Светомир Марјановић: "Политика „досадног Коштунице“ истераће на чистац и Демократску странку која, гле апсурда, остаје једина политичка странка преко које СНС после избора може да дође на власт. Јер, ако ДС жели да буде политички противник напредњака, то ће морати да покажу и нечим много конкретнијим од ступидних саопштења у којима само лично вређају Томислава Николића. На пример, јасним програмом како мисле да воде Србију сутра, за месец дана, шест месеци, годину, две, пет. Ако то изостане, онда ће постати јасно да ДС ипак види напредњаке као партнере у власти, или ће Тадић морати да влада са свима који прескоче цензус, а нису напредњаци." Фото: Прес

Коштуница је о таквој политици издао и књигу у којој објашњава да то не значи да је Србија против било кога, већ да економски треба да сарађује са свим државама у обостарном интересу и да мора сама да се развија.

У земљи Србији у којој је политика аматерска работа и пречица за брзо и лако богаћење, много је оних који су на ову идеју одговорили са подсмехом, или коментаром: „Ма пусти досадног Коштуницу!“ Међутим, уколико ДСС на мајским изборима пређе цензус, што им на досадашњим изборима није представљао проблем, лако може да се догоди да „досадни Коштуница“ са досадним потенцирањем неутралности одреди и нову владајућу коалицију.

Изборна математика говори да коалиција окупљена око СНС неће моћи да освоји довољно гласова како би Томислав Николић постао премијер. Велимир Илић, Богољуб и Миланка Карић и Александар Вулин ипак не могу довољно гласова донети Николићу коме ће бити неопходна подршка управо ДСС. Али, да би Николић добио подршку Коштунице морао би да окрене леђа ЕУ што није реално да се догоди. Тако тај „досадни Коштуница“ постаје највећа препрека доласку на напредњака на власт.

С друге стране, политика „досадног Коштунице“ истераће на чистац и Демократску странку која, гле апсурда, остаје једина политичка странка преко које СНС после избора може да дође на власт. Јер, ако ДС жели да буде политички противник напредњака, то ће морати да покажу и нечим много конкретнијим од ступидних саопштења у којима само лично вређају Томислава Николића. На пример, јасним програмом како мисле да воде Србију сутра, за месец дана, шест месеци, годину, две, пет. Ако то изостане, онда ће постати јасно да ДС ипак види напредњаке као партнере у власти, или ће Тадић морати да влада са свима који прескоче цензус, а нису напредњаци.

Можда Коштуница и јесте досадан у инсистирању на поштовању изворних политичких начела, одбрани Косова, поштовању Устава, српске традиције и отварању дебате о томе шта Србија добија, а шта губи на путу ка ЕУ. Али мора се признати да је у томе доследан. А доследни никад нису били омиљени у народу који више воли да их неко лепо лаже, него да их стално подсећа на оно што бисмо и какви бисмо требали да будемо. Такви су досадни.

Светомир Марјановић: "Можда Коштуница и јесте досадан у инсистирању на поштовању изворних политичких начела, одбрани Косова, поштовању Устава, српске традиције и отварању дебате о томе шта Србија добија, а шта губи на путу ка ЕУ. Али мора се признати да је у томе доследан. А доследни никад нису били омиљени у народу који више воли да их неко лепо лаже, него да их стално подсећа на оно што бисмо и какви бисмо требали да будемо." На слици: Војислав Коштуница на трибини Фонда Слободан Јовановић. Фото: Танјуг

Изворник текста: Прес

Војислав Коштуница је председник ДСС и члан Управног одбора Фонда Слободан Јовановић

Николај Велимировић

Пресудан утицај на српску политику данас имају страни амбасадори, чија реч је неприкосновена. Дипломатија је у претходним годинама суштински променила установљена правила и дипломатске кодексе, барем у Србији.

Супротно Међународном односно Дипломатском праву и Бечкој конвенцији, страни амбасадори су почели да се баве унутрашњом политиком земље у којој су гости. Забрињавајућа чињеница је да се Србија потпуно препустила немилости угошћених странаца, који се овде понашају онако како се ни у својој кући не би понашали. Отворене претње, уцене и недобронамерне критике постале су свакодневница, као шаблон понашања оних који ногом отварају врата када крену у госте. Тако смо имали прилике да у медијима чујемо многобројне изјаве страних дипломата које недвосмислено задиру у унутрашња питања Србије, и јасно рефлектују њихов однос према Србији.

Да се подсетимо неких изјава дипломата:

Андреас Цобел, бивши амбасадор Немачке, април 2007.:

„Проблем Косова треба решити што пре, јер би се могао отворити проблем у Војводини и Санџаку.“

Алфред Гузенбауер, аустријски канцелар, април 2007.:

„Ми подржавамо ДС, Бориса Тадића и његове људе у Србији.“

Камерон Мантер, бивши амбасадор САД, мај 2008.:

„СПС у коалицији са ДС-ом може да допринесе европској будућности Србије.“

Чарлс Крофорд, бивши амбасадор Велике Британије, јул 2010.:

„Не можете да кажете да желите северно Косово, а да задржите Прешевску долину.“

Камерон Мантер, бивши амбасадор САД, мај 2008.: „СПС у коалицији са ДС-ом може да допринесе европској будућности Србије.“ На слици: Камерон Мантер и Ивица Дачић

Жан-Франсоа Терал, бивши амбасадор Француске, јул 2010.:

„СПС и ДС су рекли да ће да сарађују. Дајемо им кредит и чекамо резултате.“

Мери Ворлик, амбасадор САД, септембар 2011.:

„Власти у Србији треба да учине све што је у њиховој моћи да и ове године омогуће одржавање успешне и безбедне Параде поноса.“

Волфрам Мас, амбасадор Немачке, децембар 2011.:

„Постоји држава Србија и држава Косово, и проблем је решен.“

Самопонижење и самоуништење

Мени лично је незамислива обрнута ситуацијa у којој, на пример, амбасадор Србије у Немачкој изјављује да знатној турској мањини у Немачкој треба дати знатно већа права, или да амбасадор Србије у Великој Британији објашњава да уколико желе да задрже Шкотску не могу да рачунају и на Северну Ирску. Ако ипак пустимо машти на вољу, верујем да би њихови поступци имали далекосежне последице. Међутим, у Србији је све дозвољено.

Волфрам Мас, амбасадор Немачке, децембар 2011.: „Постоји држава Србија и држава Косово, и проблем је решен.“ На слици: Волфрам Мас. Фото: Вести онлајн

Највећи утицај српске политике на међудржавну сарадњу врши тежња Председника Србије да изгради добросуседске односе. Више пута до сада, Председник је показао спремност да због суседа занемари и свој народ и државу, и жртве и истину, уосталом све што неко други затражи.

Супротно логици, у том циљу Србији није дозвољено да реагује, како не би некога увредила својом реакцијом на увреде, али је зато дозвољено да Србију окривљују, уцењују, комадају и кроје по својој мери. Уз сва досадашња понижења, једина реакција наших власти је извињење. Самопонижење је најгори вид понижења.

Политика изградње пријатељских односа мора бити двосмерна, јер је у супротном потпуно бесмислена. Уколико једна страна, у жељи постизања добре сарадње, толерише све поступке друге стране, па чак и оне које су супротне сопственим интересима, а друга страна заузима потцењивачки став и својим поступцима погоршава односе, онда ту не постоје никакве основе за изградњу добрих односа.

Претходна чињеница осликава однос Србије са Хрватском. Председник Србије, Борис Тадић, се извинио Хрватској (из које је нестало 2.000 Срба и протерано 220.000 Срба), док са друге стране Хрватска оптужује Србију за геноцид, званично слави дан протеривања Срба као празник, а окривљене за злочине као хероје. Каквог ли апсурда.

Председник Србије, Борис Тадић, се извинио Хрватској (из које је нестало 2.000 Срба и протерано 220.000 Срба), док са друге стране Хрватска оптужује Србију за геноцид, званично слави дан протеривања Срба као празник, а окривљене за злочине као хероје. Каквог ли апсурда. На слици: Борис Тадић и Стјепан Месић

Србија нереаговањем на поступке који су усмерени против ње, ствара лажне пријатељске односе као један вид илузије којом власти Србије желе да прикрију своје неуспехе. Оваква политика, која не обезбеђује ништа сем понижености, крајње дискредитује Србију у сваком погледу.

Сличан однос  успостављен је и са страним дипломатама који превазилазе своја овлашћења, и мешају се у унутрашњу политику Србије, док са наше стране постоји прећутно одобравање оваквог опхођења.

Позадина оваквих односа расветљена је увидом у оно што је било скривено за јавност.  Објављивањем депеша које су састављане у Београду, након састанака страних дипломата са нашим политичарима, добили смо комплетну реконструкцију догађаја. Захваљујући Викиликсу, постало је транспарентно све оно што је договарано иза затворених врата. Узимајући у обзир ове депеше, актуелна политика незамерања добија један сасвим други карактер.

Откривањем тајни београдских депеша, долази се до праве слике колонизоване и потпуно деградиране Србије, у политичком, економском, културном и сваком другом смислу. Осим самопонижења, на делу је и самоуништење. Наиме, страни амбасадори имају саучеснике који се између осталог баве одавањем тајни Србије, извршавањем радних задатака и подношењем редовних извештаја. Викиликсове депеше нам откривају ко су од наших политичара редовни гости страних амбасада (углавном америчке и британске амбасаде).

Стратегија страних сила

Откривањем тајни београдских депеша, долази се до праве слике колонизоване и потпуно деградиране Србије, у политичком, економском, културном и сваком другом смислу.

Осим самопонижења, на делу је и самоуништење. Наиме, страни амбасадори имају саучеснике који се између осталог баве одавањем тајни Србије, извршавањем радних задатака и подношењем редовних извештаја.

Државе чланице НАТО-а, преко својих дипломатских представника, уз помоћ одабраних српских политичара, спроводе јасну стратегију отимања дела територије Србије и слабљења структура државе.

Стратегија америчке амбасаде за сецесију јужне српске Покрајине, обелодањена захваљујући Викиликсу под називом К1, описана је кроз две депеше: 06BELGRADE1929 (из новембра 2006.) и 07BELGRADE111(из јануара 2007.). Она се састоји из четири фазе(1):

1. Утицај на избор кооперативне, демократске владе;

2. Смиривање српске реакције не отмицу Косова;

3. Поткупљивање посткосовске Србије;

4. Усмеравање Србије ка евроатлантским интеграцијама.

Сем америчких стратега у овај пројекат је укључена садашња власт која је формирана уз помоћ и подршку тих истих стратега.

Сем америчких стратега у овај пројекат је укључена садашња власт која је формирана уз помоћ и подршку тих истих стратега. Из депеша америчке амбасаде у Београду се види да су изабрали Бориса Тадића као главног сарадника на реализацији својих планова. Из низа депеша од 2006. до 2010. године увиђа се како је председник Борис Тадић сарађивао са америчким и европским „пријатељима“ на деградацији Србије. Са друге стране, он је смишљено обмануо грађане Србије како би освојио гласове и дошао на власт, све у циљу даљег спровођења стратегије личних савезника. Тако је дефинисао обећање грађанима да је његова политика усмерена на очување Косова и Метохије у саставу Србије и улазак Србије у ЕУ.

Из депеша америчке амбасаде у Београду се види да су изабрали Бориса Тадића као главног сарадника на реализацији својих планова. На слици: Борис Тадић и амбасадро САД Камерон Мантер. Фото: www.predsednik.rs

Отимање Косова

Борису Тадићу је много раније јасно стављено до знања да Србија може да заборави на европске интеграције уколико се не одрекне Косова, што се види из депеша: 07BELGRADE988 (2)и 07PARIS3202(3). У првој депеши је забележен разговор Бориса Тадића и Данијела Фрида 2007. године, када је Данијел Фрид рекао да је Косово изгубљено и да Србија једино може да бира да ли хоће европске интеграције или не. Друга депеша бележи наводе Бернара Кушнера, после посете Београду и Приштини да Србија не може да приступи ЕУ док се не реши статус Косова.

Борис Тадић је прихватио услов као и сарадњу на остварењу тог циља, у замену за подршку на изборима, док је грађане Србије обману о својим политичким плановима. Ово је јасно из депеше 06BELGRADE1566(4) која садржи разговор Бориса Тадића са помоћником америчког државног секретара Данијела Фрида. Том приликом Председник Србије је саопштио свом америчком колеги: „Независност Косова не мора нужно да значи губитак ако се подесно одреди у умовима бирача.“ Депеша 07BELGRADE1674(5) из 2007. године говори о молби Борислава Стефановића из Демократске странке, пред председничке изборе у Србији, да САД одложе признање Косова док Борис Тадић не буде поново изабран за председника.

У прилог свим откривеним депешама и плану о сецесији Косова и Метохије, стоји и именовање тајног преговарача у наметнутом дијалогу који се одвија између Београда и Приштине.

Овај поверљиви задатак, који Борислав Стефановић обавља у договору са Борисом Тадићем противуставно и противзаконито, непознаница је како за грађане Србије, тако и за Скупштину Србије.

Док је Борис Тадић уверавао грађане Србије да ће се борити свим мирним средствима за очување територијалног интегрита, истовремено је договарао са својим Западним савезницима како да „реши“ проблем Косова према унапред утврђеном решењу.

У прилог свим откривеним депешама и плану о сецесији Косова и Метохије, стоји и именовање тајног преговарача у наметнутом дијалогу који се одвија између Београда и Приштине. Овај поверљиви задатак, који Борислав Стефановић обавља у договору са Борисом Тадићем  противуставно и противзаконито, непознаница је како за грађане Србије, тако и за Скупштину Србије. Верујем да су грађани Србије јединствени по томе што сазнају шта неко договара у њихово име тј. у име државе Србије, из страних медија, путем интернета и могућности приступа сајту ЕУ или некакве Косовске владе, где се могу пронаћи документа која тајни заступник потписује са сецесионистима.

Тадашњи премијер Србије, Војислав Коштуница је представљао велику препреку за остварење сецесије Косова, па су Американци закључили да ће најлакше остварити своје планове подржавањем Бориса Тадића и Демократске странке. На слици: Председник Владе Русије Владимир Путин и председник Владе Србије Војислав Коштуница током сарадње у дипломатској одбрани Косова и Метохије.

Тадашњи премијер Србије, Војислав Коштуница је представљао велику препреку за остварење сецесије Косова, па су Американци закључили да ће најлакше остварити своје планове подржавањем Бориса Тадића и Демократске странке. У остваривању стратегије К1 велику улогу имају и разне невладине организације финансиране од стране Фонда за отворено друштво, Националне задужбине за демократују (Америчке), Фонда браће Рокфелер, амбасаде Велике Британије у Србији итд. Њихов задатак је да преко медија утичу на свест грађана и увере их да је Косово наводно одавно изгубљено, и да се томе не треба супротстављати. Познато је и које су се невладине организације, странке и појединци укључили у промоцију те лажи. Ова агресивна лажна пропаганда, заступљена је на скоро свим медијима. Гласноговорници и заступници страних сила, свакодневно образлажу лажну истину, како би манипулацијом остварили сакаћење сопствене државе, зарад личног интереса. Ове “независне“ организације примају новац од разних финансијера међу којима је и америчка Национална задужбина за демократију (НЗД) (6). Циљ америчке Задужбине, коју углавном финансира амерички Конгрес, је подршка организацијама које наводно обезбеђују владавину права и независне медије. Потребно је само узети у обзир разорно дејство ширења америчке демократије и њен утицај на друге земље да би ствари биле сасвим јасне. Због потребе те светске силе да „демократизује“ друге народе, имамо од некадашњих стабилних и јаких држава новонастале разорене државе без изгледа да се у скоријој будућности промени њихова ситуација.

Уништавање српске војске

Контролом политичког врха, евроатлантске силе спроводе даљу стратегију која је усмерена на расформирање српске војске под окриљем такозваних реформи које наводно имају за циљ успешнију заштиту националних и државних вредности.

Новом стратегијом одбране Републике Србије,Војска је преведена у “квалитативно“ ново стање, друштвено и међународно пожељно. Читава реформа Војске није постављена према потребама Србије, већ према потреби успостављања стабилног безбедносног окружења на регионалном и глобалном нивоу.

Иза овакве дефиниције крије се намера Западних сила да потпуно уништи српску Војску.

Контролом политичког врха, евроатлантске силе спроводе даљу стратегију која је усмерена на расформирање српске војске под окриљем такозваних реформи које наводно имају за циљ успешнију заштиту националних и државних вредности. Новом стратегијом одбране Републике Србије, Војска је преведена у “квалитативно“ ново стање, друштвено и међународно пожељно. Читава реформа Војске није постављена према потребама Србије, већ према потреби успостављања стабилног безбедносног окружења на регионалном и глобалном нивоу. Иза овакве дефиниције крије се намера Западних сила да потпуно уништи српску Војску.

Осим председника Бориса Тадића, у овом пројекту велику улогу има актуелни министар одбране Драган Шутановац. Такозване реформе започете су још у време када је министар одбране био Борис Тадић који је изградио блиске везе са Aмериканцима, а касније је Драган Шутановац наставио истим путем. У депеши 06BELGRADE842(7) из 2006. године, тадашњи амбасадор САД у Србији, Мајкл Полт описује ситуацију у српској Војсци и оцењује „позитивне“ трендове. Он даље изражава задовољство што се спроводи стратегија која ће осигурати положај српске Војске који је у интересу Америке. Као велики успех наводи се пензионисање 50 генерала и стотинак пуковника који су били непожељни, због учествовања у одбрани земље и могућег противљења реформама. Захваљујући овој депеши, сазнали смо  још и ко одлучује и поставља руководство Генералштаба Војске Србије. Овде се Здравко Понош помиње као аутор стратегије одбране која одговара потребама Запада, и као важан  фактор реформи. Основни елементи стратегије Здравка Поноша су: „Смањење људства (са 62.000 на 27.000), велика редукција и затварање војних база, и усвајање модерне структуре војних снага“. Као најзначајнију карику тзв. реформи, он наводи потребу промена стања свести оружаних снага. Није познато када је Здравко Понош доспео под покровитељство Америке, али је евидентно да су га они препоручили за будућег начелника Генералштаба, истовремено вршећи притисак на Бориса Тадића да убрза његово именовање.

На слици: Послужилац са оружјем "лаки преносиви систем ПВО Стрела 2М за откривање и обарање визуелно откривених нисколетећих циљева". Фото: Војска Србије, www.vs.rs

Са друге стране, иако је јавно износио ставове да Србија треба да остане војно неутрална, и да нема говора о интеграцији у НАТО, Борис Тадић уверава америчког амбасадора 2007. године да је његов приоритет број један пуноправно чланство Србије у НАТО-у , 07BELGRADE158(8).

Министар одбране Драган Шутановац, такође се заклео на верност у америчкој амбасади, и како бележи депеша 07BELGRADE879 (9) рекао амбасадору Мајклу Полту да је његова мисија да припреми српске оружане снаге за улазак у НАТО. Заједнички план је био да се на јавност у Србији утиче пропагандом, за шта су ангажоване НВО како би спроводиле јавне едукације и новинари који пишу по наруџбини у циљу манипулције јавношћу. У оквиру тог плана, власти  су 2009. године са главним уредником Политике, Драганом Бујошевићем, договориле серију чланака ради промовисања НАТО-а,10BELGRADE324(10).

Поред лицемерне политике којом грађанима говори да не жели Србију да уведе у НАТО а тајно ради на томе, председник Борис Тадић је 2006. године потписао један документ са САД који је погубан за интересе Србије. Овај документ је 2009. године потврдила владајућа већина предвођена Демократском странком. Споразумом о заштити статуса и приступу и коришћењу војне инфраструктуре у Републици Србији (11), војсци САД-а је дат повлашћени статус. Он омогућава војсци САД слободно кретање на територији Србије, приступ и коришћење објеката по потреби без надокнаде, оружане снаге САД могу да увозе и извозе из Србије без икакве контроле, дозвољено им је да носе оружје уколико су на то овлашћени сопственим наредбама, ослобођени су плаћања пореза, такси и накнада, и све то уз одрицање права за надокнаду штете и губитка, укључујући и повреде или смрт.

Ово је само мали сегмент досадашњег рада Председника Србије који је прочитао заклетву да ће штити уставни поредак, територијални интегритет и војну неутралност државе Србије(12).

Окупацијом изнутра уз помоћ марионетских политичара, врши се разарање нације и државе. За разлику од спољне окупације, унутрашња окупација је подмукла и тиха.

Демократија је потпуно злоупотребљена.

У садашњој “демократској“ држави, сваки патриота је означен као јеретик, а под плаштом “политичке коректности“ спроводи се распарчавање државе и отвара слободан простор политичарима који зарад личних интереса раде на уништењу Србије.

Прекретница

И без проучавања Викиликсових депеша јасно се може закључити да је на делу издаја националних и државних интереса, док је уз депеше јасно да се она одвија по унапред разрађеном сценарију.

Окупацијом изнутра уз помоћ марионетских политичара, врши се разарање нације и државе. За разлику од спољне окупације, унутрашња окупација је подмукла и тиха.

Демократија је потпуно злоупотребљена. У садашњој “демократској“ држави, сваки патриота је означен као јеретик, а под плаштом “политичке коректности“ спроводи се распарчавање државе и отвара слободан простор политичарима који зарад личних интереса раде на уништењу Србије.

Србијом се управља из страних амбасада, по директивама из Вашингтона и Брисела, док наше институције, уз обезбеђену већину дизача руку, спроводе оно што стране силе захтевају.

Не смемо да заборавимо да је ова такозвана проевропска већина обезбеђена само захваљујући обмани Социјалистичке партије Србије, која је потпуно променила своју политичку позицију. Гласове које су освојили на претходним изборима ставили су на располагање америчкој амбасади, како би помогли формирање владе која ће радити у интересу Западних сила. Дубоко сам уверена да њихови бирачи нису могли ни у сновима да замисле чему заправо дају свој глас, као што верујем да ни гласачи Демократске странке нису били свесни какву будућност ће доживети уз демократску и проевропску владу.

Не смемо да заборавимо да је ова такозвана проевропска већина обезбеђена само захваљујући обмани Социјалистичке партије Србије, која је потпуно променила своју политичку позицију. Гласове које су освојили на претходним изборима ставили су на располагање америчкој амбасади, како би помогли формирање владе која ће радити у интересу Западних сила. Дубоко сам уверена да њихови бирачи нису могли ни у сновима да замисле чему заправо дају свој глас, као што верујем да ни гласачи Демократске странке нису били свесни какву будућност ће доживети уз демократску и проевропску владу. На слици: Председник ДС Зоран Ђинђић са скинутим комунистичким симболом са старог двора, након признања изборне воље Београђана, почетак 1997. године.

Формирање садашње владе и њен четворогодишњи рад, који се показао као погубан на свим пољима, оставиће дубоке ожиљке Србији, али и отворене ране некој наредној власти.

Пред нама су нови избори који могу бити пресудни за даљу судбину Србије. Главна препрека коначном отимању Косова и Метохије, и поред добре воље и сарадње садашњих власти, је Устав Републике Србије.

Поједине странке су започеле предизборну кампању тврдњама о неопходности промене Устава (13) (14). Оне се тим путем не препоручују гласачима, већ страним амбасадорима да могу да рачунају на њих, и да су спремни да прихвате нове задатке. Поучени претходним искуством, они рачунају на то да ће коначну реч о саставу нове владе добити из Вашингтона и Брисела.

Сви они који мисле да је одрицање од националних и државних интереса добро за Србију, не мисле добро ни свом народу, ни својој држави. Да таква врста компромиса може да буде позитивна, њу би примењивали и они који на њој инсистирају. На жалост, данашњи облик Западне демократије подразумева примену двоструких стандарда условљену законом силе. Као алиби за такав однос користи се термин “специјалан случај“, што имплицира изузимање међународног права.

Неопходно је да Србија поврати сопствени интегритет, пре свега да поново почне сама да одлучује о својој судбини. Уколико се и даље настави управљање Србијом на начин који то раде садашње власти, бојим се да ће нас шетња са ђаволом одвести предалеко.

Пред нама је тежак период у коме се морају исправљати политичке грешке које су до сада направљене. Међутим, никакав просперитет неће постојати за Србију уколико се не започне тај процес. Неодговорна и капитулантска политика нас је довела до позиције понижене и уништене земље. Сада, после четири године од датих предизборних обећања о ЕУ- просперитету, новим радним местима и инвестицијама, можемо да резимирамо обећано-испуњено, и то је најбољи показатељ рада садашње власти. Остале нејасне ствари могу се разјаснити у Викиликсовим депешама.

Пред нама је тежак период у коме се морају исправљати политичке грешке које су до сада направљене. Међутим, никакав просперитет неће постојати за Србију уколико се не започне тај процес. Неодговорна и капитулантска политика нас је довела до позиције понижене и уништене земље. Сада, после четири године од датих предизборних обећања о ЕУ- просперитету, новим радним местима и инвестицијама, можемо да резимирамо обећано-испуњено, и то је најбољи показатељ рада садашње власти. Остале нејасне ствари могу се разјаснити у Викиликсовим депешама. На слици: Бивши потпредседник владе "Европске Србије" и високи функционер ДС са једним од докумената којим је доказивао да ће Србија до 2011. године бити чланица ЕУ. Крајем исте године је оставио економски опустошену Србију да би наставио "експертску" каријеру "помагања" несрећних постреволуционарних режима у белом свету.

Велика одговорност је на грађанима Србије који морају добро да размисле коме ће дати свој глас на изборима.

Постоје две опасности, а то је да већину гласова добију они који су слепо приклоњени политици Западних сила, што је мало вероватно, или да грађани поново буду преварени после избора.

Уколико неко понови потез Социјалистичке партије Србије, и добије поверење грађана који гласају за спровођење националних интереса, а онда те гласове повери америчкој амбасади, Србија ће наставити путем пропасти.

Неспособна и корумпирана власт може да начини огромну штету, али ништа није погубније од издаје националних и државних интереса.

Позиција као и тежње великих сила су потпуно јасне. Њихов циљ је да прошире свој политички, војни и економски утицај.

Колико јак притисак ће вршити, зависи пре свега од тога колики интерес имају, али и од способности друге стране да изгради своју позицију и обезбеди добре односе са велесилама.

Наш суноврат је утолико већи што садашње власти, на челу са председником Борисом Тадићем, воде једносмерну политику, “ослањајући се“ само на Западне силе чија политика је у супротности са интересима Србије.

Они нису желели да обезбеде добре односе са другим велесилама, уз које би могли да спроводе другачију политику и да се залажу за интересе Србије.

Овде пре свега мислим на Русију, која жели партнерске односе са Србијом, али наилази на потпуно неразумевање садашњих власти. Садашња политичка реалност налаже хитно заустављање једносмерне политике чији главни циљ је интеграција у ЕУ.

Главни ослонац Србији морају да буду земље које не делују против наших интереса, већ земље које нас подржавају и које се залажу за очување Косова и Метохије у саставу Србије. Србија не треба да се конфронтира, али не сме ни да капитулира.

Главни ослонац Србији морају да буду земље које не делују против наших интереса, већ земље које нас подржавају и које се залажу за очување Косова и Метохије у саставу Србије.

Србија не треба да се конфронтира, али не сме ни да капитулира.

Србија зато мора да се окрене себи и да стави своје националне и државне интересе изнад свега.

Само сопственим снагама и свестраном равноправном сарадњом, Србија може да заустави пропадање и врати своје достојанство.

Драгана Трифковић: "Мени лично је незамислива обрнута ситуацијa у којој, на пример, амбасадор Србије у Немачкој изјављује да знатној турској мањини у Немачкој треба дати знатно већа права, или да амбасадор Србије у Великој Британији објашњава да уколико желе да задрже Шкотску не могу да рачунају и на Северну Ирску. Ако ипак пустимо машти на вољу, верујем да би њихови поступци имали далекосежне последице." На слици: Маштовита организација "Турских дана у Берлину" 2005. године.

Упутнице:

_________

(1)http://www.standard.rs/vojislav-kostunica-o-strategiji-otimanja-kosova-i-metohije-ili-zasto-sam-vratio-mandat-narodu.html

(2)http://wikileaks.org/cable/2007/07/07BELGRADE988.html

(3) http://dazzlepod.com/cable/07PARIS3202/

(4)http://www.cablegatesearch.net/cable.php?id=06BELGRADE1566

(5) http://wikileaks.org/cable/2007/12/07BELGRADE1674.html

(6) http://www.nspm.rs/prenosimo/zaduzbinarstvo-u-evropskoj-srbiji.html

(7) http://wikileaks.org/cable/2006/05/06BELGRADE842.html#

(8)http://www.cablegatesearch.net/cable.php?id=07BELGRADE158

(9)http://www.cablegatesearch.net/cable.php?id=07BELGRADE879

(10) http://wikileaks.org/cable/2010/02/10BELGRADE324.html#

(11)http://www.antiglobalizam.com/cyr/nsp/SporazumSofa.pdf

(12)http://fakti.org/rossiya/mediya-menyu/zamislite-predsednik-srbije-tadic-ide-u-americku-ambasadu-na-referisanje

(13) http://www.dnevnik.rs/politika/djukic-dejanovic-neophodna-izmena-ustava-posle-izbora

(14) http://www.kurir-info.rs/vesti/politika/spo-za-promenu-ustava-odmah-posle-izbora-177462.php

Министар Дулић је пре скоро годину дана потписао документ безазленог наслова и разорног садржаја – Инструкција за поступање инспектора за заштиту животне средине и надлежних органа за издавање довола на свим нивоима. Ова инструкција је послата свим општинским управама у Србији као и покрајинском Секретаријату за животну средину и тако постала обавезујућа у свакодневном раду свих државних органа који се баве животном средином. На слици: Мирослав Никчевић

Претпoстављам да нико озбиљан, на пример, акцију «Очистимо Србију» не сматра као рад на унапређењу наше околине. Чак и медији традиционално наклоњени Демократској странци су ову акцију осликавали у ироничном и сада већ увреженом смислу као чишћење буџета, а не Србије. Ипак, никакве озбиљније реакције није било. Као да је и код наше јавности дошло до имунизације на безакоње које спроводе министри владе Србије на челу са Демократском странком. Политика потпуне националне капитулације је, изгледа, довела да се корупција и криминал носиоца државних функција доживљава као неумитни државни посао. Међутим, неке активности Министарства животне средине могу да нас забрину и ван свакодневне огорчености корупцијом јер директно угрожавају наше здравље и безбедност.

Наиме, министар Дулић је пре скоро годину дана потписао документ безазленог наслова и разорног садржаја – Инструкција за поступање инспектора за заштиту животне средине и надлежних органа за издавање дозвола на свим нивоима. Ова инструкција је послата свим општинским управама у Србији као и покрајинском Секретаријату за животну средину и тако постала обавезујућа у свакодневном раду свих државних органа који се баве животном средином. Нећемо се бавити целим документом већ само једном, најдрастичнијом ставком. Дословно пише, а министар Дулић је то потписао – «За складиштење отпада, и опасног и неопасног, није потребна израда студије утицаја на животну средину. Решењем се прописују мере заштите животне средине.» О чему се овде, заправо, ради?

У инструкцији дословно пише, а министар Дулић је то потписао – «За складиштење отпада, и опасног и неопасног, није потребна израда студије утицаја на животну средину. Решењем се прописују мере заштите животне средине.

***

Уопште није потребно бити стручњак па закључити да са опасним материјама мора да се поступа са највећом пажњом и уз поштовање строгих процедура. Када би се поштовали закони који регулишу питања животне средине израда студије утицаја би била неопходна за било какву манипулацију са опасним отпадом

Отпад јесте неизбежан производ готово сваке људске активности. Међутим, постоје велике разлике у врстама отпада које су довеле и до развоја одговарајућих поступака за његово складиштење и третман. Најосетљивије је питање складиштења тзв. «опасног отпада» који настаје током технолошких процеса у индустрији, пољопривреди, енергетици или у болницама. Према дефиницији, особине опасног отпада су токсичност, мутагеност, експлозивност, инфективност, екотоксичност, реактивност, канцерогеност. Има још особина које одликују опасан отпад али мислим да је за разумевање проблема, о којем пишем, сасвим довољно и ово набројано. Уопште није потребно бити стручњак па закључити да са материјама које имају наведене особине мора да се поступа са највећом пажњом и уз поштовање строгих процедура. Када би се поштовали закони који регулишу питања животне средине израда студије утицаја би била неопходна за било какву манипулацију са опасним отпадом, а то би подразумевало неколико важних корака.

Пре свега, студију би морала да прегледа и оцени комисија састављена од стручњака различитих профила. Улога ове комисије је да се процене технички аспекти пројекта и да ли су уочени могући извори загађујућих агенаса. На крају, оно што је и најважније, комисија утврђује да ли је пројектом обезбеђено да до загађења уопште и не дође или да је могуће загађење сведено на најмању могућу меру. Други важан корак јесте учешће јавности у процесу одобравања пројекта. Наиме, пројекат мора да буде доступан заинтересованој јавности, а то су, пре свих, грађани који живе у близини предвиђеног локалитета на коме би се пројекат реализовао. Такође, предвиђено је да јавност има право да се изјасни о пројекту. Смисао овог поступка је да се што већи број људи, како стручњака, тако и грађана, укључи у доношење одлука. Најважнији циљ који се оваквим поступком постиже јесте да се, осим примене строгих техничких и технолошких стандарда, спречи и могућност корупције у процесу издавања дозволе. Природно је да грађани не би желели да им се изгради фабрика или неки други објекат који омета животну средину у непосредној близини места где станују.

Пошто више није потребна израда студије утицаја на животну средину, oнда више нема техничке комисије али нема ни обавештавања јавности! То значи да се само са решењем поред ваше куће, школе где ваша деца проводе добар део дана, у вашој улици или болнице у којој се лечите, неко може да складишти опасан отпад, осиромашени уранијум, на пример. И све то, а да ви то и не знате.

Уколико се сада вратимо Инструкцији коју је потписао министар Дулић, можемо да размотримо и последице. Важно је истаћи да се овде не говори о изградњи неке фабрике или постројења већ о складиштењу отпада укључујући и опасан отпад. Пошто више није потребна израда студије утицаја на животну средину, oнда више нема техничке комисије али нема ни обавештавања јавности!

То значи да се само са решењем поред ваше куће, школе где ваша деца проводе добар део дана, у вашој улици или болнице у којој се лечите, неко може да складишти опасан отпад, осиромашени уранијум, на пример. И све то, а да ви то и не знате. Само је потребан потпис министра Дулића.

Уколико вам је тешко да поверујете да је ово могуће идите на сајт министарства па се сами уверите.

Пошто више није потребна израда студије утицаја на животну средину, oнда више нема техничке комисије али нема ни обавештавања јавности! То значи да се само са решењем поред ваше куће, школе где ваша деца проводе добар део дана, у вашој улици или болнице у којој се лечите, неко може да складишти опасан отпад, осиромашени уранијум, на пример. И све то, а да ви то и не знате.

Др Мирослав Никчевић, координатор Одбора за заштиту животне средине ЕС ДСС. (директор Управе за заштиту животне средине у Министарству науке и животне средине од 2004. до 2007. године.)

Изворник текста: ЕС ДСС

Владислав Гулевич: "Данас се Лужички Срби грчевито хватају за оно, што је још успело да се сачува. Постоји национални часопис „Домовина“, који се појавио 1958. године), почео је са радом пројекат „Витај!“ за учење србо-лужичке предшколске деце свом матерњем језику, излази низ новина и постоји радио-емисија на матерњем језику. Али то је заиста премало! И – као да би били дотучени – ново, велико смањење финансирања национално-културних организација Лужичких Срба. То је и натерало Б.Будара да се обрати свим људима добре воље, којима није туђе словенско јединство и брига за судбину културног наслеђа Лужичких Срба са молбом да утичу на немачке власти како би их убедили да финансирање национално-културних организација Лужичких Срба остане у досадашњем износу." На слици: Бен Будар, књижевник Лужичких Срба.

Ареал који су некада насељавали Лужички Срби је некада био много већи – захватао је скоро трећину савремене Немачке и мали део Пољске. Пре око 1500 година Лужички Срби су се после вишевековног сукобљавања са Немцима нашли унутар немачке државе. Пре тога су успели да се нађу под заставом чешких и пољских владаоца и, очигледно, нису осећали неко посебно угњетавање, јер историји није ништа познато о устанцима Лужичких Срба у том периоду. Што не може да се каже о периоду њиховог боравка под немачком владавином, када су њихови устанци били гушени врло оштро.

Још је страшнија чињеница да је главно немачко оружје представљала немачка реч. Гушена је самосвест Словена – Лужичких Срба. Немачке називе су добијали градови, који су одувек били словенски. Бранибор је постао Бранденбург, Сосни су се претворили у Цосен, Дрежџани у Дрезден, Липск у Лајпциг, Торгава у Торгау, Плавно у Плауен. Било је забрањено коришћење србо-лужичког језика, тај језик је прогнан из цркава, судова, државних и образовних установа. Мартин Лутер је Лужичке Србе називао „најгори од свих народа“ и обећавао је да кроз 100 година од њиховог језика неће остати ни трага. Фридрих Енгелс је већ врло чврсто одбијао могућност постојања Лужичких Срба и о њима је писао у прошлом времену. „Те словенске области су сасвим германизоване, ствар је готова и више се не може променити…“ Немци су постепено учинили све како би све што има везе са србо-лужичким асоцирало на нешто варварско и заостало.

Јуриј Брезан (1916 – 2006), класик србо-лужичке књижевности сву тугу ситуације је приказао у приповетки „Медаља са Бизмарковим портретом“. Посета службеника вермахта (Лужичанина) кантору локалне гимназије, коју је некада похађао велики број лужичке деце била је препуна лажи. Лужичанин је крио своје словенско порекло. Није показивао да говори српско-лужички. Добродушни старац – Немац је са искреним поносом госту показао државну награду коју је добио због „посебних заслуга“ у сфери образовања. „Никада нисам користио насиље“ – објашњавао му је. Уместо шибе децу је терао да играју битке код Седана. Разред у коме су учила само лужичка деца, поделио је на „пруске официре“ и „Французе“. У тим играма су увек побеђивали „Немци“ који су тријумфално локална брда и реке називали немачким називима, а поражени су бивали приморани да говоре само немачки. То је била игра и лакомислена деца нису схватала њен прави смисао, али је резултат био постигнут: после извесног времена ученицима је постајала непријатна њихова народност, јер је све немачко асоцирало на успех и победе и они су практично заборавили србо-лужички језик. „Данас сам ја једини у селу ко још зна како се ово или оно место називало пре педесет или сто година…“ – хвалио се Немац.

Б.Будар лично је 20 година радио у „Домовини“ у којој је, осим њега, радило још педесетак ентузијаста. Захваљујући њима лужичка култура Немачке постоји још увек, зато што захваљујући њиховим напорима Лужички Срби имају могућност да у рукама још држе књиге и часописе на матерњем језику («SerbskeNowiny», «Rozhlad» и др. Међутим, сада и „Домовини“, и србо-лужичком Народном ансамблу (који је основан 1952. год.) и Србо-лужичком научном институту (који је основан 1950.) прети ако не потпуни престанак рада, онда, као најмање, битно смањење у обиму рада. На слици: "Српски дом" у Хоћебуж. Фото: "Наша домовина", број 3, 2011. година.

Тако је то трајало више векова. Година за годином, дан за даном, све немачко је уништавало све што је било лужичко. За време Хитлера за Лужичане је прокламовано да су то славенизирани Немци, за које је решено да се врате у наручје немачке културе. У то се време број затвореника лужичке народности по немачким затворима јако повећао. После уништења Трећег Рајха лужички активисти су молили да пређу у састав Чехословачке – са широком аутономијом, уз гаранцију Стаљина. Али ни Москва, ни Праг нису могли да се одлуче да смање територију савезничке Немачке Демократске Републике. Источнонемачке власти су сачувале инерциону антипатију према Лужичким Србима и на сваки начин су се трудили да дође до меке асимилације Лужичана: под различитим предлозима су затварани лужички разреди, подржавана је миграција из Лужица у друге области Немачке, а у Лужице су слати учитељи и чиновници који су били етнички Немци.

Данас се Лужички Срби грчевито хватају за оно, што је још успело да се сачува. Постоји национални часопис „Домовина“, који се појавио 1958. године), почео је са радом пројекат „Витај!“ за учење србо-лужичке предшколске деце свом матерњем језику, излази низ новина и постоји радио-емисија на матерњем језику. Али то је заиста премало! И – као да би били дотучени – ново, велико смањење финансирања национално-културних организација Лужичких Срба. То је и натерало Б.Будара да се обрати свим људима добре воље, којима није туђе словенско јединство и брига за судбину културног наслеђа Лужичких Срба са молбом да утичу на немачке власти како би их убедили да финансирање национално-културних организација Лужичких Срба остане у досадашњем износу. Б.Будар лично је 20 година радио у „Домовини“ у којој је, осим њега, радило још педесетак ентузијаста. Захваљујући њима лужичка култура Немачке постоји још увек, зато што захваљујући њиховим напорима Лужички Срби имају могућност да у рукама још држе књиге и часописе на матерњем језику («SerbskeNowiny», «Rozhlad» и др. Међутим, сада и „Домовини“, и србо-лужичком Народном ансамблу (који је основан 1952. год.) и Србо-лужичком научном институту (који је основан 1950.) прети ако не потпуни престанак рада, онда, као најмање, битно смањење у обиму рада. У наше време, када број оних који говоре лужичким језиком нагло опада, оваква дешавања могу да имају најнегативније могуће последице по очување србо-лужичког народа који још увек успева да очува своју самобитност. Јер заустављање рада значи – почетак пропасти.

Српски институт у Будишину

Шта нас, Русе, повезује са Лужичким Србима, и да ли Русија треба да се брине због њихове судбине? Да почнемо од тога, да су у Русији знали да постоји лужички народ још од 17. века. 1697. године императору Русије Петру I, који је путовао преко Лужица, лужички филолог Михаил Френцел (1628. – 1706.) у име Лужичана је поклонио неколико књига на лужичком језику и изразио своје дивљење због државне снаге словенске Русије. Један од идеолога препорода србо-лужичког народа Јан Смољар (1816. – 1884.), словенофил и обожавалац Русије, више пута је путовао у Русију ради сусрета са својим руским истомишљеницима. У име руске владе награђен је орденом Свете Ане 2. степена за заслуге у науци и био је изабран за дописног члана Харковског универзитета. Филолог – слависта академик И.Срезњевски је проучавању лужичког језика посветио више година рада, а амбасадор Руске империје у Константинопољу Ј. Новиков је одбранио магистарску дисертацију на теми србо-лужички језици.

Варшава активно Лужичанима пружа подршку. 1845. год. химна Пољске («Ешче Пољска не згинела») надахнула је Хандрија Зејлера, аутора прве лужичке химне («Хишче серпство не згубене»). Читав 19. век пољски историчари и писци су се активно бавили осветљавањем живота сораба у условима тоталне германизације, њиховом историјом и народним традицијама.

Појавила се цела група пољских научника, чија имена асоцирају на истраживања у области србо-лужичког народа – Алфонс Парчевски, Вилхелм Богуславски, Јузеф Крашевски. A 1936. године на Варшавском универзитету се појавило Друштво пријатеља србо-лужичког народа, које је у то време имало три филијале у другим деловима Пољске.

Још је веће ширење доживела омладинска организација «Prołuż»са центром у Познању, која је имала 3000 активиста србо-лужичке културе по читавој Пољској. Девиза организације је била упечатљива: „Над Лужицама је – пољска стража!“

* * *

Код немачког Кроствица (лужички – Хрушчица) подигнут је споменик сећања на војнике 2. армије Пољске војске, која је заједно са Црвеном армијом у априлу 1945. године ослобађала територију Лужица.

Данас, полазећи од географске близине Лужица и Пољске, Варшава активно Лужичанима пружа подршку. 1845. год. химна Пољске («Ешче Пољска не згинела») надахнула је Хандрија Зејлера, аутора прве лужичке химне («Хишче серпство не згубене»). Читав 19. век пољски историчари и писци су се активно бавили осветљавањем живота сораба у условима тоталне германизације, њиховом историјом и народним традицијама. Појавила се цела група пољских научника, чија имена асоцирају на истраживања у области србо-лужичког народа – Алфонс Парчевски, Вилхелм Богуславски, Јузеф Крашевски. 1936. године на Варшавском универзитету се појавило Друштво пријатеља србо-лужичког народа, које је у то време имало три филијале у другим деловима Пољске. Још је веће ширење доживела омладинска организација «Prołuż»са центром у Познању, која је имала 3000 активиста србо-лужичке културе по читавој Пољској. Девиза организације је била упечатљива: „Над Лужицама је – пољска стража!“. Основни правци рада су обухватали не само област науке и културе, већ и политике – борба за права србо-лужичког становништва, упознавање међународне јавности са важношћу србо-лужичке проблематике, културна размена Пољака са лужичким народима, проучавање западног словенства и скретање пажње светског јавног мњења на немачку претњу. Руководство «Prołuż»-а је озбиљно разматрало идеју оснивања Лужичког института у Пољској, али је после формирања НДР-а 1949. године, у чијем се саставу нашла већина лужичких територија, рад те организације ишчезао.

Ослонац на етничке и Пољској блиске Лужичане дозвољава да опстане нада у узајамност и да Пољска наступа као „старатељ“ тог народа који ишчезава. Лужичани осећају ту подршку и спремно се одазивају на пољске иницијативе које се тичу препорода и популаризације србо-лужичке културе и историје. У Пољској активно ради пољско – србо-лужичко друштво «ProLusatia», интелектуални наследник доратне «Prołuż». «ProLusatia»организује међународне научне конференције, Дане лужичке културе, свечане догађаје у част познатих научника србо-лужичког националног препорода, стваралачке вечери пољске и лужичке интелигенције, организује пријатељске посете лужичких политичара и цивилних активиста Пољској и Пољака који проучавају историју и обичаје Лужичана Немачкој, издаје специјализовану литературу. За пољску историју, засићену субјективним симболизмом, Лужице представљају земљу, натопљену пољском крвљу. Код немачког Кроствица (лужички – Хрушчица) подигнут је споменик сећања на војнике 2. армије Пољске војске, која је заједно са Црвеном армијом у априлу 1945. године ослобађала територију Лужица. У тој битки је погинуо највећи број Пољака (у једној битки) – око 25.000, и њу пољска историографија сматра за једну од најкрвавијих. У раду са србо-лужичким активистима Варшава се понекад дотакне и политичких момената – Анджеј Гурски, од 2009. године посланик пољског Сејма, се обратио МИП-у Пољске са званичном препоруком да активније сарађује са србо-лужичанима и да Берлину чешће поставља питање очувања њихове културне самобитности.

До скора је активност показивала и Југославија, у којој је постојала своја школа сорабистике. Лужички Срби су браћа од стричева балканских Срба (део Лужичана се преселио у 7. веку на територију данашње Србије, и тако зачео образовање српског народа).

Данас се цео низ научника и истраживача бави дубоким проучавањем српско-српских веза у оквиру научно-просветног пројекта „Растко Лужица“.

Међу самим Лужичанима такође постоје симпатије према својој јужној сабраћи. У југословенским ратовима деведесетих година 20. в. зна се да су на страни српске армије били и добровољци-лужичани.

На другом месту према обухватности сарадње са Лужицама се налази Чешка, коју са њима такође вежу чврсте историјске везе. У 9.-10. веку Лужица је била део Великоморавске државе. Данас у Чешкој функционише цео низ културно-истраживачких центара који су се специјализовали за лужичку тематику.

До скора је активност показивала и Југославија, у којој је постојала своја школа сорабистике. Лужички Срби су браћа од стричева балканских Срба (део Лужичана се преселио у 7. веку на територију данашње Србије, и тако зачео образовање српског народа). Данас се цео низ научника и истраживача бави дубоким проучавањем српско-српских веза у оквиру научно-просветног пројекта „Растко Лужица“. Међу самим Лужичанима такође постоје симпатије према својој јужној сабраћи. У југословенским ратовима деведесетих година 20. в. зна се да су на страни српске армије били и добровољци-лужичани.

Лав Гумиљов је за Лужичане рекао да су то хармонични људи код којих је инстинкт за самоочувањем пропорционалан нивоу жеље за очувањем националности, што им је и омогућило да се сачувају као народ, без обзира на хиљадупетстогодишње постојање у окружењу немачког језика. Лужичани немају своје државе, али имају своју културу коју је неопходно сачувати. Зато писмо Б. Будара почиње дирљивим речима: „Помозите нама, најмањем словенском народу…!“

Област коју настањују Срби у Лужици. Изворник: Википедиа

Изворник преноса : Восток

Изворник текста: Фонд Стратешке културе

Никос Арванитес: "Да подсетимио, укупан дуг у зони евра пао је на 87,4 одсто БДП-а, пре свега захваљујући расту највећих економија какве су немачка и француска. Ипак треба имати у виду да је Барозо Шпанац и да судбина Шпаније зависи од исхода “игре” око Грчке."

Није само реч о рецесији у ЕУ, већ о доминацији народа и држава унутар ЕУ и утицају изборне политике на дестаблизовање Европе. Грчкој се прети али се делује и стратегијом “вруће-хладно”. На пример, председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо каже:

“У нашем је интересу да Грчка остане (у еврозони) и да постигнемо да та земља испуни све што је обећала… али ако то не буде остварено, ипак смо сада јачи него пре годину и по дана”. Слично мисли и премијер Холандије Марк Руте:

“Излазак Грчке из еврозоне био би мање ризичан сада него да је до њега дошло средином 2010. када је дужничка криза избила.”

Да подсетимио, укупан дуг у зони евра пао је на 87,4 одсто БДП-а, пре свега захваљујући расту највећих економија какве су немачка и француска. Ипак треба имати у виду да је Барозо Шпанац и да судбина Шпаније зависи од исхода “игре” око Грчке.

Економски “сукоб ниског интезитета”

По свим елементима, унутар ЕУ се води “економски рат” ограниченог карактера који може да букне прво у социјално-класни, а онда у међународни сукоб са тешким последицама. Број компанија које су пропале због дужничке кризе у еврозони све је већи и могао би да угрози још 1,5 милион радних места широм Европе, показало је истраживање немачке економске агенције “Кредитреформ”. Највећи број несолвентних фирми забележен је у Грчкој, затим у Шпанији, Италији и Португалији. Са друге стране, у Немачкој и Француској евидентирано је мање предузећа која су прогласила банкрот. Сада се Немачка и Француска боре не само за свој статус, већ и за доминацију, рачунајући на своје профите и заборављајући у коначном исходу на солидарност унутар ЕУ. Унија каква постоји од 1957. године, полако али сигурно нестаје а настаје један корпорацијско-национални труст држава и економија које ће “прождирати” мање и слабије економије и нације на бази интереса.

По свим елементима, унутар ЕУ се води “економски рат” ограниченог карактера који може да букне прво у социјално-класни, а онда у међународни сукоб са тешким последицама.

* * *

Сада се Немачка и Француска боре не само за свој статус, већ и за доминацију, рачунајући на своје профите и заборављајући у коначном исходу на солидарност унутар ЕУ.

Унија каква постоји од 1957. године, полако али сигурно нестаје а настаје један корпорацијско-национални труст држава и економија које ће “прождирати” мање и слабије економије и нације на бази интереса.

Управо таква логика владајуће олигархије у ЕУ доводи Грчку до ивице социјалног слома и политичког хаоса који може бити веома опасан и са тешким последицама по европско економско и политичко уредјење.

Управо таква логика владајуће олигархије у ЕУ доводи Грчку до ивице социјалног слома и политичког хаоса који може бити веома опасан и са тешким последицама по европско економско и политичко уредјење.

Атина пред побуном?

Левица и десница у Грчкој постају све гласније.

“Позивам Европску унију да оствари своју улогу и избегне спровођење налога новог Рајха”. То су речи председника грчког десничарског православног блока ЛАОС, Јоргос Карадзафериса који је у влади Лукаса Пападемоса. Карадзаферис каже:

“Заогрнута плаштом демократије, немачка канцеларка Ангела Меркел иде истим стопама свог претходника од пре 75 година, не устежући се да на исти непримерен начин понижава друге народе.” По њему, “није у питању да ли ћемо прихватити уцене ‘тројке’ и добити нови пакет финансијске помоћи, него колико ћемо још да климамо главама и будемо ‘добри момци’, уместо да покажемо одлучност”.

Синдикати ће кренути у оштру борбу против владе Лукаса Пападемоса па је могуће да ова прелазна влада падне пре марта, када истиче рок који прети Грчкој банкротством. Куда иду онда грчки и европски суверенитет и демократија? Пут је у политчким сукобима, насиљу, бунту и отпрору против Немачке, Француске и ЕУ али и ММФ.

Лукас Пападемос, као премијер, налази се под великим притиском споља и изнутра. Да ли ће издржати или ће пасти као последња “одбрана” Грчке унутар еврозоне. Пападемос се бори, због мера штедње, с представницима конзервативних и десно оријентираних странака као и са социјалистима. ПАСОК је против даљих смањења прихода у приватном сектору јер се тако “гуши” капитализам и социјална држава. Конзервативна странка Нова Демократија, под вођством Антониса Самараса, такође сматра да се држава налази у стању гушења због мера штедње. Ултраконзервативна странка (ЛАОС) сматра да Грци у великој мери “осиромашују”. Нема консензуса нити “излазне стратегије”. Грчка је пред “имплозијом” која може постати експлозија унутар ЕУ.

Јоргос Карадзаферис: "Заогрнута плаштом демократије, немачка канцеларка Ангела Меркел иде истим стопама свог претходника од пре 75 година, не устежући се да на исти непримерен начин понижава друге народе.” На слици: "Отмица Персефоне", рад Рембранта из 1631. године.

Изворник текста: Балкан магазин

ЦИЉ ЈЕ ДА БУДЕМО СВОЈИ

Војислав Коштуница: "Активна политичка неутралност омогућава Србији да има развијену економску сарадњу са Европском унијом и САД, а да истовремено не потпадне под њихово старатељство. Исто тако, неутралност омогућава да са Русијом имамо најбоље и пријатељске везе и представља гаранцију да се Србија никада неће сврставати у било који савез против Русије." Фото: Танјуг

Верујем да за Србију најбоље решење представља политичка и војна неутралност. Неутралност није конфронтација са било киме, већ напротив, представља сарадњу са свима и Србија у тој сарадњи остаје што више слободна и своја. Активна политичка неутралност омогућава Србији да има развијену економску сарадњу са Европском унијом и САД, а да истовремено не потпадне под њихово старатељство. Исто тако, неутралност омогућава да са Русијом имамо најбоље и пријатељске везе и представља гаранцију да се Србија никада неће сврставати у било који савез против Русије. Политичка и војна неутралност је добрим делом утемељена у нашој историји и традицији и представља мудро постављање у међународним односима, које би могло да нам отвори сва врата и не затвори ниједна. Не кажем да је лако остварити овај циљ, не кажем ни да ће нам са остваривањем овог циља преко ноћи потећи мед и млеко, али сам на основу политичког искуства које није мало, уверен да је то најбољи пут којим би Србија требало да иде.

Вреди се борити за ове велике политичке циљеве без обзира на које ћемо све тешкоће због тога наићи. Није довољно бити само за демократију, за правну државу и развијену привреду. Потребно је и да Србија буде слободна, да самостално одлучује, да нам свакодневно не шаљу споља извештаје са условима које морамо да испунимо, а да се при томе већина тих услова не испоставља другим земљама. Достојанство и слобода Србије су вредности које надилазе већ општеприхваћене норме да будемо демократска и добро уређена држава. Поред демократског и правног уређења земље, пред нама стоји још један виши циљ, а то је да будемо своји, да развијамо свој идентитет, своју националну културу, своју традицију. То најбоље можемо да постигнемо ако Србија постане политички и војно неутрална земља.

Вреди се борити за ове велике политичке циљеве без обзира на које ћемо све тешкоће због тога наићи. Није довољно бити само за демократију, за правну државу и развијену привреду.

Потребно је и да Србија буде слободна, да самостално одлучује, да нам свакодневно не шаљу споља извештаје са условима које морамо да испунимо, а да се при томе већина тих услова не испоставља другим земљама.

Не треба да бежимо од поређења са другим народима и другим државама. Нисмо од јуче, нити нам је држава од јуче. Нисмо толико мали, нити има места за толике комплексе ниже вредности. Требало би да размишљамо о томе и да храбрије и одлучније политички деламо и да имамо довољно самопоштовања и историјске свести о сопственој снази. За нас је најважније питање да ли ћемо се као народ и држава изборити да сами одлучујемо о својој судбини или ће о нама и нашој будућности одлучивати други, што је, на жалост, био случај од краја Другог светског рата. Не треба да се самозаваравамо како би глас Србије у НАТО-у или глас Србије у ЕУ као њихове чланице био равноправан. Зна се ко и како одлучује и у НАТО-у и ЕУ. Однос Брисела и Вашингтона према Србији учи нас да једино као политички и војно неутрална држава можемо да сами одлучујемо и бринемо о свом достојанству и националним интересима.

Били сте против Брозовог режима, против Милошевићевог режима, па против приступања Србије НАТО-у, и против приступања ЕУ. Изабрали сте да идете тежим путем, а вероватно сте могли да направите друкчију, свакако успешнију каријеру да сте прихватили да будете уз ове велике центре моћи.

Као и сваки човек нисам изабрао свој пут зато што је тежи, него зато што једино могу да идем оним путем на који ме упућују моја уверења и вредности до којих држим, као и обавеза која проистиче из тога што припадам српском народу. Јер, можда бих, да сам рођен у неком другом народу и држави, на основу вредности и интереса тог народа, сматрао да је НАТО или ЕУ добро решење. Оно што је рецимо добро за Данску не мора да значи да је добро и за Србију, и обрнуто. Народи и државе имају своје посебне интересе и своје посебне вредности и традиције. Моје је уверење било да Брозов режим није у интересу српског народа, што не значи да тај режим није био у интересу неких других народа у бившој Југославији.

Незамисливо ми је да себе видим било у Брозовом, било у Милошевићевом режиму, било као заступника евроатлантске политике и циљева у Србији.

Једно је извесно, све што сам радио, радио сам из уверења, без обзира на то што се показује да је то био тежи пут. Ништа ми не значи што би друкчији пут био лакши ако није сагласан са мојим погледом и политиком на који начин би требало уредити Србију као државу. А што се тиче каријере, незамисливо ми је да себе видим било у Брозовом, било у Милошевићевом режиму, било као заступника евроатлантске политике и циљева у Србији. Србију, њену историју, њену традицију, њену културу, видим на сасвим другачији начин и то ме опредељује да идем путем који сам изабрао.

Војислав Коштуница је Председник ДСС и члан Управног одбора Фонда Слободан Јовановић

Војислав Коштуница: "Народи и државе имају своје посебне интересе и своје посебне вредности и традиције. Моје је уверење било да Брозов режим није у интересу српског народа, што не значи да тај режим није био у интересу неких других народа у бившој Југославији."

Изворник текста: Политика

Изворник преноса: ДСС

Јово Дробњак: Кроз векове, од постања па до данашњих дана, Србе прати судбина сталних ратова, деоба и сеоба. У дугој српској историји није пронађена национална стратегија са којом би се обезбедио одржив мир, демографска стабилност и свеопшти напредак.

Снагу српске нације чини како матица са укупним природним и друштвеним ресурсима и историјским наслеђима, тако и свеукупна биолошко-умна енергија и економска моћ српског народа, независно на коме се делу планете налази. Управо због тога, српску дијаспору треба и посматрати као интегрални део свеукупног српског корпуса. Степен његове кохезије увек је у сразмери са друштвено-економским приликама и политиком у матици, односно са снагом њених конститутивних чинилаца.

Уводне напомене

Кроз векове, од постања па до данашњих дана, Србе прати судбина сталних ратова, деоба и сеоба. У дугој српској историји није пронађена национална стратегија са којом би се обезбедио одржив мир, демографска стабилност и свеопшти напредак.  

Бивша нам заједничка држава обухватала је готово половину Балканског полуострава и бројала близу пола његовог укупног становништва. Више од половине у њој су били Срби који су у балканским размерама најбројнији народ, а њихова матична земља централни део Балкана и његов кључ. Балканско полуострво је најповољнија природна веза између западне и средње Европе са Блиским истоком и Медитераном. Спојна и транзитна функција Балкана одређивала му је трајне вредности геополитичког положаја, што је значајно утицало на историјска збивања, одређивала његову етно–демографску сложеност и културно–цивилизацијску стварност. У тако сложеним условима, српски народ је на тромеђи цивилизација, између три царства, уз велике жртве одиграо и улогу Пијемонта Југославије која је настала и нестала у двадесетом веку.

Ради се о територији која има велико геополитичко значење, са бурном историјом пуном драматичних обрта, где су се сударали интереси и успостављале границе цивилизација и интересних сфера између Истока и Запада. У близини је и повучена граница између источног и западног Римског царства. Ту је кроз цео средњи век било поприште сукоба римско-немачких и византијских царева. Ту је непосредно и линија раскола католичке и православне цркве. Ту су се одиграли најсуровији сукоби хришћанства и ислама. Ту су геополитичке интересе имали: Турска, Аустрија, Русија, Немачка, затим Енглеска, Француска и у новије време Америка.

Сава Владиславић Рагузински. Овај исељеник из родног Гацка је Србин који је у Русији постигао величанствену каријеру.

Чести ратови односили су све предности повољног географког положаја који је, према писању нашег научника Јована Цвијића, њихов и главни узрок. Да би што сликовитије приказао његов значај и сталне претензије великих сила, Цвијић пише да су Срби саградили кућу на путу. Како је могуће трајније остварити његове ,,особине спајања и прожимања” и истовремено очувати територијалну и биолошку целовитост на овако сложеном и замршеном балканском геополитичком чворишту, питање је свих питања. До сада није пронађена стратегија са којом би се неутралисале аспирације великих сила. Као што је и поменуто, преко наше територије укрштају се путеви и сударају интереси Запада и Истока и сучељавају цивилизације, религије и културе. То је ,,капија’’, односно главна стратешка тачка преко које империјалне силе одувек настоје проширити своју хегемонију. Надаље, кроз Србију протиче Дунав у дужини преко 580 километара који представља хидрографску и саобраћајну кичму Европе. Контрола тог воденог пута је други важан мотив сталних претензија и насртаја. Ето, то  су неки од узрока честих насртаја и ратова, а поводи су измишљани према тренутним потребама. У највише случајева земља је после ратова распарчавана, а народ подстицан на свађе и поделе како би се неутралисао српски утицај. У режији Западних сила недавно је демонстриран такав сценариј. Прво су протерани Срби из Републике Српске Крајине, а потом су отцепили Црну Гору да Србија не би имала излазак на море. Косово и Метохију су силом отели, а Републици Српској не дозвољавају да се припоји својој матици. Све су то последице неизграђене адекватне националне стратегије. Вековима нисмо успевали створити трајније стратешко партнерство и пријатељство са неком европском силом да би неутралисали сталне насртаје. Увек смо невоље сами подносили. Истина, понекада је Русија била уз нас, али у принципу када је год нама било тешко и Русија је била у тешкој ситуацији.

Руђер Бошковић - Чувени српски научник, који је стекао светску научну славу, напустивши родни Орахов До код Требиња.

Из ратова смо увек излазили биолошки десетковани, расељени и економски уништени, па је значајан део преживеле популације тражио економску егзистенцију изван своје матице. Тако је настајала Српска дијаспора. Нажалост, морамо констатовати да је исељена популација од Косовског боја па до краја 19. века потпуно одрођена (исламизација, католичење, асимилација) и национално обесвешћена. На то су утицали разни чиниоци у које можемо убројати велике раздаљине и лоше тадашње комуникације, као и агресивно понашање домицилне политике, вере и културе према дошљацима. Губљењем контакта са својом матицом неминовно је доводило до асимилације са тамошњим народима.

Настајање Српске дијаспоре

Од почетка исељавања па до данашњих дана бележена су само масовна исељавања, а стихијска и појединачна исељавања остајала су непримећена па нису ни записана. Зато ћемо се и у овом тексту фокусирати само на масовне таласе исељавања.

1. И с е љ а в а њ а   п о с л е   К о с о в с к о г   б о ј а

Одмах после Косовског боја уследиле су турске одмазде и велики зулуми који су натерали српски народ на масовно исељавање. Тај егзодус трајао је десетинама година, а нарочито се интензивирао после пада Смедерева и Српске деспотовине 1459. године. Бежећи испред злочина, Срби су напуштали своја огњишта само да би сачували голе животе.

2. И с е љ а в а њ е  1690.  г о д и н е.

Друго масовно исељавање десило се из истоветних разлога као и прво. Тада је патријарх Арсеније III Чарнојевић 1690. године, пред најездом турских злочина, повео део српског народа  на север. Његова намера није била да се тамо Срби стално населе, већ да се биолошки сачувају и да отуда крену у ослобађање својих огњишта. Нажалост, турска моћ је све више јачала на Балкану, па су тамо Срби заувек и остали. Задржали су се у северним деловима данашње Војводине, а највише у јужним деловима Мађарске, претежно у регији око Сент Андреје. Од тада па до данашњих дана, у тој регији асимиловано је преко 98 одсто српског народа.

3. И с е љ а в а њ е  1737.  д о  1739. г о д и н е

Никола Тесла, Геније светске науке из Смиљана, дословно је осветлио цео свет, а савремене телекомуникације почивају на његовим открићима. Све успехе је остварио у емиграцији.

После аустријско-турског рата 1737. до 1739. године, у коме су и Срби учествовали на страни Аустрије у борби против Турака, уследила је турска одмазда. Правили су стравичне злочине над српским народом, па је то приморало Србе на ново исељавање из своје матице. Тако долази до трећег таласа масовног исељавања под вођством патријарха Арсенија Четвртог.

4. И с е љ а в а њ е  у  XVIII  в е к у,  п о з н а т о   п о д   и м е н о м  ,,П у т  н а  и с т о к”

Ново масовно исељавање Срба у XVIII веку, познато под именом “Пут на исток”, опет је проузроковано турским злоделима. Због неподношљивих злочина, Срби су породично напуштали своја огњишта само да би сачували животе. Прву групу исељеника предводио је 1751. године пуковник Јован Хорват, а другу групу 1752. године генерал Јован Шевић и пуковник Рајко Прерадовић. Населили су се на просторе данашње Украјине и Русије. И ово је био пут без повратка.

Сеоба је било и после Првог српског устанка, али се не могу окарактерисати као масовна исељавања.

5. И с е љ а в а њ а   к р а ј е м  XIX  и  п о ч е т к о м  XX  в е к а

Крајем XIX и почетком XX века дошло је до петог масовног исељавања Срба, које се разликује од пређашњих јер је уследило искључиво из економских разлога. Углавном, у овом таласу Срби су се исељавали из пасивних динарских предела – Херцеговине, Лике, Босанске Крајине, и Црне Горе. Пут их је водио у САД, Канаду и Јужну Америку.

6. И с е љ а в а њ е  з а  в р е м е   Д р у го г   с в е т с к о г   р а т а

Ново масовно исељавање десило се у току Другог светског рата и непосредно у поратним годинама, и то искључиво из политичких разлога. Због неслагања са комунистичким режимом, Срби су се исељавали у западне земље, и тако је настала бројна политичка емиграција.

7. Е к он о м с к а   е м и г р а ц и ј а   од  1960.  д о  1990.  г о д и н е

Михајло Пупин Идворски није постигао у емиграцији политички успех попут Саве Владиславића, нити научни успех попут Тесле. У зрелим годинама остварио је "амерички сан" и један је од најзаслужнијих Срба заостварење вековног народног сна - уједињења Срба у једној држави. На слици: Михајло Пупин са орденом "Чешког лава". Фото: Новости"

Велика економска миграција уследила је у периоду од 1960. до 1990. године када су Срби одлазили на привремени рад и то претежно у земље западне Европе.

8. И с е љ а в а њ е   о д  1991.  д о  2000.  г о д и н е

Ново масовно исељавање десило се, у периоду од 1991. до 2000. године, због тешког живота под суровим санкцијама које су уведене нашој земљи, као и због бујања грађанског рата на просторима бивше СФРЈ. У овом таласу највише се присилно иселило Срба из Хрватске и Босне и Херцеговине. Тамо је, уз помоћ Западних сила, проведен прави етнички инжењеринг од стране тамошњег већинског народа.

9. И с е љ а в а њ е   п о с л е  2000.  г о д и н е

Нажалост, због немогућности обезбеђења егзистенције, исељавање се наставило и после промене власти и друштвено-економског система 2000. године и оно још увек траје. Углавном одлазе млади и школовани стручњаци чији се одлазак интензивирао у последње три године. Стално осипање и губљење тог “биолошко-умног блага” не може се ничим надокнадити. Овакав одлив младих и школованих људи (у свету познат под именом “браин-драин”) катастрофално ће се одразити на економско-технолошки опоравак и будућност Србије.

Срби у дијаспори, њихова бројност и статус

Као што је већ и поменуто, наши исељеници до краја деветнаестог века су асимиловани са тамошњим народима где су се и доселили,  па овде можемо говорити само о дијаспори коју чине: економска емиграција с краја деветнаестог века, политичка емиграција из Другог светског рата, економска емиграција после шездесесетих година прошлог века, затим присилно исељени Срби из Хрватске и БиХ од 1991. године до краја прошлог века, као и емиграција која настаје после 2000. године. Они данас живе у више од 100 земаља, а највише их има у САД, Канади, Аустралији и земљама западне Европе. И поред тога што је матица веома мало урадила за дијаспору, наши исељеници су у великој мери сачували своју самобитност – језик и писмо, културу, веру и обичаје.

Патријарх Арсеније Чарнојевић (из Бајица, Црна Гора) је 1680. године повео Велику сеобу Срба у Угарску.

Према писању Славка Вејновића у књизи “Срби у дијаспори”, данас у расејању живи четири милиона Срба који су сачували своју самобитност. Слични су подаци и Српске православне цркве, мада има и неких истраживача који указују да у расејању данас живи око седам милиона Срба који су сачували своју самобитност и припадност свом народу. Ипак, у овом тексту задржаћемо се на подацима Српске православне цркве.

Данас Срби у дијаспори имају тројак статус, и то: статус исељеника – у САД, Канади и Аустралији, статус националних мањина – у Румунији, Мађарској, Македонији и Хрватској (док у Словенији и Албанији немају ни статус националних мањина), и статус грађана Србије на привременом раду у иностранству – претежно у земљама западне Европе.

Под дијаспору не можемо подвести Црну Гору, Косово и Метохију и Републику Српску, јер су то српске земље које су, за сада, одвојене од своје матице.

Односи матице и дијаспоре

Наши исељеници су у прошлости доживљавали разне прогоне, неправде и понижавања од власти у матици. Комунистички режим их је сматрао народним непријатељима и било им је онемогућено да одржавају контакте и сарадњу са образовним, научним и културним институцијама у матици. Само су потајним везама преко своје родбине одржавали неку врсту контаката са матицом. Супротно су се понашале неке друге Републике бивше СФРЈ према својим исељеницима. Зато је Српска православна црква, као и много пута кроз историју, стално окупљала и сабирала своје ,,стадо”. Дружење и упознавање на Богослужењима јачало је њихове жеље да се боље организују и више друже. Формирали су разна удружења, клубове и културно-уметничка друштва путем којих су чували и на потомке преносили српски језик, културу и обичаје. Тако су наши исељеници, уз мисију Српске православне цркве и своје самоорганизовање, чували и очували своју самобитност.

Бајо Соколовић из села Соколовићи код Рудог, постао је Велики везир Мехмед-паша и стварни владар Отоманског царства у доба његовог врхунца. Обновио је јединство српске Цркве у XVI веку, а остао је упамћен по својим величанственим задужбинама, од којих је најпознатија Ћуприја на Дрини.

Тек после распада СФРЈ, почели су се отопљавати односи матице према Србима у дијаспори. Формирано је и министарство за Србе ван Србије. Почеле су се успостављати везе и контакти са удружењима и клубовима наших исељеника, а и они су се почели интензивније интересовати за своју матицу. Неки од њих су после 50 и више година први пут посетили своја родна огњишта. Њихова наталожена жудња прерасла је у велика очекивања. Очекивали су да ће одмах бити изједначени са грађанима у матици, односно да ће добити држављанство Србије, право активног и пасивног гласа, повратак одузете имовине и др. Своје жеље преточили су у захтеве и исте поднели Влади Србије. Међутим, тадашња власт, вероватно због процене да неће моћи  контролисати бирачко тело дијаспоре, није испунила њихове захтеве, а истовремено је од њих очекивала значајнију економску помоћ у тим судбоносним временима. Пошто захтеви исељеника нису испуњени, нереално је било и очекивати њихову већу економску помоћ. Познато је да без права нема ни обавеза, па су зато само братски односи остали на нивоу обострано лепих жеља и очекивања.

Тек доношењем Митровданског Устава, који је Србија донела 2006. године, створени су услови да наши исељеници могу добити држављанство и остварити друга грађанска права. Међутим, треба напоменути да није направљена остала неопходна надградња путем које би се регулисало практично остваривање њихових права. Нису направљена законска акта са којима би се прописале процедуре и начин остваривања активног и пасивног права гласа, организација и начина гласања, као и начин остваривања осталих уставних права. Није законски прецизирана ни квота коју би требали имати исељеници у институцијама власти. Од свега тога, засада је остављена само теоријска могућност исељеницима да могу гласати у дипломатским представништвима у земљама у којима живе, иако је познато да то право не може остварити, на малом броју гласачких места, чак ни један промил исељеника.

Емир Кустурица из Сарајева, стекао је светску славу филмског редитеља и престижно признање "Витез француске културе". Вратио се да настави градитељску традицију у свом народу. На слици: Емир Кустурица одликван орденом француске легије части. Фото: www.nightlife-belgrade.com

Матица би морала посветити већу пажњу тој другој Србији, односно Србима у расејању.

Дијаспора – интегрални део матице

Данас на нашој политичкој сцени постоје заговарања о две Србије унутар своје суверене територије и то:

-,,Реформска”- како себе називају заговорници подела које чине невладине организације, вазалне политичке странке и групе глобалиста и

-,,Ретроградна” – како је заговорници називају, а у коју спадају државотворне и патриотске политичке странке, удружења, културне инстититуције и национално свесни грађани.

- Надаље, постоје још и поделе на ,,добре Србе’’ који живе у матици и оне ,,лоше’’ који живе у расејању.

Овакве и било какве друге поделе су веома штетне и опасне по српско друштво и његову будућност. Зато се треба стално борити против свих подела које разједињују српски народ. У уводном делу текста је речено шта су нам кроз историју поделе донеле.

Било би нормално да се говори само о местима у којима Срби живе, односно о Србији која је матица свих Срба и дијаспори која је одредница за Србе који живе у расејању. То значи да се разлике могу правити само по местима живљења Срба, а никако се не смеју делити на оне ,,добре’’ Србе који живе у матици и оне ,,лоше’’ који живе у дијаспори. Надаље, погубно је делити Србе и по било којим другим основама као нпр.: ,,реформске’’ и “ретроградне’’, републиканце и монархисте, четнике и партизане и …  Срби, ма где да живе и ма које идеолошке погледе да имају, они чине свеукупни српски корпус. Из плурализма интереса, идеја и жеља, треба демократски изналазити најбоља решеља за српску будућност. Због тога и сматрамо да је дијаспора интегрални део матице. Српски корпус не чини збир неких територија или државица, већ обједињена биолошка и интелектуална енергија Срба, независно где они живе. На оваквом обједињавању и стварању српске кохезије треба стално радити. То не може бити краткорочни задатак, већ трајни процес. Предности оваквог обједињавања се огледају у следећем:

Свети Симеон - Стефан Немања, у старости је напустио престо и настанио се на Светој Гори, где је са сином, Св. Савом, подигао манастир Хиландар, који је од XIII века до данас остао стожер српске духовности.

- Обједињени и уједињени Срби, постали би респектабилан чинилац у светској заједници,

- Проширио би се утицај матице у светској прерасподели ресурса и у прерасподели глобалних политичких односа,

- Дошло би до концентрације искустава и знања, а поред тога привукао би се и капитал, као и високе технологије у матицу, и

- Матица би се стабилније и брже развијала.

Имајући у виду да у дијаспори живи преко четири милиона Срба, међу којима је преко 300.000 високообразованих и више од 5.000 доктора наука, одговорни у матици би морали што хитније започети процес трајног обједињавања свеукупног српског бића. То што Срби живе у разним земљама света, представља само компаративну предност за матицу. Највећи део њих живи у замљама које су економски и технолошки развијеније од Србије и нама су потребна њихова знања и искуства. Стварањем монолитног српског корпуса, створиле би се реалне претпоставке за улагање њиховог капитала и уношење савремених технологија, као и привлачење осталих инвеститора који би допринели бржем опоравку и развоју земље.

Сентандреја код Будима: Град - споменик српске културе XVIII века у емиграцији.

Коначно, 2009. године донет је Закон о дијаспори, али у истоме нису многе ствари регулисане, па се намеће потреба за његовим изменама и допунама. У изменама Закона и у осталима актима требало би јасно регулисати обавезе матице према дијаспори, као и права и обавезе наших грађана у расејању према матици.

*П о д   о б а в е з а м а   м а т и ц е   п о д р а з у м е в а   се:

- Провести попис Срба у дијаспори, направити базу података и увести их у бирачке спискове,

- Омогућити нашим исељеницима да могу гласати у местима становања и направити правила по којима ће гласати – електронски или на неки друго прихватљив начин,

- Направити квоте које ће дијаспора имати у органима власти, као и правила по којима ће наши исељеници  предлагати своје кандидате за органе власти у матици,

- Успоставити најједноставнији начин издавања српских докумената свим нашим исељеницима,

- У сардњи са клубовима и удружењима у дијаспори, успоставити најефикаснији облик организовања Српске дијаспоре,

Потомак српских емиграната, Мулутин Дорословац из Будимпеште, био је писац, преводилац и сценариста у Бечу током XX века.

- Увести позитивну дискриминацију према нашим исељеницима за изградњу кућа и отварање производних погона који би запошљавали нпр. преко 10 радника,

- Регулисати начин и организацију отварања школа за децу наших исељеника, као и начин на који ће се снабдевати са уџбеницима,

- Предвидети начин обезбеђивања учитеља и наставника из матице за школе у дијаспори,

- Успоставити одржив систем очувања српског језика, културе, вере и обичаја  код наших исељеника,

- Уз доношење неопходних законских аката, требало би израдити националну страатегију која би обавезивала све политичаре и владе у матици да изграђују јединство у свесрпском корпусу, независно од земље у којој су рођени и где данас живе, као и јединство Српске православне цркве у матици и дијаспори,

- Направити одрижив концепт помагања културно-уметничких друштава у дијаспори,

- Израдити концепт међусобног помагања и лобирања за српске интересе у свету,

- Успоставити систем одржавања сталних везе између матице и дојаспоре,

- Макроекономском политиком Србије требало би стално градити повољан правно-економски амбијент који ће мотивисати наше исељенике да инвестирају у своју матицу,

Књижевник Данило Киш је рођен у Суботици, одрастао на Цетињу, а потом живео ирадио у Београду и Паризу. Један је од наших највећих књижевника XX века.

- Надље, требало би уредбом Владе утврдити разумне привелегије за инвестциона улагања наших исељеника у матицу,

- Такође, требало би израдити критеријуме за награде нашим исељеницима који доведу друге инвеститоре да улажу у Матицу.

*П о д  о б а в е з а м а   н а ш и х   и с е љ е н и к а   п о д р а з у м е в а   с е   с л е д е ћ е:

- Да се лојално односе према својој матици,

- Да испуњавају уставне обавезе према матици и да уживају сва уставна права.

- Да инвестирају у своју матицу и остварују профит,

- Да привлаче и остале инвеститоре у матицу,

- Да активно учествују у друштвено-политичком животу и економском развоју матице,

- Да сарађују са образовним, научним и културним институцијама у матици,

- Да заједно са матицом граде свесрпски лоби – политички, економски, културни, спортски и др. и да се путем фонда солидарности међусобно испомажу независно где живе,

- Да заједно са матицом формирају српски фонд за стипендирање српских талената на престижним светским универзитетима који би се после завршетка враћали у матицу,

- Да буду прави амбасадори своје матице у лобирању за српске интересе и да шире српске утицаје где је год то могуће,

- Да гаје јединство матице и дијаспоре,

- Да чувају српски језик и писмо, културу и обичаје,

- Да поштују Српску православну цркву и чувају њено јединство.

Српска Дијаспора је један од највећих потенцијала матице

Обједињавање српског корпуса и тешње повезивање матице и дијаспоре, треба да се заснива на премисама патриотизма и интереса. Једно без дугог је немогуће.

Обједињавање српског корпуса и тешње повезивање матице и дијаспоре, треба да се заснива на премисама патриотизма и интереса. Једно без дугог је немогуће. Наши исељеници поседују дозу патриотизма и желе помоћи својој матици, али из свега тога желе и извући неки свој интерес. Такође, у последње време сазрева свест и у матици да је дијаспора њен интегрални део и значајан потенцијал, па се с правом очекује од својих сународника из дијаспоре да се активније укључе у обнову и развој заједничке домовине. Према изјавама појединаца из дијаспоре, постоји велики број исељеника који би се определио да инвестира у своју матицу, али се од матице очекује да направи правила и подстицаје за улагања. Синергијом патриотизма и интереса остварили би се значајни ефекти. Ако би се само 10% наших исељеника одлучило да уложи део свог капитала у матицу, то би био број од 400.000 људи. На темељу овога броја може се направити претпоставка о износу потенцијалних инвестиција као нпр.:

Са сигурношћу можемо тврдити да наша дијаспора представља велики биолошко-умни и инвестициони потенцијал. Из напред направљене рачунске претпоставке, на бази само 10% наших исељеника који би се одлучили да инвестирају, у Србију би дошло 38 милијарди директних инвестиција. Ако би наведени износ динамизирали на 5 година, то значи да би сваке године имали по 7,6 милијарди евра директних инвестиција. Овде се не помињу богатији Срби чија би појединачна улагања била значајнија, као ни њихов утицај на стране држављане да улажу у Србију. Не помињу се ни они Срби који ће са својим рођацима улагати у ,,мали бизнис”, нпр. од 5 до 50.000 евра. Имајући у виду наведено, требамо се запитати зашто се на оваквим и сличним пројектима  није ништа до сада урадило или бар зашто се сада ништа не предузима око активирања наше дијаспоре. Познато је да без нових инвестиција нема опоравка, као што ни без сталног инвестирања нема напретка.

Зашто су успорена улагања дијаспоре у матицу?

Чињеница је да велики део Срба у дијаспори има знатан капитал и да су патриотски мотивисани, али још увек нема озбиљнијих инвестиција. За такво стање постоје два битна разлога.

Прво, наши исељеници још увек памте прогоне од стране комунистичког режима који их је обесправио и имовински оштетио.

Други разлог недовољне инвестиционе активности наших исељеника лежи у чињеници што још увек немамо изграђен адекватан економско-правни амбијент за нормално пословање.

Чињеница је да велики део Срба у дијаспори има знатан капитал и да су патриотски мотивисани, али још увек нема озбиљнијих инвестиција. За такво стање постоје два битна разлога. Прво, наши исељеници још увек памте прогоне од стране комунистичког режима који их је обесправио и имовински оштетио. Та власт је, тобоже у име српаког народа, одбацила 4 милиона Срба и одрекла се те драгоцене биолошке и интелектуалне енергије. Одузела им је основна људска права и имовину. Несумњиво, то је био прави злочин према свом народу и према будућности свеукупног српског корпуса. Ако се овоме дода и чињеница да се човек као свесно и стваралачко биће не ствара преко ноћи, онда су последице још трагичније. Свакако да је ово један од разлога због чега су наши исељеници још увек недовољно одлучни да инвестирају у своју матицу. Стога се намеће потреба да се учињене грешке према сопственом народу што пре исправе.

Други разлог недовољне инвестиционе активности наших исељеника лежи у чињеници што још увек немамо изграђен адекватан економско-правни амбијент за нормално пословање. Под овим се подразумева: недовољна лична и имовинска сигурност, непостојање гаранција од политичког ризика за уложени капитал, нестимулативна пореска политика, велике таксе и остали намети, монопилисано финансијско трежиште због чега су цена капитала и банкарске услуге превисоки, непостојање економских подстицаја за инвестициона улагања, непостојање подстицаја за остварење добити, непостојање транспарентних правила и подстицаја за запослење радника, држање на снази застарелих и спутавајућих закона, недисциплина у примени важећих законских прописа и селективна примена истих, негативан утицај спољних политичких чиниоца на макроекономску политику и њена нетранспарентност,  бирократска неефикасност и неажурност, спутавање нормалног пословања од стране разних институција, политика нереалног курса националне валуте, превелика корупција у институцијама власти и сл. Значи, неповољан и нездрав економско-правни амбијент је други битан чиниоц који успорава значајније инвестирање наших исељеника. То нас упућује на закључак да се постојеће стање треба што пре мењати и ствараити надградњу која ће бити у функцији развоја и општег напретка друштва.

О свему наведеном, актуелни државни менаџмент не брине и не труди се да се стање побољша. Они не могу или не желе да сагледају које су последице макроекономске политике коју воде, и колико је катастрофалан постојећи економско-правни амбијент кога су изградили. Не брину их ни неправде које су учињене нашим исељеницима, а још мање осећају државничку одговорност да се исте исправе.

О свему наведеном, актуелни државни менаџмент не брине и не труди се да се стање побољша. Они не могу или не желе да сагледају које су последице макроекономске политике коју воде, и колико је катастрофалан постојећи економско-правни амбијент кога су изградили. Не брину их ни неправде које су учињене нашим исељеницима, а још мање осећају државничку одговорност да се исте исправе. Због своје неспособности они нису у стању да оцене потенцијале наше дијаспоре нити знају да највећи девизни прилив управао долази од дијаспоре који ће у 2011. години износити преко 5,5 милијарди долара.

Зато, још једном желимо потенцирати неопходност доношења измена и допуна Закона о дијаспори као и доношење сета прописа о подстицајима за улагања у Србију. Надаље, проактивном политиком и адекватним одлукама требало би регулисати све социолошке, правне, политичке и економске аспекте за дијаспору. Да не би губили на времену, неопходно је хитно израдити и усвојити ,,Мапу пута” о сарадњи са дијаспором и израдити таблицу подстицајних мера за инвестиције.

У наставку текста поменућемо неке од предлога које би требало уградити у “мапу пута”:

Београђанин Владимир Величковић, био је најпознатији српски сликар у Француској и постао члан француске Академије уметности. На слици: Владимир Величковић, одликован француским орденом легије части. Фото: http://www.novine.ca

1. Један од најважнијих задатака Србије требао би бити израда стратегије за дијаспору у циљу обједињавања целокупног српског корпуса, независно од места рођења и места живљења Срба, да би се концентрисали биолошки, интелектуални и економски потенцијали. Добром Стратегијом створила би се кохезија која може бити јача од оне у омеђеним границама.

2. Изједначити права Срба у расејању са правима грђана који живе у Србији и извршити све обавезе према исељеницима.

3. Вратити или правично надокнадити одузету имовину. Ако за ово не постоје реалне финансијске могућности, онда се то може инвеститорима надокнадити путем компезације за порезе које би они требали плаћати по основу пословања у Србији.

4. Израдити таблицу подстицајних мера за инвестирање наших исељеника, као и таблицу стимулација за довођење других инвеститора.

5. Свим Србима из расејања, који желе инвестирати у Србију преко 50.000 евра и запослити више од 10 радника, додељивати без накнаде комунално опремљене локације на којима би стицали право власништва тек после 10 година успешог рада.

6. Омогућити свим инвеститорима увоз опреме и технологија без плаћања царина и пореза.

7. Све инвеститоре ослободити плаћња пореза на добит у првих 5 година рада, као и након тога рока ако добит реинвестирају у проширење материјалне основе својих компанија у Србији путем којих се ствара могућност за запослење нових радника.

8. Израдити таблицу награда за запослење радника из Србије, као нпр. до 10 радника по раднику, од 10 до 20, од 20 до 50, од 50 до 100, од 100 до 200 и од 200 па навише.

Милош Црњански је био писац чији рад је обележила тема психолошке везе емигранта са завичајем. И сам је значајан део живота провео у емиграцији.

9. Израдити таблицу награда за довођење других инвеститора у Србију. Предлаже се награда 3% од вредности завршене инвестиције.

10. Омогућити приоритет нашим исељеницима у добијању инвестиционих послова у Србији.

11. Омогућити нашим исељеницима партнерске односе за улагања у инфраструктурне и комунлне објекте по принципу “јавно – приватног партнерства’’.

12. Свим угледним и имућним Србима у расејању доделити титуле “амбасадора добре воље” и доделити им  дипломатске пасоше.

13. Свим инвеститорима дати државне гаранције за политички ризик на уложени капитал.

14. Направити српски сабор о уједињењу матице и дијаспоре на који би требало позвати све угледније и имућније Србе из дијаспоре. На сабору би требало донети декларацију о јединству матице и дијаспоре и усвојити ,,Мапу пута” за имплементацију одлука и свих појединости по питању права и обавеза.

15. Стратегија о дијаспори треба да се заснива на равноправности Срба у матици и расејању, на јединству и чувању српских вредности, на стимулацијама за инвестиције и друге доприносе матици, на гаранцијама матице за улагања наших исељеника и на синергиј и патриотизма и интереса.

Ово су само нека од питања која би требало размотрити, а потом их и унети у “Мапу пута”. Пројект о обједињавању и стварању јединственог српског корпуса треба третирати као трајан процес који изискује сталне анализе, оцене, усаглашавања и унапређења макроекономске политике и законских прописа. Овакав пројект би свака одговорна Влада  сврстала у стратешке пројекте српског народа.

Циљ аутора овог текста јесте да се ово важно питање покрене са мртве тачке у циљу јачања српског корпуса и државе Србије.

Слободан Јовановић је био, правник, историчар, књижевни критичар и један од оснивача српске политичке историографије и политикологије. Родио се у Новом Саду, где му је отац боравио у политичкој емиграцији. Умро је у Лондону у који је емигрирао услед фашистичке окупације своје отаџбине, а комунистичке власти су му потом онемогућиле повратак срамно га осудивши у одсуству као "злочинца" и "сарадника окупатора".

Извори података:

______________

- Подаци Српске православне цркве,

- Књига Славка Вејновића “Срби у дијаспори’’,

- Објављени текстови разних аутора.

Од 2000. до јуна 2008. јавни дуг смањиван је за два милиона дневно или 24 евра у секунди, а нова задуживања у буџету за 2012. планирана су за више од један одсто БДП-а изнад договорене границе, односно за око 300 милиона евра.

Овај прорачун појавио се у тренутку док мисија Међународног монетарног фонда разговара са властима у Београду о буџету који је премашио договорене оквире – јавља Радио Слободна Европа.

Рачуница српског економисте Мирослава Здравковића показује да је садашња Влада, Србију сваке секунде задуживала 55 евра или 4,7 милиона евра дневно.

Поређења ради, од 2000. до јуна 2008. јавни дуг смањиван је за два милиона дневно или 24 евра у секунди, а нова задуживања у буџету за 2012. планирана су за више од један одсто БДП-а изнад договорене границе, односно за око 300 милиона евра.

Влада коју предводи економиста Мирко Цветковић за три и по године мандата позајмила је 5,7 милијарди евра, што је више него у вријеме свих премијера у посљедњих 20 година заједно – показало је истраживање појединих економских стручњака.

Укупан дуг актуелне власти на почетку мандата 2008. године износио је 8,7 милијарди евра, данас је нешто више од 14,5 милијарди.

Само у прошлој години грађани Србије задужени за око двије милијарде.

Србија, према подацима Народне банке, ове године мора да отплати 3,8 милијарди евра дуга.

У 2013. оптерећење буџета биће слично (3,7 милијарди), а критична је и 2014. када на отплату доспијева 3,4 милијарде.

Укупан дуг актуелне власти на почетку мандата 2008. године износио је 8,7 милијарди евра, данас је нешто више од 14,5 милијарди, а само у прошлој години грађани Србије задужени за око двије милијарде.

Србија, према подацима Народне банке, ове године мора да отплати 3,8 милијарди евра дуга.

У 2013. оптерећење буџета биће слично (3,7 милијарди), а критична је и 2014. када на отплату доспијева 3,4 милијарде.

Власт у Београду највише троши на плате и пензије, добар дио зајмова отишао је јавним предузећима, док је мање од трећине уложено у конкретне пројекте као што су изградња путева и мостова.

Јуриј Бајец, члан Економског савјета премијера Србије, изјавио је за Радио Слободна Европа да је логично да је влада која је наслиједила празну државну касу била принуђена да се задужује да би одржала елементарне социјалне и економске функције, а да при том не подиже приходе из пореза као што је ПДВ и слично.

Економиста Милан Ковачевић тврди да Србија у посљедње вријеме има пребрз темпо задуживања, зато што повећава јавну потрошњу, која не иде за инвестиције, те да је “једноставно дошло на ред да се задужује јер се претходно потрошио новац од приватизације”.

Мирослав Прокопијевић, директор београдског Центра за слободно тржиште, оцијенио је да политичарима у Србији није важан ММФ и шта мисли неко у Вашингтону, него им је кључно како ће да добију наредне изборе или бар како најбоље да изађу пред бираче.

На слици: "Европа значи посао" - предизборним обећањем стотина хиљада радних места "Коалиција за европску Србију" је добила изборе. Реалност Србије на "европском путу" под њиховим руководством је показала да је у Србији угашено неколико стотина хиљада радних места.

Изворник преноса: Фронтал

Бранко Жујовић: "Срђан Алексић убијен је зато што је бранио недужне људе другачије вере. Српска јавност баш због тога не би смела да дозволи да се иза његове иконе склоне радикалне идеје евроатлантског шовинизма."

Прошлонедељни дуел Милорада Додика и Чедомира Јовановића остао би тек бурно варничење пред телевизијским камерама, да изјава лидера ЛДП-а о Срђану Алексићу из Требиња није отворила питање морала у јавности на најприземнији начин.

Aко је жртва Срђана Алексића морални ослонац нове српске политике, зашто Чедомир Јовановић не следи њен херојски дискурс када је у питању сама Србија? Зашто Јовановићеве изјаве о приликама на Балкану нису морално уравнотежене?

Срђан Алексић убијен је зато што је бранио недужне људе другачије вере. Српска јавност баш због тога не би смела да дозволи да се иза његове иконе склоне радикалне идеје евроатлантског шовинизма.

Чедомир Јовановић је до вулгарности недоследан, када изјави да ће, на пример, Косово само решавати своје проблеме (Политика, 1. новембар 2011.), а да ће тамошњи Срби пронаћи своје место у таквом Косову или ће морати да оду на тракторским приколицама.

Треба се сетити и његове изјаве из емисије „Утисак недеље“ из јуна прошле године, да је инсистирање Србије да се утврди истина о трговини људским органима на Косову и Метохији назвао „примером који наша политика неодговорно злоупотребљава“.

Изјава да је Република Српска настала на геноциду и да ће Срби с Косова или прихватити албанску власт или се иселити не спадају у исту раван морала у политици.

* * *

Евроатлантски шовинизам користи прастару технику моралне дискредитације противника. Морално дисквалификовани, остајете без могућности одговора. Јер, са вама се о вашим аргументима у том случају више не полемише.

Сличних непринципијелних Јовановићевих изјава има још много. Изјава да је Република Српска настала на геноциду и да ће Срби с Косова или прихватити албанску власт или се иселити не спадају у исту раван морала у политици. Сва је прилика да је управо Чедомир Јовановић парадигма евроатлантског шовинизма првог разреда.

Политиколози сматрају да у ширем смислу, свако посматрање једног партикуларитета, као бољег, може да се сматра обликом шовинизма. Евроатлантски шовинизам користи прастару технику моралне дискредитације противника. Морално дисквалификовани, остајете без могућности одговора. Јер, са вама се о вашим аргументима у том случају више не полемише.

Само на тај начин, Срби с Косова и Метохије као легитимну алтернативу албанској непризнатој држави могу имати тракторе и селидбене колоне.

Овај текст, разуме се, не би био комплетан без помена Јовановићеве изјаве из марта прошле године, када је поводом дешавања у Либији Африканце назвао канибалима.

Овај текст, разуме се, не би био комплетан без помена Јовановићеве изјаве из марта прошле године, када је поводом дешавања у Либији Африканце назвао канибалима.

У демаршу афричких држава, наводи да је Јовановић изнео “изузетно озбиљне изјаве о афричким народима и државама, назвавши их канибалима”, а да на то нису реаговали председништво, влада и политичке странке, “па чак ни организација или комисија које се боре против расне дискриминације” у Србији.

Али, ова политичка једначина је проста. Српска држава и цивилни сектор не реагују у сличним ситуацијама ни када су сами Срби у питању. Ваљда је то судбина морално дисквалификованих нација, чије елите сањају мало евроатлантског шовинизма.

Бранко Жујовић: "Треба се сетити и његове изјаве из емисије `Утисак недеље` из јуна прошле године, да је инсистирање Србије да се утврди истина о трговини људским органима на Косову и Метохији назвао `примером који наша политика неодговорно злоупотребљава`“. На слици: Жута кућа у Бурелу, данас окречена у бело. Фото: Прес

Изворник текста: Глас Русије

Војислав Коштуница: "Да, данас се намеће питање не залажу ли се и постмодернисти као и некада комунисти за својеврсно одумирање или нестајање државе, тако да њихов поход на државу као државу, без обзира на природу политичког поретка, постаје удар на саму демократију и слободу појединца? Зато с разлогом морамо да се запитамо шта ће остати од демократије у савременим постдемократским друштвима?" Фото: Политика

ПУТ НЕУТРАЛНОСТИ

Стиче се утисак да је и данашњим постмодернистима, као и комунистима некада, циљ нестајање саме државе.

Да, данас се намеће питање не залажу ли се и постмодернисти као и некада комунисти за својеврсно одумирање или нестајање државе, тако да њихов поход на државу као државу, без обзира на природу политичког поретка, постаје удар на саму демократију и слободу појединца? Зато с разлогом морамо да се запитамо шта ће остати од демократије у савременим постдемократским друштвима? Поставља се питање шта је смисао и права мера људских слобода. Тешко је не сетити се поруке и опомене Едмунда Берка да тај смисао слободе лежи у повезивању склоности да се сачува и способности да се унапреди, док је све остало једноставно у замисли, а опасно у остварењу.

Видели смо како постмодерни систем међународних организација и држава, када је то целисходно, релативизује или игнорише не само суверенитет и правни поредак појединих држава, које нису ушле у нову постмодерну фазу, већ игнорише и важећи међународноправни поредак у његовим темељним начелима. Ми смо то најбоље осетили на сопственој кожи: агресија НАТО-а на Србију 1999. године извршена је заобилажењем темељних начела међународног права и УН као опште међународне организације. На озбиљне приговоре који су изнети у демократској јавности земаља које су учествовале у бомбардовању Србије да се парламенти тих земаља нису изјаснили о употреби војне силе, одговорено је постмодерним аргументом да те државе нису у рату jер, рат је водио НАТО као наднационални војни савез, а не његове државе чланице.

Агресија НАТО-а на Србију 1999. године извршена је заобилажењем темељних начела међународног права и УН као опште међународне организације. На озбиљне приговоре који су изнети у демократској јавности земаља које су учествовале у бомбардовању Србије да се парламенти тих земаља нису изјаснили о употреби војне силе, одговорено је постмодерним аргументом да те државе нису у рату jер, рат је водио НАТО као наднационални војни савез, а не његове државе чланице. На слици: Зграда РТ Војводине коју је бомбардовањем уништио НАТО, тобож у циљу заштите људских права на Косову крај Сремске Каменице 19999. године. .

Можда је то и прави тренутак да приведемо крају наш разговор, који је несумњиво имао једну нит, водећу тему на коју смо се стално враћали. Главни циљ овог разговора који смо водили био је да одговоримо на питања: Зашто Србија а не Европска унија, и зашто Србија а не НАТО? Мислим да све што је речено и посебно наше искуство више него јасно говори зашто наш избор и наш пут треба да буде политичка и војна и неутралност Србије.

Хоћете ли успети у Вашој политици да за Србију изборите место политичке и војне неутралности?

Велика је идеја и значајан циљ да Србија за себе избори место политичке и војне неутралности на европској и укупној међународној карти света. Захваљајући пре свега нашој политици Србија је војно неутрална. И поред свих искушења и свих проблема полако се стиче једна традиција војне неутралности Србије. Није пет година мало времена, сви се већ полако навикавају да смо војно неутрални. Наравно, треба се свим силама борити да се сачува војна неутралност јер, као што сам већ објаснио, не постоји ниједан ваљан разлог зашто би Србија требало да приступи НАТО пакту. Нама предстоји и посао да сагласно трајној војној неутралности домислимо каква војска треба Србији, и да сагласно војној неутралности разрадимо Стратегију националне безбедности и Стратегију одбране. Сви добро знамо да српски војник представља посебну историјску снагу и вредност српске државе и српског народа.

Много ће теже бити да се изборимо и за политичку неутралност Србије. Пре свега и због тога што би политичка неутралност учврстила војну неутралност Србије. Постојаће велики притисци Брисела и Вашингтона да се спречи политичка неутралност Србије. Уосталом, и сама ЕУ је део војног савеза којим командују Сједињене Државе. На једној међународној конференцији одржаној пре нешто више од годину дана у Београду, један страни дипломата је без околишења објаснио да ЕУ није само заједница заснована на трговинским везама и да је логично да чланица ЕУ буде и чланица НАТО-а. Он је при томе и додао да зато није питање да ли Србија треба да постане чланица НАТО-а, већ када. Зашто би Србија била политички неутрална, односно самостална и суверена држава, када је за ЕУ и САД неупоредиво боље да врше надзор над Србијом и да непрестано постављају нове и нове услове које треба да испуњавамо? А чим су Брисел и Вашингтон против политичке и војне неутралности Србије то одмах за собом повлачи да су против неутралности и сви они у земљи којима је Запад светионик и једини прави путоказ. Дакле, немам никакву дилему колико је тежак циљ за који се боримо.

Нама предстоји и посао да сагласно трајној војној неутралности домислимо каква војска треба Србији, и да сагласно војној неутралности разрадимо Стратегију националне безбедности и Стратегију одбране.

Да би се једна политика остварила потребно је да се испуне многи услови, а неки од тих услова не зависе у потпуности од нас. У сваком случају први и најважнији услов је да народ својом вољом на изборима прихвати политику неутралности. Просто је потребно окупљање за политичку и војну неутралност Србије и Демократска странка Србије ће све што је у њеној моћи учинити да на изборима задобије поверење грађана да је ова политика у најбољем интересу земље. Ако је у овом тренутку сазрела идеја о политичкој неутралности, народ ће је и подржати на изборима. С друге стране, ако на овим изборима не победи политика неутралности то је знак да за ову политику још није дошло њено право време и да се треба стрпљиво борити и чекати прави тренутак.

Војислав Коштуница: "У сваком случају први и најважнији услов је да народ својом вољом на изборима прихвати политику неутралности. Просто је потребно окупљање за политичку и војну неутралност Србије и Демократска странка Србије ће све што је у њеној моћи учинити да на изборима задобије поверење грађана да је ова политика у најбољем интересу земље. Ако је у овом тренутку сазрела идеја о политичкој неутралности, народ ће је и подржати на изборима. С друге стране, ако на овим изборима не победи политика неутралности то је знак да за ову политику још није дошло њено право време и да се треба стрпљиво борити и чекати прави тренутак." На слици: Бомбардовањем НАТО уништени цивилни објекти у Приштини током агресије на СРЈ 1999. године.

Изворник текста: Политика

Изворник преноса: ДСС