању озбиљног проблема са Косовом. Неким политичким партијама ЕУ је била важнија од Косова, иако су се заклели као посланици да ће чувати и бранити државни суверенитет и територијални интегритет. Толерисали су се ставови проамеричких невладиних организација, говорило се како је независно Косово данас “реалност”, а онда смо запоставили искрене пријатеље под притиском Америке, почели смо да сарађујемо са непријатељским земљама, чији су представници признали косовску независност и говорили нам у сред Београда како је то неповратно. Уз то, смешкали смо се и грлили, склапали послове, а са Турцима се договорили да они брину о Рашкој области, односно, како су нам наметнули, Санџаку, не схватајући озбиљно да тако губимо и ову област. Некадашњи националисти и шовинисти, који су секли прсте и руке до лаката у Санџаку, призивали су у помоћ Србији лидере из ових крајева и говорили да са Косметом треба да успоставимо и развијамо све односе…

Како пред Уједињене нације

Нисмо имали снаге да себи поставимо питање: да ли ће нам чланство у ЕУ нешто значити без Косова и Метохије и да ли ће се само на томе стати?

Иако су се преваре западних пријатеља ређале једна за другом, нисмо имали снаге да Бајдену (који нам је говорио о чврстим пријатељским односима Америке и Србије) спустимо слушалицу када нас је позвао два сата пре одлуке Међународног суда правде, а који ће нас сада у име њихове правде натерати да се заиста одлучимо куда ћемо ићи као држава. Нисмо имали снаге да себи поставимо питање: да ли ће нам чланство у ЕУ нешто значити без Косова и Метохије и да ли ће се само на томе стати? Мислим да неће. Србија ће се и даље цепати на територије на којима ће живети само националне мањине.

Ова лудост и право силеџијство наших такозваних пријатеља може се прекинути, ако кажемо не свима који нам прете и одузимају земљу. Уколико им отворено кажемо да бирамо Косово, а не Европску Унију и уколико коначно кажемо и да ћемо државу бранити свим расположивим средствима. И, најважније, уколико се искрено окренемо Руским и Кинеским пријатељима, без обзира на притиске.

Да нас бомбардују више не могу, да нам уводе санкције не могу.

Да нас бомбардују више не могу, да нам уводе санкције не могу.

Зато пред Уједињеним нацијама, последња је прилика да Резолуцијом коју ћемо поднети кажемо шта хоћемо и напишемо је у сарадњи са нашим искреним пријатељима, а не са САД и ЕУ. Она, мора да садржи став да се Србија неће одрећи Косова и Метохије, да никада неће признати такозвану републику Косово и да нам је у овом тренутку приоритетније очување територијалног интегритета и суверенитета од чланства у ЕУ. Писање ,,избалансиране Резолуције”, које се већ сада сугерише, ради удовољења другима, значило би одрицање од сопствених интереса и од Косова. Учини ли Србија то , САД неће стати само на Косову и Метохији. Брзо ће ,,бели џипови” кренути по Србији, по сценарију који је већ виђен. А, они долазе када и неке друге мањине у Србији почну да се жале да су им ,,угрожена људска права и слободе”.

Зејнели: "Неким политичким партијама ЕУ је била важнија од Косова, иако су се заклели као посланици да ће чувати и бранити државни суверенитет и територијални интегритет." На слици: Дуга изнад Пећи.

Милош Алигрудић: Тадић је прво брзоплето и бандоглаво потписао ССП не покушавајући да са европским партнерима разговара о импликацијама једнострано проглашене независности Косова на будуће односе. Затим је пристао на Еулекс, који спроводи Ахтисаријев план о независности, па онда успоставио границу и царине са делом сопствене територије.

Борис то сигурно сања свако вече од када се Међународни суд правде огласио својим саветодавним мишљењем. Дилема остаје: ужива ли он у томе или се стиди? Како не могу са сигурношћу да одговорим на ово питање, боље да будем добронамеран и да претпоставим да је у питању уображени неспособњаковић који живи у самртном страху да ће бити остављен далеко од центра пажње и који се панично батрга у канџама домаћих лукративних авети и међународних монструма којима је стало да развале Србију на делове.

Дакле, он погубне последице не жели, али ради на томе да се оне догоде јер се игра опасном играчком о чијим ћудима не зна ништа, нити зна какве све буботке може том приликом да задобије.

Тако је прво брзоплето и бандоглаво потписао ССП не покушавајући да са европским партнерима разговара о импликацијама једнострано проглашене независности Косова на будуће односе. Затим је пристао на Еулекс, који спроводи Ахтисаријев план о независности, па онда успоставио границу и царине са делом сопствене територије.

Кличући крилатицу да Европа нема алтернативу, заборавио је да пре тога постоји Србија. Поступајући у духу те фразе, закључио је да Србија не би смела да тужи ниједну државу која је признала тзв. независно Косово, поготову не оне које су чланице Европске уније и одлучио се за, наоко, мање опасно решење. Тражио је саветодавно мишљење Међународног суда правде.

Какво је питање суду поставио, такав је одговор и добио. Оних девет судија које су гласале да одлука о проглашењу независности није у супротности са међународним правом једва су дочекале кратко и глупо питање, да би на исто дале глуп и кратак одговор. Да је ово само игра или да се ово само снива, проблема не би било. Овде је улог исувише велик. Ионако нам је положај био изузетно тежак, а сада је неподношљив. Какву је само добру карту поклонио свим нашим противницима!

Кличући крилатицу да Европа нема алтернативу, заборавио је да пре тога постоји Србија.

Тражио је саветодавно мишљење Међународног суда правде.

Какво је питање суду поставио, такав је одговор и добио. Оних девет судија које су гласале да одлука о проглашењу независности није у супротности са међународним правом једва су дочекале кратко и глупо питање, да би на исто дале глуп и кратак одговор.

Ионако нам је положај био изузетно тежак, а сада је неподношљив.

Какву је само добру карту поклонио свим нашим противницима!

Грешке су страшне, потенцијални губитак велик. Мудролије несрећног Бориса, који је пуне две године од парламента и народа прикривао своје карте зато што ниједну у руци није ни имао, насрнуле су на њега самог да покупе данак. Да ли из страха или из глупости, тек решио је да достави Скупштини нову подвалу.

Тражи консензус кога не може бити. Не може га бити јер никог ништа није ни питао, нити га занима шта било ко о његовом папиру стварно мисли. Потребна му је формална подршка парламента за нови скок у бунар, овог пута пред Генералном скупштином УН. Убеђујући и себе и друге да ће тамо да се сјате све сами пријатељи Србије, који ће да изгрде МСП и кажу да је његова одлука била безвезна, као да не види да бунар има дно и да је на дну бетон са оштрим кољем.

Ово је да се човек најежи и да пожели да се одмах пробуди.

Ипак, ако бих пожелео да будем малко злонамеран, рекао бих да је ово све намерно и радо учинио јер му је наложено да на овај начин смекша српску јавност пре него што преда део сопствене земље. Као у наслову песме Стренглерса: „Let Me Down Easy“.

Курир, 27. 7. 2010.

Чувајте се оних који знају напамет Косовску заклетву, а не чине ништа да Србију извуку из стања окупације. Они су ту само зато да Србију и Косово не би уместо њих бранио неко ко би их заиста бранио

Жељко Цвијановић

1.

Не палите се без потребе, одлуком МСП о Косову није се десило ништа страшно, ништа што се раније није десило и што већ нисте могли да видите. Страшно је оно пре и оно после. На пример, да свет брижљиво гаји своје интересе, а да Србија гаји своју инерцију. И да цела наша национална политика није формирана ни на чему другом осим на комплексу жртве, према коме ћемо странцима дати све што буду хтели, уверени да ће, кад дође време за Косово, неман бити већ довољно сита или ће јој се пробудути савест. Када смо им дали економију, хтели су још; када смо им дали одбрану, није им било доста; када смо им принели српску културу, кога може да наједе српска култура; дали смо им да политику премреже својим курсистима и било им је мало; дали смо им медије и цео јавни живот, отпили су гутљај и наставили да једу; када су дошли по Косово, рекли смо неће ваљда. Хоће. Јер неман једино не може две ствари: да буде сита и да има савест.

МСП је само показао два тренда, од којих, срећом, ниједан нема везе са Косовом. Прво, да су судије политички службеници својих земаља, исто онако како то српски политичари, новинари и људи из јавног света нису. И, друго, када су елегантно заобишли наше питање, показали су да Србија није само физички мала земља да би на њеном случају донели пресуду која би могла да одреди судбину света већ и да је морално мала да би такво питање могли да ставе на њена леђа.

2.

МСП је само показао два тренда, од којих, срећом, ниједан нема везе са Косовом. Прво, да су судије политички службеници својих земаља, исто онако како то српски политичари, новинари и људи из јавног света нису. И, друго, када су елегантно заобишли наше питање, показали су да Србија није само физички мала земља да би на њеном случају донели пресуду која би могла да одреди судбину света већ и да је морално мала да би такво питање могли да ставе на њена леђа. То ће рећи да су донели пресуду вођени идејом како је сувише ризично да питање судбине човечанства положе на земљи која толико мало ради за сопствену судбину.

3.

МСП нам није у четвртак отео Косово, као што нам га Генерална скупштина УН најесен неће вратити. Косово је безвредан комад земље за све оно што смо преживели за последњих 20 година, па и за оно што су проживеле генерације пре нас. Његова вредност увећава се тек у нашој пројекцији будућности, и зато не верујте онима који вам кажу да сте, ако не дате Косово, талац прошлости. То није метафизика, већ проста политичка и животна логика, и њу не виде само они чију будућност не пројектује ништа више од њиховог страха и њиховог дупета. Речју, бранећи Косово, и не слутите шта све браните.

МСП нам није у четвртак отео Косово, као што нам га Генерална скупштина УН најесен неће вратити.

4.

Отуда је Косово Идеја, а не територија. Отуда, косово није циљ, оно је сама Борба. Ако се данас боримо за Косово, можда га за 10 година још нећемо имати, али ћемо имати елиту која ће знати да разликује националну политику од националне преваре; ако се данас боримо за Косово, можда га за 20 година нећемо имати, али ћемо имати бољу привреду, боље школе и генерацију образованих клинаца; ако се данас боримо за Косово, можда га ни за 30 година нећемо имати, али ћемо имати интелектуалце и политичаре вредније од 20 сребрњака; ако се данас боримо за Косово, можда га никада нећемо имати, али ћемо имати Србију саграђену на тој идеји, и тако ћемо из Идеје Косова добити више него ови што нам га отимају из његове земље. Само ми смо одговорни за наше Идеје, и само зато наши непријатељи више пара троше борећи се против наших идеја него против наших територија.

5.

Данас знамо: да смо одмах предали Косово, боље би прошли; да смо га бранили по сваку цену, исто.

Историја не памти да је окупирана земља повратила део своје још окупираније територије. Историја не памти ни да је марионетска екипа која је неку земљу мање-више добровољно довела у стање окупације на крају успела да је ослободи.

Данас знамо: да смо одмах предали Косово, боље би прошли; да смо га бранили по сваку цену, исто. Мислите о томе и запитајте се има ли за једну политику горе пресуде од те да су екстремисти са обе стране били више у праву од ње.

6.

Србија која је предала странцима све своје ресурсе – од економије до културе, од медија до политике, од одбране до судова – јесте колонизована и окупирана земља. Какве то има везе са Косовом? Има, јер историја не памти да је окупирана земља повратила део своје још окупираније територије. Историја не памти ни да је марионетска екипа која је неку земљу мање-више добровољно довела у стање окупације на крају успела да је ослободи. Не бива, просто.

7.

Десет година после Петог октобра, Србија има исте пријатеље и исте непријатеље као што их је имала и пре, када је првих имала недовољно, а других превише. Њени пријатељи су јачи него онда, њени непријатељи су слабији него онда, а њој није нимало боље. Када видите једнаку решеност и једнак учинак њених непријатеља данас и 90-их, запитајте се да ли је проблем у Србији или у политици коју води. Када видите једнаку немоћ наших пријатеља, запитате се да ли је кључна разлика у односу на 90-те само у томе што су данас наши непријатељи охрабрени нашом нелојалношћу према нашим пријатељима, и што су наши пријатељи обесхрабрени нашом лојалношћу према нашим непријатељима.

8.

Нису нас слагали: Косово и придружење Европи заиста нису ни у каквој вези. Само што смо се надали да ћемо задржати Косово и ући у Европу, а заправо се показало да ће нам отети Косово и неће нас пустити у Европу.

Нису нас слагали: Косово и придружење Европи заиста нису ни у каквој вези. Само што смо се надали да ћемо задржати Косово и ући у Европу, а заправо се показало да ће нам отети Косово и неће нас пустити у Европу. Истина је у томе да нам, упркос ванредном труду, никако не полази за руком да постанемо толико мали да би нам дозволили да се дижемо. Да, тај закључак јесте моја параноја, само што је у ту параноју уложено 20 година искуства.

9.

Историја не памти окупацију која је трајала вечно. Чак и када искључите из јавног живота све противнике окупације, када их склоните са телевизија и из новина, чак и када их све побијете, они једнога дана дођу по вас, макар и као костури из ормана. Мислите о томе док вам говоре како је овде све у реду и како Србија иде напред. Од вас ће за сада бити доста само да, због тога што се плашите, не презирете оне који се не плаше.

10.

Они који вам кажу да ће Србији без Косова бити боље, нису ваши пријатељи јер вам кажу да је зло заправо добро. Али то није најважније. Важније од тога је да сте, ако сте им поверовали, само део оне фауне која не испуњава ниједан морални разлог да преживи ова вучја времена.

Разликујте пријатеље од непријатеља. Први ће вам радити добро и и неће вам рећи ништа. Други ће вам радити зло уверавајући вас како вам тиме чине добро. Задатак ваших непријатеља је да вам објасне како нема разлике између добра и зла. И крај приче, остатак је на вашој интелигенцији, и пуком опредељењу да ли више волите да вам се догађа добро или зло. Они који вам кажу да ће Србији без Косова бити боље, нису ваши пријатељи јер вам кажу да је зло заправо добро. Али то није најважније. Важније од тога је да сте, ако сте им поверовали, само део оне фауне која не испуњава ниједан морални разлог да преживи ова вучја времена.

11.

И не заборавите најважније: ово је прича дужа од наших живота, али у њој ће све бити запамћено, и ко је био тамо, и ко је био овамо, посебно ко је био тамо, а лагао да је овамо.

Чувајте се оних који вам кажу како никада неће дати Косово, а странцима настављају да дају српске ресурсе за место на пријему у амбасади; пазите се оних који знају напамет Косовску заклетву, а не чине ништа да Србију извуку из стања окупације. Они су ту само зато да Србију и Косово не би уместо њих бранио неко ко би их заиста бранио.

12.

И не заборавите најважније: ово је прича дужа од наших живота, али у њој ће све бити запамћено, и ко је био тамо, и ко је био овамо, посебно ко је био тамо, а лагао да је овамо.

Нови Стандард, 23. 7. 2010.

"Косово је безвредан комад земље за све оно што смо преживели за последњих 20 година, па и за оно што су проживеле генерације пре нас. Његова вредност увећава се тек у нашој пројекцији будућности, и зато не верујте онима који вам кажу да сте, ако не дате Косово, талац прошлости. То није метафизика, већ проста политичка и животна логика, и њу не виде само они чију будућност не пројектује ништа више од њиховог страха..." На слици: Косово поље

]]> http://www.slobodanjovanovic.org/2010/07/27/zeljko-cvijanovic-12-vrlo-prostih-teza-o-kosovu/feed/ 0 http://www.slobodanjovanovic.org/2010/07/27/zeljko-cvijanovic-12-vrlo-prostih-teza-o-kosovu/ http://feedproxy.google.com/~r/fondsj/~3/vD-1lz0fEeo/ http://www.slobodanjovanovic.org/2010/07/27/reno-zirar-kosovski-srbi-nikad-nece-p-riznati-vladu-pristine/#comments Tue, 27 Jul 2010 02:39:58 +0000 Душан Ковачев http://www.slobodanjovanovic.org/?p=9833

Демонстрације у Митровици: "Срби Косовске Митровице себе сматрају несаломивим Галима. " Фото: Le Figaro

У Косовској Митровици, омањој српској енклави на северу Косова, једино се у називима улица може пронаћи нешто поетско и узвишено. На пример, централни трг града носи име Шумадије, прелепе области у централном делу Србије. Са тим гордим називом, међутим, у апсолутном су нескладу околне зграде са више станова, саграђене 70-тих година, које су одавно изгубиле онај новаторски архитектонски облик који су имале на дан свечаног усељења у епохи Титове Југославије, када је земља још могла да ефикасно користи околна налазишта бакра. Током последње две деценије у локалном буџету нема ни пребијене паре за ремонт комуналних станова. Најбољи хотел-ресторан у граду, који приближно одговара француском хотелу са једном или две звездице, назива се Пиззериа Нумбер Оне, што се несумњиво објашњава жељом да се намами неко од хиљаду и по војника-парајлија из контингента ЕУ на северу Косова. Овде, као и у Србији на северу, све се плаћа динарима. Иако трговци, наравно, нису луди да одбију и ретке залутале евре.

Економска стагнација

Другог јула ове године група од 600 Срба приредила је на северу града протестни митинг поводом отварања бироа приштинске владе за оне малобројне Албанце који живе на северној обали Ибра. Отварање бироа је подржала Европска Унија. У гомили митингаша експлодирала је бомба (њу је несумњиво бацио неко од албанских екстремиста) и том приликом је погинуо један човек (српски лекар), док их је 11 рањено.

У бифеу на тргу Шумадија, на коме углавном седе пензионери и младићи, који баш и нису беспослени, разговара се највише о проблемима економије. Посао у локалним рудницима практично је стао зато што нема опреме, али ни политичке стабилности. Те тешкоће погађају и саму енклаву и целу територију Косова, којом из Приштине управља албанска влада на челу са бившим лидером ОВК Хашимом Тачијем (1999. године тај сепаратистички покрет је савладао Србе захваљујући војном мешању НАТО). Регион једноставно нема било какве економске будућности у краткорочној или средњорочној перспективи. На прву могућност талентовани млађани Срби одлазе на школовање у Београд. Они се тамо упознају са другачијим квалитетом живота и не желе да се врате на северну обалу реке Ибар да стрепе у суседству са много бројнијим албанском становништвом (60 хиљада Албанаца на јужној обали реке наспрам 20 хиљада Срба на северном делу – ситуација је непромењена од времена етничког чишћења 1999-2004. године).

Дошавши до тако мало утешног закључка, може се прозборити и о политици. Тда гласови постају јачи, а у очима светлуцају варнице. Јер Срби Косовске Митровице себе сматрају несаломивим Галима. „Ако Албанци поново насрну, уз прећутну сагласност европске полиције или без ње, чекају их непријатна изненађења“, оглашава се Јован, високи и мршави момак црне косе, који је без посла после стицања дипломе професора књижевности на локалном универзитету. Другог јула ове године група од 600 Срба приредила је на северу града протестни митинг поводом отварања бироа приштинске владе за оне малобројне Албанце који живе на северној обали Ибра. Отварање бироа је подржала Европска Унија. У гомили митингаша експлодирала је бомба (њу је несумњиво бацио неко од албанских екстремиста) и том приликом је погинуо један човек (српски лекар), док их је 11 рањено.

Међународни суд у Хагу 22. јула износи закључак о питању припадности Косова. Разматрање тог питања почело је после усвајања одговарајуће резолуције Генералне скупштине УН 8. октобра 2008. године, која је сазвана на иницијативу владе Бориса Тадића. Тадић, међутим, одлично схвата да Србија више нема ни војних, ни финансијских, нити пак дипломатских могућности да контролише Косово. Губитак те провинције, дубоко је растужио Тадића, али прагматични председник добро схвата да се не може мењати историја…

…он се за грађане своје земље изборио са укидање визног режима са Европом.

Јован и његови пријатељи кажу да су спремни да се боре до краја како би одбранили српску енклаву. Они подвлаче да сваки човек овде поседује „калашњиков“ у подруму. Је ли у питању типично српска смеша храбрости и непомирљивости? Можда. Међутим, при свему томе они одлично схватају да су НАТО војници до сада увек стајали на путу налета Албанаца на север Митровице .

„Никада нећемо прихватити другу владу до оне у Београду“, наставља Јован. „Косово је Србија, а такозвана приштинска влада апсолутно је незаконита, ма шта тамо говорили Американци и њихови европски прирепци, који никада и ништа нису разумели на Балкану. И није важно шта ће рећи тај хашки суд!“

Подела Косова

Међународни суд у Хагу 22. јула износи закључак о питању припадности Косова. Разматрање тог питања почело је после усвајања одговарајуће резолуције Генералне скупштине УН 8. октобра 2008. године, која је сазвана на иницијативу владе Бориса Тадића. Званично је Београд гласно говорио о својој збуњености због једнострано проглашене независности Косова фебруара 2008. године и дипломатског признавања које је уследило потом од стране земаља Европе и НАТО (изузев Шпаније, коју веома тишти баскијско питање). Тадић, међутим, одлично схвата да Србија више нема ни војних, ни финансијских, нити пак дипломатских могућности да контролише Косово. Губитак те провинције (колевке Српске православне цркве у средњем веку, о чему сведоче величанствени манастири који се налазе под заштитом војника НАТО), дубоко је растужио Тадића, али прагматични председник добро схвата да се не може мењати историја, макар се она и чинила апсолутно неправичном. Означивши почетак дуготрајног процеса разматрања тог питања у хашком суду, Тадић је добио на времену да стиша страсти око тог за многе горућег проблема и пређе на решавање других задатака. Осим тога, он се за грађане своје земље изборио са укидање визног режима са Европом.

Међутим, многи српски руководиоци у приватном разговору допуштају моигућност поделе Косова. Енклава у Митровици, требало би да оду Србији, која са своје стране може Косову дати албанска села у Прешевској долини на југу земље.

Рањивост владине коалиције у Београду не допушта председнику да скрене са садашњег курса негирања независности Косова. Међутим, многи српски руководиоци у приватном разговору допуштају моигућност поделе Косова. Енклава у Митровици (север града и села, која се простиру до српске границе) требало би да оду Србији, која са своје стране може Косову дати албанска села у Прешевској долини на југу земље.

Превео: Рајко Досковић за Нови Стандард

Le Figaro

Захваљујући спољнополитичким "напорима" садашње власти Србије, не само да се проблем решава неповољно по Србе на Косову и Метохији, већ се најављује отварање питања територијалног интегритета Србије на југу, ван Космета. На слици: Прешево. Фото: Википедиа.

„Режим“ покојног Милошевића је још почетком деведесетих почео да гради нову зграду новосадског ректората. Међутим, тај режим је у Новом Саду трајно изгубио упориште још половином деведесетих, али зграда ректората никад није завршена.

Поред оронулог “костура” старог социјалистичког пропалог подухвата, сликали су се председник покрајинске Владе и оно које је пре десет година обећало да ће Србија бити у Европској Унији и растерећена од дугова. Данас, кад се наша отаџбина дави у тридесет милијарди долара дуга и живи од страних зајмова и милости, а Војводина је „аутономнија него икад“, мало нам тога треба. Кад се високи функционери власти сликају поред зараслог, унеређеног, зубом времена начетог пропалог покушаја доба самоуправљања, то значи да више немају ништа да нам понуде осим још једног “потемкиновог села”.

„Режим“ покојног Милошевића је још почетком деведесетих почео да гради нову зграду новосадског ректората. Међутим, тај режим је у Новом Саду трајно изгубио упориште још половином деведесетих, али зграда ректората никад није завршена. Ослобођена тираније Милошевићевог режима, распадала се наредних петнаест година, без обзира на коалиције које су Новим Садом владале, град није у ово здање уложио ни једну нову „цигљу“.

Данас се евроутопистичка власт Србије хвали како је добила „вазалску милост“ у форми „споразума са Европском инвестиционом банком“, у вези инвестирања у науку. А да није то кредит? У сваком случају, ради се о 800 милиона евра намењених српској науци (које Србија ни десет година након што је најурила „тиранина“ и „диктатора“ није кадра да сама уложи у образовање младих). У сваком случају, хоће ли бити кадра да те младе запосли и задржи у Војводини и Србији?

Данас, кад се наша отаџбина дави у тридесет милијарди долара дуга и живи од страних зајмова и милости, а Војводина је „аутономнија него икад“, мало нам тога треба. Кад се високи функционери власти сликају поред зараслог, унеређеног, зубом времена начетог пропалог покушаја доба самоуправљања, то значи да више немају ништа да нам понуде осим још једног “потемкиновог села”.

А и зашто би? Пошто памтимо енглеску пословицу која каже: „Нема бесплатног ручка“, питамо се: који је мотив да нам европски порески обвезник даје овако „велику милост“? Наравно, мотив је у томе што ће школовани стручњак у недостатку запослења у отаџбини отићи да ради ван отаџбине, која, како нас уче компрадори „не ваља ништа“, „није нормална“ и у којој „нема будућности“. А школована деца која одлазе „преко“ не знају да ни у САД већ скоро десет година плате не расту, иако трошкови живота расту. Не знају то ни њихови родитељи, који им у очају одобравају одлазак у иностранство. Још нас Влада обучава у оптимизму за одлив школованих кадрова у ЕУ. У нормалним околностима би смо се радовали једној екскурзији. У јадној реалности феријални успех нам је нови корак ка „евроинтеграцијама“.

Кад су свечано потписали ССП није била врућина, па нису морали да скидају сакое. Међутим, његови ефекти су били катастрофални по српску пољопривреду, која је одмах преплављена јефтиним производима из ЕУ. Нови (стари) ректорат се гради у Војводини у којој се номинално школује више студената него икад, који из земље одлазе више него икад, где је запосленост мања него икад, и где се лошије живи више него икад. Која је једино “аутономнија више него икад”.

Кад су свечано потписали ССП није била врућина, па нису морали да скидају сакое. Међутим, његови ефекти су били катастрофални по српску пољопривреду, која је одмах преплављена јефтиним производима из ЕУ. Нови (стари) ректорат се гради у Војводини у којој се номинално школује више студената него икад, који из земље одлазе више него икад, где је запосленост мања него икад, и где се лошије живи више него икад. Која је једино "аутономнија више него икад". Фото: Видовдан.

Периодика:

__________

Купек, Ивана: Ректорат у новој згради најкасније 2012. године, Блиц, 17. 7. 2010.

Ругло ректората до 2012 нова зграда, Радио 021, 16. 7. 2010.

Нонин, Г: Потписан протокол за зграду ректората, Данас, 16. 7. 2010.

Бета: Цветковић испратио најбоље студенте у Европу, 20. 7. 2010.

]]> http://www.slobodanjovanovic.org/2010/07/26/dusan-kovacev-nova-stara-zgrada-rektorata/feed/ 0 http://www.slobodanjovanovic.org/2010/07/26/dusan-kovacev-nova-stara-zgrada-rektorata/ http://feedproxy.google.com/~r/fondsj/~3/A0DNQC72ERY/ http://www.slobodanjovanovic.org/2010/07/26/politika-sta-posle-misljenja-msp/#comments Mon, 26 Jul 2010 14:15:46 +0000 Душан Ковачев http://www.slobodanjovanovic.org/?p=9858 Саветодавно мишљење Међународног суда правде, по општој оцени у земљи, неповољно је по Србију којој предстоји даља дипломатска борба за Косово и Метохију. Док власт тврди да је суд одлуку о легалности сецесије КиМ заправо вратио Уједињеним нација, опозиција тражи оставке државног врха, тврдећи да је владина политика одлуком суда доживела крах.

Милош Јовановић и Миливоје Михајловић. Фото: Т. Јањић (Политика)

О мишљењу суда и будућим потезима Србије за „Политику” су говорили Миливоје Михајловић, шеф канцеларије Владе Србије за медије, и Милош Јовановић, потпредседник Демократске странке Србије.

Политика: Влада је одлучила да Скупштини Србије предложи доношење резолуције. Да ли можете да нешто детаљније да кажете о садржају текста?

Михајловић: Влада ће предложити скупштини доношење једног акта који ће потврдити јединство за наступ пред међународним организацијама, пре свега пред седницу Генералне скупштине Уједињених нација.

Мишљење Суда правде је доста тешко за Србију и на неки начин представља заокрет у генералној међународној политици. Сигурно да и Србија мора да има другачију политику, да припреми другачију тактику пред Генералну скупштину, јер није тајна да заговорници независности Косова у овом тренутку покушавају да изазову нови талас признавања независности. Зато је потребно да се изађе и пред нашу скупштину. На који начин ће то влада урадити, знаћемо у наредних неколико дана. Да ли ће то бити сама резолуција која се припрема за УН – претпостављам да ће то бити текст који ће потврдити неко јединство у Србији.

Миливоје Михајловић:

Мишљење Суда правде је доста тешко за Србију и на неки начин представља заокрет у генералној међународној политици.

Политика: Шта ако се догоди да владин предлог „не прође” у скупштини?

Јовановић: Очигледно је да је Србија доживела неуспех пред МСП и за то одговорност директно сносе Борис Тадић и министар спољних послова Вук Јеремић. Они су одговорни зато што су се определили за саветодавно мишљење, а не за покретање тужбе против земаља које су признале сецесију Косова. Одговорни су, такође, и за лошу формулацију питања које је омогућило МСП-у да не да одговор на суштину. А суштина је питање легалности сецесије Косова, а не питање легалности декларације.

Милош Јовановић:

Очигледно је да је Србија доживела неуспех пред МСП и за то одговорност директно сносе Борис Тадић и министар спољних послова Вук Јеремић. Они су одговорни зато што су се определили за саветодавно мишљење, а не за покретање тужбе против земаља које су признале сецесију Косова.

Политика: Како је требало да буде формулисано то питање?

Јовановић: Ми смо се залагали да се поднесу тужбе против земаља које су признале сецесију Косова јер кад је парнични поступак у питању суд мора да се изјасни по ставкама оптужнице.

Кад ме питате за парламентарно јединство, о коме се сада прича, морам кажем да смо од почетка говорили да не треба потписивати ССП с државама које су признале сецесију Косова, док се не разјасне неке одредбе, попут оних о добросуседским односима, и били смо у праву. Говорили смо да не треба прихватити Еулекс, јер није статусно неутрална мисија, већ је ту да помогне сецесионистичким институцијама да изграде правну државу. И опет смо били у праву. Тражили смо две године уназад да се покрене расправа у скупштини о косовском питању и нико није слушао. А, сада када смо претрпели неуспех, сада се прича о некаквом јединству и скупштинским резолуцијама. Не намеравамо да дајемо алиби за државничку неспособност ове власти, нити намеравамо да учествујемо у јединству аматеризма. Искрено, намеравамо да сменимо власт.

Милош Јовановић: Тражили смо две године уназад да се покрене расправа у скупштини о косовском питању и нико није слушао. А, сада када смо претрпели неуспех, сада се прича о некаквом јединству и скупштинским резолуцијама. Не намеравамо да дајемо алиби за државничку неспособност ове власти, нити намеравамо да учествујемо у јединству аматеризма. Искрено, намеравамо да сменимо власт.

Михајловић: Кад говоримо о могућности подношења тужби против земаља које су признале Косово, мислим да превиђате да свака земља има суверено право да доноси одлуке. Сигуран сам да би суд експресно одбио ту нашу тужбу и то би до довело до признања независности од стране педесетак држава.

Тражили смо саветодавно мишљење да бисмо добили предах у дипломатској акцији, да се спречи признање независности Косова. И мора се признати да је Србија у томе поприлично успела.

Јовановић: Главни разлог што смо кренули путем саветодавног мишљења је што нисмо хтели да се замерамо земљама ЕУ. Јер је парола да ЕУ нема алтернативу била изнад пароле да Србију треба бранити. И у томе је главна замка ове владе. И због тога инсистирам на њеној одговорности.

У крајњем случају, и константно понављање да ћемо се за КиМ искључиво борити мирним и дипломатским средствима, то никада не треба рећи. Нарочито ако заиста намеравате да се заиста борите дипломатским средствима. То је озбиљна грешка.

Политика: Да ли је могуће да се сада промени политика у вези с КиМ?

Јовановић: Прво што треба, треба променити власт. Треба створити предуслове да заиста почнемо озбиљну борбу. Да бисте почели озбиљну борбу за Косово, морате да промените приоритете политике ове земље. Не може ЕУ да нема алтернативу.

Михајловић: Не могу да се сложим с тим. Нису сви проблеми почели са овом владом. Имали смо их у прошлој и у претпрошлој влади и јасно нам је какви су били њихови одговори. Имали смо 17. март, па смо одговорили осмишљено – молебаном. Имали смо проглашење независности Косова, па смо одговорили митингом који се претворио у хаос и почели смо да се бавимо самим собом. Ту није било никакве осмишљене реакције, све се свело на улицу.

Јовановић: Моје најдубље уверење: са овим владом која је одбрану територијалне целовитости подредила европским интеграцијама не можемо да бранимо територијалну целовитост.

А, то очигледно захтева нове људе.

Михајловић: Вероватно захтева и нове људе. Али, не нове изборе у тренутку кад је земљи најтеже.

Политика: Какве су шансе да прође наша резолуција у Генералној скупштини УН?

Миливоје Михајловић: Кад говоримо о могућности подношења тужби против земаља које су признале Косово, мислим да превиђате да свака земља има суверено право да доноси одлуке. Држава Србија ни једног тренутка није имала дилему да ли ће да брани Косово, иако је изабрала европски пут. Ниједног тренутка није рекла – даћемо Косово за ЕУ, ако дође до те дилеме – Косово или Европа, ваљда је свима јасно да ће наш одговор бити – наравно Косово.

Михајловић: Не могу да говорим о томе какве су шансе, могу да говорим какве су намере Србије. Морамо бити реални, и припремити резолуцију која може да „прође”, јер би у супротном то био самоубилачки потез. Зато претходно морамо да обавимо озбиљне консултације са земљама које су нам пријатељи, али и са онима које су нам супротстављене. Не мислим да је мишљење МСП-а секира којом је Косово одсечено од Србије. У овом тренутку нам је најпотребније стрпљење и храбре одлуке, ма колико биле болне. Такви процеси се увек одвијају полако, а важно је да у овом тренутку не направимо панику у Србији, да не направимо неразумне потезе који би покренули исељавање Срба с Косова. Пресуда суда јесте тежак ударац, али није фаталан.

Јовановић: Делимично се слажем, одлука наравно није фатална, да је била и гора не би могла да одвоји Косово од Србије. Слажем се да нам треба и много стрпљења и храбре одлуке, мада нисам сигуран да наша храброст иде у истом смеру.

Политика: Ако би у УН дошло до преваге земаља које признају независност, шта Србија даље може да уради?

Јовановић: Србији никада неће бити везане руке кад је реч о Косову, све док се она сама не сагласи с тим. То је, по дефиницији, замрзнут конфликт док Србија тврди да је Косово део Србије. Биће сигурно повећан број признања независности после одлуке суда и нема дилеме да ће то отежати позицију Србије. Али, ово је борба на дуге стазе која ће потрајати много година и само је битно да се у њу одлучније упустимо.

Михајловић: Нема решења буквално ниједног проблема на Косову без Србије. И држава Србија ни једног тренутка није имала дилему да ли ће да брани Косово, иако је изабрала европски пут. Ниједног тренутка није рекла – даћемо Косово за ЕУ, ако дође до те дилеме – Косово или Европа, ваљда је свима јасно да ће наш одговор бити – наравно Косово.

Политика: Да ли очекујете да резолуцијом у УН може нешто да се поправи у односу на мишљење суда?

Михајловић: Очекујем да се доста ствари исправи. Наш адут је међународно право и право држава на суверенитет.

Политика: Или да поставим питање другачије – шта ако и тамо лоше прођемо?

Милош Јовановић:

То је њихова стратегија, две године су је водили сами, показала се неуспешном и плашим се да ће и даље бити неуспешна.

Што се тиче неке даље борбе, Србији су потребне револуционарне промене – да се промене елите, да дођу нови људи, да се врати мало морала у политику.

То је једини пут опоравка земље који ће сигурно дуго трајати.

Михајловић: Не бих ништа претпостављао, видећемо како ћемо проћи. Не мислим да би сад био излаз да уопште не идемо пред УН, да уместо тога распишемо изборе у Србији па ћемо шест месеци тиме да се бавимо, у међувремену прође Генерална скупштина, па ћемо ми после, као нова влада да кажемо – е, ми сад ово све одбацујемо. Мислим да је то бављење самима собом, а не државом.

Јовановић: Нажалост, не очекујем ништа од Генералне скупштине и мислим да објективно и не треба ништа очекивати.

Политика: Значи ли то да не треба ни да идемо на Генералну скупштину?

Јовановић: Треба озбиљно размислити како даље, то је њихова стратегија, две године су је водили сами, показала се неуспешном и плашим се да ће и даље бити неуспешна. Што се тиче неке даље борбе, Србији су потребне револуционарне промене – да се промене елите, да дођу нови људи, да се врати мало морала у политику. То је једини пут опоравка земље који ће сигурно дуго трајати.

Политика: Данас се састају министри спољних послова ЕУ који ће, како је најављено, изразити спремност да помогну дијалог Београда и Приштине? Да ли Србија треба да прихвати тај дијалог?

Главни разлог што смо кренули путем саветодавног мишљења је што нисмо хтели да се замерамо земљама ЕУ. Јер је парола да ЕУ нема алтернативу била изнад пароле да Србију треба бранити. И у томе је главна замка ове владе. Да ћемо се за КиМ искључиво борити мирним и дипломатским средствима, није требало рећи. Нарочито ако заиста намеравате да се заиста борите дипломатским средствима. То је озбиљна грешка.

Михајловић: Треба најпре да видимо каква ће понуда да буде. Србије је спремна на дијалог, али су још отворена питања с ким ћемо разговарати и о којим питањима. Видите да сада постоји интенција САД и Приштине да се расправља само о техничким стварима. О којој год техничкој ствари да почнете да причате врло брзо ћете доћи до суштине, односно до питања статуса. За Србију то није прихватљиво, ми хоћемо искрен дијалог у коме бисмо решавали крупна политичка, али и крупна животна питања која обухватају проблем 200.000 расељених, 40.000 уништених или узурпираних станова или кућа косовских Срба, 40.000 радних места која су Срби тамо изгубили, проблеме несталих, ратних злочина…

Јовановић: Хајде да сачекамо закључак шефова дипломатија ЕУ, мада не треба очекивати много. Наравно да неће бити речи дијалога о статусу Косова. Самим тим не видим шта ту може бити прихватљиво за Београд, али хајде да сачекамо.

Текст преузет из листа “Политика”, 26. 7. 2010.

Милош Јовановић је члан Управног одбора Фонда Слободан Јовановић

Ганди

Бранко Радун: "Оне политичке снаге које имају дефинисане политичке ставове и патриотски су оријентисане, имају проблем да свој програм јасно артикулишу и да га успешно предоче јавности."

Сви смо сведоци како се домаћа политика срозала на политикантско преживљавање, ситну шићарџијску трговину и маркетинг који све мање има везе са животом. Ситни лични групни и партијски интереси, потпуно доминирају политичким животом. Скупштина се дефинитивно претвара у пијацу, нарочито после одлуке Уставног суда којом се отвара могућност да сваки посланик слободно располаже својим мандатом, а то значи да њиме може да тргује. Демократија се код нас показала у најгорем облику кроз штеточински савез тајкуна и корумпираних политичара, наравно под контролом Великог Брата. Такав политички систем одговара највише онима којима је корупција занимање, а колаборација опредељење. Последица тога је сиромашење и слабљење земље, нестанак домаће индустрије, распродаја државе и привреде. Нашим „лидерима“ ситна партијска надигравања око преосталих ресурса на домаћем „буњишту“ потпуно скрећу пажњу са политике која би требало да има некакву стратегију и било какву визију.

Трајна идеолошка опредељења

Данас кад је свима јасно да од нашег уласка у ЕУ нема ништа актуелни режим и даље понавља старе мантре јер „нема алтернативу“. То је заиста неморално замајавање јавности. Драгомир Анђелковић је рекао да „неке странке имају чврсте политичке принципе, а немају никакав маркетинг, док су друге на маркетиншком пољу ефикасне, а при том немају трајна идеолошка опредељења“. Под првима је подразумевао неке опозиционе и патриотске странке, а под другима странке владајуће коалиције, пре свега ДС и Г17.

Проблем српске политике, а нарочито владајућег режима оличеног у ДС-у јесте недостатак не само принципа у политици, већ и моралног интегритета и јасних ставова иза којих се стоји. Тако имамо ситуацију да се већи број странака, а нарочито ДС, не изјашњава јасно о неким виталним питањима: попут нашег уласка у НАТО, о томе како реаговати на сецесију Косова кад нас Запад условљава, о томе шта сада кад нема више европске перспективе или пак о гушењу Републике Српске.

Оне политичке снаге које имају дефинисане политичке ставове и патриотски су оријентисане, имају проблем да свој програм јасно артикулишу и да га успешно предоче јавности

Иако се неке владајуће странке декларишу као левичарске, до сада нисмо уочили ни у равни ставова, а камоли у одлукама јасну идеју о социјалној политици у времену када више од милион људи тавори у беди и незапослености. О „европској будућности и социјално одговорној влади“ данас се много ни не говори. Све био је само предизборни маркетинг.

Тако је српска политика постала доминантна комбинација бучног предизборног маркетинга и постизборних марифетлука којима се фалсификује и онако медијски изманипулисана воља грађана. Владајућа коалиција добила је већину што захваљујући медијској кампањи у којој се инсистирало на отварању нових радних места (фамозни Фијат), што захваљујући причи о европској будућности (и лобирањем тајкуна и амбасадора), а не на промовисању статута Војводине који федерализује земљу, не на толерисању сецесије Косова (Еулекс, појављивање на међународним конференцијама заједно са представницима „државе Косова“), не на промоцији српске геноцидности кроз резолуцију о Сребреници и путем медијских кампања, а не на промовисању геј параде.

Ој чаршијо на све четири стране

Поједине странке које имају јасне ставове у вези са неким питањима, немају већу подршку јавности. Са друге стране, неке друге странке, било да су на власти или у опозицији, које имају јако медијско присуство, заправо и не износе своје ставове о кључним питањима од националног значаја, а рејтинг им је висок (ДС и СНС). Ове странке очигледно сматрају да је у овом тренутку пробитачније не дефинисати ставове о горућим проблемима, те да неизјашњавање о кључним питањима води већем рејтингу, пошто су тада оне прихватљивије свима.

Странке које тренутно имају највећи рејтинг (ДС и СНС) уопште не дефинишу своје ставове о горућим проблемима, сматрајући да је неизјашњавање о кључним питањима пробитачније, и да су тако прихватљивије свима.

Већини је јасно шта, рецимо, ДСС или ЛДП мисле о НАТО-у, о услову да је за улазак у ЕУ потребно „испоштовати“ сецесију Косова, о томе какав је став око деградирања позиције Републике Српске у БиХ, или пак о „протурској“ политици председника Тадића и министра Јеремића. Од других странака тешко можемо чути јасне ставове о овим питањима. Све је то у стилу „може да буде, а не мора да значи“; често један њихов политичар говори једно, а други друго – један се обраћа западним менторима, а други настоји да подилази домаћој јавности. На пример, из исте владајуће ДС номенклатуре министар Шутановац отворено лобира за улазак у НАТО, а министар Јеремић и даље говори, додуше све ређе, о неутралности Србије. Стога би се могло рећи да владајућа странка, па и влада, не да нема јасне ставове о неким питањима, већ су често њихове изјаве противречне, срочене по принципу: „ој чаршијо на све четири стране“.

ДСС има веома јасне принципе када је реч о готово свим питањима од националног значаја, али је њихова патриотска прича у потпуној дефанзиви, не успева да привуче младе, те да се наметне као аутентична, реална и модерна

Са друге стране, оне политичке снаге које имају дефинисане политичке ставове и патриотски су оријентисане, имају проблем да свој програм јасно артикулишу и да их успешно предоче јавности. Патриотска прича је у потпуној дефанзиви, не успева да привуче младе, те да се наметне као аутентична, реална и модерна. То „модерно“ је сасвим препуштено „проевропској страни“, која је у суштини медијски маскирана колаборација и корупција. Но, патриоте очигледно немају довољно медијске снаге и вештине да већ еродирану „евроутопију“ сруше и наметну став да заправо „Србија нема алтернативу“. Тако имамо привидни парадокс да европска фатаморгана и даље има хипнотичку моћ иако су из ЕУ стигле јасне „пророчке поруке“ да нам тамо нема будућности. Наравно да у условима постмодерне окупације оне политичке снаге које су миљеници Запада имају и сву логистику, многоструко веће ресурсе на располагању, па да је то део објашњења зашто је код нас тако ретко присутан „глас народа“ у медијима и политици.

Но, то не значи да се на том пољу не може остварити значајан помак. Управо су порази и понижења која проживљава наводно проевропска влада (а заправо суштински колаборационистичка) кроз наметање толерисања сецесије Косова, јавног понижавања председника Србије у Сребреници, доласка до ћорсокака европута и окретање „нашим историјским пријатељима Турцима“ – довољан предуслов за заокрет у политици. Уз велику економску кризу која је нека врста чистилишта, могућност за самоосвешћивање још је већа.

СРС и ЛДП такође шаљу јасну поруку својим бирачима о кључним питањима за друштво, али су радикали слабо присутни у медијима, док је програм чедиста отворено колаборационистички.

Србија је до сада била талац шарене лаже „евроинтеграција“ ради којих је била спремна да жртвује своје виталне и реалне интересе. Данас се ствара шанса да се реалније сагледа ситуација и да се окрене нови лист. Само они људи и народи који се ослободе илузија о себи и свету, могу реално сагледати ситуацију, вратити се себи и кренути напред у извеснију будућност.

Магазин “Печат”, бр. 124, 23. 7. 2010.

]]> http://www.slobodanjovanovic.org/2010/07/26/branko-radun-grehovi-i-greske-srpske-politike/feed/ 0 http://www.slobodanjovanovic.org/2010/07/26/branko-radun-grehovi-i-greske-srpske-politike/