Доситеј Обрадовић. Мотив са српске поштанске марке из 2007. године.

Након три године – био је у Грчкој, Албанији – враћа се пустолов  у Далмацију, јануара 1769. године. Далматинско тло додирнуо је у Задру.

На путу од Задра до Книна, у близини Надина, сусрели су се, чини се случајно, Доситеј и Спиридон Торбица. Овај потоњи, Драговићанин, на капеланији у Плавну, приволи Доситеја да пође код њега. “Ајде крашани” – рече ми – “са мном у Плавно. Ти знаш како је оно лепо и здраво место…” О љепоти Плавна потурица Усеин Мехмед Копчић (прослављени јунак при освајању Вране) рече: “Колико је равна поља Петрова, до гиздавог Дрниша, вилинскога Косова, богатога Книнскога Поља и плавањског бостан врта, то ти је перивој на свиету.”

Доситеј је прихватио позив, али није одмах отишао у Плавно, већ у Далматинско Косово да поздрави попа Аврама Симића. Тамо је било све како треба – у најбољем здрављу. Из Далматинског Косова одлази у Книнско поље гдје нађе протопопа Јована Новаковића тешко болесна. Недуго затим протопоп Јован Новаковић умире. О томе Доситеј каже: “на неколико недеља зовне ме из Плавна син његов поп Лазар да му дођем на погребеније где сам говорио похвално слово.”

Плавно је највеће и најсјеверније село у Далмацији. Налази се на самој тромеђи Босне, Лике и Далмације, између Личке и Унске жељезничке пруге. То је насеље 17 км сјеверно од Книна. Спомиње се од 1423. године. На више мјеста налазе се остаци утврђених праисторијских насеља. На Ђурића гробљу ( Међине ) пронађени су дијелови старохришћанског црквенога каменог намјештаја, с богатим плетерним украсом; ту је старохришћанско и средњовјековно гробље са стећцима. Над гудуром Туклеча налазе се остаци средњовјековне утврде, тзв. Турске каце, грађене у више наврата. Овдје је и тромеђа три царства: аустроугарског, млетачког и турског. Површина Плавна је око 64 КМ2. Надморска висина око 400 метара. То је питома долина, са много извора питке воде.

Основна школа "Доситеј Обрадовић" Плавно, пре него што је изгорела у пожару, 24/25. 12. 1972. године.

Према званичним  пописима број становника Плавна је: 1857. године 1731; 1869. године 1825; 1880. године 1680; 1890. године 1984; 1900. године 2059; 1910. године 2294; 1921. године 2059; 1931. године 2403; 1948. године 2573; 1953. године 2719; 1961. године 2519; 1971. године 2414; 1981. године 1925; и 1991. године, прије “Олује (04.08.1995. ) 1618 становника.

У Плавну је 27. јуна 1941. године дигнут  устанак. У њему је радила и помагала избјеглице из Босне и Херцеговине мис Аделина Павлија Ирби, за вријеме Устанка у Босни и Херцеговини 1856. године. Из Плавна је вођена вода у Бурнум. Бурнум је легијски стационарни гарнизон на средини цесте Книн – Кистање, негдје на граници села Радучић и Ивошевци. Народ га је звао Тројанград, Шупљај или Шупља црква. Више у књизи Бориса Илаковца, “Римски акведукти на подручју сјеверне Далмације”, Археолошки музеј Задар и Свеучилишна наклада Либер, Загреб 1982. године. На велику жалост, након  “Олује” Плавно је готово пусто.

Старији за осам година, мудрији, образованији и потакнут љубављу и пажњом пријатеља, прије свега Аврама Симића и Јована Новаковића, добио је нову снагу и мотивацију да ради и ствара за добробит српског народа.   Претпоставља се да је Доситеј био у Плавну већ маја или јуна 1769. године. Јула те године – сигурно. Поуздан доказ за ову тврдњу представља писмо[1] Доситејево упућено јеромонаху Теодосију из Плавна, 12. јула 1769. године.

Колико поштовања и љубави уноси у односе с Теодосијем говори и почетак писма: “Преподобњејши во јермонасјех, господине Теодосије, радуј сја о г(оспо)дја! О Теодосије, мој слатки друже, гдје ћу ти писати, шта ли писати, што ли оставити?… Немој ме, слатки, заборавити, да не сниду о бољезнију во гроб. Пошљи ми писмо на Симеона Курајицу; он бо знати будет где либо буду.” [2]

Писмо Доситејево монаху Теодосију.

На слици: Факсимил писма Доситеја јеромонаху Теодосију[3]

Ову Буквицу Доситеј је посветио Спиру, сину Симеона Стефановића мосхопољскога, другу Буквицу под насловом “Ижица” објавио је Севастијан Илић у Карлштату 1830. године. Севастијан Илић појашњава у предговору да је  текст “Ижице” у оригиналу, посредством браће Теодора и Георгија Милеуснића,  добио од Димитрија Владислављевића из Трста. У вези с њеним настанком Доситеј је, како се види и из претходног факсимила,  забиљежио: “Писата у школи плавањској, при церкви свајатаго в. мученика Георгија, марта 16, 1770.” Значи, у марту 1770. године завршио je своју “другу Буквицу” – Ижицу – низ по азбучном реду распоређених поука. “Ижица” је подијељена на три дијела: политически, парадигматически и митически.

Овај начин писања ( мисли се на “Ижицу” ) био је чест у грчкој црквеној књижевности. “Ижица” то је поучно дјело мисли и изрека које су сређене по алфабетски, закључно са Y ( “Ижица” ). Од овога је  “Ижица” и добила име.

У четвртом чланку “Ижице”  ( “буки… прво” ) , велики просвјетитељ се вратио на  прву “Буквицу”, у којем каже: “Много размишљај и задуго расуждавај; немој се преварити ондје  гди се не надаш. Нијесам се ни ја надао  да ће бити жао  неком што сам у првој “Буквици” писао да се гордост може сакрити под дебелим  и крупним расам. Дакле, брате, нити је корист говорити за крупне дебеле  расе, нити за красне и лијепе  дуге манторосе, нити за дренопољске добре коње. Дакле, најбоље је мучати!” Захваљујући актуелности и примјењивости у реалном животу, “Ижица” је по објављивању брзо стекла широку читалачку публику, посебно у средњим и нижим слојевима друштва. Поуке из ње и данас су непревазиђене. За живот “Ижице” велике заслуге има и Севастијан Илић, који је својим предговором дао, несумњиво, велики допринос. Високодостојни Доситеј је своје списе дијелио народу по вољеној Далмацији.

Једна од шест спомен плоча које су 1961. године постављене у Книнској крајини поводом 150 година од смрти Доситеја Обрадовића.

У предговору[4] “Ижици”  Севастијан Илић, између осталог, написа: “Црква[5] она јест дом молитвени христијана источног вероисповеданија. Њој  противуположена  кућа јест дом  парохијални. За црквом лежи кућа црквена ( с црквом  заједно зидана ), у којој је “богодани обрадоватељ”  наш пребивао и неискусну дечицу учио. “Планине су – вели преч. Г. Алексијевић – около села, од истока, запада, севера и југа, које су Плавно од свуда затвориле. Два она потока, што мимо куће и цркве  (која после Доситеја  распрострањена, са звоником снабдевена и обновљена ) протичу и мали полуостров изображавају, служе к умноженију дражести романтическог предела овог.” Онај изнад куће више цркве жуборноверугајући поточић зове се Плејинац, а овај амо, низ цркву веружно-урчајући и с оним на ушћу сеоске равнице сливајући се и отичући, зове се Башинац. Свуд  онаоколо има сад 244 куће, 1619 душа ( 1827 ) нашег православног исповеданија.

Од сад ће, дакле, и теби чест и хвала, славно село Плавно, приличити, у ком се неисправљена “Буквица” поправила и, ползе ради рода, ова приуготовила. Вама ћемо, добри Плављани[6], благодарношћу обавезани бити,  који сте младог Банаћанина, вратившег се из Смирне,   с топлим срдцем у наручје своје примили, о њему бригу имали и о науку његову отимајући се радосно га придржавали.”

Да ли је рукопис “Ижице” сачуван ? Постоји могућност, јер је 1991. године о њој писао Радован Ковачевић, дописник “Политике” из Далмације. Слиједећи факсимил даје нам наду и истовремено задатак надлежним органима да покушају откупити рукопис овог значајног дјела српске историје, поготово Срба са западне стране Дрине.

О рукопису Доситејеве Буквице у Ријеци

Школа коју у “Ижици” спомиње Доситеј Обрадовић, по свему судећи је Братска кућа. То је приземна малена стародревна кућица у којој је славни Доситеј учитељевао. Кућа је била покривена храстовом шиндром, а изнутра је подјељена на два одијељења. Прво су чинили доста велико предсобље и кухиња са неизбјежним и традиционалним огњиштем, а друго је собица гдје је живио Доситеј.

Најумнији Србин 18. вијека у Плавну има личну библиотеку која му је, практично, опсесија: “… колике књиге стоје ми над главом, неке мени природне – славјанске, неке јелиногреческе, а неке италијске, и како ми тацименте (тихо) вичу ми, говорећи: “Читај нас, не држи нас залуду будући нас донио из Смирне и из Венеције. Читај нас, пролазе дни, пролази младост, протрчава време”.” [7]

Боравећи у Плавну Доситеј је учитељевао, нашим прецима давао основе писмености. О томе, као и о самом мјесту службовања, прота Саво Накићеновић написа: “…до ње је кућа Браска, која има лијепу и часну успомену, у њој је становао и поучавао Плавањску дјецу први српски учитељ у Далмацији, а први министар просвјете у Србији, филозоф Доситеј. У овој је згради написао своју “Ижицу”. Као мила успомена још се уздржава храстић, испод ког би љети Доситеј изводио дјецу да их подучава у хладу. Многи Срби родољуби, кад дођу, уберу за успомену по листак овога Доситејева храстића”.

Овај се храстић осушио, али родољубиви прота Петар Петрановић, парох у Плавну, усадио је одмах до тога осушенога храста други млади храстић. Дакле, успомена на Доситеја не блиједи. И крајем 20. вијека становници Плавна су радо освјежавали успомену на Доситеја.

Жалосно је и историјски погрешно што су политички моћници, због свог дневно политичког и личног интереса, осамдесетих година двадесетог вијека, промијенили назив школе у Плавну у  Основна школа “Вељко Влаховић”[8]. Аутор овог рада писао је и тражио помоћ од многих институција, да се ово исправи, али до 4. августа 1995. године то урађено није!? Ваљда ће генерације иза нас исправити ову бруку и срамоту !? О овој теми писао сам и у тексту који је објавила “Политика” 07. 08. 1990. године.

Спомен – плоча Доситеју Обрадовићу на Братској кући на гробљу код цркве Св. Ђурђа у Плавну. Ова плоча је постављена искључивом заслугом свештеника у Плавну, Крста Максића. Свештеник Максић је на служби у Батајници, где тренутно живи највише Плавањаца.

Боравак у Плавну био је за филозофа, књижевника и учитеља доста тежак. У својој “Ижици” о томе каже: “… у студеном Плавну не има ништа, ван да би прге од кукуруза или пуленте, а бели се гра штеди за празнике”. Такође, у писму Симеону Стефановићу, Доситеј сам говори о условима свога живљења у Плавну: “Ко је то видио и чуо, могао је познати да ја много посла имам и да отњуд јесам беспослен и да велика нужда принудила ме јест провести неколико времена у једној кући, у којој би се човек сакрио лети од врућине, а не зими од студени, у кући са свијех страна отвореној и пуној воде и снега”. Ово више него довољно говори у каквим је условима живио и стварао Доситеј Обрадовић.

Његов пријатељ Симо (Симеон) Стефановић је за свога сина Спиру дао преписати Косовску Буквицу. То је Доситеја обрадовало, и дало му нову снагу и инспирацију да у Плавну, напише плавањску “Ижицу”.

У “Ижици”, осим грчких ријечи, има још и локалних израза и провинцијализама, које разумију само Далматинци. Ево неких: драча – багрем, бодљикав жбун, вареника – слатко млијеко, биљац – вунени покривач; италијанских: дота, тимун, бонаца… Те ријечи, и поред смјењивања многих власти  и окупација, остале су до  данас.

У вријеме Доситејевог боравка у Далмацији, посебно у манастиру Драговић, политичке прилике су биле веома лоше.

"Братска кућа" у којој је боравио Доситеј. Недалеко је био храст под којим је обављао учитељску делатност.

Илустрације ради наводимо примјер бестијалне мржње према Србима задарског надбискупа Викентија Змајевића. Овај католички свештеник се свом жестином окомио на православни живаљ Далмације. Наиме, у свом дјелу у 12 глава, “Огледало истине” исказује отворену мржњу према Србима. О њима, између осталог, написа: “Народ суров и дивљи, али без ичега племенитога и поносног…” Те: “А какав је управо карактер наших Срба, који су постали наследници оних афричких чудовишта на жалост Божије цркве и на пропаст државе”. Исто тако, Змајевић  православље назива “страшна куга”. Magnum crimen – најблаже речено.  Овакви ставови и понашања изазвали су огорчен отпор покорности латинском бискупу.

Напада га, такође, Никола Томазео. У листу Gazzetta di Venezia, бр. 69 из 1845. године, пишући о новом часопису Зора далматинска користи прилику да нападне Доситеја. Између осталог наводи: “Доситеј Обрадовић јединствен је човјек, али се није знао ослободити предрасуда које су биле узрок да је противник римске цркве. Побркао је са тим предрасудама француска начела прошлог вијека, али га ипак треба заслужним за словенску књижевност. Он је узимао басне од Грка и Нијемаца, али је у њих уткао поуку, прилагодивши их управо потребама словенског народа, за који је писао.” Но, Божидар Петрановић не сједи скрштених руку, већ пише текст у одбрану Доситеја и то на талијанском језику у Српско – далматинском магазину  ( 1845, X, 114 – 116 ). Петрановић се не слаже са Томазеом и каже: “Карактер и начела овога значајнога човјека треба учити  из његових дјела. Ко их је прочитао и схватио , увјериће се да је Обрадовић дубок и разборит, пун одушевљења за истину и врлину, далек од верских предрасуда. Штавише, нема можда ни једне странице у његовим баснама и у његовој аутобиографији у које он није уткао начела разумијевања и толеранције. Никада он није фанатик за своју веру.” Нормална ствар добро је познато: ко те не воли свашта ти говори. О Доситејевом раду у Далмацији похвално се изражавао и рођени Плавњанац Данило Дане Петрановић. Тако у дјелу Доситије ( не Доситеј ) Обрадовић,  о посмртној му стогодишњици 1811 – 1911[9] , Петрановић истиче да је Доситејев рад био веома плодан, а утицај велик. Посебно наглашава Доситејеву жељу и потребу да све пише на народном језику. Такође наводи и податак да Срби у Угарској, у 18. вијеку имају 400 школа. Петрановић се у наведеном дјелу позива и на Павла Шафарика који каже: “У душевно – моралном погледу, Доситије је један од најплеменитијих људи који су се икада родили у српском народу. Упркос упорничкој ћуди, Обрадовићев дух оплодио је срца хиљадама Срба, дигао их на нов живот духовни  и његова ће неизгладљива успомена живјети вјечито код потомака његових.”

Млетачки камен међаш који означава тромеђу Далмације, Лике и Босне.

Доситеј се у Далмацији сусрео и са бившим парохом у Бенковцу, Симеоном Кончаревићем, човјеком који је изразио непоколебљиву вјерност српском роду, вјери и имену. Кончаревић и њему слични нису признавали никакву покорност латинским бискупима. О људима Книнске крајине, а можемо рећи и за Буковицу и Равне Котаре, Јован Цвијић каже: “…људи живог духа и танане интелигенције, обдарени живом и разноврсном осјећајношћу, они се често поводе за својом маштом која је врло жива и богата, као и за импулсом одушевљења и срџбе. У својим се акцијама обично инспиришу побудама моралне и духовне врсте; материјални интереси имају улогу другога реда. Да би се изазвала највећа сума њихове снаге, треба дирнути у њихов национални и индивидуални понос. Овај човјек не вјерује да има тешкоћа које не би могао савладати. Његова је вјера непомућена, поуздање безгранично”.[10]

За вријеме боравка у Плавну, Доситеј обилази све значајније манастире у Далмацији: Драговић, Крку и Крупу. Одлази и у многа друга мјеста да држи проповједи. Од многих са којима се дружио два пута спомиње попа Маука са Отона.[11]

О људима Книнске крајине ( које је изузетно цијенио и волио ) остави цртицу: “Ови свештеника не само фамилије њиове но и парохијални народ, сви су то трудољубиви, добри, правдољубиви и поштени људи. При опредељеној плаћи, што ми је свак за своје дете на месец давао, по њиховом установљењу и обичају, кад би ко довео своје дете, донео би ми две мерице пшенице и две оке масла и један велики сирац. Баш сам живио, као да су ме под аредну узели били, и кад би код једнога ручао, морао би код другога вечерати.”

ЛИТЕРАТУРА:

1. Доситеј Обрадовић, Сабрана дела III“, Просвета, Београд, 1961,
2. Мала библиотека Матице српске  у Дубровнику, књига 1, Штампа Српске дубровачке штампарије, Дубровник 1911,
3. Јован Цвијић, “Балканско полуострво и јужнословенске земље“, Београд 1967, стр. 71,
4. Миливоје Бегенишић и Пејо Вучелић, Доситеј Обрадовић, Ириг, 1971, 10, стр. 131 – 167,
5. Архив Српске академије наука и уметности, Историјска збирка бр. 1409.
6. Писмо јеромонаху Теодосију нађено је међу папирима Павла Соларића.

Упутнице:

[1] Од  Доситејеве преписке сачувано је 119 писама и то 101 које је он писао другима и 18 које је примио.

[2] По свему судећи ради се о човјеку који је 1779. године био парох у Врлици. Умро је у Сињу 04. јануара 1784. године. Пријатељство Доситеја и Симеона наводи нас на закључак да је Доситеј и живио у Кураицама !?

[3] Писмо је преузето из “Доситеј Обрадовић, Сабрана дела III“, Просвета, Београд, 1961.

[4] Предговор је написан у Карлштату 16. јула 1830. године.

[5] Црква Св. Великомученика Георгија ( Ђурђа ) саграђена је 1618, а обновљена 1794. године.

[6] Ми кажемо Плавањци и у Плавну а не Плављани и у Плавном.

[7] Доситеј Обрадовић, “Ижица”, “Сабрана дела III”, “Просвета” Београд, 1961. године.

[8] 1971. у СФРЈ је било 27 основних школа које су носиле Доситејево име ( Миливоје Бегенишић и Пејо Вучелић, Доситеј Обрадовић, Ириг, 1971, 10, 131 – 167 )

[9] Мала библиотека Матице српске  у Дубровнику, књига 1, Штампа Српске дубровачке штампарије, Дубровник 1911.

[10] Јован Цвијић, “Балканско полуострво и јужнословенске земље“, Београд 1967, стр. 71

[11] Отон је село између Плавна и Пађена. Туда је Доситеј пролазио приликом својих обилазака манастира Крупа, Крка и Драговић. Источно од цркве је група кућа породице Маук.

Матија Бећковић: "Док год на гробљима нема латинице све друго је пјена која кркља на површини. Једна моја стрина, која је жељела да остане анонимна, каже да је ћирилица на гробовима остала зато што они у њима не учествују на изборима." Фото: Печат

“У свијету свакога дана умре по један језик, а једино се у Црној Гори десило чудо да је рођен један нови, односно да је дошло до повећања језилитета”, каже Матија Бећковић. У интервјуу за “Дан”, коментаришући настојања власти да протјера из школа српски језик, истиче да забрињава што црногорским језиком не говоре ни они који га уводе. Сматра да ће кадрови који ће предавати црногорски језик, вјероватно, бити обучавани на седмодневним курсевима.

Како доживљавате настојања власти у Црној Гори да протјера српски језик из школа?

Бећковић: Прва асоцијација ми је чисто визуелна. Да ли ће се том приликом служити шмрковима, чизмама и бајонетима, или ће га протјеривати постепено и неосјетно? Протјеривање језика је изванредан филмски мотив. Не знам како би то видјели и режирали Кустурица или Михалков. У сваком случају, они који то чине нису ништа криви. То им је неко рекао и не знају шта је сљедеће. Али ни увођење црногорског језика ни успостављање црногорске цркве нема смисла ако се не разликују од српске Цркве и српског језика. Ту су неопходне иновације. Рецимо, да укину Десет божјих заповијести или их бар сведу на двије-три, а најприје да се у свакој заповијести укине ријеч “не”, која је неприхватљива и више не само да није у тренду, него уопште не би смјела да постоји. Увођење три нова слова је права иновација, али је грешка што нису укинута сва остала. Са та три слова се може рећи све што још увијек има смисла говорити. Ово је вијек рециклаже свега постојећег, па и језика. Као што се рециклирају флаше, тако се од српског језика рециклажом добија црногорски. Не знам коме ће, у знак захвалности, подићи споменик као оцу црногорске писмености, попут Вуковог споменика у Београду. Како се зове онај што је први докторирао на црногорском језику? Он је најозбиљнији кандидат.

Како коментаришете индиректну поруку министра просвјете Славољуба Стијеповића Србима у Црној Гори: да ће им бити омогућено школовање на српском језику уколико прихвате статус националне мањине?

Бећковић: И та порука је на линији конструктивних рјешења. Неки злонамјерник из прошлих времена мого би рећи да је то уцјењивање , оно што на енглеском зову блацк маилинг. Срећом, друга су времена, па није ништа природније него да већина пристане да буде мањина. И све то за своје добро, па ни награда неће изостати. Зла крв се увијек везивала за биједу и сиромаштво. Сада, у оваквом благостању, јасно је да су намјере хумане и часне. Чим смо достигли овако висок стандард, имамо потребу да активно допринесемо бољем сјутра.

Једино ме забрињава што тим језиком не говоре они који га уводе. Све би се ријешило кад би предсједник државе, или Владе, изговорио користећи нова слова, са скупштинске говорнице или на телевизији, једну реченицу, рецимо ову:

“Немојте се сјекирати, сјутра послије сједнице сјешћемо да нешто изједемо”.

Важно је да ми послушамо и усвојимо све што треба, а шта ће пракса показати – није битно. На то, ионако, нико никад није обраћао пажњу. Само се наивни покољу већ код самог предлога. Искуство говори да је једино битно да ли ће то прихватити живот. За друго ћемо лако.

Једино ме забрињава што тим језиком не говоре они који га уводе. Све би се ријешило кад би предсједник државе, или Владе, изговорио користећи нова слова, са скупштинске говорнице или на телевизији, једну реченицу, рецимо ову: “Немојте се сјекирати, сјутра послије сједнице сјешћемо да нешто изједемо”.

Са 64,5 одсто са посљедњег пописа, говорници српског језика су једина неспорна већина у Црној Гори, а сада су изложени дискриминацији. Ваш коментар.

Бећковић: Све то може да се каже и на позитивнији начин. Ту сигурно нема ништа лично. Ради се о чисто лингвистичким разлозима. Лингвисти тврде да сваког дана на свијету умре по један језик. Једино се у Црној Гори десило чудо да се родио један нови. Не знам како се тај феномен зове – повећање језилитета или, једноставније, мортомонтогролитета.

По закону, настава у школама у Црној Гори изводиће се на црногорском језику, али ће се наставни предмет и даље звати матерњи језик. Како ће то, по Вашој оцјени, функционисати у пракси?

Бећковић: Нисам био просвјетни радник. Претпостављам да ће те кадрове морати да обучавају на неком курсу од седам дана, а можда и више. Могу само да нагађам ко ће бити инструктори, али се дубоки коријен српског језика у Црној Гори неће моћи ишчупати без њихове обуке и помоћи.

У пракси ће остати све као и до сада:

На гробницама ћирилица, на мјењачницама латиница.

У пракси ће остати све као и до сада: на гробницама ћирилица, на мјењачницама латиница. Док год на гробљима нема латинице, све друго је пјена која кркља на површини. Једна моја стрина, која је жељела да остане анонимна, каже да је ћирилица на гробовима остала зато што они у њима не учествују на изборима.

Не стижем да провјерим, а много би ми значило да знам да ли су у Петрограду сви натписи, па и они страни, још увијек на ћирилици или су, на путу између пабова и фитнеса, и то успјели да коригују. Тјешим се сликом да још има неко мјесто на свијету гдје ћу наћи свој језик и своје писмо. Не мора баш у Црној Гори.

Дан онлајн, 7. 9. 2010.

Према немачким медијима, истрагу је покренула америчка Савезна комисија за хартије од вредности, јер се Дојче телеком листира на Њујоршкој берзи а, наводно, осам службеника ове компаније је користило скривене фондове за подмићивање званичника у Црној Гори и Македонији, све како би остварили корист за своју компанију.

Пре него што је, ових дана, америчка Савезна комисија за хартије од вредности отпочела истрагу због корупције у Македонији и Црној Гори, против Мађар телекома – мађарске филијале Дојче телекома, интерна истрага, коју је немачки телекомуникациони гигант спровео још прошле године, показује да је више од 30 милиона евра потрошено на подмићивање власти у овим земљама.

Интерни ревизорски извештај, који је независна консултантска кућа урадила за Дојче телеком крајем прошле године, показује да су високи службеници филијала ове немачке телекомуникационе компаније у Мађарској, Црној Гори и Македонији одобрили консултантске уговоре вредне више од 30 милиона евра. Тај новац је искоришћен за подмићивање власти у Црној Гори и Македонији. Размере афере ово откриће, међутим, добија тек кад је америчка Савезна комисија за хартије од вредности отпочела са истрагом против мађарске филијале Дојче телекома – Мађар телекома.

Корупциом у Македонији и Црној Гори, односно, резултатима интерне истраге у Дојче телекому, почело је пре неколико дана да се бави и немачко јавно тужилаштво. Њихови инспектори су упали у канцеларије Дојче телекома због тога што је више од 30 милиона евра ова компанија потрошила на подмићивање власти у овим земљама.

Према немачким медијима (Шпигл) истрагу је покренула америчка Савезна комисија за хартије од вредности, јер се Дојче телеком листира на Њујоршкој берзи а, наводно, осам службеника ове компаније је користило скривене фондове за подмићивање званичника у Црној Гори и Македонији, све како би остварили корист за своју компанију. У овим земљама, Дојче телеком има своје телекомуникационе оператере, а по свему судећи, центар сумњивих операција био је Мађар телеком, такође компанија у власништву ове немачке фирме.

Пратили и љубавне везе запослених

Осим за корупцију, Дојче телеком се сумњичи и да је недозвољено прислушкивао и надгледао своје запослене, као и неке компаније из Словеније, Хрватске, Македоније и Црне Горе, односно у земљама у којима послује као оператер. Према писању немачких медија, ово су нова открића у шпијунској афери, избила на видело још 2008. године, када је утврђено да је у периоду од 2005. до 2006. године Дојче телеком бележио разговоре немачких економских новинара и својих високих службеника. То је чињено да би се открило како „цуре“ информације. У јавност је процурио и пример надгледања једне службенице у Хрватској, где је менаџмент пратио њене љубавне везе, као и однос према старијим мушкарцима.

Консултантски уговори – друга реч за мито

У финансијском извештају Мађар телекома за прву половину 2010. године један део је посвећен истрази о корупцији у Македонији и Црној Гори. Таксативно се наводи да је Мађар телеком у фебруару 2006. године унајмио независног консултанта, фирму Вајт енд Кејс, како би „претресао“ документацију и утврдио да ли је било неправилности и уједно о томе обавестио америчко Министарство правосуђа, Савезну комисију за хартије од вредности и мађарско тело за финансијску супервизију.

Крајем новембра прошле године Вајт енд Кејс је завршио интерну истрагу и предао Извештај о истрази Мађар телекома, у коме се тврди да је постојала „злоупотреба и непрофесионално понашање“ највиших менаџера Мађар телекома, Телекома Црне Горе и Македонија Телекома. Такође је утврђено да су неки бивши службеници компаније у Македонији намерно уништили документацију везану за спорне уговоре.

„Мала група бивших високих менаџера Македонског телекома је у периоду између 2000. и 2006. године одобрила око 24 милиона евра за 20 сумњивих консултантских и лобистичких уговора, укључујући и уговоре између ове компаније и кипарских консултантских фирми. Расположиви подаци не могу да потврде да су ови уговори били оправдани“, каже се у извештају консултантске куће Вајт енд Кејс.

У извештају је, такође, истакнуто да је велики број ових уговора служио да се добију привилегије од регулаторних тела и Владе Македоније.

За мито у ЦГ седам милиона евра

За сличне марифетлуке, у Црној Гори потрошено је око седам милиона евра.„Постоје докази да су ови трошкови служили за непримерене сврхе. Приликом ових трансакција, водећи људи компанија у власништву Дојче телекома у Македонији и Црној Гори су намерно заобилазили интерне процедуре и фалсификовали документа и извештаје. Новац није трошен како је наведено у документима, већ је коришћен за прибављање користи за компаније од стране државних органа“, наводи се у извештају. Занимљиво је, свакако, да је на крају интерна истрага утврдила да нема доказа да је било ко из садашњег менаџмента Дојче телекома умешан у корупцију у балканским земљама. На интернет сајту Мађар телекома, каже се да је компанија у преговорима са америчким Министарством правосуђа и Савезне комисије за хартије од вредности, као и са Министарством унутрашњих послова Македоније око нагодбе, али да до сада није дошло до договора.

У првих шест месеци 2010. године, Мађар телеком је потрошио 1,4 милијарди мађарских форинти или 4,9 милиона евра на ову истрагу, тврде у овој компанији.

(Не)пожељан купац Телекома Србија

Такве компаније је врло тешко контролисати јер имају буџете и по 10 пута веће од државе Србије.

Када им такав ресурс, као што су телекомуникације, предамо у власништво ми онда више немамо никакву контролу над нашом мрежом.

Информације су данас најважнија имовина. Ако већ улазимо у бизнис са таквом компанијом наши интереси треба да буду јасно истакнути. А наш интерес је да се не прода Телеком Србија, да не улазимо у чудне пословне односе и то на сопствену штету.

За Србију је цела прича интересантна јер је у току припрема за продају највећег телекомуникационог оператера, државног Телекома Србије, а у јавности се спекулише да је управо Дојче телеком највећи кандидат за куповину. Дојче телеком већ има део власништва у српској компанији, преко грчког ОТЕ-а, који је власник 20 одсто Телекома Србија, док Немци поседују 30 одсто грчке компаније. Поставља се и питање да ли је компанија која је умешана у овакве афере заиста и прави купац најпрофитабилнијег српског државног предузећа.

Александра Смиљанић, бивша министарка телекомуникација у Влади Србије, која се противи продаји Телекома Србија, истиче да Дојче телеком, као и друге велике мултинационалне компаније, има огромну финансијску моћ.
„Такве компаније је врло тешко контролисати јер имају буџете и по 10 пута веће од државе Србије. Када им такав ресурс, као што су телекомуникације, предамо у власништво ми онда више немамо никакву контролу над нашом мрежом. Информације су данас најважнија имовина. Ако већ улазимо у бизнис са таквом компанијом наши интереси треба да буду јасно истакнути. А наш интерес је да се не прода Телеком Србија, да не улазимо у чудне пословне односе и то на сопствену штету“, упозорава Смиљанић.

Балкан Магазин

Бошко Мијатовић: "Нема сумње да ће Србија и господин Тадић доживети пораз. Ионако благ предлог резолуције вероватно ће бити потпуно разводњен. Наиме, за Запад су спорна два става: да „једнострана сецесија не може бити прихватљив начин за решавање територијалних питања”, што је неприхватљиво за све који су признали Косово, као и да jе „узајамно прихватљиво решење за сва отворена питања путем мирног дијалога”, што асоцира на статусне преговоре, док водеће западне земље сматрају да отворена питања између Косова и Србије више не постоје."

Вероватно је да ће ова два става бити замењена неком вештом фразом о дијалогу Београда и Приштине под окриљем ЕУ. Тиме ће Предлог резолуције, чија је сврха била да Србија однесе политичку победу над присталицама независности Косова и неутрализује неповољно мишљење МСП-а, бити претворена у неважан папир који суштински неће значити ништа, већ ће само помоћи Тадићу да покуша да се извуче из шкрипца пред домаћом јавношћу уз помоћ своје изванредне пи-ар машинерије. Мислим да је господина Тадића на пут пораза коме присуствујемо бар делимично одвела парола којом је добио последње изборе: и Европа и Косово. Одлично је звучала пре две године, много боље него Коштуничино мргођење према тој истој Европи, али је и тада било очигледно да не може бити реалистична. Јер, није било никакве шансе да се Србија не суочи са питањем – Европа или Косово? У међувремену је толико пута поновљено да Европа нема алтернативу, односно да Србија јако жели да се учлани у ЕУ, да је и портиру у Бриселу и Вашингтону постало јасно да ће бити довољно да се Србија мало притисне како би попустила. Јер онај ко више од свега жели пријатељство Лондона, Берлина и Вашингтона, па чак и да га што пре приме у своје друштво, свакако нема ниједан адут, чак ни празан блеф, у натезању са тим истим пријатељима када му отимају део територије.

Остаје нејасно шта су мислили Тадић и Јеремић када су подносили овај Предлог резолуције. Да ће их Запад пустити да је прогурају кроз УН, тј. да неће бити озбиљног притиска и завртања руке? Да ће се ценкати и ипак нешто извући? Све ми се чини да су наивно проценили ситуацију. Требало је или бити спреман на отпор и не попустити притисцима или не подносити овакав Предлог резолуције. Овако се ништа не постиже, осим бламаже и даљег слабљења позиције Србије. Отпор је био могућ, уз ослонац на Русију и задржавање проблема у Савету безбедности. Но, то би била политика конфронтације ,,а ла Коштуница”, на коју Тадић није ни хтео ни могао да се врати. Није хтео, јер је у супротности са његовом меком стратегијом према западним земљама, а није могао из политичких и пи-ар разлога. Поред тога, она земља која је економски слаба и несамостална нема шансе да се озбиљно одупре онима од чијих пара зависи. А Србија је, захваљујући дилетантима, свакако зависна од стране помоћи, кредита и зајмова, па вест дана, и то позитивну, представља сваки одобрени зајам, свака најављена помоћ. Као да земља на овом нивоу развоја не може да живи од сопствених пара. Паразитска оријентација у последњој деценији има своју цену.

Тадић се сада заклиње да Србија никада неће признати Косово. Али, како ће, у тренутку кандидатуре за ЕУ, одговорити Бриселу на питање: где су границе Србије? Већ тада ће, можда фактички али јасно, морати да призна Косово или ће Брисел одбити молбу Београда. Просто је немогуће да се једна земља озбиљно кандидује за учлањење са границама које јој велика већина чланица ЕУ не признаје. Бојим се да иза пораза у УН следи дефинитивна капитулација на косовском питању. Ко каже “А” обично мора да каже и “Б”.

Тадић се сада заклиње да Србија никада неће признати Косово. Али, како ће, у тренутку кандидатуре за ЕУ, одговорити Бриселу на питање: где су границе Србије? Већ тада ће, можда фактички али јасно, морати да призна Косово или ће Брисел одбити молбу Београда. Просто је немогуће да се једна земља озбиљно кандидује за учлањење са границама које јој велика већина чланица ЕУ не признаје. Бојим се да иза пораза у УН следи дефинитивна капитулација на косовском питању. Ко каже „А” обично мора да каже и “Б”.
Најгоре је, наравно, то што губитак Косова неће бити праћен добитком Европе. Већ нам је речено да не треба да рачунамо на учлањење у следећих од 10 до 15 година. Парола „и Европа и Косово” претворила се у „Европа или Косово?”, да би на крају стигли до „ни Европа ни Косово”.

Док пишем ове редове (уторак у подне) председник Тадић се спрема за разговор са Кетрин Ештон, шефом дипломатије Европске Уније, на коме би требало да се финализује договор око судбине српског Предлога резолуције у Уједињеним нацијама.

Политика,

Знак Крстног хода

Пријавите се за Крстни ход

Браћо и сестре,

од 24. до 27. септембра, уз Божију помоћ, одржаће се други по реду Крстни ход за Републику Српску. Ово ходочашће ће се одвијати по путањи: Београд – Обреновац – Шабац – Богатић – Бијељина. Циљ манифестације је пружање јасне и конкретне подршке нашем српском народу с друге стране Дрине, у Републици Српској. Крстни ход се одржава у славу Часног Крста и великог православног празника Крстовдана, када се ходочашће завршава.

За сва обавештења и пријаве можете се обратити на: 064 902 1312 или jedan389@yahoo.com

Како је изгледао Крстни ход за Републику Српску 2009. године, можете видети – овде

“facebook” група Крстног хода – погледајте

У славу Бога, за спас српског народа!

Милош Алигрудић: „Пази сад ово: министар унутрашњих послова је крив што су му довели Легију у канцеларију уместо да га воде истражном судији! Спорна је некаква службена белешка, а да више нико и не зна ни због чега. Јочић није смео да види државног непријатеља број 1, као да ће се тиме доказати да министар с Легијом нешто мунта."

Ко беше тај Владимир Божовић и како се његове речи претварају у главну вест? Као да је у питању неки познати глумац кога дуго није било, па решио да опет снима филмове! Вероватно и не знате ко је Владимир Божовић?

Ко је гледао “гневник” прошле недеље на „беее – упомоћ, полиција!“, схватио је да је тај био генерални инспектор полиције у време кад је министар унутрашњих послова био Драган Јочић. То значи, био је задужен за оно што се у полицијским серијама зове: унутрашња контрола. Е, тај фрајер је по нечијем налогу и за нечији интерес решио да, као некад, поново пљуцне грку пљуцу на господина Јочића, који лежи болестан у постељи, без икакве могућности да се брани у медијима на равноправан начин.

Суштина је у поновном, после више година, отварању тзв. афере „службена белешка“. Некада је лансирана за рачун и на радост обожаватеља виле у Шилеровој и њеног честог госта, који је домаћине, кажу, волео и у притвору да посећује. Хтели су да кажу како су сви из ДСС – почев од Војислава Коштунице преко Драгана Јочића, па до секретарица – некако гадно умешани у убиство Зорана Ђинђића.

Ово није било једино средство за остварење оваквих намера. Разним провидним лажима се ту још баратало. Таква инверзија се управо и само од криваца може очекивати. У последње време, свесни да је то сомнамбулизам и пребаљезгарија, плашећи се да ће претерати на сопствену штету, аутори су затихнули. Али, у време кад се отварају крупни догађаји на картарошком столу Бориса – коцкара народом и државом, важно је било креирати „вест“ од прастаре глупости и болештине. Извршилац: Владимир, бивши из СПО, садашњи из СНС и телевизија на којој спикери гротескно глуматају! Налогодавац: онај коме одговара да се пош‘љу народу очи на другу страну од вести о пропасти привреде и државе!

Суштина је у поновном, после више година, отварању тзв. афере „службена белешка“.

Некада је лансирана за рачун и на радост обожаватеља виле у Шилеровој и њеног честог госта, који је домаћине, кажу, волео и у притвору да посећује.

Хтели су да кажу како су сви из ДСС – почев од Војислава Коштунице преко Драгана Јочића, па до секретарица – некако гадно умешани у убиство Зорана Ђинђића.

Идејни творац ове антилогике био је једини неовлашћени посетилац притвореног Легије, као да му је род рођени. Околности под којима је пуштен уочи атентата на премијера, никада нису расветљене. Ово је једина истина, па ви процените.

Пази сад ово: министар унутрашњих послова је крив што су му довели Легију у канцеларију уместо да га воде истражном судији! Спорна је некаква службена белешка, а да више нико и не зна ни због чега. Јочић није смео да види државног непријатеља број 1, као да ће се тиме доказати да министар са Легијом нешто мунта.

Људи, ово је невероватно! По сто пута, изгледа, треба објашњавати савршено јасне ствари! Па да је хтео с њим да шурује, да то има икакве везе с мозгом, зар министар не би нашао других начина да комуницира са бегунцем осим да му овај долази у канцеларију након хапшења?! Поред тога, у питању је МИНИСТАР ПОЛИЦИЈЕ, а непријатељ број 1 је ипак завршио на крају код истражног судије, а не у Јочићевој канцеларији, како то весело и спрдајућим тоном глуме спикери у “гневнику” читајући и ругајући се саопштењу ДСС поводом овог безобразлука!

Идејни творац ове антилогике био је једини неовлашћени посетилац притвореног Легије, као да му је род рођени. Околности под којима је пуштен уочи атентата на премијера никада нису расветљене. Ово је једина истина, па ви процените. Мало игре прикривања и замајавања није на одмет кад год не треба да слушамо о неуспесима власти.

Курир, 7. 9. 2010.

Нема никакве сумње да је жеља и циљ ЕУ да управо Хрватска буде „лидер у региону“, па је у том смислу јасно зашто експанзију „Агрокора“ Ивице Тодорића на српском тржишту економски потпомаже EBRD.

Према писању београдских медија, Хрвати имају у плану да купе све српске фирме које се баве производњом прехрамбених производа, међу којима су „Јафа“ из Црвенке, „Карнекс“ из Врбаса, „Бамби“ из Пожаревца и „Имлек“ из Београда. Као носиоци овог плана су означене водеће хрватске компаније „Агрокор“ Ивице Тодорића, „Атлантис група“ Емила Тедеског и „Краш“ Надана Видошевића. Наводно, они би у томе имали подршку државе Хрватске, као и финансијску помоћ Европске банке за обнову и развој (EBRD).

Уколико до куповине споменутих фирми заиста и дође, јасно је да наша држава, нити ће умети, нити ће моћи, нити ће смети да се томе супротстави, с обзиром да економско уређење у Србији почива на „отвореном и слободном тржишту“. Ограничавање нашег тржишта по било ком основу би подразумевало кршење међународних докумената, Устава и важеће законске легислативе, и на Србију би се “осуло дрвље и камење” са свих страна. Међутим, парадокс је у томе што режим Бориса Тадића, без икакве политичке и економске стратегије, мирно посматра тиху „окупацију“ српског тржишта, док је с друге стране Хрватска држи „спуштену рампу“ за капитал наших привредника.

Режим у Србији никада није истрајао у захтевима да се примени начело реципроцитета које би обавезало Хрватску да омогући српским привредницима да на њеном тржишту инвестирају у истој мери у којој то хрватски инвеститори чине у Србији. Наше власти ћуте и аминују хрватске флоскуле: да је њихово тржиште „слободно“ и да за све инвеститоре важе „исти услови“.

У фебруару 2010. године, без икаквих обавезујућих споразума, Борис Тадић је из Београда испратио председник Хрватске Иву Јосиповића. У директним разговорима на ту тему, Јосиповић се правио веома невешт изрекавши ноторне лажи: „Инвестиције су добродошле. Чуо сам приговоре да постоји неки пут невољност да се прихвате инвестиције из Србије. Нисам сигуран да је то тако, можда је то питање услова инвестирања и уласка капитала“, правдао се Иво Јосиповић („РТС“, 17. 2. 2010.).

Режим у Србији никада није истрајао у захтевима да се примени начело реципроцитета, које би обавезало Хрватску да омогући српским привредницима да на њеном тржишту инвестирају у истој мери у којој то хрватски инвеститори чине у Србији.

Наше власти ћуте и аминују хрватске флоскуле: да је њихово тржиште „слободно“ и да за све инвеститоре важе „исти услови“.

Том приликом Тадићу није пало на памет да колегу Јосиповића пита какав контекст има изјава градоначелника Сплита Жељка Керума?! Непуних пет месеци раније, за државни канал ХРТ 1, Керум је на питање „шта мисли о отварању српских трговински центара и улагању српског капитала у Хрватску“ одговорио: „Србе не бих доводио. Они нам никад нису ништа доброга донели, ни они ни Црногорци, па неће ни сад. Онај ко послује с њима неће добро проћи“ („Политика“, 22. 9.2009.).

Такође, Тадић није питао Јосиповића, а требало је, због чега се Хрватска служи најпрљавијим триковима и најгнуснијом могућом пропагандом која има за циљ бојкот српских увозних производа који се нађу на хрватском тржишту. Најбољи пример за то јесте случај из јула 2007. године, када је исконструисана лажна медијска афера да је у српском производу „Јафе“ из Црвенке, наводно, откривена салмонела. Са тржишта Хрватске, Словеније и Босне и Херцеговине овај српски бренд је експресно повучен, да би се накнадно испоставило да је узбуна била потпуно лажна и неутемељена.

СТОП за робу и улагања из Србије!

Званични подаци Привредне коморе Србије (ПКС) говоре да у последњих десетак година, улагања хрватских бизнисмена у Србију износе око 500 милиона евра, док српска улагања у Хрватску досежу свега 20 милиона евра.

Данас у Србији послује више од 200 хрватских предузећа и представништава.

У Хрватској послује свега између 5 и 10 српских фирми.

Званични подаци Привредне коморе Србије (ПКС) говоре да у последњих десетак година, улагања хрватских бизнисмена у Србију износе око 500 милиона евра, док српска улагања у Хрватску досежу свега 20 милиона евра. Са 19 одсто укупних иностраних улагања Србија је, одмах после Холандије, на другом месту земаља у које је Хрватска највише инвестирала (период: 1999-2008). А практично гледано, данас у Србији послује више од 200 хрватских предузећа и представништава, док у Хрватској послује свега између 5 и 10 српских фирми. Извоз Србије у Хрватску у 2009. години је износио 286,6 милиона долара, док је из Хрватске у Србију увезена роба у вредности од 402,4 милиона долара. Непризнавање сертификата о квалитету, наводна неусаглашеност домаћих стандарда са прописима ЕУ, неприхватање царинске декларације и документације која је исписана ћириличним писмом, само су неке од метода којима се блокира и саботира извоз српских производа на Хрватско тржиште.

Једино велико српско улагање у Хрватску привреду догодило се средином 2008. године, када је концерн „Свислајон Таково“ купио фабрику „Еврофуд трејд“ из Сиска и то по цени од 20 милиона евра. Притом, власник концерна „Свислајон Таково“, Родољуб Драшковић (иначе брат Вука Драшковића) не крије чињеницу да једва егзистира на хрватском тржишту.

Према подацима ПКС-а, једино велико српско улагање у Хрватску привреду догодило се средином 2008. године, када је концерн „Свислајон Таково“ купио фабрику „Еврофуд трејд“ из Сиска и то по цени од 20 милиона евра. Притом, власник концерна „Свислајон Таково“, Родољуб Драшковић (иначе брат Вука Драшковића) не крије чињеницу да једва егзистира на хрватском тржишту: „Нити имам подршку тамо, нити имам подршку одавде. Врло је тешко на хрватском тржишту опстати као српска фирма. Радим на ивици егзистенције, иако имам амбициозне планове и не предајем се“, каже Драшковић („Политика“, 27. 7. 2010.).

Својевремено је власник „Пинка“, чувени тајкун, Жељко Митровић намеравао да своју телевизију прошири на територију Хрватске тако што би купио неколико мањих ТВ станица, али је наишао на жесток отпор јавног мњења и политичког естаблишмента Хрватске државе. Српски „Galeb group“ из Шапца је безуспешно покушаo да купи већински пакет акција предузећа „Плуто“ из Загреба, што је образложено да је наводно са достављањем понуде „закаснио за један дан“. Компанија „Danube Food Group“, у чијем саставу се налази „Имлек“ и „Млекара Суботица“, три пута је са најбољом понудом безуспешно покушавала да на тендеру купи „Карловачку млекару“ у Хрватској. Чак је и „Делта“, тајкуна Мирослава Мишковића, приликом покушаја да купи земљиште компаније „Загрепчанка“ у Загребу и месну индустрију „Импром“ из Крижеваца, наишла на „спуштену рампу“ у Хрватској.

Осујећене велике српске инвестиције у Хрватској:

„Пинк“

„Galeb group“ из Шапца

„Danube Food Group“

„Делта“

Хрватски „лов“ на српске брендове

Подаци Хрватске народне банке говоре да су инвестиције из Хрватске највише забележене у области пољопривреде, лова и услуга и чине удео од 47 одсто свих улагања из те земље, док су улагања од око 19 одсто забележена у сфери производње неметалних и минералних сировина. Према истом извору највећи инвеститори из Хрватске у Србији су: „Агрокор“, „Певец“, „Виндија“, „Идеа“, „Лура“, „Нашице цемент“, „Кроација осигурање“ и „Магма“. Хрватски купац „Нашице цемент“ је купио 4 фирме и то: „Јелен До“, „Полет“, „Стражилово“ и „Опека“, док је хрватска „Атлантик група“ постала власник: „Соко Штарка“, „Гранд прома“ и „Паланачког кисељака“. Хрватска „Млекара Лаура“ је купила „Сомболед“ из Сомбора, док је „Виндија“ купила: „Млекару Лајковац“, фабрику сточне хране „UNIP“ из Ваљева и 8 фарми „Агрожива“ у Пландишту. Инвеститорима из Хрватске продата су српска предузећа: „Радијатор Зрењанин“, „Потисје Кањижа“, „Интекс“ из Младеновца, „MIN holding“ из Сврљига, „Фабрика хартије Београд“, циглана „Ударник“, „Миленијум осигурање“, „Jolly travel“…

Међу првим хрватским инвеститорима у Србију је дошао „Агрокор“ Ивице Тодорића и то фебруара 2003. године, када је по цени од 10,25 милиона евра купио српску фабрику сладоледа и смрзнуте хране „Фриком“! У међувремену „Агрокор“ је постао власник „Дијаманта“, Кланице у Пландишту, „Кикиндског млина“, ланца хипермаркета „Идеа“, “Мивеле“, „Нове слоге“ из Трстеника, „Златног трага“ из Лесковца… За 6,5 милиона евра Тодорић је пазарио више од 25.000 квадрата фабрике „ИМТ“ одливака на новом Београду и то уз обећање да ће ту градити дистрибутивни центар за „Фриком“, али то није учинио, већ је изненада отворио супермаркет „Идеа“. Јавност у Србији је недавно сазнала да је Тодорићев „Агрокор“, преко маркета „Идеа“, постао власник београдског биоскопа „Вождовац“ и „Јадран“, који се иначе налази у непосредној близини Трга Републике у Београду. Интересантно је да маркетиншке услуге Тодорићевим фирмама, „Идеа“ и „Дијамант“, пружа компанија „Multicom“ чији је сувласник Драган Ђилас, градоначелник Београда и високи функционер Демократске странке.

Највећи инвеститори из Хрватске у Србији:

„Агрокор“, „Певец“, „Виндија“, „Идеа“, „Лура“, „Нашице цемент“, „Кроација осигурање“ и„Магма“.

Хрватски купац „Нашице цемент“ је купио 4 фирме и то: „Јелен До“, „Полет“, „Стражилово“ и „Опека“.

Хрватска „Атлантик група“ постала власник: „Соко Штарка“, „Гранд прома“ и „Паланачког кисељака“.

Хрватска „Млекара Лаура“ је купила „Сомболед“ из Сомбора,

“Виндија“ је купила: „Млекару Лајковац“, фабрику сточне хране „UNIP“ из Ваљева и 8 фарми „Агрожива“ у Пландишту.

Инвеститорима из Хрватске продата су српска предузећа: „Радијатор Зрењанин“, „Потисје Кањижа“, „Интекс“ из Младеновца, „MIN holding“ из Сврљига, „Фабрика хартије Београд“, циглана „Ударник“, „Миленијум осигурање“, „Jolly travel“…

Иза Тодорића стоји новац EBRD-a!

Доста примера указује на то да Хрватске фирме, међу којима је лидер „Агрокор“, имају велике претензије према познатим српским брендовима, природним ресурсима, а првенствено према прехрамбеној индустрији. Вероватно се руководе логиком да је боље купити целокупна српска предузећа, него на тржиште Хрватске увозити производе тих истих предузећа из „српских руку“. А заправо са каквим претензијама на српско тржиште гледа власник „Агрокора“ и хрватски тајкун Ивица Тодорић, можда најбоље сведочи једна од његових скорашњих изјава: „Да сам ја из Србије, пуно бих мање улагао у Хрватску. Како видим, у Србији има много више прилика за улагање него што је то случај у Хрватској“, искрено је признао Тодорић („Пресс“, 30. 6. 2010.).

И не чуди, јер према његовим речима, „Агрокор“ у Србији годишње оствари промет од 600 милиона евра, од чега је 40 милиона евра промет по основу извоза. По аналогији, у јавности је присутно мишљење: да што је за Србију Мирослав Мишковић, то је за Хрватску Ивица Тодорић. Свакако да један другоме јесу конкуренција, али и сам Тодорић признаје да се „најмање једанпут месечно“ чује са Мишковићем и да „Делта“ и његова компанија „јако добро сарађују“.

Нема никакве сумње да је жеља и циљ ЕУ да управо Хрватска буде „лидер у региону“, па је у том смислу јасно зашто експанзију „Агрокора“ Ивице Тодорића на српском тржишту економски потпомаже EBRD. У октобру 2008. године, „Агрокор“ је од EBRD добио кредит од 70 милиона евра и то у сврху повећања капитала компаније и ширење пословања трговинског ланца „Идеа“ у Србији. То је представљало први кредит који је EBRD уложила у развој трговине у Србији, и то ни мање ни више него преко Ивице Тодорића. Месеца маја 2009. године, EBRD је одобрио још један дугорочни кредит „Агрокору“ у вредности од 50 милиона евра. А 2006. године, EBRD је у „Агрокор“ инвестирала 110 милиона евра, па је самим тим постала власник удела од 8,33 одсто у Тодорићевој компанији.

Има ли режим Бориса Тадића стратешки одговор на ово економско поробљавање државе и нације?!

Нема!

Због тога Тодорићева изјава, маја 2010. године, у којој каже да он може пропасти, али да иза њега стоје „EBRD и Светска банка“ који су „унутра, у надзорном одбору и у скупштини“ компаније, сама по себи све говори. Заправо, говори да се иза продора Хрвата на српско тржиште крије жеља међународних финансијских институција да стекну дугорочну контролу над тим истим тржиштем. А има ли режим Бориса Тадића стратешки одговор на ово економско поробљавање државе и нације?! Нема!

Драган Милосављевић: "Почнимо од недавно на интернету приступачне публикације ЦИА-е, анализе од 1970. до 1993. године, под насловом`Шта после Тита`."

Али и дно, гле, има рупу. И то таман по мери габарита ових гусара у политици, окупљених у транзиционом походу на Србију, а под лажном заставом демократије и слободног тржишта.

Тај кратер под њиховим ногама, који прети да их “усиса”, већ је крцат смртоносним “отпадима” њихове сопствене стратегије. Од лажи до фарисејства, од издаје до бруталне корупције, све до отворене отимачине, који су током декаде демократуре немарно бацани преко ограде самопроглашене “Нојеве барке” .

Чинили су то уз дубоко уверење да је дубина понора испод њихових обећања довољна да обезбеди заборав за сва недела и лажи, а да су спонзори „ружичастих револуција” вољни да обезбеде њихову доживотност на власти, по праузору Јосипу Брозу. Ипак, Украјина опомиње.

Не мора да буде како су замислили. Казује то и скаска о цару Трајану, овога пута испричана у више варијанти најновијег броја часописа “Печат”. Почнимо од недавно на интернету приступачне публикације ЦИА-е, анализе од 1970. до 1993. године, под насловом “Шта после Тита”.

Понуђене анализе о оперативној употреби титиоизма, несврстаности, самоуправљања први су прави путокази који упућују ширу јавност на сазнања о скривеној сврси “догађања народа“, о задацима четничким брадама маскираних комуњара, о дуплом дну и НВО демократа , али и дела наводно патриотске интелигенције…

Поручићемо из штива, искључиво због добронамерне поруке актуелним политичарима, који су ових дана у паничној потрази за новом комбинацијом одлагања дебакла (рупа на чекању), да се управо из овог дневника, тајни Ленглија, може наслутити и судбина свих извршилаца америчке империјалне воље. Примера има безброј, од Латинске Америке, преко Африке, све до Балкана.

Понуђене анализе о оперативној употреби титиоизма, несврстаности, самоуправљања први су прави путокази који упућују ширу јавност на сазнања о скривеној сврси “догађања народа“, о задацима четничким брадама маскираних комуњара, о дуплом дну и НВО демократа , али и дела наводно патриотске интелигенције, чиме су се позабавили и Радун и Анђелковић.

Анализе ЦИА-е о менталном склопу титоиста и крајње бескрупулозним методама борбе за власт, рецимо између Доланца и Љубичића, објашњавају и смисао потоњих догађаја, рецимо, срж флоскуле “и Србија и Косово”, преображај већег дела назови опозиције (политичких крила служби), данас све више про- НАТО агилних.

Милосављевић: "Сви ови хазардери мислили су, или мисле, да ће седањем за сто у чијем се кругу игра смртоносни "балкански рулет", њих заобићи гвоздени концепт коцкања са судбином на "балканском бурету" , а то је да у овом рулету нема трајног добитника..." На слици: "Сељаци се картају у крчми", део слике фламанског уметника Адријана Браувера, почетак XVII века.

Или, једноставно, сви ови хазардери мислили су, или мисле, да ће седањем за сто у чијем се кругу игра смртоносни “балкански рулет”, њих заобићи гвоздени концепт коцкања са судбином на “балканском бурету” , а то је да у овом рулету нема трајног добитника. Осим његовог организатора.

Укратко, планере растурања Југославије и данашњег полома Србије, које величају свакодневно овдашњи медији под брњицом, још почетком седамдесетих интересовало је само једно:” Шта после Тита”?

Ту је, пре свега, процена да “Русија под било каквим сценаријима неће ризиковати европски, па светски рат у спречавању америчког сценарија за Балкан”. Показало се тачно: да ће у надгорњавању дебелог Словенца, везаног за немачки ДМБ (тврди ЦИА) и војних обавештајних структура гурнутих у руке Ленглија, још од 1948. године (тврди ЦИА), бити отворена бреша за распад СФРЈ.

Као пројектовани жртвени јарац, као оличење некаквог предодређеног српског геноцидног национализма, виђен је у опсервацијама ЦИА-е, већ 1987. године, Милошевић с “ветром у коси”.

Врло занимљиво, рекло би се и тачно, у предвиђањима ЦИА-е је да ће екстремистички десничари, иначе орочени “кумови“, својим “бруталним узнемиравањем мањина” и “наглашеним шовинизмом”, пробуђени српски национализам свесно претворити у преговарачку омчу око врата Милошевићу.

Увалити га у гротескну утакмицу за “најпатриоту” на крилу одабраних квазипатриота , наводних бранилаца Југославије, прекодринске браће, па Србије и Косова и Метохије. Наравно да су се они борили, али су као топовско месо, уз паралелне нагодбе са сценаристима распада, нудили децу истинских патриота.

Нема више алибија, знали су и морају знати куда, по какву цену и са којим гаранцијама воде нацију “мечки на рупу”.

Организовали злочине на терет српског народа, где је заправо сахрањена, рекло би се заувек, мрачна тајна о Сребреници, од које сви беже као ђаво од крста. А своје су наследнике слали у “добровољно” изгнанство, у суседну Мађарску. Да би их касније, пресвучени у пронатовске миротворце, амнестирали за остављање државе на цедилу. Сад ће им као повратницима градити и станове на рачун гладних отпуштених с посла.

Једни су у том крвавом циркусу носили дресове с кокардом, а други свеже пропране од петокраке. Трећи сегмент комуњара извукао се из “рата у коме нисмо учествовали“ и ступио у редове новог поретка, што дакако није садржај о коме би ЦИА причала за јавност. Они су још у радном односу.

Превиђајући свесно пуни смисао те суицидалне представе, у којој су Милошевић и Ђинђић, због непоштовања сценарија платили главом, а преостала два кључна учесника квартета служе и даље као џокери, један у Хагу а други у Београду, трећи сегмент увериће се да у америчким и британским плановима нема места за пријатељство. Још мање за дугорочно савезништво, лојалност или захвалност.

Милосављевић: "Доживеће они међу нама, данас немоћним посматрачима, сви који претрају сва понижења необјављене окупације, да и ову власт Вашингтон и поданичка “квинта” виде као презрене, а само је питање времена, и потрошене и одбачене извршиоце." На слици: "Сељачка свађа током игре", Адријан Браувер, XVII vek.

Доживеће они међу нама, данас немоћним посматрачима, сви који претрају сва понижења необјављене окупације, да и ову власт Вашингтон и поданичка “квинта” виде као презрене, а само је питање времена, и потрошене и одбачене извршиоце.

Такву улогу, свесно или не, нека суди историја, одиграли су Срби саборци Броза, у које се још куне пола Србије, а потом и бројни њихови потомци из инкубатора титоизма. Слаба је утеха што демократори поједине од њих, из чистог утилитаризма, па чак и слуге тоталитаризма, бивше комунистичке функционере и координаторе, службе проглашавају херојима демократије.

Неки, показало се, имају краћу а неки дужу употребну вредност, искључиво на бази количине штете и пометње које су у стању да направе на геополитичкој територији интересантној за НАТО-империју. Тамо где ће се под маском заштите људских, посебно мањинских права, формирати протекторати какав је данас ова територија, без трајно дефинисаних граница.

У међувремену, Србија, којој се ради о глави, посрће под мега публицитетом о одсеченим шапама паса и мачака. Рекло би се да су јадне животиње свесно приправљене жртве српске “ендемске геноцидности” .

То је израз који лансира ВАЦ-ово гласило, а формално најстарији лист на Балкану, а не мањка ни порука да се вежемо за Немачку, која нас, иначе, сатире цео век, или у ТВ порукама, од Гласа Америке па надаље, да будемо на “данке Америка” са САД, која нас, иначе, бомбардује и докрајчује средином и крајем прошлог и почетком овог века.

Али трезвенији, а њих је све више, препознају у тој тарапани свесно приморавање дворских “аналитичара” и преобраћеног дела опозиције да се као алиби укључе у “освежену” гарнитуру власти, предвиђену за коначно решење. Они имају понуду да буду, уз пратеће бенефиције и синекуре, наследници “спаљене земље”.

Својим присуством у завршници докрајчења Србије, требало би да остану последњи запљунути у игри “балканске шуге”.

А све, притом, уз сазнање да је Косово и Метохију, за своје стратешке потребе, заправо отела та “пријатељска” Америка (само се послуживши Албанцима), у глас дрече о “судбинском” питању Резолуције (ако изгубиш кајаћеш се, ако добијеш кајаћеш се још више). Тиме се успешно појачава виртуелност стварности , оне у којој једино као демократска власт могу политички опстати наши квислинзи.

Али трезвенији, а њих је све више, препознају у тој тарапани свесно приморавање дворских “аналитичара” и преобраћеног дела опозиције да се као алиби укључе у “освежену” гарнитуру власти, предвиђену за коначно решење. Они имају понуду да буду, уз пратеће бенефиције и синекуре, наследници “спаљене земље”. Својим присуством у завршници докрајчења Србије, требало би да остану последњи запљунути у игри “балканске шуге”.

И док се одвија ова игра између Тадића и Николића, са Чедом у фази загревања, а уз одобравајуће кибицовање уређивача најновије српске политичке мисли, ММФ се потрудио да човек из сенке, који ће још дуго бити потребан Западу, извиканом “победом” на преговорима са монетарном аждахом, обезбеди одмрзавање мизерних неколико одсто пензија и плата. А то су сигурни гласови на будућим изборима за даљу регионализацију (парчање) Србије.

Милосављевић: "Пробудићемо се, тако, у туђој кући, до јуче нашој, са ланцима поименичних, али и државних дугова (само Београд за кратко време скоро пола милијарде долара) и бићемо потерани да са статусом робља диринчимо за газде своје бивше дедовине." На слици: Део с платна "Сатир држи здравицу породици богатог сељака", Јакоба Јордана, фламанског уметника, XVII век.

Уз такав развој судбоносних пројекција за будућност, прикривене сенком отетог Косова и Метохије, о коме искључиво други одлучују, донесена је парадигматична пресуда о повраћају сто хектара луке, најатрактивнијег дела Београда, тајкунима, иначе плански високозадуженим у страним банкама.

Домаће банке је, чудо од економисте у покушају, сада поуздано знамо, као неподобне за неолибералне трендове, разбуцао. А клијенте жртвованих банака увео у исте одаје, али настањене банкама “ћеркама” европских лихвара, које нуде своје услуге по папреним каматама. А добит послушно трансферишу у “ породицу “ .

Тврди се међу експертима да је тајкунски сој лабораторијски створен од соц. директора и криминалаца, и то планским увођењем санкција САД. Они ће, као врста клонова, све драгоцене делове територије и објекте Србије, када на миг буду банкротирали због “немогућности да врате позајмљане милијарде долара”, на име намирења да пренесу Србију у власништво страним зеленашима.

Пробудићемо се, тако, у туђој кући, до јуче нашој, са ланцима поименичних, али и државних дугова (само Београд за кратко време скоро пола милијарде долара) и бићемо потерани да са статусом робља диринчимо за газде своје бивше дедовине.

Треба да престанемо да служимо њиховом наметнутом моделу “политичке коректности”, а што је искључива обавеза једне стране, оне беспомоћне пред силеџијама који разарају друштво, морал , породицу , намећу гнусне стандарде најгорег западног културног треша и

дилују некажњено менталну или праву дрогу за умове нас и наше деце.

Остаћемо своји и на својој земљи само ако схватимо сву озбиљност дуготрајних планова “опсерватора“ из Ленглија и прозремо до краја наметнуте стандарде новоговора глобализма о тобожњим “теоријама завере” , док нам се оне догађају као СТВАРНОСТ и уходана ПРАКСА неоимперијализма и неофашизма.  И наравно, ако престанемо да служимо њиховом наметнутом моделу “политичке коректности”, а што је искључива обавеза једне стране, оне беспомоћне пред силеџијама који разарају друштво, морал , породицу , намећу гнусне стандарде најгорег западног културног треша и дилују некажњено менталну или праву дрогу за умове нас и наше деце.

Прочитајте први део текста

Милан Дамјанац: Историја српске државности је пуна дисконтинуитета, те је на таквом тлу изузетно тешко изградити институције као обележје озбиљне демократске државе. Треба развејати заблуде о држави које постоје у нашем народу.

Научивши да своје господаре, Турке, виде као оличење зла, Срби сваки облик државе виде као репресију над сопственом слободом. Стога, не само да народ државу доживљава као искључиво репресивну творевину која постоји да би њему одузела слободу, већ и сами Срби који се домогну власти, доживљавају власт искључиво као извор моћи, а никако као службу сопственом народу, те су над тим народом неретко заводили тиранију гору него турску. Отуд потпуна небрига за државу и потпуно одсуство одговорног политичког мишљења у Срба. Срби државу не виде као шансу, већ као проблем. Дубоко је укорењен у нашој свести страх од државе и државног апарата, који је коначну потврду добио у Брозово време, које- може се поуздано рећи- српски народ ментално није напустио. Од државе се очекује све (последица безусловне и бесмислено схваћене слободе) а за узврат не нуди ништа. Срби, као природни бунтовници и противници било каквог поретка, одбацују саму идеју уређене државе, сем уколико им се таква силом не намеће, а тада добијају изговор да се против исте боре.

Не постоји никаква врста одговорности за лош рад, никаква иницијатива на личном плану. Од државе се очекује да реши све наше проблеме, као да је држава некакав ентитет одвојен од народа који удељује милост по потреби. Овоме у прилог иду и несрећне историјске околности у којима смо се нашли.

Историја српске државности је пуна дисконтинуитета, те је на таквом тлу изузетно тешко изградити институције као обележје озбиљне демократске државе. Треба развејати заблуде о држави које постоје у нашем народу.

Не постоји никаква врста одговорности за лош рад, никаква иницијатива на личном плану. Од државе се очекује да реши све наше проблеме, као да је држава некакав ентитет одвојен од народа који удељује милост по потреби. Овоме у прилог иду и несрећне историјске околности у којима смо се нашли.

1. Држава је средство за остваривање слободе а не нешто туђе, наметнуто, нешто што нас ограничава и пљачка.

2. Држава ствара могућности, не сигурност. Држава није ентитет одвојен од нас – она даје, али и захтева. У питању је двосмеран однос – права и обавеза. У Србији је уобичајено захтевати права а игнорисати обавезе.

3. Модерно грађанско друштво тражи учешће грађанина у политичком животу државе кроз слободно удруживање. Сваки грађанин који жели треба и да искаже своје мишљење о политичким процесима и перспективама државне политике. Апатија неће донети бољитак и у том случају нико није крив сем онога који не предузима ништа да такво стање промени.

4. Навикнути смо да држава финансира школовање, спроводи запошљавање на фиктивним радним местима у државним установама и предузећима и обезбеђује све за просечног грађанина, не тражећи ништа заузврат. Након пропасти комунистичке државе, дошли смо у незавидну ситуацију која од нас тражи да реафирмишемо рад и способност као мерило успеха и вредности. Једном засвагда морамо да разумемо: мора се увести ред у државу и ставити тачка на дипломе без покрића, родбинске везе, корупцију и неактивност на послу.

5. Проневера државних пара није проневера државних пара и превара државе. То је проневера пара свих грађана Србије, ваших комшија, пријатеља, рођака.

6. Да би се спровела доследна политика, неопходан је консензус и политичар државничког калибра. Србима данас треба изразито мудар и способан државник који је у стању да Србију води путем националног и економског бољитка. Државника краси неколико кључних особина: храброст да се донесе одлука и прихвати одговорност, способност компромиса, визија, енергија, опрезност и смелост.

7. Неопходна је изградња институција и континуитет политике.

Не постоји никаква солидарност за оне сународнике који живе у неразвијенијим срединама. Без обзира на то, тражи се регионализација и сопствени приходи - како би се новац трошио искључиво на пројекте у тој заједници, што је главно обележје паланачког духа. На слици: "Вагон треће класе", Оноре Домије, 1863. године. Фото: Википедиа.

Државник мора да поседује интелектуални капацитет, одлучност, способност компромиса, али и чврст став о основним питањима. Државник мора средства увек прилагођавати циљу, зависно од међународних околности, а не обрнуто. Да би се таква политика спровела, политичке партије морају постићи бар минималан ниво компромиса око најважнијих питања, како се не би поновиле катастрофалне грешке које су нас и довеле у ову позицију.

Намa треба одговорна политика која се руководи интересима земље, политика која ће зауставити економско и национално пропадање државе и народа. Политика која ће нас избавити и подићи на ноге.

Да бисмо опстали и успели, морамо превазићи два горућа проблема: неслогу и апатију.

Борба за солидарност, традицију и истину

Титоистичко наслеђе довело је до поплаве неотитоизма који угрожава традиционалне вредности.

Национална девиза у Србији је: знамо против чега смо, не знамо за шта смо. Наш национални спорт јесте такмичење у лицемерју. Претварамо се да смо већи европејци од самих Европљана, и негирамо своју културу до нивоа бесмисла. Пошто не признајемо никакав ауторитет, сем свог, логично је да желимо сву власт за себе. Не постоји никаква солидарност за оне сународнике који живе у неразвијенијим срединама. Без обзира на то, тражи се регионализација и сопствени приходи – како би се новац трошио искључиво на пројекте у тој заједници, што је главно обележје паланачког духа. Паланачки дух је везан искључиво за паланку.

Не постоји никакав колективни идентитет који би створио осећај солидарности, вере у боље сутра, идентитет на основу кога осећамо блискост са свим својим сународницима. Из незадовољства собом, вере у ништа, колективне апатије, проистиче наш егоизам и аутошовинизам, који се најбоље исказује у лакој асимилацији Срба у друге народе.

Не постоји никакав колективни идентитет који би створио осећај солидарности, вере у боље сутра, идентитет на основу кога осећамо блискост са свим својим сународницима. Из незадовољства собом, вере у ништа, колективне апатије, проистиче наш егоизам и аутошовинизам, који се најбоље исказује у лакој асимилацији Срба у друге народе.

Проблем са Србијом данас јесте што је политичка елита наслеђена из доба титоизма, те она, на једнак начин, грчевито брани постулате титоизма. Неуспешна флоскула о „братству и јединству” је трансформисана у „европске вредности”, „вербални деликт” у „говор мржње”, а „повреда равноправности југословенских народа и народности” у „толеранцију и мултикултуралност”.

По истом систему, медији се понашају попут сервиса државне власти која има монопол над истином, а врховни орган „коминтерне” је замењен владајућом партијом. Слабљење српског идентитета је, разуме се, изврсно очувано кроз „суочавање са прошлошћу и денацификацију”. Отворено се тврди да је српски народ крив за уништење СФРЈ, у којој смо „одлично живели”. „Светска интернационала” је замењена бриселском бирократијом. Остаје отворена дилема да ли мудро очекивати од људи, који тврде да говоре „српскохрватским”,  заштиту српског језика?

Проблем са Србијом данас јесте што је политичка елита наслеђена из доба титоизма, те она, на једнак начин, грчевито брани постулате титоизма. Неуспешна флоскула о „братству и јединству” је трансформисана у „европске вредности”, „вербални деликт” у „говор мржње”, а „повреда равноправности југословенских народа и народности” у „толеранцију и мултикултуралност”.

Зато је данас отужно и смешно када слушамо о скупу „неофашиста”, „клерофашиста”, и антифашизму као вредности по себи. У основи фашистичке и комунистичке идеологије је тоталитарни поредак који је кршио људска права. Екстрем је екстрем, био он на левом политичком спектру или на десном. И као такав мора бити изједначен. Поставља се стога питање, зашто антититоизам није вредност по себи? Лично мислим да је смешно било шта те врсте проглашавати за вредност по себи, али метод владавине је једнак. Проблем је што ми меримо само циљеве, а не учинке. Учинци Брозовог режима у Србији су поражавајући и застрашујући. Стога је смешно говорити о борби против наводног српског фашизма који никада у Србији није ни постојао.

Последица неотитоизма је лажно представљање оваквог начина мишљења за либерално и прогон истински либералних идеја.

Стога, мислим да можемо да закључимо да је српски народ у кризи, да не постоји кохезивна компонента која би помогла Србима да изнова постану нација са националном елитом која може правилно да процени шта су губици, а шта добици политичких потеза и (евро) интеграција. Обичан народ мора бити кадар да осети солидарност према својим сународницима и осећај обавезе према држави.

Десница мора да се позабави корупцијом, похлепом политичке елите, странчарењем, нерадом, небригом за великане и мртве хероје.

Духовни идентитет

Дамјанац: "На колективну апатију треба одговорити стваралаштвом и заштитом традиционалних вредности." На слици: "Персонификација уметности", Елизабета Сирани, италијански барок Болоњске школе, XVII век.

Очување духовног идентитета је од суштинске важности за српску државу. У образовању је неопходна већа присутност садржаја из српске традиције, историје и културе. Наши писци поезије и прозе, уметници и историјске политичке личности морају у нашем образовном систему заузети место које им припада. Формално образовање треба реорганизовати и учинити приступачнијим и кориснијим. Под приступачнијим, мислим на већу интерактивност предавања, како би слушаоци били што активнији у настави и што више научили у току самог часа. Основа нашег идентитета јесте епска поезија, православна народна вера, Његошева дела и српско писмо- ћирилица. Веронаука мора постати обавезан предмет, како у основној, тако и у средњој школи. Треба помоћи вероучитељима како би успели да подигну ниво предавања и тиме утицали на пораст моралне одговорности будућих свршених студената. Веронаука треба да попуни најбитнији недостатак у нашем културном моделу данашњице- морални.

Било би лепо када би деца на часовима музичког образовања могла да бирају и евентуално уче да свирају и на неком од традиционалних српских инструмената.

Образовање и запослење

Волимо да мислимо да је држава обавезна да финансира образовање без покрића. Када студенти протествују често говоре да „знање није роба“. У реалности, међутим, ствар је врло проста. „Знање није роба“ је најобичнија празна флоскула. У супротном морали би да престанемо да плаћамо плате запосленима на факултетима, одржавање просторија … Знање није роба, али диплома јесте. Србија је сиромашна земља која има великих демографских проблема. Србији треба способна елита, а то ће се најлакше постићи уколико што више младих људи остане и ради у земљи. Стога, треба променити приоритете.

Уколико студент жели да финансира сопствене студије из државног буџета, не видим разлога да се са њим не сачини уговор по коме је студент обавезан да након завршетка студија остане и ради у земљи у периоду не краћем од седам година. Држава се, с друге стране, обавезује да ће преко бироа за запошљавање помоћи студенту да пронађе запослење. Оваква обавеза нужно захтева добру процену могућности и потреба. Уколико на тржишту рада постоји потреба за одређеним образовним профилом, број уписаних студената у тој генерацији на том смеру биће повећан, док ће на неким другим смеровима бити умањен. Наравно, ко год жели моћи ће да студира било који факултет уколико претходно плати школарину без могућности да у наредној години пређе на буџетско финансирање (сем уколико се не покаже да је у питању сјајан студент). Тако ће се градити здрава конкуренција, а истовремено решити питање „одлива мозгова“ , односно, исељавања младих људи у развијеније земље. Уколико, пак, студент жели да оде након завршетка студија из земље, обавезан је да држави исплати све што је уложено у њега. Држава није социјална установа која је обавезна да финансира високо образовање грађанину који ће након завршетка студија радити и доприносити у туђој држави, у којој је та иста диплома далеко скупља.

Наравно, то не значи да је оправдано наметнути баснословне цене школарина које су неприлагођене просечној плати у Србији на годишњем нивоу.

Треба радити на промени система високог образовања и увести реда и сличности у исте образовне профиле. Уколико постоји друштвени консензус о прилагођавању нашег процеса Болоњском, то је у реду, уколико се тога стварно будемо придржавали. Не сме да се деси да професори комбинују Болоњски процес и стари начин студирања. То не води ничему. Лично, сматрам да је овакав вид Болоњског процеса какав се код нас примењује катастрофалан и да не даје студентима ни минимум теоријског, а ни практичног образовања (част изузецима). Посебно је важно обратити пажњу на друштвене факултете и знање које се тамо добија. Од суштинске је важности бар увести у литературу неке од модернијих аутора. Спискови литературе су обично застарели. Уопште, комунистичко наслеђе у образовању је велико и углавном не пружа могућност за изучавање алтернативних теорија и аутора.

Основни задатак деснице јесте морална и духовна обнова српског друштва, инсистирање на квалитетном образовању деце, квалитетним културним садржајима и осмишљавање одговарајућег културног обрасца.

Услед моралног опадања, Србији може помоћи само конзервативна обнова.

Врло је важно применити концепт интерактивних предавања.

Образовање и дебеоградизација

Такође, неопходна је државна стратегија за обнову српског села, односно пољопривредне производње. У том циљу, треба финансирати школовање младих пољопривредника у пољопривредним школама које би замениле мноштво гимназија. Неопходно је, такође, да држава да субвенције и помогне будућим пољопривредницима у започињању посла.

Села у Србији су готово испражњена, а градови пренасељени. Одмах треба започети с радом на дебеоградизацији Србије, и помоћи осталим неразвијенијим деловима Србије. Дати специјалан новчани додатак младим људима који су спремни да се одселе и раде у унутрашњости Србије. Изместити најважније институције из Београда у најнеразвијеније крајеве. Самим тим, неразвијенија подручја ће се брже опоравити, како економски тако и демографски. Покретање пољопривредне производње је један од најбитнијих захтева које се пред опстанак српског села поставља.

Закључак

Основни задатак деснице јесте морална и духовна обнова српског друштва, инсистирање на квалитетном образовању деце, квалитетним културним садржајима и осмишљавање одговарајућег културног обрасца. Услед моралног опадања, Србији може помоћи само конзервативна обнова.

На колективну апатију треба одговорити стваралаштвом и заштитом традиционалних вредности.

Нови председник Украјине Виктор Јанукович, затекавши руине од економије и државе које му је оставио у наслеђе претходник Јушченко, учинио једино што се може у датој ситуацији – заокренуо је украјински брод далеко више ка истоку, ка Русији, одакле Кијев, као што је вековима радио, једино и може да црпе реалну снагу. Његови први кораци били су одустајање од чланства у НАТО-у и продужавање дозволе боравка руској ратној Црноморској флоти у Севастопољу. Заузврат је од Газпрома већ добио дугорочни, десетогодишњи аранжман у снабдевању Украјине природним гасом. На слици: Агитациони плакат В. Татаринцева. Уметност СССР-а.

За протеклих 19 година, од 24. августа 1991. када је прогласила независност од Совјетског Савеза, Украјина је начинила пун круг и вратила се практично на исто место. Тако је нови председник Виктор Јанукович, затекавши руине од економије и државе које му је оставио у наслеђе претходник Јушченко, учинио једино што се може у датој ситуацији – заокренуо је украјински брод далеко више ка истоку, ка Русији, одакле Кијев, као што је вековима радио, једино и може да црпе реалну снагу. Његови први кораци били су одустајање од чланства у НАТО-у и продужавање дозволе боравка руској ратној Црноморској флоти у Севастопољу до 2042. године. Наговестио је Јанукович, додуше опрезно да не наљути западне „пријатеље“, и могућност неких других облика приближавања Русији, али до сада, осим Севастопоља, још увек није било конкретних војно-политичких интергација Москве и Кијева.

Заузврат је од Газпрома већ добио дугорочни, десетогодишњи аранжман у снабдевању Украјине природним гасом, што је део „харковског пакета“ који су уговорили Јанукович и Дмитриј Медведев. Тако ће Кијев годишње инкасирати по четири милијарде долара, само на основу специјалних олакшица које му додељује руска држава – која се у корист братске републике одрекла извозних такси (ове дажбине су главни звор прихода Кремља). Већ тада је, 30. априла, премијер Владимир Путин предложио потпуно уједињење Газпрома и украјинске националне нафтне компаније Нафтогаз, која контролише надалеко чувену гасоводну мрежу преко које Русија транспортује 80 одсто свог извоза гаса за Европу. Кијев је саопштио да ће најозбиљније размотрити ову могућност.

ПОНУДА КОЈА СЕ НЕ ОДБИЈА

Међутим, Москва је крајем прошле недеље отишла и корак даље. Председник УО Газпрома Алексеј Милер изнео је Украјинцима „понуду која се не одбија“: његова компанија ће украјинском становништву ипоручивати гас по унутрашњим руским ценама, ако Кијев одобри уједињење Газпрома и Нафтогаза. После састанка са украјинским министром енергетике Јуријем Бојком, Милер је поручио да би Украјинци тада плаћали гас само 60 долара за 1.000 кубних метара, што би Кијеву донело додатни бенефит од 3,16 милијарде долара годишње. Према руској понуди, први корак ка потуној интеграцији две компаније било би стварање заједничког предузећа у које би украјинска страна унела своја налазишта и транспортне капацитете (гасовод), а руска – налазишта у западном Сибиру и на југу Русије у истој противвредности. А укупан удео Нафтогаза у уједињеној компанији могао би да буде шест одсто. Како је Милер саопштио, „данас се преговори о заједничком предузећу налазе у напредној фази“, а министар Бојко је то потврдио речима: „Имамо потпуно разумевање и јасно виђење будућих перспектива“.

Москва је крајем прошле недеље отишла и корак даље.

Председник УО Газпрома Алексеј Милер изнео је Украјинцима „понуду која се не одбија“: његова компанија ће украјинском становништву ипоручивати гас по унутрашњим руским ценама, ако Кијев одобри уједињење Газпрома и Нафтогаза.

Украјина нема другог излаза, сем да пристане на услове Русије, јер ће у супротном Газпром наставити изградњу Јужног тока, чиме ће Кијев бити потпуно искључен из транспорта гаса.

Перспективе Кијева и Москве су, како кажу, јасне. Остају, међутим, нејасне неке друге перспективе које могу много више да заинтересују наше читаоце. А пре свега – шта руско-украјински гасни пакт може да донесе Србији и да ли то има неке везе, и какве, са планираним пројектом гасовода Јужни ток?

„Позиција Русије је логична. Нама је потребан украјински гаснотранспортни систем, јер је то најјефтинији начин транзита гаса у Европу и Русија може да одустане од пројекта изградње Јужног тока. Истина, стварање заједничког предузећа треба да буде договорено са Европом, да у случају промене политичке коњунктуре у Украјини, Европе не би остала без гаса, како је то, не једном, било“, упозорава ауторитетни генерални директор Фонда националне енергетске безбедности Константин Симонов, чије речи преноси више руских медија. Експерт сматра да Украјина нема другог излаза, сем да пристане на услове Русије, јер ће у супротном Газпром наставити изградњу Јужног тока, чиме ће Кијев бити потпуно искључен из транспорта гаса. „Ускоро ће у Украјини бити одржани локални избори. Друштво је незадовољно повећањем цена за гас од 50 одсто. Према томе, власт сада може да заради политичке поене, ако пристане на услове Русије. Кијев мора брже да да свој пристанак. Свима је јасно да украјинска цев без гаса никоме није потребна, а у случају изградње Јужног тока тај сценарио може да се обистини“, анализира Симонов.

Из свега наведеног може се закључити да би цена гаса за Украјину могла да буде нижа само у случају да пристане на Путинову понуду. Јер, Кијев већ сада плаћа око 100 долара мање за 1.000 кубика од, рацимо, Немачке или неке друге европске земље. Зато готово да и нема простора за преговоре о даљем снижавању цене, како то прижељкује украјински премијер Николај Азаров, који се протеклих недеља суочио са тешким ултиматумом ММФ-а: да би добио нову кредитну траншу Кијев је морао да пристане на драстично повећање цене гаса за домаћинства, што је уочи поменутих локалних избора (31. октобра) далеко од безазленог политичког потеза. Такође, превелико оклевање са прихватањем руске понуде могло би за Украјину да значи остајање и без јефтиног горива и без прихода од транзита.

УСПОРАВАЊЕ ЈУЖНОГ ТОКА

Са друге стране, Русија заиста изнад свега жели да види украјински гасовод у својим рукама. У Москви знају колико је значајна та „гвожђурија“ и колико може да ослади, али пре свега да загорча живот читавом континенту. Сигурно није претерано рећи да је стицање потпуне контроле над украјинским гасоводом један од најважнијих спољнополитичких приоритета Москве, док Јужни и Северни ток још нису пуштени у погон. И ту се долази до баналне чињенице: да би руски гас стигао до мађарске границе, потребно је само да прође кроз Украјину. А да би се исти циљ постигао преко Јужног тока – треба проћи кроз територију четири државе, од којих су бар две у НАТО-у. Исто тако, потребно је калкулисати са евентуалном променом политичког расположења и оријентације у врху ових држава, што, показало се најбоље у случају вишемесечне бугарске опструкције Јужног тока – није нимало лак задатак. Када је украјински гасовод у питању, треба разговарати само са једном владом и то на језику који обе стране добро разумеју. А, ако политичари у Кијеву и забораве понеку руску реч, увек је ту 17 милиона етничких Руса да их подсете. Зато је (већ изграђени) украјински гасовод за Москву далеко јефтиније и прагматичније решење од прескупог и компликованог Јужног тока.

И док Алексеј Милер уједињење Газпрома и Нафтогаза назива „историјски предодређеним кораком“, то ипак не мора да значи аутоматско одустајање од Јужног тока. Напротив, то може да буде додатна консолидација руске позиције на европском енергетском тржишту и подстицај за нове пројекте, међу којима је Јужни ток један од најважнијих.

И док Алексеј Милер уједињење Газпрома и Нафтогаза назива „историјски предодређеним кораком“, то ипак не мора да значи аутоматско одустајање од Јужног тока. Напротив, то може да буде додатна консолидација руске позиције на европском енергетском тржишту и подстицај за нове пројекте, међу којима је Јужни ток један од најважнијих. Како је пре неколико недеља изјавио руски министар енергетике Сергеј Шматко, „параметри пројекта Јужни ток ни на који начин не зависе од могућности уједињења Газпрома и Нафтогаза“, већ искључиво од техничко-економске експертизе. „Ми те две ствари не повезујемо. Јужни ток је за нас потпуно принципијелна ствар, стратешки излаз ка директним испорукама за европске потрошаче. Европи је, колико ја разумем, на већ постојеће капацитете потребно додатних 100-120 милијарди кубика руског гаса“, указао је Шматко. Поређења ради, Северни и Јужни ток заједно годишње би давали управо око 100 милијарди кубика.

Москва наставља дипломатску и економску офанзиву на простору бившег СССР-а, а потенцијално преузимање Нафтогаза само је последњи у низу потеза.

Што се конкретно Јужног тока тиче, тешко је замислити да би Москва од њега одустала у потпуности, посебно пошто су у пројекат увучене многе земље, по цену изванредних напора руске дипломатије.

Шта се може из свега закључити? Само једно са сигурношћу: Москва наставља дипломатску и економску офанзиву на простору бившег СССР-а, а потенцијално преузимање Нафтогаза само је последњи у низу потеза. Сви остали закључци били би преурањени. Што се конкретно Јужног тока тиче, тешко је замислити да би Москва од њега одустала у потпуности, посебно пошто су у пројекат увучене многе земље, по цену изванредних напора руске дипломатије. Иако ће коначну реч дати студија изводљивости која се очекује до краја године, реално је претпоставити да би у најгорем случају изградња Јужног тока могла бити успорена. А Јануковичу се нема шта замерити. Он се само грчевито бори за интересе своје државе, јасно разумевајући да православна словенска земља не може имати ближег савезника од Москве. Поготово ако савезник у рукама носи милијарде кубика гаса.

Магазин Печат