Јан Банкрофт: Неопходно је да све стране истраже своје историјске роле и одговорност - не само током раних 90-их, већ и дубље у прошлости ...

Три коинцидирајућа случаја - уводно излагање Радована Караџића пред међународним трибуналом, хапшење Ејупа Ганића у Лондону и исмевање Бернара Кушнера у одговору на питање новинара поводом навода о трговини људским органима - још једанпут су илустровала сталне тензије између потребе да се, с једне стране, признају сви злочини почињени у бившој Југославији, и, с друге стране, перцепције о релативизацији тих злочина.

Ни теорија ни пракса не допуштају јасно решење за превазилажење тих дилема, али трансформација сукоба захтева разводњавање колективизације кривице да би се превазишла међуетничка парализа и спречило да индивидуалне жртве не добију право на правду само због свог етнонационалног идентитета.

Ганић, ратни члан председништва Босне и Херцеговине, ухапшен је на основу српског налога о екстрадицији због оптужби за ратне злочине у вези са убиством 42 војника током напада на конвој УН са војницима ЈНА. Притварање Ганића је изазвало бесне реакције с разних страна.

Харис Силајџић, бошњачки члан председништва БиХ, брзо је реаговао изјављујући да “то није први покушај да се релативизује и постави једнакост кривица”, док је Кристијан Шварц-Шилинг, бивши високи представник у БиХ описао потез као “покушај да се манипулише историја … који такође одсликава стална настојања Србије да избегне кривицу за злочине почињене током рата и затражи део одговорности од других југословенских република”.

…исто важи и за чланове међународне заједнице, чија улога на Балкану није остала без последица.

Аутори оваквих изјава сматрају да тражити признање злочина против једне стране у сукобу на неки начин служи да се релативизују злочини које је починила та иста страна. Уобичајене дихотомије у рату - “бранитељи” против “агресора”, снаге “добра” против снага “зла” - су, међутим, увек превише површне да би се схватила сложеност једног грађанског рата као што је био онај у Босни и Херцеговини.

Бернар Кушнер, француски министар спољних послова и бивши шеф УНМИК-а на Косову, на питање о трговини људским органима,  одговорио је ватрено, говорећи да “нема жуте куће, нема трговине органима. Људи који тако говоре су пропалице и убице”.

Кушнерова груба изјава је изјава човека који верује да је он сам у исто време и судија, и порота и извршилац, а не човека који би требало да нагласи неопходност пуне и транспарентне истраге.

Превазилажење ових дихотомија захтева да индивидуални злочини и индивидуалне жртве буду признате без обзира на етнонационални идентитет. Не учинити то служи само јачању колективизације злочина и продубљавању етничких подела. Неопходно је да све стране истраже своје историјске роле и одговорност - не само током раних 90-их, већ и дубље у прошлости - да би се избегли изазови историјског ревизионизма.

То исто важи и за чланове међународне заједнице, чија улога на Балкану није остала без последица. Током недавне посете српској енклави Грачаница, Бернар Кушнер, француски министар спољних послова и бивши шеф УНМИК-а на Косову, на питање о трговини људским органима - о чему је прво писала Карла Дел Понте, бивши главни тужилац Хашког трибунала, и о чему управо истражује Савет Европе - одговорио је ватрено, говорећи да “нема жуте куће, нема трговине органима. Људи који тако говоре су пропалице и убице”.

Кушнерова груба изјава је изјава човека који верује да је он сам у исто време и судија, и порота и извршилац, а не човека који би требало да нагласи неопходност пуне и транспарентне истраге.

Међународни трибунал је требало да спречи колективизацију кривице кроз индивидуализацију одговорности и кажњавање за ратне злочине.
Међутим, као што је често и случај на Балкану, пракса није испунила циљ.

Међународни трибунал је требало да спречи колективизацију кривице кроз индивидуализацију одговорности и кажњавање за ратне злочине. Међутим, као што је често и случај на Балкану, пракса није испунила циљ: правда није остала слепа, посебно не по питању етнонационалних идентитета, и многе индивидуалне жртве су остале невидљиве. Само узајамним признањем сваке жртве рата у бившој Југославији, независно од њиховог идентитета, могу да се поставе основе за превазилажење и трансформацију међуетничких подела.

Стална тензија између признања и релативизације - коју је нагласио случај Ганић - доказује изазове на које наилазе они који раде на томе да сви злочини и све жртве буде једнако третирани.

Превод: Фонд Слободан Јовановић

Извор: The Guardian

Пали борци САД пред повратак у отаџбину

Током катастрофалног 20. века, све више становника oвog либерално-демократског света је дошло до следећег закључка: рат се не исплати и обично не успева. Као што је објаснио историчар Џемс Џ. Шихан у својој одличној књизи: „Куд се дедоше ратници сви?” (Where have all the Soldiers gone?), земље које имају највише могућности да користе силу ради спровођења својих политичких циљева, изгубиле су одушевљење за то. Временом су рату окренуле леђа.

Наравно, има и дуготрајних изузетака. Сједињене Америчке Државе и Израел су остали непопустљиви у одлучности да се користе ратом и докажу његову сврсисходност.

Европа је међутим, нешто друго. Европљанима се, још много пре сванућа овога столећа, ратовање сасвим смучило. Промена није била само политичке, већ и дубоко културне природе.

Колевка западне цивилизације - али и инкубатор амбиција које су модерно доба наквасиле крвљу - Европа је постала потпуно очишћена од “вируса рата”. Последица тога је да су данашњи Европљани, ма колико желели да троше паре за осавремењивање војних музеја или одржавање ратних меморијала, постали врло шкрти кад треба сакупити и наоружати војску ради ратовања.

Ова пацификација Европе ће се вероватно показати неповратном. Чак и кад би било могуће поново распалити склоност к рату народа попут Немачке и Француске, на пример, зашто би ма којој нормалној особи то уопште пало на ум? Зашто не дозволити Европљанима да се баве својим вечним пројектом европског уједињења? То их држи даље од несташлука.

Сједињене Америчке Државе и Израел су остали непопустљиви у одлучности да се користе ратом и докажу његову сврсисходност.

Европа је међутим, нешто друго.

Европљанима се, још много пре сванућа овога столећа, ратовање сасвим смучило. Промена није била само политичке, већ и дубоко културне природе.

Последица тога је да су данашњи Европљани постали врло шкрти кад треба сакупити и наоружати војску ради ратовања.

Вашингтону, међутим, тешко пада да прихвати тај изванредан поклон - добијен захваљујући и жртвама америчких војника - Европу која је положила оружје. Уместо тога, све америчке владе су терале, подстицале, наговарале и заплашивале европске демократије да преузму тежи део одговорности у одржавању светског поретка и у наметању либералних правила.

Конкретно, овај покушај потпаљивања ратничког духа Европе дошао је до изражаја у покушају да се НАТО преобрази из одбрамбеног савеза у оруђе за ширења власти. Циљ Вашингтона је следећи: претворити организацију инспирисану хладним ратом, чији циљ је био држати Немце на оку и Русе на узди, а Американце увек на врху, у пост-хладноратовски аранжман у којем ће Европа помоћи у учвршћивању америчког глобализма, али неће, наравно, имати права да ма шта каже кад је реч о формирању америчке политике.

Савезници се нису показали предусретљивим. Истина је да је НАТО порастао - пре 20 година је имао 16 чланица, а данас 28 - али је тај раст спроведен на уштрб кохезије. Некада је НАТО био организација знатних могућности, а данас личи на клуб у који малтене свако може да се учлани, попут недавних придошлица, јаких војних сила -Албаније и Хрватске.

Савезници се нису показали предусретљивим. Истина је да је НАТО порастао - пре 20 година је имао 16 чланица, а данас 28 - али је тај раст спроведен на уштрб кохезије.

Некада је НАТО био организација знатних могућности, а данас личи на клуб у који малтене свако може да се учлани.

Клуб који поставља тако лабаве услове за улазак на своја врата, тешко да може да улије поштовање чак и сопствених чланова. Договорени циљ НАТО-а у погледу трошкова за одбрану, на пример, чини тричава два процента бруто домаћег произвоида. Прошле године, тај услов су, сем САД, испуниле само четири чланице.

Врховни командант савезничких снага за Европу - данас, као и увек, амерички генерал - још увек величанствено председава војним седиштем НАТО-а у Белгији. Па ипак, SACEUR (Supreme Allied Commander Europe) има отприлике истo онолико моћи колико и председник једног универзитета осредње величине. Он није неко ко командује, већ неко ко је приморан да стално мољака. SACEUR, импресивна титула заостала из Другог светског рата, данас је само почасан назив, као што је Елвис „краљ”, а Брус „газда”.

Захтева повећање броја америчких војника у Ираку: Генерал Стенли Мек Кристал

Авганистан нам пружа један од најважнијих показатеља циља којем Вашингтон стреми у настојању да створи нов, снагаторски НАТО. Реч је о одлучујућем испиту после којег ће се знати да ли је Алијанса кадра да се бави мисијама великих размера и ван своје територије. После осам година, резултати су разочаравајући. Мало је било приговора на храброст и оданост војника НАТО-а, а много жалби на њихову малобројност и неадекватну опремљеност. Врло компликован фактор је склоност националних влада да намећу ограничења у погледу начина и места деловања својих снага. Последица свега је - дисфункционалност.

Када је прошле године процурела у јавност чувена анализа ситуације у Авганистану генерала Стенлија Макристала, већина посматрача се усредсредила на његов захтев за повећање броја америчких војника. Он је тим извештајем, међутим, упутио и оштар захтев за промене у међународним помоћним, сигурноносним снагама (МПСС). „МПСС мора да промени своје операционе навике… МПСС мора да промени свој начин деловања”, написао је. „МПСС-ови потчињени штабови ће морати да престану да воде одвојене кампање”. Амерички генерал није у учинку МПСС нашао баш ништа што би било вредно похвале.

Али Макристаловим намерама да поправи МПСС окомито се супротстављају две препреке. Прва је приоритет који европске владе дају политици социјалног благостања, при чему финансирање и оружаних снага пада у други план. Друга препрека је чињеница да европске државе нису нимало вољне да подносе жртве. Зато не изненађује млак и условљен одговор Европљана - пар батаљона овамо, неколико десетина инструктора онамо, понеко креативно рачуноводство да би се избројале јединице , приспеле пре пар месеци - и то је све.

То не значи да НАТО баш ништа не ваља. Он збиља наводи на помисао да је ослањање на Алијансу као снагу која ће помоћи да се, милом или силом, Авганистанци приведу модерности, паметно отприлико исто онолико колико би било паметно очекивати да “рат против дроге” умањи апетит света за разне забрањене супстанце. То се напросто неће догодити.

Макристаловим намерама да поправи МПСС окомито се супротстављају две препреке:

Прва је приоритет који европске владе дају политици социјалног благостања, при чему финансирање и оружаних снага пада у други план.

Друга препрека је чињеница да европске државе нису нимало вољне да подносе жртве.

Ако НАТО има неку будућност, онда треба да је тражи тамо где је и основан: у Европи. Основна мисија НАТО -а да гарантује безбедност европских демократија, није ни данас изгубила ништа од своје релевантности. Иако је совјетска претња нестала, остала је Русија. А Русија, иако више није војна супер ила, не може баш да се сврста као статус кво држава. Кремљ је пун горчине и озлојеђености, чему у великој мери доприноси ширење НАТО-а ка истоку.

Зато нек се НАТО бави тим својим новим (или старим) руским проблемом. Садашњи Европљани - па чак и Европљани који гаје изразиту аверзију према рату - потпуно су способни да организују одбрану потребну за уклањање доста умањене претње са Истока. Зашто онда да грађани Француске и Немачке не гарантују територијални интегритет Пољске и Литваније, уместо што се од Европљана тражи да преузму одговорност на сасвим другом крају света - одговорност коју не желе и не могу да преузму?

Као што је Никсон отишао у Пекинг, као што је Садат одлетео за Јерусалим, као што је Реган закључио да је Горбачов човек другачијег кова, Сједињене Америчке Државе би данас требало да се усуде да учине нешто што је незамисливо: дс допусте да се НАТО развије у европску организацију, којом би управљали Европљани да би служили европским потребама, подржавајући добробит целовите и слободне Европе, више него кадре да се носи са сопственим невољама..

Као и у случају Никсона, Садата и Регана, чим се то буде догодило, сви ће се одједном запитати: како се раније нисмо тога сетили?

Превод за Фонд Слободан Јовановић: Светлана и Светислав Максовић

Оригинал текста на сајту Foreign Policy

Војници НАТО у Авганистану.

Ако ћемо право, Председник није рекао ништа што и њега и нас не окружује. Медији и партије на власти "партнеришу"

Није с разумевањем примљена понуда нашег Председника медијима да буду “партнер демократске власти”. „После дужег времена се појави један критички текст усмерен ка ДС-у и одмах се сазивају конференције где се новинари испитују и држи им се ‘слово’ од стране великих ‘демократа’. Новинари морају да указују на чињенице, а не да пишу у корист власти! Медијски мрак влада!” То је један, од иначе истоврсних коментара на сајту Б92, на којем се углавном сусрећу они којима је Тадић ближи од бар две трећине наших политичких лидера. Има и тврђих порука: „Шта ви себи дозвољавате - не свиђа вам се тон којим је текст написан. Изволите сјахати с власти па пишите критичке текстове до миле воље!” Или: „Медији могу бити партнери само у системима који се заснивају на пропаганди и диктатури! У демократији, медији су слободни, самостални и критични. Тадићу, у каквом сте ви систему на власти?”

Па и болна компарације с недавном прошлошћу којих се партија која преферира евро-будућност грози. Прва: „Овај председник своје странке позива на укидање критике власти, јер то руши стабилност. А која то власт у историји не позива на стабилност? И што је власт гора више позива на стабилност, јединство… Овај предлаже да се ми сложимо, али по његовом… Прави комуниста!” Друга: „Избори 2012, а он на власти до 2020? Нисмо ваљда луди да им дозволимо, иначе све досад је било мед и млеко, а ова година биће тешка…!” Трећа: „Ово је невероватно. Ни Јосип Броз није правио веће планове од петогодишњих, а овај прави двадесетогодишњи…”(са сајта „Преса”)

Углавном је нејасно како је високо вођство ДС-а овако незграпно ушло у клинч с медијима и тако се изложило згражавању јавног мнења, које стално има дремајући гард.

Углавном је нејасно како је високо вођство ДС-а овако незграпно ушло у клинч с медијима и тако се изложило згражавању јавног мнења, које стално има дремајући гард. Нити је проф. Мићуновић човек без искуства, нити је „политком Партије” (како ју је назвао један колега) Нада Колунџија жена искрених излива осећања (jедино госпођа Чомић уме да се понаша као разредни старешина кога не може занимати шта мисле они из задњих клупа). Чудно. Можда људи у „медијском мраку” изгубе осећај за простор и сензибилност за одмереност. И откуд сад одједном „преломни тренутак у односима медија и Парламента”? Шта би се ту могло преломити? Кад би се странке из владајуће коалиције другачије односиле према Парламенту ту би се свакако уселило више демократске атмосфере и више закона који би имали везе с стварношћу него што сада личе на „шпанске кошуље” које се овде шију, а креиране су негде тамо. То што се Председник понео као ватрогасац није новост у његовој роли. Него, чудно је што му је уместо воде у прскалици - материја за распаљивање ватре. „Шта му би?”, питају се људи.

Меркур Галан (Mercure Galant), француски часопис основан 1672. године.

Додуше, ако ћемо право, Председник није рекао ништа што и њега и нас не окружује. Медији и партије на власти „партнеришу”, итекако. Стара прича о новинару као слободно-мислећем бићу одавно живи само у миту и изузецима. „Партнерише” се, наравно, са људима који знају то да цене - са власницима. Зар није Мардок јавно саопштавао за кога ће његови медији навијати у предизборној кампањи у Енглеској? Код нас су мардоци углавном анонимни, па се и не изјашњавају јавно. Али да се изјашњавају, у то нема сумње.

Јесте, што се тиче „класичног” разумевања улоге медија у демократским друштвима, ови наши грађани који „каче” своје поруке по електронским огласним таблама - без сумње су у праву. Историја је то добро просејала и успоставила ред. У једној доброј „Друштвеној историји медија” (аутори Бригс и Берк, издање „Клио”, Београд, 2006) могу се наћи два примера који јасно илуструју релацију. Један пример је - партнерски. Француски часопис Меркур Галан (Mercure Galant), основан 1672. године, водио га драматург Жан Доно де Визе, „махом (је) похвално приказивао поступке Луја XIV и победе његових трупа. Због те врсте пропаганде, уредник је од владе добио значајну пензију.” Други пример је - независни. Енглески часопис Спектејтор, почео да излази 1711. године, и „поноси(о) се својом независношћу. Сврха назива овог часописа је била да нагласи његово удаљавање од партијских политика и жеља уредника да борбу посматра а не да у њој учествује.” Историја медија је, претежно, подржавала овај други модел, а и кад се први легализовао углавном је бивао презрен. Међутим, ово је XXI век и поглед уназад, упркос миту о новинарској независности, открива да су многи „спектејтори” знали да „продају веру за вечеру”.

Године 1973. само је 15 одсто одговорило да готово нимало не верује штампи, а тај је проценат од тада прешао 40 одсто.” Факта се односе на сам крај XX века.

Почетком XXI века неповерење и даље расте.

Председник ДС-а је, подсећамо, на седници Главног одбора у Старој Пазови, рекао:”Без медија не можемо да креирамо развој друштва. Нама је потребна сарадња са медијима да бисмо послали поруку грађанима, због чега у овом тренутку тешко живе и каква им је перспектива.” Зачуђујуће прецизно!

Партија може тако утилитаристички да гледа на све друштвене вредности. То се обично јавно не прича, али се настоји чинити. Она има свој, партикуларни интерес. У овом случају „мало компликује ствар” што је председник ДС-а и председник државе. А обавезе човека у тој улози не би смеле да се поводе за партикуларношћу. Једном је председник Врховног суда САД-а Ворен Бергер у судском налазу написао: „Одговорна штампа је без сумње пожељан циљ, али њена одговорност није прописана Уставом и, попут многих врлина, не може се озаконити.(…) Новине су више од пасивне утичнице или проводници вести, коментара и реклама. Избор материјала који ће ући у новине (…) представља ауторитет и суд уредника на делу.” Написано 1974. године.

Спектејтор (Тhе Spectator), енглески часопис, почео да излази 1711. године.

Наравно, да је и у Америци било и пре и после ових речи разних „партнерстава” с медијима. Али, прво, углавном се тим нико не хвали. А друго, то извесно носи тешке последице и по медије и по демократију. „На пример, на питање колико верују штампи, 23 одсто испитаника је 1973. године одговорило да јој веома верује… Већ крајем деведесетих, само један од десет испитаника рекао је да веома верује штампи. И обрнуто: 1973. само је 15 одсто одговорило да готово нимало не верује штампи, а тај је проценат од тада прешао 40 одсто.” Факта се односе на сам крај XX века. Почетком XXI века неповерење и даље расте. И то упркос томе што у Етичком кодексу друштва професионалних новинара стоји: „Новинари не треба да имају обавезе према било каквим интересима, осим према јавности да буде обавештена.”

У земљама које су прошле транзицију и које су неумерено много очекивале од „слободе штампе” резултати се, наравно, тешко могу упоредити са „колевкама демократије”. За саму дијагнозу стања (пре)узећу речи проф. Стјепана Маловића да смо се „ми изборили за слободу медија, а изгубили смо независност новинара”. Звучи као некадашњи Минимаксов „виц без везе”, али белодано је сваком ко скине црне наочаре с очију да „све благодети слободе медија, за које смо се у задњих петнаестак година доста дуго и доста напорно борили, сада уживају власници”. Професор предајe журналистику у Задру и Дубровнику, али као да прича о Београду, Новом Саду или Крагујевцу.

Процес претварања тзв. слободних новинара у најамнике у Србији је достигао сасвим озбиљан ниво.
Све што би могло да подражава то слободно деловање, данас се или бави другим послом или је друштвено маргинализовано.
Уопште, одумире идеја о слободном новинару.
Ради се по наруџбини.
И уче се новинари да је рад по наруџбини једино што се од њих очекује.

Кад погледате под „партнер” у речницима страних речи нађе се да би, за овај повод, најбољи синоним био - компањон. Кога би политичари данас у медијима налазили за компањеросе? Логично, најмање бедне новинаре, ту и тамо уреднике, а пре свега власнике. Процес претварања тзв. слободних новинара у најамнике у Србији је достигао сасвим озбиљан ниво. Кад је пре нешто више од годину дана умро Богдан Тирнанић, Београд и Србија су се и симболички опростили од ере тежње ка слободном новинарству. Све што би могло да подражава то слободно деловање, данас се или бави другим послом или је друштвено маргинализовано. Уопште, одумире идеја о слободном новинару. Ради се по наруџбини. И уче се новинари да је рад по наруџбини једино што се од њих очекује. Недавно сам разговарао с новинарком из једног студентског медија. Дошли смо до чињенице да они могу „сасвим слободно да раде своје прилоге, само да се никако не баве политиком”. Чиме су се млади новинари у време „Титове диктатуре” бавили него политиком? „Јуриш на небо” је био једини смисао тог ангажмана. Зато су их читали и новинари из „великих медија”. Тако су били селектовани за „велике редакције”. Није ваљало ако се „претера”. Следиле су смене уредника, чистке, притисци Комитета. Али, биле су то „часне ране јуначке”.

Кад је умро Богдан Тирнанић, Београд и Србија су се и симболички опростили од ере тежње ка слободном новинарству.

Данас више нема „ни чојства, ни јунаштва”. Сваки ризик је, просто речено, глупост. „За идеале гину будале”, више не звучи нимало субверзивно. Постигнут је идеал из Балашевићеве песме: сви су постали као Бане, добри син. Нација се сасвим прикључила друштву Великог брата: „Права моћ, моћ за коју се ми морамо борити и дању и ноћу, није моћ над стварима него над људима. Моћ се састоји у томе да се људски дух разбије на комаде а потом састави у жељени облик. Да ли ти сад бива јасно какав свет ми стварамо.” Како су само ове Орвелове речи пре три деценије деловале застрашујуће! А данас нам је Велики брат добри комишија из сигурне куће с телевизије. „РАТ ЈЕ МИР. СЛОБОДА ЈЕ РОПСТВО. НЕЗНАЊЕ ЈЕ МОЋ.” Кога то још данас скандализује. Једино можемо да додамо: ЛАЖ ЈЕ ИСТИНА. Радити са Великим братом је част. И једино се исплати. Само ће будала данас пожелети да буде слободни новинар.

Једино је чудно што је Председнику излетело то „партнерство”, кад и он као и сви ми зна да „компањона” има и да криза на том плану није на видику. Напротив, Велика рецесија поспешује партнерства. Партнерства за друштво Великог брата. Али имамо ми ту још да учимо. И те колико. А они писци отровних коментара на сајтовима, углавном анонимни, само су ванбрачна деца оног неверног Винстона Смита из „1984″. И кад једном схвате да живе у заблуди остаће им или да се повуку у сиву масу или да пођу стопама „оца” у неизвесну будућност. Орвел нам је најавио Великог брата, али је оставио и извесну наду. За оне који не успеју да постану компањони!

Да ли је мудро прихватити емотивно уклапање у хладан механички процес: Сцена из филма "Метрополис", Фрица Ланга

Бранко Радун: Ако се не пружи довољно информација и јаких аргумената у прилог одлуци Синода, део црквене јавности ће постати склон објашњењу да је свему узрок антиекуменизам епископа Артемија и његово противљење доласку папе у Србију.

Разрешење епископа Артемија над управом Епархије и догађаји који су следили збунили су и поделили јавност. Много медијског дима нам говори да ту има и „политичке ватре”, то јест нечијих закулисних интереса.

Свему томе су здушно и пристрасно кумовали и неки „проевропски” медији и политички центри. Све ово је била и прилика за обрачун са „непослушним епископом”. Због значаја позиције црквеног вође Срба на Косову и изабраног тајминга, готово је извесно да су кампању инспирисали и неки центри ван земље, са циљем да се на том простору ослабе српске позиције и да се коначно прихвати ,,независност Косова”. У тим стратешким играма око Косова Српска црква је колатерална штета. Но за кругове који традиционално негују анимозитет према СПЦ-и ово је шанса која се не пропушта за рушење ауторитета једине преостале институције којој Срби верују.

Сва је прилика да ни у врху Српске цркве нису били свесни у шта се упуштају око разрешења епископа Артемија и какве ће последице то имати. Ова одлука је донела немиле сцене сукоба, тешке унутрашње расправе и смутње. Врх СПЦ-е у оваквим изазовним догађањима делује прилично неодлучно и у медијима реагује споро и неадекватно модерним временима. Тај простор наравно користе они који нису баш наклоњени Цркви и традицији.

Све ово што се дешава може довести до тежих последица по Цркву и народ на Косову и другде. Црквена и ванцрквена јавност тражи објашњење онога што се дешава. Многи схватају да се епископ Артемије својим радом замерио и албанским наркокартелима, америчким стратезима и српским политикантима, али са друге стране желе да разумеју одлуку Синода СПЦ-е којом се жели ,,завести ред” у овој Епархији.

Осећа се потреба за јачим лидерством у цркви, не додуше у смислу ауторитарне централизације какву има католичка црква, али ипак у смислу јединственијег и ефикаснијег деловања.

Исто тако ово нам показује и да се држава, медији и странци мешају у међуцрквене односе са лошим намерама.

Ако се не пружи довољно информација и јаких аргумената у прилог одлуци Синода део црквене јавности ће постати склон објашњењу да је свему узрок антиекуменизам епископа Артемија и његово противљење доласку папе у Србију. Они који на ствар гледају ,,световним очима” биће све више уверени да је реч о склањању ,,непослушног епископа”, јер је епископ Артемије познат као критичар српске политике у вези са Косовом, као и препрека америчком плану за ,,легализацију” сецесије Косова.

На основу ове опасне ситуације у којој се нашла СПЦ јасно је да је потребно много више отворености према црквеној и ванцрквеној јавности, али и много више дијалога унутар црквених кругова око неких питања (о литургији, о односу према Ватикану, о ,,кадровским питањима”). Осим тога осећа се потреба за јачим лидерством у цркви, не додуше у смислу ауторитарне централизације какву има католичка црква, али ипак у смислу јединственијег и ефикаснијег деловања. Исто тако ово нам показује и да се држава, медији и странци мешају у међуцрквене односе са лошим намерама.

Не улазећи у неправилности пословања Епархије, која ради у условима окупације, морамо се запитати како се таква ревност медија не види кад су у питању министарства, јавна предузећа или агенција за приватизацију, где би се могло наћи много више од тога да је неко себи уплатио неколико година радног стажа.

Српска црква никада није била клерикална као католичка, иако јој то неки кратковиди и злонамерни пребацују, али је у добрим временима гајила добре партнерске односе са државом илити ,,симфоничне односе на ползу народа”. Цркви као јединој институцији која има ауторитет је потребна подршка државе и друштва, а не страначка мешетарења и медијска подметања која нас све заједно представљају у најгорем светлу.

Уместо да политичка и интелектуална елита помогну Цркви, која не само на Косову и Метохији, већ и на другим просторима па и у дијаспори, једина окупља наше људе, неки у Цркви виде још један конкурентски ,,центар политичке моћи и утицаја”, а други, што је још горе, препреку на светом путу ,,европеизације” Србије.

На крају, јасно је и то да је Артемије омекшао став о Косову и НАТО-у, сигурно не би имао против себе медије и политичке моћнике. Не улазећи у неправилности пословања Епархије, која ради у условима окупације, морамо се запитати како се таква ревност медија не види кад су у питању министарства, јавна предузећа или агенција за приватизацију, где би се могло наћи много више од тога да је неко себи уплатио неколико година радног стажа.

Политички аналитичар

Политика, 9. 3. 2010.

Милош Јовановић: Констатовати наш суноврат није довољно. Неминовно се поставља питање како су људи који до те мере урушавају државне темеље уопште дошли на власт и још се на власти одржавају?

Из дана у дан слушамо информације које су за сваког човека, још увек заинтересованог за судбину сопственог народа и државе, застрашујуће. Из прошлонедељног узорка вести можемо на пример сазнати да је актуелни председник републике изјавио да би усвајање скупштинске резолуције о Сребреници ојачало кредибилитет Србије. Неко би се ипак, могао упитати какав уопште кредибилитет може имати држава која није способна да заштити своју територију и своје грађане и шта ту може променити један апсолутно неморалан чин издвајања жртава једних у односу на друге? Такође смо чули прошле недеље да је неколико страних земаља одлучило да преко својих амбасада у Београду оформи неформалну групу под називом „пријатељи Санџака” која би помагала том делу Србије. Неко би опет могао помислити да таква иницијатива у потпуности излази из уобичајене дипломатске праксе и да представља класичан вид мешања у унутрашње послове једне државе. С обзиром на наша досадашња искуства са разним сецесионистичким покретима, могли бисмо се запитати и да ли је таква иницијатива добронамерна? Чули смо коначно и да влада Војводине захтева разговоре са председником владе Србије ради боље расподеле средстава из националног инвестиционог плана. Неко би се и овде могао упитати зашто су једној невеликој држави уопште потребне две владе?

ПОИГРАВАЊЕ СА ДРЖАВОМ

Слична питања међутим у овој земљи скоро да више нико не поставља. А ко би и могао? Актуелна власт, са председником републике на челу, управо је та која се овом државом из дана у дан поиграва и која са неизмерним талентом урушава саме темеље српске државности. Иако изгледа невероватно, актуелна власт је директан саучесник у сецесији дела државне територије. Она је та која је дала легитимитет европској мисији ЕУЛЕКС на Косову и Метохији и потом бесомучно лагала да се ради о једној статусно неутралној мисији. Да ли је потребно понављати да мисија, чији је експлицитни и званични задатак да помогне сецесионистичким властима у изградњи „правне државе”, по дефиницији не може бити „статусно неутрална”. Лаж о ЕУЛЕКСУ је једнака лажи која гласи да су европске интеграције и сецесија Косова и Метохије два одвојена питања. На срећу, разни европски званичници су ту да нас подсете да у ЕУ нећемо ући док не будемо нормализовали наше односе са Косовом у духу добросуседства. Ова је власт омогућила и опскурним аутономашима да приону изради статута наше северне Покрајине. Ови су то брже боље искористили и у статут унели одредбу по којој Војводина представља „саставни део јединственог културног, цивилизацијског, економског и географског простора Средње Европе”, тек толико да сви они који су наивно мислили да је Војводина саставни део Србије схвате да су били у заблуди. Иако је ова одредба избрисана приликом „правно-техничке” редакције Статута, она указује на намеру са којом је Статут писан као и правац за будућност. Ово је и Влада која промовише спољну политику која се, ослањајући се на све (фамозна четири стуба), у суштини не ослања ни на шта и представља чисту бесмислицу. Коначно, ово је власт која је обећавала хиљаде нових радних места, милијарде евра страних инвестиција и бесплатних акција за грађане.

Само народ који је уморан и који је изгубио сваку амбицију може изабрати председника каквог данас имамо.

Сасвим логично, резултати су поражавајући. Другачије и не може бити када државу воде људи без идеје и визије и када се државотворна мисао сведе на јефтину, и сада већ помало отрцану, фразу по којој ЕУ нема алтернативу. Констатовати наш суноврат није, међутим, довољно. Неминовно се поставља питање како су људи који до те мере урушавају државне темеље уопште дошли на власт и још се на власти одржавају?

Лаж о ЕУЛЕКСУ је једнака лажи која гласи да су европске интеграције и сецесија Косова и Метохије два одвојена питања.
На срећу, разни европски званичници су ту да нас подсете да у ЕУ нећемо ући док не будемо нормализовали наше односе са Косовом у духу добросуседства.
Ова је власт омогућила и опскурним аутономашима да приону изради Статута наше северне Покрајине.

У ВРЕМЕНУ КОЈЕ ИСТОРИЈА НЕ ЗАПИСУЈЕ

Често се каже да народ има власт какву заслужује. Ова тврдња је само делимично тачна. Делимично, јер не узима у потпуности у обзир узајамно деловање које се непрестано одвија између једног народа и његове елите. Ако је тачно да народ бира своје политичаре, тачно је и да политичка елита може обликовати расположење народа. Проблем се јавља када настане историјски тренутак који истовремено избаци на површину један уморан народ и једну недораслу елиту. То је управо феномен који нам се догађа последњих година и чију кулминацију данас доживљавамо. Наиме, колико је очигледно да нам државу воде дилетанти, толико је и неспорно да су грађани ове земље данас уморни, дезоријентисани и делимично равнодушни према основним националним питањима. У таквим околностима, не треба да чуди што имамо власт какву имамо. Само народ који је уморан и који је изгубио сваку амбицију може изабрати председника каквог данас имамо. Само дезоријентисан народ може поверовати да компромиси са историјском истином и прихватање непостојеће одговорности за југословенску трагедију могу допринети бољој будућности. Само народ без самопоуздања може веровати обећањима о бољем животу који треба да нам обезбеди неко споља, било да је то ЕУ или чак НАТО који се супротно здравом разуму помињао последњих недеља као савез који може допринети економском просперитету.

Данас живимо у временима која историја обично не записује. Исувише је малих људи, исувише је мало амбиција, исувише је ничега да бисмо ишта памтили. Срећом, времена су пролазна. Баш као што је узајамно деловање једног народа истрошене националне енергије и једне недорасле елите довело до суноврата који проживљавамо, тако ће и један отрежњени народ и озбиљна политичка елита омогућити препород. Због тога је од животног значаја да данас, када већина политичких странака политику нема, а неке од њих политику чак радикално мењају зарад доласка на власт, на политичком спектру опстану странке које истински баштине државотворну идеју. То је први и нужни услов српске обнове.

Доћи ће нове, мање размажене генерације које се већ навикавају на животну борбу и схватају да се за бољу будућност морамо изборити сами и да нам је нико споља неће осигурати. Схватићемо коначно да нема бољег живота без снажне државе.

Други услов се тиче самог народа. Потребно је наиме да се грађани отрезне и такву политичку опцију у једном тренутку препознају као једину могућу ако желимо да изградимо озбиљан колективни пројекат. Другим речима, потребно је да звони за крај великог одмора на који смо као народ и држава отишли. Наведено отрежњење ће се неминовно десити. Делимично зато што ће катастрофални резултати делегитимисати „рад” и „идеологију” актуелне власти. Делимично зато што ће се временом увидети да живот на Западу нимало не личи на живот из телевизијских серија. Делимично зато што ће доћи нове, мање размажене генерације које се већ навикавају на животну борбу и схватају да се за бољу будућност морамо изборити сами и да нам је нико споља неће осигурати. Схватићемо коначно да нема бољег живота без снажне државе. Када ће се тачно ова два услова поклопити, питање је историјског тренутка. Сва је прилика да је он много ближи него што се већини данас чини.

Магазин “Печат”, бр. 104, 4. 3. 2010.

Милош Јовановић је члан Управног одбора Фонда Слободан Јовановић

Дамир Мариновић: Српски режим стално наглашава пријатељство са Русијом, подударност интереса и захвалност за принципијелну подршку поводом Косова, а у реалности ради на томе да постане део антируског блока и политике.

Српски режим и Русија - брак из рачуна (све зарад добре удаје)

„Ако Србија жели да уђе у НАТО, мораће да се одрекне Косова, каже представник Русије при Северноатлантској aлијанси, Димитриј Рогозин, … Након тога, Русија ће бити приморана да преиспита свој став према Косову”, јер, како додаје Рогозин, „не можемо бити већи Срби од Срба”.

А убрзо после ове изјаве: Како се само тај Рогозин усуђује да уцењује Србију?! То је то… Руси су само још једном показали право лице… и каква су нам то „браћа”. Ма нико се са њима није усрећио! Тито је рекао Русима не, можемо и ми! Све у свему, ово смо сво време и знали. Али сад су нам, коначно, отворено и признали; показали своје лице…Ово је само делић медијске буке који је протутњао јавном сценом Србије.
И наравно, знали смо да другосрбијанска тирада може да почне. Већина трезвених људи, могла је и очекивати овакву реакцију. Но не сећам се такве реакције када су нам званичници држава чланица ЕУ-е и сами ЕУ- званичници, на не баш суптилан начин, указали на чињеницу да није могуће да Србија постане чланица ЕУ-е ако „не развија добросуседске односе”. То су, изгледа, наша квази-елита и прозападни медијски циркус пречули, заборавили и игнорисали.

Рекло би се да се Влада, у неку руку, према Русији понаша као данашња Црна Гора према Србији. Декларативно, ми смо најближи једни другима, јер делимо заједничку прошлост, културу и историју. Али, када погледамо конкретне спољнополитичке потезе, видимо да не само да нису у складу са речима, него су у потпуној супротности. У случају Црне Горе, то је „прозелитизам” доказивања западним менторима своје подобности. Ту подобност прокламују кроз признање непостојеће државе Косово, слање амбасадора, лицемерног придиковања, а да то све раде, тобож, за добро Србије. С друге стране, имамо српски режим, који стално наглашава пријатељство са Русијом, подударност интереса и захвалност за принципијелну подршку поводом Косова, а у реалности ради на томе да постане део антируског блока и политике. Како другачије тумачити изјаве да нас Русија подржава не само у „светом гралу” режима, чланству у Европској Унији, него и у нашим тежњама ка НАТО-у.

Ретка дрскост и безобразлук виђен у изјавама српских званичника, посебно министра Шутановца, је и тврдња да, тобоже, Русија не би имала ништа против Србије у НАТО-у.

Прво, иако руски званичници до сада нису ставили озбиљну примедбу на режимску идолатрију ЕУ-е, нико ме не може убедити да Руси истински гаје симпатије према тој идеји. Пост-лисабонска Европа још више ограничава маневарски простор у вођењу спољне политике њених чланица. А пошто ни данас спољна политика Србије није независна , а да и не причамо колико тек не би била ако би била део једне такве интегрисане заједничке спољне политике, Србији, као потенцијалном члану такве уније, не предстоји ништа друго него да буде само привезак једне доминантно, и у најмању руку, неблагонаклоне политике према Русији. А замислите само реакцију Американаца и ЕУ-е када би објавили да, не дај Боже, улазимо у војно партнерство са Русијом. Не верујем да би нас широких руку још чекали за улазак у ЕУ-у. Отуда следи једноставан закључак: Русија нема никакав интерес да види Србију у ЕУ-и, штавише, то би био још један губитак и пораз руске спољнополитичке позиције и стратегије.

Бајковите приче о томе да ћемо уласком у НАТО сачувати Косово, не само да су на нивоу политикантског аматеризма, него и на ивици разума.
Па зар стварно неко озбиљно мисли да ће НАТО, који нас је бомбардовао зарад сопствених интереса на Косову и Метохији, неким чудом, да нам вратити ову отету јужну Покрајину.

A као ретка дрскост и безобразлук виђен у изјавама српских званичника, посебно министра Шутановца, је и тврдња да, тобоже, Русија не би имала ништа против Србије у НАТО-у. Наравно да је онда онакав ( горе цитиран), оштар и изричит одговор Рогозина, био неизбежан. А при том, Шутанчева апсурдна изјава је у равни изјаве, да, на пример, Палестина нема ништа против да види Израел у Организацији исламске конференције. Бајковите приче о томе да ћемо уласком у НАТО сачувати Косово, не само да су на нивоу политикантског аматеризма, него и на ивици разума. Па зар стварно неко озбиљно мисли да ће НАТО који нас је бомбардовао зарад сопствених интереса на Косову и Метохији, неким чудом, да нам вратити ову отету јужну Покрајину.

Да видимо шта је коначно пресудило да Рогозин да јасан и једносмислен одговор српским властима. Министар одбране, Драган Шутановац каже “да Србија не мора да постане чланица НАТО-а да би била део ЕУ-е, али истиче да је приближавање НАТО-у природан ток ствари”. Прво смо „убедили” Русе да је за њих корисно да виде Србију у ЕУ-и, а већ кад смо у ЕУ-и, „природан ток ствари” нам налаже да будемо члан НАТО-а. Опростите, Руси, али „природан ток ствари” или, академски речено, неумољиви историјски детерминизам (чији иначе нисам велики љубитељ) не оставља нам право на избор. Или како каже брзометно (да не кажем брзоплето) Александар Радић, војни аналитичар: „НАТО нема алтернативу”. Радић још додаје: „До сада смо били уверавани да Москва нема ништа против уласка у Алијансу, а онда смо чули да ће, уколико се то догоди, признати Косово. Јасно је да њен став према јужној Покрајини није принципијелан”. Било би згодно да нас Радић подсети кад нас је то Русија уверавала да нема ништа против Србије у НАТО-у. Ни „магични гугл” му не може помоћи у тој „немогућој мисији”. Ево шта каже руски амбасадор ( ако Радићу није јасно): „Уколико би Србија у будућности постала чланица НАТО-а, да ли би то променило односе са Русијом? - А шта ви мислите? Чланице Алијансе преузимају на себе правне обавезе у саставу војног савеза. Неки “регрути” већ су позиционирали себе у истакнуте структуре оружаних снага. Други маштају да преузму елементе система ПРО. Против кога су они уперени? Русија не може, а да не узме ово у обзир”. Шта може бити експлицитније од ове изјаве амбасадора? Паметном не треба много, а неразумном, ето изјаве Рогозина.

Треба напоменути да нова руска војна доктрина, по први пут, изричито помиње експанзију НАТО-а као директну опасност по безбедност Русије.

Нo, да још мало цитирамо  Шутановца: „Ако се питамо да ли је НАТО добар за Србију, можда је право питање да ли је боље да некретнине у Србији вреде више или мање, да Србија има бољи или лошији кредитни рејтинг, да смо интегрисани лидери у региону или изоловано острво”. Логика Шутановца у којој он види примарну везу између чланства у НАТО-у и цена некретнина и кредитног рејтинга је кратковидо-вулгаризовани економски приступ комплексном проблему, или примитивна варијанта „кост-бенефит” анализе, којом се толико обилато користе НАТО симпатизери. На жалост, наша јавност није свесна да би било који објективни академик из области политичких наука рекао да је коришћење „кост-бенефит” анализе, веома ретко примењиво и пригодно за питања безбедности и спољне политике, посебно не у случајевима са сложеним историјским и културним контекстом, а посебно не у виду приземне аргументације Шутановца. Не би ме чудило да у некој наредној мини медијској НАТО кампањи од власти чујемо и директну повезаност између чланства у Алијанси и цене свињске потколенице и висине дечјег додатка. А што се тиче аргумента да, самопрокламовани лидер у региону, Србија, треба да буде интегрисана у доминантну безбедносну структуру; интегрисана или неинтегрисана, далеко смо ми од било каквог лидерства и доминације. Због тога, не видим ништа неочекивано и спорно у изјави Дмитрија Рогозина, јер, једноставно, после потпуног одсуства дипломатског такта са наше стране, пре свега Шутанчевог (не)такта, неминовно до такве реакције морало је доћи.

Зар Руси треба да буду већи Срби од Срба?
Ако нам бомбардовање и окупација НАТО-а није довољна да не размишљамо о евентуалном чланству, шта ће нас онда тргнути?

Треба напоменути да нова руска војна доктрина, по први пут, изричито помиње експанзију НАТО-а као директну опасност по безбедност Русије. У претходној војној доктрини из 2000. године помиње се само генерална и општа формулација „експанзија војних блокова и савеза на уштрб руске безбедности”. У новој доктрини, претња је прерасла у директну опасност, што радикално редефинише односе Русије и Алијансе. Нова војна
доктрина јасније и оштрије дефинише спољне претње, између осталог зато што од једанаест спољних војних претњи, седам је идентификовано да долазе са Запада. У таквом осетљивом тренутку, немајући никаквог осећаја за нове међународне политичке тензије, српски режим на мала врата плански припрема јавност за НАТО чланство, и не само то. Шутановац и њему слични, безобзирно и недипломатски закључују у име Русије, да Руси немају ништа против Србије као чланице НАТО-а (сетимо се само како замерамо Хрватској и Црној Гори придиковање о томе шта Србија треба да ради, а ми исто то практикујемо према Русима). Русији није остало ништа друго него да у складу и сходно својој војној доктрини и основним нормама дипломатског понашања, осуди такво понашање и напомене последице истог. Па заиста, зар Руси треба да буду већи Срби од Срба? Ако нам бомбардовање и окупација НАТО-а није довољна да не размишљамо о евентуалном чланству, шта ће нас онда тргнути? Не очекујмо од Русије да нас призове разуму и објашњава зашто српски национални интерес није улазак у Алијансу. Другим речима, није руски посао да Србији доказује да уласком у НАТО легализује окупацију Косова и Метохије и албанску криминалну клику, као легалну и легитимну власт.

Никакво чудо да се у овој причи нашао и атлантиста Владан Живуловић, који је оценио „да изјаву руског амбасадора при НАТО-у, Дмитрија Рогозина, којом се наговештава могућност да Русија престане да се противи независности Косова уколико Србија одлучи да уђе у НАТО, не треба тумачити као званични став Москве”. Још један, типично прозирљив став Шутановчева типа. Није Русија Србија, господине Живуловићу, па да сваки министар, помоћник, заменик, министарски ћата, амбасадор и аташе „води своју политику” и неодговорно и тврдоглаво одбија било какву кохерентост у примени званичне политике. Изјаве се у озбиљним државама унапред планирају и дубокоумно промишљају, па темпирају. Или, можда, господин Живуловић има директну везу са Путином који се очито брецнуо након ове изјаве Рогозина, па црвеним телефоном позвао Живуловића, узгред извињавајући му се. Заиста нема краја дрскости НАТО хонорараца.

Која је сврха спољне политике и чему служе сусрети са званичницима других држава?

Ако је САД највише заслужна за окупацију дела Србије и кршење територијалне целовитости, дегутантно је причати о томе како је безбедносна сарадња на највећем могућем нивоу.

„Министар одбране Србије, Драган Шутановац, разговарао је данас са делегацијом америчког Сената”, саопштило је Министарство одбране. Како је наведено, на састанку је изражено задовољство нивоом сарадње у области одбране „која представља најбољи део укупних билатералних односа САД и Србије”.

Запитајмо се онда, зашто земље воде спољну политику; зашто у свом саставу имају Министарство за спољне послове и отварају дипломатска представништва у другим земљама? Па управо због тога, да би се решавали међудржавни проблеми и да би се разговарало о њима, а не да се прећутно заобилазе. Управо ово заобилажење проблема, ради наша власт. Шутановац и већина српских званичника у сусрету са земљама, које не само да су признале тзв. независно Косово, него су још биле и иницијатори и креатори те квази-државе, не желе да се баве „незгодним темама и питањима”, што би се рекло девиза им је: “у ћутању је злато”. А ми опет знамо да сусрети са страним државницима постоје да се прича отворено о проблемима и да се разреше несугласице, а не да се заједно са министарским свитама и јагњећим бригадама и дивизијама, причају хвалоспеви другој страни.

Хајде да сад размотримо случај једног много важнијег и опаснијег „пријатеља”. Пријатеља чија свака изјава обилује позивима на сарадњу и партнерство, пријатеља који ретко говори било шта негативно, али у реалности вуче опасне и агресивне потезе на светској шаховској табли.

Такав пријатељ свесрдно подржава сваки анти-руски потез и мобилисање муслиманског света против Русије у региону.

Такав пријатељ покушава завладати петролејским путевима централне Азије и тамо стационирати војне базе.

Такав пријатељ користи сваку прилику да опипа „меки трбух” Русије оличен у Украјини и Казахстану и примени „тиху окупацију” Црног Мора - „геополитичког пупка” где се сусрећу Европа, Кавказ, Централна Азија и Блиски Исток, нафтни и гасни путеви итд.

Можда грешим, али првенствена дужност и одговорност Министарства одбране треба да буде одбрана територијалног интегритета и суверенитета државе. Претпостављам да исто важи и за Србију. Али Шутанчева креативност превазилази устаљене норме. Ако је САД највише заслужна за окупацију дела Србије и кршење територијалне целовитости, дегутантно је причати о томе како је безбедносна сарадња на највећем могућем нивоу.
Сматрам, да је дужност сваког званичника српске Владе, да при сусрету са званичницима оних држава које су признале криминални режим на Косову и Метохији (посебно оних држава које су креирале и спонзорисале читав пројекат), јасно, гласно и оштро изразе противљење таквој политици, уз напомену, да таква одлука озбиљно нарушава билатералне односе. Чак ни режимска, јавно прокламована стратегија, која каже да треба да се боримо за Косово и Метохију „свим дипломатским и правним средствима”, није поштована од стране Шутановца и других министара. Она је прећутно замењена тајном и немуштом стратегијом борбе „понеким дипломатским и још ређе правним средствима”, и то само у изузетним случајевима. Можда искрен и отворен разговор наших званичника неће превише променити антисрпску политику САД-а, али макар им нико неће замерити да не раде свој посао.

Осећај нелагодности због „пријатељског загрљаја”

Хајде да сад размотримо случај једног много важнијег и опаснијег „пријатеља”. Пријатеља чија свака изјава обилује позивима на сарадњу и партнерство, пријатеља који ретко говори било шта негативно, али у реалности вуче опасне и агресивне потезе на светској шаховској табли. Такав пријатељ свесрдно подржава сваки анти-руски потез и мобилисање муслиманског света против Русије у региону; такав пријатељ покушава завладати петролејским путевима централне Азије и тамо стационирати војне базе; такав пријатељ користи сваку прилику да опипа „меки трбух” Русије оличен у Украјини и Казахстану и примени „тиху окупацију” Црног Мора - „геополитичког пупка” где се сусрећу Европа, Кавказ, Централна Азија и Блиски Исток, нафтни и гасни путеви итд.

Да ли треба онда веровати Генералном секретару НАТО-а Расмусену, који каже да „НАТО није непријатељ Русије” и „нова војна доктрина Русије, која ширење Алијансе сматра претњом, не осликава право стање ствари и омета напоре да се побољшају односи НАТО-а и Русије”.

Изгледа, да су Руси упали у замку, па од почетка имају фабрикован имиџ намћора који негативним и агресивним иступима упозорава и прети НАТО савезу, док на другој страни, НАТО и САД остављају утисак помирљивости и позива на пријатељство и сарадњу. Другим речима, у реалности Русија је у дефанзивном положају, али глобални медији, наравно већински Западни, приписали су Русији улогу агресивца. Морам рећи да је Америка вешто изиграла Русију када је показујући „добру вољу”, повукла своје планове о војном штиту у Пољској и Чешкој, да би само после пола године , на мала врата, почела да уговара опаснију стратегију са Бугарском и Румунијом. Успели су да остваре важну психолошку победу, и светско јавно мњење је увелико поздравило мирољубиву и компромисну политику нове америчке администрације. Америка за сада води своју игру на туђем терену, уверава Русију у пријатељске намере док се агресивно примиче и пружа Русији „смртоносни загрљај”.

А ево и једног конкретног примера како из перспективе НАТО-а изгледа то „пријатељство и сарадња”. Од окупације Авганистана, производња опијумског мака је порасла за 4.55 %, од чега 90 % одлази преко централноазијских република за Русију и потпуно подмирује потребе нарко-тржишта. Иако је Русија омогућила НАТО-у транзит кроз своју територију, као и остале врсте помоћи, у име захвалности добила је потпуну незаинтересованост НАТО- трупа за борбу против нарко- картела у Авганистану, правдајући се, тобоже недостатком ресурса. Колико видимо, ресурси им не недостају када је у питању свирепо убијање цивила.

Руска иницијатива за нови Европски уговор о безбедности није наишла на ентузијазам и позитиван одјек међу Западним партнерима ( што се и очекивало). Они једноставно игноришу сваку конструктивну иницијативу Москве, јер им једино деловање у оквиру НАТО-а омогућава неспутану улогу глобалног жандарма. Зачуђујуће је и да ОЕБС, организација која би, ако би заживео такав уговор , играла веома важну улогу и имала већи значај на европској безбедносној мапи, није показала превелику заинтересованост. Да ли можете замислити који су мотиви једне организације која сама себи одриче већу моћ, као и значајнију улогу, и при том показује неку врсту самодеструктивности? Једино логично објашњење је да се ОЕБС, од завршетка Хладног рата, да би преживео и нашао оправдање за своју егзистенцију у новом светском поретку, претворио у прозападну организацију и пуки инструмент НАТО доминације и експанзије. Из тих разлога ОЕБС није спреман да подржи ниједну незападну иницијативу, или предузме сопствену, без мига Западних центара моћи. Један од показатеља је и начин на који „објективни” ОЕБС промовише интересе Запада и албанске клике на Косову и Метохији.

Да закључим: евидентно је да је “Империја” у кризи, и да агресивна експанзија представља додатно утврђивање и цементирање позиција широм планете. Америка схвата да ће економска криза оставити дуготрајне последице на њен међународни положај. Из тог разлога потребно је добро се утврдити и послати поруку свима, да САД не одустају од својих глобалних претензија. Оне су само на тренутак застале, док се поново не консолидује финансијска и војна олигархија у Вашингтону. А онда ће кренути у нове походе који ће коначно заокружити Русију и уништити геополитичке темеље на којима Русија потенцијално у будућности може повратити статус глобалне силе, какву је поседовао Совјетски Савез.
Нисам сигуран да ће се остварити америчке амбиције. Они већ сада озбиљно болују од смртоносног геополитичког синдрома и вируса званог „imperial overstretch”, који ће, највероватније, задати смртоносни ударац посрнулој “Империји”. Политички, економски и војни потенцијал и капацитет САД-а радикално пресушује, тако да је само питање времена када ће се глобалне обавезе, које је Америка преузела на себе, показати потпуно нереалним и неостварљивим.

Јелена Гускова: Данас је проблем Сребренице постао предмет политичке спекулације, у коју увлаче Србе, иако се појављује све више података да је Сребреница испланирана и добро изведена операција западних специјалних служби. Лаж о Сребреници се шири по свету огромном брзином и борити се са њом постаје све теже. Муслиманску верзију жртава нико и не покушава да провери, сви је прихватају као аксиом.

Центар за изучавање савремене балканске кризе Института за Славистику Руске Академије Наука Вам се обраћа у вези са питањем осуде злочина у Сребреници.

Данас је проблем Сребренице постао предмет политичке спекулације, у коју увлаче Србе, иако се појављује све више података да је Сребреница испланирана и добро изведена операција западних специјалних служби. Лаж о Сребреници се шири по свету огромном брзином и борити се са њом постаје све теже. Муслиманску верзију жртава нико и не покушава да провери, сви је прихватају као аксиом. Ипак, подаци о броју жртава нису потврђени чињеницама, слика догађаја у јулу 1995. године остаје нејасна, подаци противречни, а многе оптужбе - измишљене.

Ми смо у Институту организовали међународну конференцију посвећену Сребреници. У раду конференције су учествовали више од 30 научника из разних земаља. Први пут су правници, историчари, патологоаналитичари, демографи и истраживачи из других области анализирали многе податке, пронашли многе противречности у званичној верзији, приказали су нову методику истраживања броја жртава. Сви догађаји су стављени у историјски контекст, отворени су нови аспекти догађаја који мењају општу слику дешавања. То је дало могућност да се другачије гледа на проблем Сребренице и да се почне са преиспитивањем официјалне верзије.

По нама, журити са признањем своје кривице и са извињењем не треба све до тада док све околности везане за догађаје у Сребреници не буду разјашњене и не постану опште добро јавности. Иначе ће то бити тежак терет и оптужба на плећима целог српског народа, постаће потврда верзије натоваца о кривици Срба за све што се догађало на Балкану 90-их година и оправдање за бомбардовање 1999. године.

Нама се чини, да је сада главни задатак испитати тај сложени период из рата у Босни и Херцеговини, проверити све чињенице, показати нове податке, дати науци, медицини и правној експертизи све објављене чињенице, спровести анализу докумената, обелоданити узрочно-последичну везу са претходним догађајима везаним за уништавање српског живља и дати свету праведну слику догађаја у Сребреници. Још су живи сведоци, учесници тих догађаја, проговорили су холандски миротворци, објављују своја истраживања научници, између осталог и на Западу. Не треба српски народ да сноси одговорност за то што није урадио. Не треба руководство бесконачно да се извињава, понижава, подривајући тако самопоштовање народа. После тога, сутра нико неће поћи да брани Отаџбину, неће штитити своју земљу и борити се за њену независност.

Центар за изучавање савремене балканске кризе Института Славјановеденија РАН је спреман да уједини снаге са српским научницима и научницима из других земаља да се проучи случај „Сребреница” .

Јелена Гускова

доктор историјских наука

Руководилац центра за изучавање

савремене балканске кризе

Института Славјановеденија РАН

Москва,

5 март 2010.

]]> http://www.slobodanjovanovic.org/2010/03/08/jelena-guskova-otvoreno-pismo-poslanicima-skupstine-r-srbije/feed/ http://www.slobodanjovanovic.org/2010/03/08/jelena-guskova-otvoreno-pismo-poslanicima-skupstine-r-srbije/ http://feedproxy.google.com/~r/fondsj/~3/6R6EZCJ6cuA/ http://www.slobodanjovanovic.org/2010/03/05/toorah-loorah-looral%e2%80%a6an-irish-lullaby-ili-tularemija-tu-ra-le-mi-ja-srpska-uspavanka/#comments Fri, 05 Mar 2010 20:41:20 +0000 Небојша Бакарец http://www.slobodanjovanovic.org/?p=6403 Toorah loorah looral…an irish lullaby или туларемија, ту ра ле ми ја- српска успаванка

Миш је добио грип, па је сео у џип...

„Јер он је знао(…) да ће, можда, доћи дан кад ће, на несрећу људи и њима на наук, куга разбудити своје пацове и послати их да липшу у неком срећном граду”

„Куга је свима отела могућност љубави, па и моћ пријатељства. Јер љубав захтева и нешто од будућности, а нама су остали само тренуци”

Албер Ками - Куга

„Туларемија, акутна заразна болест слична куги…”

Енциклопедија Британика

Агенција Танјуг је трећег марта пренела вест да је у протеклих 15 дана од туларемије оболело девет особа у Врању, Бујановцу и Прешеву. Вест су објавили само листови Прес, Блиц, Ало, франкфуртске Вести, а од електронских медија нишка телевизија Белами, ОК радио и неколико интернет портала. И РТС, само једном, четвртог марта, ујутру. Имајући у виду укупну бројност  медија (бар двадесетоструко  већи број оних који су ћутали), утицај (све главне телевизије ћутале)  и тему, склон сам да претпоставим да је власт издала директиву да се о избијању заразе не говори. Могу да разумем и да подржим евентуалну намеру да се не шири паника, али сакривање чињеница може имати тешке последице, поготово ако је праћено непредузимањем одговарајућих мера о чему ништа не знамо, а имајући у виду неспособност власти да се носи са проблемима, можемо претпоставити да надлежни у Београду не поступају како треба. Од надлежних из Београда (министар, неки помоћник, епидемиолози- оно мноштво особа ангажованих око наводне епидемије грипа изазваног вирусом АХ1Н1) се није огласио нико. Огласили су се надлежни у Врању. Од њих смо сазнали и да је претходна зараза избила пре две деценије, али и запањујући податак да у Србији (оној на европском путу) ни једна државна лабораторија не ради анализе на ову врсту болести!

Агенција Танјуг је трећег марта пренела вест да је у протеклих 15 дана од туларемије оболело девет особа у Врању, Бујановцу и Прешеву.
Вест су објавили само листови Прес, Блиц, Ало, франкфуртске Вести, а од електронских медија нишка телевизија Белами, ОК радио и неколико интернет портала.
И РТС, само једном, четвртог марта, ујутру.

Могу да разумем и да подржим евентуалну намеру да се не шири паника, али сакривање чињеница може имати тешке последице, поготово ако је праћено непредузимањем одговарајућих мера о чему ништа не знамо, а имајући у виду неспособност власти да се носи са проблемима, можемо претпоставити да надлежни у Београду не поступају како треба.

Свака част Томице. При помену овог неуништивог и суперотпорног (на све вирусе и бактерије промена, оставки, смена…) чиновничког организма, морамо се присетити државне хистерије око лажне епидемије вирусом АХ1Н1, чији је један од главних носилаца био и пелцовани Томи, и милиона евра пореских обвезника улудо потрошених. Међутим, Новартис не производи вакцину против туларемије, и нема интерес да случају ове опасне заразе (пот)плати своје гласноговорнике и купце из, у мозак вакцинисане, власти.

Ко ј… туларемију! Плати па (нас) клати. Нек неко плати, па да виш’ како ћемо да (о)певамо епидемију! Тура лура лура, тура лура ла ! ( Toorah loorah looral…an irish lullaby). Дотле, Пчињски окруже, свој си на своме, препуштен себи (децентрализација). Врање, Бујановац, Прешево, следећи пут више среће у подели  средстава НИП-а. Добили сте довољно бактерије Francisella tularensis,  а ми ћемо вам послати и вакцину ДС1Г17.

А шта је то туларемија? Пише и на Википедији и на другим релевантнијим местима, али хајде да погледамо шта каже угледна америчка организација CFR  „Council on foreign relations”, веома поуздан извор. У својој свеобухватности овај Савет, на својој интернет презентацији, има и низ чланака који се баве питањима биолошког тероризма. У једном од њих се поставља и питање: Поред антракса и малих богиња, који још биолошки агенси највише брину америчке власти? Један од тих био агенса који највише брину власти САД (али не и еврољубиви српски режим) је и бактерија туларемије (остали су  ботулинум, куга и хеморагична грозница). Ово наводим да би видели који је ниво опасности од туларемије и у које заразно друштво спада.

Иначе, САД имају на свету најобимнији и најскупљи војни програм развоја биолошког оружја, и бактерија која изазива туларемију је једна од најпопуларнијих за експерименте развоја биолошког оружја и то, пре свега, јер се лако аеросолизује, високо је заразна и лако се деконтаминира. Ето радости. САД су експерименте почеле још раних педесетих  и нпр. стандардизовали су сој туларемије ( назив- Schu S4), као агенс за пуњење М143 распрскавајуће сферне бомбе.

...и превалио пут дугачак да га прегледа др Томица мачак.

Kаже се, црно на бело, да је туларемија једна од најзаразнијих болести на свету. Узрокује је бактерија Francisella tularensis. Болест је позната и као зечија грозница. Од ње обољевају и људи и животиње. Носиоци бактерије су, пре свега,  глодари, али то могу бити и друге дивље и домаће животиње. Људи се могу заразити на више начина,  преко инсеката који уједу заражену животињу (индиректно), преко додира коже са зараженом животињом (директним контактом), уношењем заражене воде (хидрично), удисањем заражене прашине или аеросола (аерогено). Дакле, туларемија узрокује мању смртност од антракса, куге, хеморагичне грознице и ботулинума, али је заразнија због тога што се као и антракс преноси и ваздухом. Болест је названа по калифорнијском округу Туларе, где је забележен први препознат случај. Лечи се (извор, амерички Центар за контролу и превенцију болести - “CDC”) антибиотицима - стрептомицином, гентамицином, доксициклином и ципрофлоксацином. Постоји и вакцина, али је она корисна само код превенције болести. Бактерија је осетљива на високу температуру, хлорне препарате, формалин и друга средства за дезинфекцију. Болест има доста сличности и додирних тачака са кугом, али је мање смртоносна (то знају и студенти медицине). Дакле, у угроженим подручјима препоручују се адекватне мере личне хигијене , те хигијене воде и хране, употреба радних рукавица у контакту са домаћим животињама , дезинфекционе и дератизационе мере…

Данас 5. марта, у тренутку док пишем овај текст, ово и даље није вест за главне медије (куриозитета ради, да поменем да РТС и Студио Б нису ни реч рекли о дрвоциду у Булевару). Вакцинисани Тадићев режим се не оглашава.

Далековидост великог шведског уметника: Лив Улман у филму "Срам" (Skammen), једином Бергмановом ратном филму

Тридесет и три експерта из осам земаља окупило се у новоформираном Саветодавном одбору за шведски пројекат под називом “Стоп тајном уласку у НАТО!”, чији је циљ да се истражи и обелодани “тиранија малих корака” којима се Шведска све дубље и дубље увлачи у Алијансу.

Чланови одбора ће подржати пројекат путем свог знања и савета, заснованим на личним искуствима на функцијама у ЦИА, шведској војсци, канадској дипломатији, шведском и европском парламенту, институтима, итд.

Међународни састав одбора одражава чињеницу да питање чланства у НАТО није само од кључне важности за Шведску већ да има и важне последице у ширем геополитичком контексту. Независни саветници виде проблем из различих перспектива, али у једном се слажу: Шведска не би требало да уђе у НАТО.

“Дефинитвно не!”, каже Џејмс Бисет, бивши канадски дипломата, који је током 36 година каријере био амбасадор и директор бироа за имиграцију. Нема уопште смисла расправљати о чланству Шведске “све док НАТО не почне да подржава први члан своје повеље, који забрањује употребу силу у решавању међународних сукоба, и који захтева да Алијанса увек делује у складу с принципима Повеље УН. Онакав какав је сад, НАТО је постао инструмент америчке спољне политике, напустио је основне принципе садржане у Члану 1″.

Тридесет и три експерта из осам земаља окупило се у новоформираном Саветодавном одбору за шведски пројекат под називом “Стоп тајном уласку у НАТО!”, чији је циљ да се истражи и обелодани “тиранија малих корака” којима се Шведска све дубље и дубље увлачи у Алијансу.

Према Дејвиду Мекмајклу, бившем аналитичару ЦИА, НАТО више нема разлога за постојање.

«С крајем Хладног рата и распадом Варшавског пакта, разлози за постојање НАТО су елиминисани », каже он.

“Ја сам био међу онима који су сматрали да је у интересу свих страна - И САД, и западне и источне Европе, и Русије - да се та организација распусти. На тај начин је могло да се избегне да се САД увуку у сукобе у Косову и на Кипру. Такође, европске земље су тако могле да избегну да буду увучене у америчке војне акције широм света које су ирелевантне или чак супротне њиховим интересима - као што је нажалост случај са трагедијом у Авганистану ».

Управо из разлога да би се омогућило учешће у акцијама САД/НАТО, шведска национална одбрана је претворена у драстично умањену професионалну армију окренуту ка акцијама у туђим земљама. До тога је дошло без достојне јавне дебате, и то је је развој догађаја који је дубоко забринуо Пера Бломквиста, члана Краљевске шведске академије за војну науку и бившег пуковника чији су задаци укључивали команду над западним шведским војним регионом.

Пер Бломвикст:
“Чак и у време Хладног рата, осећао сам да би било погрешно и опасно за Шведску да се придружи нападачком концепту САД/НАТО заснованом на снагама за брзо размештање, пре свега зато што би то водило ка ономе што се сада догађа - растурању шведске армије засноване на обавезном служењу војног рока која је основни предуслов за ефектну и економичну националну одбрану.”

“Чини ми се да су шведски политички и војни лидери заблудели ка војном размишљању НАТО/САД, које је засновано на стратегији да се задовоље интереси САД са снагама које су у огромној мери офанзивне и имају напредну технологију”, каже Пер Бломвкист.

“Чак и у време Хладног рата, осећао сам да би било погрешно и опасно за Шведску да се придружи нападачком концепту САД/НАТО заснованом на снагама за брзо размештање, пре свега зато што би то водило ка ономе што се сада догађа - растурању шведске армије засноване на обавезном служењу војног рока која је основни предуслов за ефектну и економичну националну одбрану”, каже он.

“Није потребно човеку да буде пацифиста да би био забринут због одбрамбене политике којом управљају САД/НАТО и које инвестирају све у брзе снаге за размештање које нису у стању да одбране своју сопствену државу. Актуелно тајно прикључење у НАТО излаже шведски народ великој опасности, и не видим добар разлог за тако нешто. Такође, оно јасно појачава ризик да ће постати саучесник у тешким злочинима против човечности и међународног права”.

Рик Розоф из Чикага, који се више од две деценије бави праћењем, анализом и извештавањем о војној алијанси и који је модератор информационог сервиса Стоп НАТО, сматра да нема дилеме да се ради о доприносу одржавању глобалне хегемоније САД.

Рик Розоф:
“НАТО је под доминацијом САД и на путу је да створи глобалну војну структуру.
Све веће учешће Шведске је претња за национални суверенитет и доприноси растућим међународним тензијама.
Уколико Шведска и Финска постану чланице, то ће затворити преостала два чвора ужета које се стеже око граница Русије од Арктика до Какваза, и то би комплетирало милитаризацију Европе под командом САД/НАТО “

“НАТО је под доминацијом САД и на путу је да створи глобалну војну структуру. Све веће учешће Шведске је претња за национални суверенитет и доприноси растућим међународним тензијама. Уколико Шведска и Финска постану чланице, то ће затворити преостала два чвора ужета које се стеже око граница Русије од Арктика до Какваза, и то би комплетирало милитаризацију Европе под командом САД/НАТО “, каже Розоф.

Ово и друга повезана питања дају контекст пројекту “Стоп тајном уласку у НАТО!”. Са окупљањем Саветодавног тела, сада је време да се пројекат окрене консултацијама са грађанима.

У том погледу, првобитан покушај је био да се исцрта « тиранија малих корака » који се воде од краја Другог светског рата до данас. Резултат је документ « Од неутралности ка НАТО » који би требало да представља основу за рад на консултацијама с грађанима.

За шведског аутора и историчара Свена-Ерика Лидмана ово питање је изузетно хитно.

« Дуго су нас варали о томе да Шведска води политику неутралности. Сада нас влада поново лаже, овог пута да би ушла у НАТО. Зато је важно подићи свест о тајном прикључењу које је у току и које би могло да се заврши тако што би нас приморало да учествујемо у ратовима који су нежељени и омражени ».

Сајт: Stop the Furtive Accession to NATO! Овде

Листа чланова саветодавног одбора -  Овде

Преузето са: http://www.unobserver.com/layout5.php?id=7366&blz=1

Превод: Фонд Слободан Јовановић

Шведска не би требало да уђе у НАТО. "Дефинитивно не", каже Џејмс Бисет, бивши канадски дипломата. На слици: припадница шведске ратне морнарице.

Тајни извештај НАТО о афери Кундуз садржи све детаље за које нови немачки министар одбране тврди да их није знао до недавно. Зашто је у почетку тврдио да је убилачки ваздушни напад „војно оправдан”, а потом променио мишљење?

Кундуз, Авганистан: Опроштајна церемонија - немачки војници испраћају своје пале ратне другове.

Нико  у коалиционој влади Немачке, која се састоји од странке десног центра Демохришћана (CDU) и Слободних демократа (FDP) није боље увежбао вербалну акробатику од новог министра одбране. Карл Теодор цу Гутенберг је експерт за придобијање слушалаца тако елегантним речником да се, када заврши, нико не усуђује да пита шта је у ствари мислио. Гутенберг, као бивши министар Ханс Дитрих Геншер, зна како да каже са много речи веома мало. Кад хоће, то јест.

Очигледно да вербалне акробатике није било 6. новембра. Тек што је био недељу дана на дужности, млади министар је тог петка рекао нешто што није оставило простора за различита тумачења. Гутенберг је говорио о контраверзном ваздушном нападу који је наредио немачки официр, пук. Георг Клајн, у коме је убијено 142 Авганистанца. Министар је тада рекао новинарима да је управо обавестио посланичке групе у немачком Бундестагу о тајном извештају НАТО о истрази поводом ваздушних напада у Кундузу, 4. септембра. Дискусију је оценио као “веома добру и важну”.

Онда  је уследила кључна реченица: “Лично сматрам да нема сумње у налазе главног инспектора (немачке војске), посебно да војни и ваздушни удари, имајући у виду свеукупну претњу, морају бити третирани као војно оправдани”. Извештај НАТО је открио “процедуралне грешке”, рекао је Гутенберг, али је додао “и да није било процедуралних грешака, ваздушни напад је био неизбежан”.

Од четвртка, истражна комисија парламента ће пробати да нађе одговор зашто су се ове две, тако различите верзије истине, појавиле у размаку од свега четири недеље.
Циљ истраге је да се утврди ко је одговоран за ваздушни напад 4. септембра 2009, у коме су две америчке бомбе од по 250 килограма убиле 142 особе, укључујући цивиле, након што су Талибани отели две цистерне са горивом у околини афганистанског града Кундуза.

Ова оцена  је била званична позиција четири недеље. У обраћању немачком Бундестагу 3. децембра, Гутенберг је поново рекао неуобичајено директно: “Иако је пуковник Клајн несумњиво реаговао по свом најбољем знању и уверењу да би заштитио своје војнике, то је било, објективно и у светлу свих докумената који ми нису били достављени раније, војно неоправдано”.

Од четвртка, истражна комисија парламента ће пробати  да нађе одговор зашто су се ове  две, тако различите верзије истине, појавиле у размаку од свега четири недеље. Циљ истраге је да се утврди ко је одговоран за ваздушни напад 4. септембра 2009., у коме су две америчке бомбе од по 250 килограма убиле 142 особе, укључујући цивиле, након што су Талибани отели две цистерне са горивом у околини афганистанског града Кундуза.

Опозиција се намерачила на Гутенберга

Пуковник  Клајн, тадашњи командант војних операција Немачке у Кундузу, неће бити у центру овог политичког испитивања о инциденту. Нити ће то бити несрећни бивши министар одбране Франц Јозеф Јунг, који је био присиљен да поднесе оставку на нову функцију министра за рад, као резултат афере Кундуз.

Кундуз, након спорног напада

Уместо  њих, Гутенберг ће бити у главној  улизи пред истражном комисијом. Опозиција се намерачила на Гутенберга, који још има имиџ златног дечка  из CDU/FDP кабинета канцеларке Ангеле Меркел. За главне опозиционе странке, Социјалдемократску странку (SPD), Зелене и Левицу, истражна комисија ће имати смисла тек кад нанесу трајну политичку штету министру одбране, можда га и натерају да поднесе оставку. То ће, такође, оштетити владајућу коалицију и канцеларку Ангелу Меркел, која је, четири дана након напада, обећала Бундестагу “пуну истрагу о инциденту”.

Гутенберг ће се суочити са много непријатних  питања када буде сведочио пред комисијом у фебруару. На пример, зашто је 6. новембра описао ваздушни напад као “војно оправдан”? Да ли је министар уопште прочитао извештај НАТО или се само ослонио на процену саветника? Или да ли је намерно обмануо парламент и јавност, под претпоставком која је изгледала валидна у то време, да ће извештај о истрази заувек остати поверљив? И да ли је изменио своје првобитне процене када је постало јасно да ништа о овој афери неће остати задуго тајна?

Гутенберг ће се суочити са много непријатних питања када буде сведочио пред комисијом у фебруару.
На пример, зашто је 6. новембра описао ваздушни напад као “војно оправдан”?
Да ли је министар уопште прочитао извештај НАТО или се само ослонио на процену саветника? И
ли да ли је намерно обмануо парламент и јавност, под претпоставком која је изгледала валидна у то време, да ће извештај о истрази заувек остати поверљив?

Комисија  ће такође хтети да зна да ли су документи, за које Гутенберг тврди да му нису дати на време, таква новина и изненађење да оправдају Гутенбергов драматичан обрт. И да ли су они нудили икакву нову информацију, која није била у свеобухватном тајном извештају НАТО.

Иако  су неки делови из извештаја НАТО процурели  у јавност прошлих недеља, ШПИГЛ  је први набавио копију целокупног извештаја под ознаком ”НАТО  тајна”. Како је Гутенберг, након читања овог извештаја, могао да закључи да је напад био “војно оправдан”, остаће тајна.

Иако  увијени у дипломатски резервисан речник, “закључци” на једној страни јасно наводе да је пуковник Клајн направио сваку могућу грешку током те ноћи напада. Према извештају, Клајн се ослонио само на једну особу “за прибављање обавештајних података”, што је, чак и у комбинацији са видео снимцима из ваздуха, “недовољно да се процене различити услови и фактори у тако тешком и сложеном подручју”.

Карл Теодор цу Гутенберг

Извештај  каже да није јасно “која процедура (енгл. ROE - rule of engagement) је примењивана током ваздушног удара”, те да је “недостатак разумевања” између немачког команданта и његовог ваздушног контролора (air controller - JTAC) “резултирао акцијама и одлукама у нескладу” са процедурама из ИСАФ-ових правила и директива. Даље, извештај закључује, обавештајни прегледи и специјални обавештајни подаци које су доставили “сарадници (HUMINT - human intelligence) нису утврдили посебну претњу” кампу у Кундузу те ноћи, што је обавезан предуслов за ваздушни напад.

Кључни  документ

Извештај  НАТО, на који се позива Гутенберг у  првој изјави од 6. новембра је много  свеобухватнији и прецизнији него тзв. извештај војне полиције, који је изазвао скандал у новембру. То је кључни документ афере.

Извештај  је сачинила унутрашња истражна комисија НАТО, што је делимично спречило да се случај расправља пред немачком парламентарном комисијом, која почиње ове недеље. Комисија НАТО, на челу са канадским генералом Дафом Саливаном, је пажљиво испитала 34 кључна сведока, укључујући пуковника Клајна.

Документ оштро критикује недостатак искуства немачких војника и недостатак професионализма у примени правила НАТО, недовољно испитивање ситуације на подручју бомбардовања и неадекватан ангажман старешина.
На крају, пуковник Клајн је донео сам одлуку за коју није имао овлашћења.

Извештај  од 73 стране, који садржи 500 страна прилога, користи миран речник и на крају  доноси узнемирујући закључак: мисија у ноћи 4. септембра је резултат комбинације нехата и намерног погрешног информисања, без кога се ваздушни напад не би никад десио.

Документ  оштро критикује недостатак искуства немачких војника и недостатак професионализма  у примени правила НАТО, недовољно  испитивање ситуације на подручју бомбардовања и неадекватан ангажман старешина. На крају, пуковник Клајн је донео сам одлуку за коју није имао овлашћења.

Немачки генерал Јерг Фолмер, регионални командант  сектора Север ИСАФ-а и тадашњи  надређени Клајну је рекао истражитељима НАТО да он придаје велику пажњу поштовању правила НАТО. Рекао је да сматра да “није прихватљиво” што је “обавештен тако касно”, тачније кад су бомбе већ биле бачене.

"Оберст" Георг Клајн

Најважније  од свега, изјаве пилота и снимци радио  комуникације показују колико су спорне биле војне и правне процене ситуације пре удара. Те ноћи, постојала је жестока препирка немачких војника на терену и америчких пилота у ваздуху, која је трајала око 45 минута, а коју карактерише сумња Американаца. Пилоти су сматрали да не треба да баце бомбе, бар не на тај начин, и стално су давали нове разлоге против ваздушног напада.

“Нема непосредне претње”

Иако  није било контакта између немачких војника  и непријатеља, пуковник Клајн је известио да су “трупе у контакту”. Као резултат, два америчка Ф-15 ловца су се појавила на небу изнад Кундуза у 1:08 после поноћи. Непосредно задужени контролор лета је рекао пилотима да се припреме за избачај шест бомби тежине од по 250 килограма.

Иако није било контакта између немачких војника и непријатеља, пуковник Клајн је известио да су “трупе у контакту”.

Након што су кружили подручјем неколико пута, пилоти су предложили да лете у  ниском лету над пешчаним подручјем  где су се заглавиле две цистерне, које су отели Талибани. Намера им је била одвраћање, или “демонстрација силе” у војном жаргону.

Али немачки контролор лета је одговорио: “Негативно”. Он је хтео да ловци буду ван видеокруга, да не упозоре људе на тлу. Извештај наводи: “Не може се закључити из информација које су биле расположиве ваздухопловној посади да су знали правила поступања која ће применити у тој ситуацији”. Посада, додаје извештај, “је наставила да расправља међу собом о чињеници да не виде непосредну претњу”.

Расправа је довела до тога да Американци наглашавају своју претходну сугестију, у 1:22 после поноћи, да лете ниско изнад терена како би се разбежали људи на тлу, а они тада уништили цистерне. Али њихова молба није уродила плодом. У 1:31 после поноћи, када су Немци дали прецизне координате за бомбардовање посади Ф-15, посада Ф-15 је питала да ли су цистерне или људи мета напада. Према извештају о радио комуникацијама, немачки контролор лета је рекао да жели да мета буду људи.

Према извештају о радио комуникацијама, немачки контролор лета је рекао да жели да мета буду људи.

Амерички  пилоти су предложили нову опцију, такозвану “динамичку процедуру таргетирања” у жаргону НАТО. Она подразумева употребу теледиригованих летелица и друге мере осматрања. Најважније, она је подразумевала ангажовање команде ИСАФ у Кабулу. Али Немци, који су се одлучно супростављали ангажовању команде, су одбили предлог. Уместо тога, пар минута касније, немачки контролор лета, кодирано име “Црвени барон”, је тражио од Американаца да третирају цистерне као “мету која је ограничена временом” и да припреме бомбе.

“Хоћу директан напад”

Пилоти, који су сматрали да су инструкције Немаца чудне, остају скептични и предлажу одобравање од надређеног америчког Центра за ваздушне операције из Катара у Персијском заливу, чиме би обе стране биле ослобођене одговорности.

Намера Клајна је очигледно била да се напад изврши, и његов контролор лета, поступајући по Клајновим наредбама, је одговорио:
“Да, ти “пaкс” (људи - енгл. people) су непосредна претња”. Рекао је да побуњеници покушавају да сипају бензин из цистерне, да ће се када заврше “регруписати, имамо обавештајне информације о текућим операцијама” и да ће вероватно “напасти камп Кундуз”.

Очигледно, то је била манипулативна лаж.

Одговор “Црвеног барона” је био јасан. Рекао је пилотима да има “одобрење” Клајна, који седи поред њега, да наставе напад, али тако да бомбе погоде песак, не зону око реке.

Постоје строга правила поступања унутар НАТО и пилоти су имали утисак да ће прекршити бројна та правила. Још једном, поновили су захтев да лете ниско изнад реке, ради одвраћања. Одговор из немачке базе је био јасан: “Негативно…Хоћу директан напад”.

У 1:46 после  поноћи, амерички пилоти су питали Немце  још једном да ли су људи на терену заиста “непосредна претња”. По правилима НАТО, само непосредна претња оправдава напад. У одсуству такве претње, пилотима би било речено да напусте подручје. Али намера Клајна је очигледно била да се напад изврши, и његов контролор лета, поступајући по Клајновим наредбама, је одговорио: “Да, ти “пaкс” (људи - енгл. people) су непосредна претња”. Рекао је да побуњеници покушавају да сипају бензин из цистерне, да ће се када заврше “регруписати, имамо обавештајне информације о текућим операцијама” и да ће вероватно “напасти камп Кундуз”.

Дете, тешко повређено у Кундузу.

Очигледно, то је била манипулативна лаж. Извештај о истрази трезвено закључује да није било “специфичне информације” или “поузданог обавештајног доказа” који би показали да Талибани “или спремају или имају план напада” на немачке трупе те ноћи. На основу свега што Бундесвер и Американци сада знају, Талибани су планирали у ствари да одвезу цистерне у суседно село, али кад су се цистерне заглавиле у песку, одлучили су да размонтирају возила. Извештај закључује да је то било “ситуационо деловање”.

Лажне информације ради стицања ваздушне подршке САД

Један од америчких пилота је касније рекао истражној комисији да је имао “нелагодан осећај због свега”. Према истражитељима НАТО, овакви случајеви воде до најважнијег питања односа између снага на терену и у ваздуху, што је тачно оно што се овде десило.

Један од пилота је рекао истражитељима  да је чак размишљао да обуставе целокупну акцију, јер су он и други Американци имали утисак да је пуковник Клајн, копнени командант, “наваљивао да идемо кинетички” (напомена уредника: да бомбардују). Али када је надлежни контролор лета потврдио да заиста постоји непосредна претња, пилот је одустао од замерки.

Можда најважнији сведок кога је комисија НАТО испитивала је био лично Клајн. За време испитивања у Кундузу 26. септембра, Клајн је рекао да је питао “бар седам пута те ноћи” да ли има цивила на терену и да му је стално говорено да их нема. Да би био сигуран, рекао је комисији, да је умањио број бомби са шест на две. Али, Клајн је такође признао да је намерно дао лажну информацију да би придобио ваздушну подршку САД. Описао је шкрипац у коме се нашао након што је ваздушнооперативни центар САД одлучио да не шаље додатне летелице након што је првом ловцу наређено да напусти зону. Без ловаца, нема мисије и Талибани би побегли, вероватно са цистернама.

Клајн је такође признао да је намерно дао лажну информацију да би придобио ваздушну подршку САД.

Клајн је желео да ово спречи по сваку  цену, и мислио је да има само једну  опцију. Морао је да створи утисак да су немачке ”трупе у контакту” (TIC - Troop in contact). Према резимеу извештаја НАТО о испитивању Клајна „проблем за њега је био тај што је знао да није било контакта у стварности… Веровао је да ће, ако пријави постојање контакта, добити ваздушну подршку коју је желео”, иако су сви знали да су Клајнове тврдње о контакту у ствари неистина. Једна неистина је водила ка другој. Клајн је знао да, ако нема контакта са непријатељем, нема ни непосредне претње.

Имајући у виду Клајнове изјаве, тешко је разумети како би министар одбране Гутенберг могао оправдати своје тврдње Бундестагу 3. децембра да је Клајн „несумњиво реаговао по најбољем знању и уверењу”.

Гутенберг је имао извештај НАТО на располагању када је 6. новембра окарактерисао ваздушни напад као "војно оправдан", са свим детаљима за које министар тврди да му његов тим није дао. Зашто је његов став био тако нетачан да је био приморан да га радикално измени четири недеље касније? Ово је кључно питање на које чланови парламентарне истражне комисије траже одговор.

У истрази, НАТО је отворено критиковао немачки  недостатак професионализма и истакао  њихов недостатак искуства. Према  извештају, ваздушни контролор је очигледно  обучаван у немачко-француској авио-школи и до краја марта 2009. је наводио између 40 и 50 ваздушних мисија. Ипак, извештај наставља, “недостатак разумевања” извесних процедура таргетирања, у комбинацији са недостатком искуства команданта Тима за реконструкцију (PRT - Provincial Reconstruction Team) Клајна, је резултирао понашањем при одабиру мета “које је било у нескладу са динамичким процедурама и директивама таргетирања ИСАФ-а”.

Гутенберг је имао извештај НАТО на располагању  када је 6. новембра окарактерисао ваздушни напад као “војно оправдан”, са свим детаљима за које министар тврди да му његов тим није дао. Зашто је његов став био тако нетачан да је био приморан да га радикално измени четири недеље касније? Ово је кључно питање на које чланови парламентарне истражне комисије траже одговор.

“Мета су били људи”

Министар  одбране Гутенберг је променио став крајем новембра, након што је немачки таблоид Билд објавио интерни документ Бундесвера. Министар је тада затражио оставку државног секретара Петера Вихерта и начелника Генералштаба Волфганга Шнајдерана, уз образложење да га нису држали довољно у току. Признао је Бундестагу 3. децембра да је његова прва оцена напада била погрешна.

Према члановима његовог тима, министар је прву оцену заснивао пре свега  на краткој изјави Клајна, коју је пуковник послао у Немачку почетком септембра. Гутенберг инсистира да није примио ову изјаву до краја новембра, дан након оставки Вихерта и Шнајдерана. У првом пасусу, Клајн признаје да је имао намеру да “уништи” и цистерне и побуњенике на лицу места.

Гутенбергово особље инсистира да је министар био дубоко потресен Клајновим признањем и да је потпуно променио виђење инцидента када је схватио да је Клајн у ствари имао намеру да убије људе.

Гутенбергово  особље инсистира да је министар био дубоко потресен Клајновим признањем и да је потпуно променио виђење инцидента када је схватио да је Клајн у ствари имао намеру да убије људе. Али Клајнови мотиви су јасно наглашени у извештају НАТО, који је Гутенберг наводно читао две недеље раније. Штавише, они нису скривени негде на крају извештаја, већ су јасно описани у резимеу на страни 7, где је наведено: “Када је ваздушна посада изнела другачије мишљење, JTAC је рекао да су мета људи, не возила”.

Када  су га испитивали истражитељи НАТО, Клајн је рекао да је његова намера била да “елиминише цистерне (да спречи кретање цистерни) и људе који су их отели”. Другим речима, Клајнов документ, који је наводно навео министра да промени мишљење, садржи исте информације као и извештај НАТО, са којим је Гутенберг упознат раније. Једина ствар која се променила је виђење јавности.

Објавио: Шпигл, 19.1.2010. године

Превод: Фонд Слободан Јовановић

Пуковник Георг Клајн с канцеларком Ангелом Меркел