Зграда пропале Развојне банке Војводине

Како РТС сазнаје, по налогу Тужилаштва за организовани криминал, припадници Радне групе Управе криминалистичке полиције привели су две особе, у наставку истраге на расветљавању злоупотреба у Развојној банци Војводине.

Реч је о бившем председнику Извршног одбора те банке Горану Костићу и некадашњој чланици Извршног одбора Јелени Кокељ Протић и њима је одређено полицијско задржавање.

Они су осумњичени да су као одговорна лица злоупотребили службени положај приликом одобравања кредита и банкарских гаранција фирмама Душана Боровице.

Бизнисмен Душан Боровица, власник 10 предузећа за транспорт и одржавање путева, међу којима и предузећа “Војводина путеви”, у притвору је од октобра 2012. године.

Због сумње да су оштетили РБВ за више од 25 милиона евра у марту су ухапшени председник Извршног одбора Срђан Петровић, који је био и привремени управник у “Металс банци”, Биљана Јовановић која је била председница ИО и кредитног одбора и Слободан Бајин који је био члан кредитног одобра РБВ. Они се тренутно налазе у притвору.

Припадници Министарства унутрашњих послова Србије настављају рад на расветљавању свих незаконитости у пословању “Развојне банке Војводине”.

Изворник текста: РТС

Александар Митић

Председник Србије Томислав Николић и први потпредседник Владе Александар Вучић биће гости руског државног врха, са којим би требало да потпишу текст Споразума о стратешком партнерству са Русијом, који је недавно усвојила Влада Србије. Упућени у прилике кажу да ће се на столу неизоставну наћи и тема Косова и споразума Београда са Приштином зарад приближавања Европској унији, што би могло да унесе дозу захлађења у односима Србије и Русије.

Александар Митић упозорава да Београд мора да схвати да је Москви прекипело да служи као „кризна“ потпора када год настане проблем са српским буџетом или када мора да брани српске интересе у Савету безбедности УН, а да се са друге стране Србија стратешки опредељује за супротну страну, за евроатлантске интеграције.

„По питању Косова, најпре је сама Србија избацила Русију из преговора пребацивањем преговора са УН на пристрасну ЕУ. Као да то није било довољно, Београд је на крају чак допустио да се преко Филипа Рикера у преговоре увуку и Американци. Након пристанка Београда на предају Косова, Вашингтон као награду уговара посету Ивице Дачића Америци и спекулише се да ће бити потписано стратешко партнерсво и са САД. Учињено је све да се релативизује Декларација о стратешком партнерству између Србије и Русије“, објашњава Митић.

Б.Р. , „Наше новине“, 23. мај 2013, страна 3.

Изворник преноса: Центар за стратешке алтернативе

Слободан Самарџић

„У jaвнoсти сe ствoрилa вeштaчкa дилeмa хoћe ли сe спoрaзум примeнити зa пeт дaнa или у oктoбру прeд лoкaлнe избoрe нa Кoсoву. Прoблeм je нaстao jeр Србиja имa ирaциoнaлну пoтрeбу дa дoбиje дaтум зa пoчeтaк прeгoвoрa сa EУ. Ниje битнo дa ли ћe сe нeштo примeнити нa брзину или кaсниje, кaд je тo прoтивустaвнo“, рeкao je Сaмaрџић нoвинaримa у Скупштини Србиje.

Oн je oцeниo дa кaквa гoд вeст дoшлa из Брисeлa, бићe лoшa пo Србиjу, a пoсeбнo пo Србe сa Кoсoвa и дoдao дa сe нajвишe бojи тaкoзвaних дoбрих вeсти из Брисeлa, jeр кaд гoд дoђe дoбрa вeст изгубe Србиja и Срби сa Кoсoвa.

„Бojим дa ћe тaкo бити и oвoг путa“, рeкao je Сaмaрџић.

Сaмaрџић je нaвeo дa сe у jaвнoсти кao глaвни прoблeм кaд сe гoвoри o спoрaзуму нaвoди њeгoвa примeнa и истaкao дa je тaj спoрaзум прoтивустaвaн тe дa су причe o примeни у oвoм трeнутку скрeтaњe пaжњe.

Изворник текста: ДСС

Слободан Самарџић је члан Управног одбора Фонда Слободан Јовановић

Драган Петровић

Међутим, ни та чињеница није толико онеспокојавајућа пошто је постало јасно и пре годину дана, након пораза Бориса Тадића и демократа, да укупни лош пут и багаж постоктобарске Србије неће моћи новој власти да преко ноћи донесе велике резултате, али да се, ако ништа друго, мора направити дубински дисконтинуитет са таквом политиком. После готово годину дана од промене власти, поражавајућа чињеница је у свести о изостанку тог дисконтинуитета, чак и одсуства стварне жеље, бар кад је реч о актуелној влади, да се нешто озбиљно учини. Истина, у неким секторима постоји минималан помак, али то су само мрвице у односу на обећавано и очекивано, које често више сведоче о фасади него о стварним и системским променама.

Постоји пет важних сектора у којима се може унајвећем сагледати учинак ове власти. То су:

– Економски пут земље;

– Однос према ЕУ;

– Питање Косова и Метохије;

– Међународна позиционираност земље, која у нашем случају има и унутрашњу димензију због утицаја страних сила, посебно у постоктобарској Србији;

– Слобода медија.

Иако окосницу садашње власти представљају политичари и снаге за које се не може рећи да су носиоци постоктобарске идеологије (ради се о бившим најближим сарадницима Војислава Шешеља и Слободана Милошевића), управо је ова влада у пракси наставила да спроводи тамне стране постоктобарске привредне догме и свуда у свету пропалу неолибералну економију. У том сектору најодговорнији је Млађан Динкић, синоним за економски крах постоктобарске Србије, која је довела земљу до потпуног економског краха, распродаје ресурса, изостанка озбиљних инвестиција и отварања нових радних места (готово пола милиона радних места је изгубљено) те презадужености државе. Уосталом, о позицији Динкића, Г 17 и фантомској странци региона довољно говори снимак наступа Сузане Грубјешић у САД, где она констатује да од Американаца Динкић за своје политичко деловање добија кључну помоћ већ годинама. Ако знамо да од свих великих сила управо САД раде на српској деструкцији, и то посебно у последње две деценије, онда је много тога јасно. Не улазећи у друга крупна питања, о којима се Динкићева странка изјашњавала у овој деценији (инсистирање на разбијању државе СРЈ и подршка отцепљењу Црне Горе; подршка антиуставном статуту Војводине, питање Косова и др.), инсистирање на провођењу пропале неолибералне економије последица је чињенице да је он америчка марионета и експонент страног крупног капитала, у пракси супротсављен есенцијалним интересима Србије и српског народа.

Наставак рђавих трендова

У новој власти није само Динкић тај који проводи лошу економску политику. Наставља се политика високих каматних стопа Народне банке, прецењивања динара и одржавања курса (неомонетаристичка теорија), што све са собом повлачи смањење привредне активности и извоза, уз повећање увоза, све мањи број радних места и нова задуживања. Чак и та нова задужења не би по себи били најцрњи показатељи, да у пракси не изостају већа инвестициона улагања, изградња капиталне инфраструктуре и отварање нових радних места.

Излаз се, поред сталних задуживања, види и у продаји преосталих вредности којима располаже држава, укључујући и обрадиво земљиште. Тако ћемо ускоро морати да прихватимо да странци могу да купују земљиште и друге природне ресурсе у земљи, и то директно.

Међутим у новој власти није само Динкић тај који проводи лошу економску политику. Наставља се политика високих каматних стопа Народне банке, прецењивања динара и одржавања курса (неомонетаристичка теорија), што све са собом повлачи смањење привредне активности и извоза, уз повећање увоза, све мањи број радних места и нова задуживања. Чак и та нова задужења не би по себи били најцрњи показатељи, да у пракси не изостају већа инвестициона улагања, изградња капиталне инфраструктуре и отварање нових радних места. Излаз се, поред сталних задуживања, види и у продаји преосталих вредности којима располаже држава, укључујући и обрадиво земљиште. Тако ћемо ускоро морати да прихватимо да странци могу да купују земљиште и друге природне ресурсе у земљи, и то директно.

Са друге стране, супротно чак и постулатима неолиберализма, гуши се привреда високим наметима и исисавањем средстава из ње. О стручности и професионализму у последњих годину дана убачених кадрова у привреду овде се не бих се посебно изјашњавао, али је јасно да се добрим делом наставља инсталирање кадрова по политичкој линији.

Наставља се политика претходних влада, у чијем центру је геополитичко усмерење ка Европској унији иако је ситуација у њој самој тешка и конфузна а даљи процес прикључивања нових земаља фактички замрзнут. Такође, постао је очигледан тренд раслојавања Уније, где би Србија, чак и да једног дана уђе у њу, припадала последњем кругу земаља чланица, које би имале најмање користи, а највише обавеза и спутавања. Наравно, до тада би требало да плати такав данак на том путу да је питање шта би преостало од државе.

Суштина проблема је што владајућа структура има алиби у јавности да све чини због испуњавања бројних услова да настави „пут ка ЕУ“. Србији не треба „пут ка ЕУ“ под понижавајућим и девастирајућим условима.

Суштина проблема је што владајућа структура има алиби у јавности да све чини због испуњавања бројних услова да настави „пут ка ЕУ“. Србији не треба „пут ка ЕУ“ под понижавајућим и девастирајућим условима.

На Косову и Метохији влада је начинила низ капитулација, где су посебно катастрофалне одлуке о признавању договора Борка Стефановића и увођењу границе и на северу (тзв. интегрисане границе), док тзв. Бриселски параф представља комплетну предају српског КиМ, укључујући и севера, Тачију и фантомској наркодржави.

На Косову и Метохији влада је начинила низ капитулација, где су посебно катастрофалне одлуке о признавању договора Борка Стефановића и увођењу границе и на северу (тзв. интегрисане границе), док тзв. Бриселски параф представља комплетну предају српског КиМ, укључујући и севера, Тачију и фантомској наркодржави. Север је фактички у последњих 14 година опстао у оквиру Србије. За то време Србија је одбила пре седам година Ахтисаријев план, који не може због Русије и Кине да прође у Савету безбедности УН, тако да је једина шанса за покровитеље шиптарске независности била у томе да сам Београд отвори капије независности.

О (не)слободи медија, које добрим делом контролишу странци, не треба трошити речи. Ту није било никаквог помака, будући да грађани не могу да чују ништа што није под контролом атлантистичких снага. То је важан проблем јер, ако не можемо да отворимо јавно расправу о болним питањима српског друштва, онда је и могућност да се померимо са дна веома мала.

У спољној политици начелно се жели оставити утисак да је дошло до извесних промена иако домнирају непромењен однос према ЕУ и зависност водећих политичара од САД. Обнављање разговора са Русијом (некад и са Кином и другим силама) не чини се претерано важним за укупну промену курса, где доминира идентификација са агресором, супротно есенцијалним интересима земље.

Три групе странака

Србија је данас резултат скривеног протектората, који се види у неслободи медија, егзистирању читавог слоја петоколонаша финансираних споља, као и у задржавању курса земље ка Вашингтону и Бриселу. Производ тога су и никад разјашњене изборне преваре, али и обмана бирачког тела, где је већи део грађана против даљег придруживања ЕУ, док се у парламенту само једна странка томе противи.

Помаци се могу сагледати и у заузимању каквог-таквог фронта према Пајтићу и Чанку на питању Војводине, затим у добијању статуса посматрача у ОДКБ (иако се са НАТО и даље суштински сарађује) и више спинована него квалитетна борба против криминала (жути барони и главни отуђивачи средстава постоктобарске Србије су под заштитом САД и неких других западних сила).

Србија је данас резултат скривеног протектората, који се види у неслободи медија, егзистирању читавог слоја петоколонаша финансираних споља, као и у задржавању курса земље ка Вашингтону и Бриселу. Производ тога су и никад разјашњене изборне преваре, али и обмана бирачког тела, где је већи део грађана против даљег придруживања ЕУ, док се у парламенту само једна странка томе противи. Не треба заборавити да су ЛДП и Г17 на врло сумњив начин једва прешле цензус, а да су Двери и СРС на једнако сумњив начин остали испод цензуса.

За све то време чак око 95 одсто медија и око 90 одсто аналитичара који се у њима појављују су за ЕУ, што све скупа ствара велики политички дисбаланс између грађана, с једне, и политичке класе и медија, са друге стране. Већ према томе је реално да се, уз мало ангажовања патриотске елите и свих нас, јавно мњење заталаса, што је услов за промену ситуације. Уколико би све то постало пракса, изборни систем и преостале фронцле демократије изгубили би смисао. Међутим, потребно је много тога претходно предузети. За почетак свако од нас мора да пред собом каже колико је допринео овоме што имамо и шта може да учини да се ствари покрену набоље.

Упркос свему, број опредељених грађана за ЕУ у Србији је мањи од трећине.

Без обзира на доминацију еврофанатика у парламенту и влади (ко озбиљан може сматрати, рецимо, Дачића, Зорана Анђелковића, Палму, Дрецуна, Шормаза, Игора Мировића и сл. за убеђене еврофанатике када то нису постали претходних година, док је ЕУ имала снагу и перспективу, а ДОС доминирао), јасно је, на другој страни, одсуство еврофанатизма код грађана иако су већ годинама систематски свакодневно бомбардовани ЕУ пропагандом. Упркос свему, број опредељених грађана за ЕУ у Србији је мањи од трећине. С тим што би се вероватно и тај број десетковао после отварања медија у којима би стручњаци могли да изнесу објективнији став о приступању ЕУ под условима који се Србији нуде.

И поред свих настојања појединаца и патриотских НВО и сл., промена постојећег стања могућа је пре свега променом односа снага у парламенту. На политичкој сцени у овом моменту постоје три велике групације странака. Једна би се могла означити појмом „идеолошке евроатлантске снаге“, које чине ЛДП, Г17 (без обзира што је у актуелној влади), мале странке попут остатака СПО и Чанкове странка, те нешто од њих издвојене, али ипак са њима у групи Демократске странке. Од њих се никаква измена постојећег погубног курса не може очекивати, напротив, они су носиоци тог тренда.

Другу групу чине СНС и СПС (са својом коалицијом где су и Палма и странка пензионера), као и Нова Србија – странке носиоци власти. Ова група странака има бирачко тело и унајвећем и чланство које је геополитички опредељеније према Русији и континенталној геополитици (Париз-Берлин-Москва, земље БРИК и сл.). Такође се противе неолибералној економији, оличеној у Динкићу, Влаховићу и Ђелићу. Залажу се за ослобађење медија, за одбрану је Косова и у сваком случају нису срцем за Бриселски параф. Такође се противе, што је вероватно најважније, даљем пузању ка ЕУ под постојећим условима. Слично је и са нижим функционерима ових странака, а често и са средњим и вишим ешалоном, али сам политички врх је креатор политике владе Србије. Те странке функционишу у последњој години тако што је чланство добрим делом дистанцирано и замајано од стране врха странке и дела функционера укљученог у власт, од које има личну корист, док је само мали део њих искрено „на линији“ са вођством.

Трећа срећа

Нема сумње да је велики део чланства тих странака, да и не говоримо о бирачима, врло незадовољан, и поред свег спиновање и залуђивања медија, и да би једна озбиљна алтернатива на политичкој сцени, која би успела да допре до тих људи могла да откине добар део бирача, па и чланова.

Уколико би се јасно формулисала алтернатива – коју у постојећој констелацији снага може да понуди само трећа групација, коју чини неформални Патриотски блок – дошло би до губитка дела бирача, па и чланства странака власти. Последња напуклина у тим странкама је очигледна геополитичка разлика између Николића и Вучића у СНС. Наравно, питање до које је мере актуелни председник Србије спреман и колико је у прилици да то питање озбиљније постави.

Следећу, условно названу, трећу групацију странака чине ДСС, Двери и СРС те различити покрети и организације, пракитично обједињене у консензус у критици и негирању програма постоктобарске Србије, који проводи и садашња власт. Међу њима чак нема битне разлике око алтернатива садашњем стању. Све се залажу за одбрану Косова и Метохије (одбијање антиуставног деловања), све су за напуштање придруживању ЕУ под садашњим условима, све су за ослобађање медија, за какав-такав дисконтинуитет са неолибералном економском политиком, све су за промене у спољној политици сходно државним интересима Србије и српског фактора у целини.

Овој групацији странака припадају свим срцем и Срби са Косова и Метохије и, уз поједине изузетке, и СПЦ. Она ужива и симпатије већине Срба из Републике Српске и Црне Горе. Тој групацији теже бројне патриотске НВО, покрети и организације, укључујући и покрет за одбрану уставне позиције КиМ Никад граница, затим значајан део интелектуалне елите, извесних студентских покрета и синдиката.

Западни фактор ослања се на прву групацију себи идеолошких блиских и марионетских странака, која, уздрмана и компромитована, сада има далеко мање утицаја у бирачком телу. Упркос томе, она и даље може да рачуна на максималну подршку већ описаних медија.

Западне силе користе странке друге групације – од којих ће временом добар део бирачког тела, па и чланова отпасти. Циљ политичког вођства ових странака је да се преко медија и петоколонашког слоја (атлантистичке елите) што више успори и одложи овај процес. Можда баш због тога, у тим странкама нема јаких институција (савета, одбора и сл.), а посебно не на њиховом челу јаких појединаца, који би могли да се супротставе оваквој политици врха. Зато је веома мала шанса да у њима дође до било каквих подела јер је врх и значајан део средњег ешалона очишћен и поткупљен.

Зато је пред патриотским блоком и странкама, покретима и појединцима које му инклинишу да у интересу будућности Србије и српског фактора у целини на што адекватнији начин искористе чињеницу да је и више од 60 одсто бирачког тела против наставка ЕУ пута.

Међутим, уколико би се јасно формулисала алтернатива – коју у постојећој констелацији снага може да понуди само трећа групација, коју чини неформални Патриотски блок – дошло би до губитка дела бирача, па и чланства странака власти. Последња напуклина у тим странкама је очигледна геополитичка разлика између Николића и Вучића у СНС. Наравно, питање до које је мере актуелни председник Србије спреман и колико је у прилици да то питање озбиљније постави. То питање може да тиња и годинама.

Зато је пред патриотским блоком и странкама, покретима и појединцима које му инклинишу да у интересу будућности Србије и српског фактора у целини на што адекватнији начин искористе чињеницу да је и више од 60 одсто бирачког тела против наставка ЕУ пута. Уједињени ће имати више шанси него појединачно, то је потпуо јасно. Остаје да се види да ли ће Срби са КиМ, СПЦ (наравно индиректно), интелигенција, патриотски покрети и организације – сви којима је у интересу превладавање ове губитничке агоније – обликовати ову алтернативу.

Изворник текста: Нови Стандард

ПетарИскендеров

Али оваква еурошаргарепа свакако није први пут на сцени. Поново су се позиције Београда и Приштине разишле. Није помогла ни хитна посета Балкану министра иностраних послова Немачке Гвида Вестервелеа, који је од две стране ултимативно затражио да “предузму наредне кораке у нормализацији односа”.[2] И премда су консултације које су следећег дана одржали Дачић и Тачи довеле до одређених помака, очигледно је да оштрина косметског питања за Србију и Србе (нарочито на Космету) није уклоњена.

Оно што се последњих дана дешава на српској политичкој сцени, заиста може да сведочи о одређеној корекцији “априлских теза” Дачића и његовог првог заменика А. Вучића. Упркос свим уверавањима о кључном значају евроинтеграција, очигледно је да је Србија осуђена на пропаст без других вектора своје спољне политике. А у низу тих вектора, историјски највећу тежину и доследност има руски вектор. То је поново ставио до знања председник Србије Томислав Николић уочи свог доласка у Русији ради потписавања дуго очекиваног споразума о двостраној стратешкој сарадњи. “Ми смо захвални Русији због њене принципијелне позиције, која се огледа у неприхватању признања тзв. независности Косова – изјавио је српски председник руској информативној агенцији ИТАР-ТАСС. “За Београд је веома важна подршка Руске Федерације, где се Москва залаже за мирно решавање косметског проблема на основу уважавања суверенитета Републике Србије и корака који ће бити једнако прихватљиви за обе стране”.[3]

Данас многи на Западу, а на жалост и у Србији, услед конструисаних спекулација заборављају да је позиција Русије и у мају-јуну 1999. године – уз сву драматичност тадашњег положаја и Београда и Москве – умногоме одиграла главну улогу у спасавању Југославије од потпуне катастрофе по питању Косова и Метохије.

Данас многи на Западу, а на жалост и у Србији, услед конструисаних спекулација заборављају да је позиција Русије и у мају-јуну 1999. године – уз сву драматичност тадашњег положаја и Београда и Москве – умногоме одиграла главну улогу у спасавању Југославије од потпуне катастрофе по питању Косова и Метохије. Управо је потписивање важног Кумановског “Војно-техничког споразума између међународних безбедносних снага и влада Југославије и Републике Србије” који је потписан 9. јуна 1999. године и који је усаглашен са Русијом, омогућио да сутрадан СБ УН усвоји Резолуцију 1244 и сачува коначну одлуку над питањем Космета у рукама СБ УН. Управо тај документ, а не одлуке ЕУ – предвиђа решавање питања Космета на основама “суштинске аутономије и високог степена самоуправе на Космету” као и приврженост “суверенитету и територијалном интегритету” држава у региону.[4]

Да кажемо и конкретније – управо је тада Русија добила сагласност од стране САД, Француске и Велике Британије по питању потврђивања територијалне целовитости Југославије. Узгред, и Дејтонски мировни споразум за Босну и Херцеговину, потписан 1995. године, био је сличног карактера и разрађен је уз активно учешће руске дипломатије. Прва тачка овог документа “практично је признала територијалну целовитост свих учесника споразума, из чега произилази да се признаје власт Југославије над Косметом”.[5]

Међутим, полазна тачка за тренутну фазу косметског решавања проблема, карактерише пренос надлежности са УН на ЕУ уз истовремено “пузеће” уступке од стране Срба – на које се сагласила управо Србија (а не и Русија) о стационирању на Косову цивилне полиције мисије ЕУ са широким (а у суштини антисрпским) овлашћењима. Премијер Дачић је као и раније уверен да је “у интересу Србије примена онога што су две стране раније договориле, као и добијање датума за почетак примене споразума о приступању у ЕУ”.[6] Али је мало вероватно да су национални и државни интереси Србије и српског народа само тиме ограничени. Упоредо са заиста важним за интересе Београда развојем односа са свим кључним глобалним играчима, очигледно је и да активнија заштита сународника који су се нашли са друге стране државних а тим пре административних граница.

Као пример за то могу им послужити и сами Албанци – који се не устручавају да говоре о свом националном јединству. Још крајем деведесетих година прошлог века министар иностраних послова Албаније Паскал Миглио рекао је да је “будући циљ свих Албанаца стварање албанске зоне која у себе укључује сва албанска насеља у региону југоисточне Европе који су интегрисани у евроатланске структуре”.[7] У Београду се као и раније устручавају да говоре о некаквој “српској зони”.

Изворник текста: Фонд стратешке културе

Упутнице:

[2] DPA 212202 GMT Mai 13 22.05.2013 02:03

[3] ИТАР-ТАСС 22.05.2013 00:31

[4] http://daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/N99/172/89/PDF/N9917289.pdf?OpenElement

[5] Hehir A. Humanitarian Intervention After Kosovo: Iraq, Darfur and the Record of Global Civil Society. Basingstoke, 2008. P.111.

[6] ИТАР-ТАСС 21.05.2013 14:45

[7] Milo P. «Greater Albania» – Between Fiction and Reality. Tirana, 2001. P.45.

Слободан Самарџић

„Oчeкуjeмo дa Устaвни суд Србиje пoступи oнaкo кaкo je пoступиo прeтхoднo. Aкo je дoнeo нeгaтивну oдлуку o Зaкoну o нaдлeжнoстимa Вojвoдинe, oндa ћe тaкву oдлуку дoнeти и o Стaтуту Вojвoдинe и пoништити вeлики брoj oдрeдби, тaкo дa тaj aкт нeћe мoћи дa дeлуje кao Стaтут“, рeкao je Сaмaрџић нoвинaримa у Устaвнoм суду, гдe je oдржaнa jaвнa рaспрaвa o прeдлoгу ДСС-a зa oцeну устaвнoсти Стaтутa.

Сaмaрџић je нaвeo дa у тoм случajу прeoстaje дa сe дoнeсу нoви зaкoн o нaдлeжнoстимa и нoви Стaтут.

„To би пoтпунo прoмeнилo кoнцeпт пoкрajинe кojи je пoкушaлa дa нaмeтнe вeћинa у Скупштини Вojвoдинe у прeтхoднoм и aктуaлнoм сaзиву“, рeкao je Сaмaрџић.

Дoдao je дa je циљ ДСС-a „прoмeнa устaвнoг кoнцeптa кaкo гa зaгoвaрa Стaтут Вojвoдинe, кojи je прoтивустaвaн“, a дa oдлукa Устaвнoг судa мoрa бити дoнeтa штo прe, jeр je тo aкутнo устaвнo питaњe.

Сaмaрџић je истaкao и дa je циљ ДСС-a пoштoвaњe Устaвa, jeр држaвa нe пoшстуje Устaв.

„Брисeлски спoрaзум (с Приштинoм) je eвидeнтнo кршeњe Устaвa Србиje jeр aфирмишe Устaв нeпoстojeћe држaвe Кoсoвo и њeнe зaкoнe. Урeдбe влaдe, дoнeтe нa oснoву спoрaзумa кojи je у Брисeлу пoстигao Бoрислaв Стeфaнoвић a зa кojи ниje пoзнaтo кaквoг je прaвнoг кaрaктeрa тo aкт, тaкoђe кршe Устaв“, рeкao je Сaмaрџић.

Oцeниo je дa сe у Србиjи имa мнoгo прoизвoљнoсти и нaсиљa нaд Устaвoм, мнoгo aнaрхиje и „слушaњa стрaнe интeрвeнциje“ кojoj ниje нимaлo стaлo дo пoштoвaњa Устaвa Србиje.

Сaмaрџић je пoдсeтиo дa je Устaвни суд у jулу прoшлe гoдинe пoништиo 22 oдрeдбe Зaкoнa o нaдлeжнoстимa Вojвoдинe.

„Кao пoднoсиoци прeдлoгa, имaмo примeдбу дa тo свe jaкo спoрo идe.

Зaкoн o нaдлeжнoстимa oдрeђуje oквир Стaтутa и кaдa je oн дoвeдeн у питaњe, билo je нoрмaлнo дa Устaвни суд Србиje врлo брзo, кoсeквeнтнo, дoнeсe oдгoвaрajућу oдлуку o Стaтуту,

Прeдлoг зa oцeну устaвнoсти Стaтутa Вojвoдинe пoднeли смo прe три гoдинe, a првa oдлукa o Зaкoну o нaдлeжнoстимa Вojвoдинe je, хвaлa Бoгу, дoнeтa, aли нe знaмo зaштo сe тaкo дугo чeкaлo дa сe тaкo дугo рaди нa oдлуци Стaтуту“, рeкao je Сaмaрџић.

Зaкoн o нaдлeжнoстимa oдрeђуje oквир Стaтутa и кaдa je oн дoвeдeн у питaњe, билo je нoрмaлнo дa Устaвни суд Србиje врлo брзo, кoсeквeнтнo, дoнeсe oдгoвaрajућу oдлуку o Стaтуту, дoдao je пoтпрeдсeдник ДСС-a.

Сaмaрџић je oцeниo дa би, aкo Устaвни суд пoништи oдрeдбe, дoнoшeњe нoвoг Стaтутa и нoвoг зaкoнa o нaдлeжнoстимa мoглo дa будe рaзлoг зa вaнрeднe избoрe.

Нa питaњe зaштo никo из ДСС-a ниje зaступao стaвoвe стрaнкe, нeгo aкaдeмик Кoстa Чaвoшки, oн je oдгoвoриo дa ДСС имa групу устaвних прaвникa у стрaнци и oкo њe с кojимa сaрaђуje.

„Oпрeдeлили смo сe зa прoфeсoрa Чaвoшкoг знajући кoликo je њeгoвo пoзнaвaњe устaвнe мaтeриje и oн je нaш oвлaшћeни прeдстaвник“, рeкao je Сaмaрџић.

Изворник текста: ДСС

Слободан Самарџић је члан Управног одбора Фонда Слободан Јовановић

"Алегорија Европе", рад Жан-Батиста Одрија, 1722. године

Тако је у Шпанији, на пример, сада само 20% грађана који осећају поверење према Европској унији, док је 2009.године тај проценат износио 56%. У Италији се у том истом периоду поверење у Европску унију смањило са 52% на 31%.

Међутим, вирус неповерења је захватио и релативно добростојеће земље. У Немачкој, на пример, поверење у Европску унију се од 2009.године смањило за 14% и сада износи 30%, у Француској – за осам процената – на 34%. И у Енглеској расте број евроскептика, јача притисак оних, који инсистирају на одржавању референдума у њиховој земљи о напуштању ЕУ.

„Због садашње кризе као жртве се осећају скоро сви Европљани – и они који финансијски помажу, као Немци, и они који ту помоћ примају – као,рецимо, Шпанци“ – каже шпански политиколог Хосе Игнасио Торебланка. По његовим речима велика опасност лежи у томе, што ће после свега евро бити спашен, али ће Европска унија при том да изгуби поверење својих грађана. Да продужимо његову мисао: Европска унија ће се наћи у положају „града, осуђеног на пропаст“, а спашена европска валута (ако уопште успеју да је спасу) неће никоме бити потребна. Код становника земаља Европске уније, сматра Хосе Игнасио Торебланка, „појавио се осећај да су они изгубили контролу над ситуацијом. Терају их да се сложе са стварима које им се подносе као да нема алтернативе“. Рецимо, Немци ће морати да одобравају све новије и новије пакете за помоћ другим земљама, а Јужна Европа да пристаје на захтеве који долазе из Берлина, а који се односе на све новије и новије програме чврсте руке у економији.

***

Све је више Европљана „јужњака“ који су склони да за све што се десило окривљавају Берлин и лично Ангелу Меркел. Политика чврсте руке Меркелове у економији у очима многих Грка, Шпанаца и других – то је покушај СРН да читавој Европи натури своје вођство.

Овако или онако, од почетка маја, када је Европска централна банка, спустила каматну стопу на смешних 0,5%, главни индекс немачке берзе DAX упорно се повећава.

На тој бази све је више Европљана „јужњака“ који су склони да за све што се десило окривљавају Берлин и лично Ангелу Меркел. Политика чврсте руке Меркелове у економији у очима многих Грка, Шпанаца и других – то је покушај СРН да читавој Европи натури своје вођство. Овако или онако, од почетка маја, када је Европска централна банка, спустила каматну стопу на смешних 0,5%, главни индекс немачке берзе DAX упорно се повећава. Не само да расте, већ је прескочио и историјски максимум који је постигнут у 2007. години, предкризној, са 8151,57 поена, а затим је пробио и границу од 8300 поена. „Побољшање расположења на финансијском тржишту је обезбедио допинг Европске централне банке“ – тако оно што се дешава објашњава у аналитичком прегледу немачка банка «Metzler», која се специјализује за пружање услуга добростојећим клијентима.

Средства која су добијена са тако ниском каматом претварају се у немачке акције, у чију корист говоре повољни макроекономски показатељи Немачке – једине велике земље у еврозони, у којој постоји иако мали, али стални раст БДП-а. Па неће ваљда новац да се улаже у тако „јаке“ земље, какве су Грчка или Шпанија?!

Осим тога, хартије од вредности немачких фирми су од других тражене и зато што предузећа СРН нису залепљена за европско тржиште, које се нашло у рецесији, већ СРН своје производе продаје и услуге пружа читавом свету. Конкретно – Кини, са њеним унутрашњим тржиштем које се нагло шири и њеним – највећим у свету резервама девиза и злата.

Тако је, док је трајала криза, Немачка стварно била у положају правог добитника, те је тако стекла и могућност да читавој Европи диктира своју финансијско-економску политику.

***

У Шпанији је темпо пада производње највећи од октобра прошле године, што је владу натерало да погорша прогнозу у вези са смањењем БДП-а. Погоршање економије на годишњем нивоу износи 2%. Рекло би се да то и није нешто претерано. Али без обзира на то има мало разлога чак и за умерени оптимизам: четврта економија еврозоне је већ седам тромесечја заредом у слободном паду.

У Француској индустријска производња опада без прекида већ 13-и месец.

Међутим, у већини земаља ни помоћ, ни економија не доводе до позитивних резултата. Ниво индустријске производње у земљама еврозоне је у марту постигао тромесечни минимум. Индекс пословне активности у индустрији је са фебруарских 47,9 пао на 46,8 поена.

У Шпанији је темпо пада производње највећи од октобра прошле године, што је владу натерало да погорша прогнозу у вези са смањењем БДП-а. Погоршање економије на годишњем нивоу износи 2%. Рекло би се да то и није нешто претерано. Али без обзира на то има мало разлога чак и за умерени оптимизам: четврта економија еврозоне је већ седам тромесечја заредом у слободном паду. У Француској индустријска производња опада без прекида већ 13-и месец. Чак и Немачка, и Ирска, у којима је у фебруару динамика била позитивна, поново имају индекс испод 50 поена.

Главни економиста ММФ-а, Оливје Бланшар, положај у Европи карактерише као „треба се прибојавати“. По његовим речима „еврорецепт“ за превазилажење кризе, који је представљао комбинацију смањења буџета, смањења извоза и слабог веровања, довео је до тога да Европа врло битно заостаје за дугим индустријским центрима. Он сматра, да је свет међусобно повезан, што „за све представља лошу новост“ и да је и „светска економија у одређеном смислу слаба онолико, колико је слаба и њена најслабија карика“ – Европа.

***

Директну и најнепријатнију последицу рецесије представља незадржив пораст незапослености. Према априлским подацима Евростата, регистрована незапосленост у земљама еврозоне је стигла до рекордних 12% економски активног становништва и обухвата 19 милиона људи. По свим земљама ЕУ, у њих 27, незапосленост се креће између 10,9 и 26,3 милиона људи.

Директну и најнепријатнију последицу рецесије представља незадржив пораст незапослености. Према априлским подацима Евростата, регистрована незапосленост у земљама еврозоне је стигла до рекордних 12% економски активног становништва и обухвата 19 милиона људи. По свим земљама ЕУ, у њих 27, незапосленост се креће између 10,9 и 26,3 милиона људи, што је за 4,1% изнад нивоа пре наступања кризе.

Незапосленост у земљама еврозоне расте чак и брже, него у осталим државама ЕУ, што такође доводи до неких недоумица. Очигледно да није претерано грешио бивши председник Чешке Вацлав Клаус када је забранио да његова земља уђе у еврозону. У сваком случају, у Чешкој без евра незапосленост износи 7,2%, а у суседној Словачкој која је у еврозони је два пута већа – 14,6%.

Појединачно по земљама (редом, по опадању) подаци о незапослености су следећи: Грчка – 26,4%, Шпанија – 26,3%, Португал – 17,5%, Словачка – 14,6%, Латвија – 14,3%, Ирска – 14,2% Кипар – 14%, Литванија – 13,1%, Бугарска – 12,5%, Италија – 11,6%, Мађарска – 11,2%, Француска – 10,8%, Пољска – 10,6%, Естонија – 9,9%, Словенија – 9,7%, Шведска – 8,2%, Финска – 8,1%, Белгија – 8,1%, Велика Британија – 7,7%, Данска – 7,4%, Чешка – 7,2%, Румунија – 6,7%, Малта – 6,6%, Холандија – 6,2%, Луксембург – 5,5%, Немачка 5,4%, Аустрија – 4,8%. Европска комисија ситуацију са незапосленошћу оцењује као „трагедију Европе“…

У ствари, незапосленост у Европи је много већа, јер се код званичног рачунања не узимају у обзир људи који су прекинули тражење посла или који нису регистровани на берзама рада. Не рачунају се ни они који раде скраћено, или чија је зарада врло ниска.

У ствари, незапосленост у Европи је много већа, јер се код званичног рачунања не узимају у обзир људи који су прекинули тражење посла или који нису регистровани на берзама рада. Не рачунају се ни они који раде скраћено, или чија је зарада врло ниска.

Праву област сиромаштва у сфери запослености чине јужна периферија Европе са Пиринејима (Шпанија и Португал) и Грчка са Кипром и Бугарском. У тим земљама је посебно тешка, ако не и катастрофална, ситуација са незапосленошћу младих. У Грчкој незапосленост младих износи 58,4% у односу на младе који су способни за рад, у Шпанији – 55,7%, у Португалу – 38,2%, а у Италији – 37,8%.

Таква динамика запослености је у складу са неутешним дугорочним прогнозама Европске комисије, према којим ће незапосленост расти током читаве 2013.године, да би се стабилизовала на стабилно високом нивоу у првој половини 2014.године.

У садашњој ситуацији, према мишљењу Међународне организације рада (МОР) губе три групе становништва: млади, људи који дуже времена немају посао и радници са ниском квалификацијом. На пример, међу младима је незапослен сваки четврти. У Грчкој и Шпанији је тај показатељ још и виши. Једина земља Европске уније у којој се незапосленост међу младима није повећала је – Немачка.

***

Због недовољне социјалне зрелости млади могу да постану зачетник друштвених промена различитог усмерења. Добро је позната улога младих у земљама „арапског пролећа“. Зар се сме искључити могућност да ће једног дана доћи и до „европског пролећа“?

Једном је о младима речено да они представљају „барометар револуције“. Због недовољне социјалне зрелости млади могу да постану зачетник друштвених промена различитог усмерења. Добро је позната улога младих у земљама „арапског пролећа“. Зар се сме искључити могућност да ће једног дана доћи и до „европског пролећа“?

Експерти Међународне организације рада сматрају да је вероватноћа за настајање социјалних немира у земљама ЕУ у односу на период пре кризе порасла за 12%. Што горе респонденти процењују економску и политичку ситуацију, то је већа, према експертима, могућност за социјалне немире. Претња од таквих немира расте на Кипру, у Грчкој, Италији, Португалу, Шпанији, Словенији и Чешкој, али се смањује у Немачкој, Финској, Белгији и Шведској.

„Уколико ниво незапослености у неким земљама ЕУ и даље настави да буде онолики, колики је сада, уколико сиромашних буде све више, а социјална заштита се буде погоршавала, претња од социјалних немира ће расти“ , – сигуран је Мигел Анхел Мало, професор економије и експерт Међународне организације рада. Више никакву сумњу не изазива постојање директне везе између неолибералних програма економије и пораста расположења за протест у друштву.

Изворник текста: Фонд стратешке културе

Бранко Жујовић

Да сам циничнији, приметио бих да је предстојеће размештање озлоглашене 525. бригаде америчке војске на Косову и Метохији израз поштовања територијалног интегритета и суверенитета Србије, јер је потпуно у складу са споразумом, који је наша држава с НАТО пактом потписала 2005. године и заборавила на њега.

Без све шале, ћутање српских званичника о доласку ове важне јединице војске САД, у време када се конкретизује примена Бриселског споразума, више је него јадно. Ћутање и повремене изјаве да је НАТО гарант безбедности српског становништва ком се, после свега, чак и верује, терају на закључак да званични Београд или не зна шта ради или има сам према себи лоше намере.

Док трају разговори о примени Бриселског споразума, а управо их воде премијер Србије и Хашим Тачи, све оптимистичне изјаве Гвида Вестервелеа, Венсана Дежера, Драгана Марковића Палме, Александра Вучића и свих других важних људи, па чак и добијање датума за почетак преговора, падају у воду управо пред питањем квалитета и постојаности гаранција ЕУ и НАТО пакта.

Оба партнера, а и сваки понаособ, Србији могу да гарантују само независност њене јужне покрајине. Тренутно, одложено, неформално, директно, није од суштинске важности. О свему може да се разговара, али на крају европског пута Србију чека тај непристојан услов. Ни више, ни мање од тога. Али, по коју цену?

Српско политичко вођство за државу, изгледа, није изборило никакву надокнаду за попуштање стратешких размера у Бриселском споразуму. Обећање Београда народу Србије, уосталом врло наивно и наравно неистинито, односило се на побољшање животног стандарда, у замену за прихватање промене косметске политике.

Српско политичко вођство за државу, изгледа, није изборило никакву надокнаду за попуштање стратешких размера у Бриселском споразуму. Обећање Београда народу Србије, уосталом врло наивно и наравно неистинито, односило се на побољшање животног стандарда, у замену за прихватање промене косметске политике.

Ивица Дачић, уочи одласка у Брисел на договор о спровођењу потписаног и овереног споразума, изјавио је да сада очекује политичку и економску подршку. Где и какву? Ето, рече Дачић, Николић и Вучић ове недеље путују у Русију, од Немачке је Србији стигло обећање о милијарду евра инвестиција, а Србија жели и инвеститоре из арапских земаља и са Далеког истока.

Ето цене Бриселског споразума. Зар је повлачење државе и прихватање сецесионистичког устава у јужној покрајини вредно неформалног немачког обећања о „милијарду евра инвестиција“? Јер, сва сарадња са Русијом и другим великим земљама уопште не зависе од Бриселског споразума и његовог спровођења.

Како веровати ЕУ, када је, колико до јуче, говорила да је процес евроинтеграција Србије одвојен од питања Косова и Метохије? Како веровати НАТО пакту, када ни Резолуција 1244 никада није спроведена до краја, погром 2004. године, част изузецима, изведен скоро уз садејство са тим снагама? О повратку хиљаду српских војника на КиМ, да не говоримо.

Како веровати ЕУ, када је, колико до јуче, говорила да је процес евроинтеграција Србије одвојен од питања Косова и Метохије? Како веровати НАТО пакту, када ни Резолуција 1244 никада није спроведена до краја, погром 2004. године, част изузецима, изведен скоро уз садејство са тим снагама? О повратку хиљаду српских војника на КиМ, да не говоримо.

Дубоко верујем да је сва помоћ ЕУ, било којој земљи с њене периферије, прокњижена негде као црно потраживање. Дуг, који ће на различите начине морати да се враћа. Са друге стране, српско економско искуство говори нам да су инвестиције тек медијска шифра за политичку, често, народским жаргоном речено, акцијску распродају националних ресурса. Шта би то, дакле, још могло да занима Немачку у толико сервилној Србији?

Пре само недељу дана, медији су пренели изјаву извесног Михаела Шмита, који је у Београду представљен као директор „делегације немачке привреде у Србији“. Шмит је тада изјавио да је приватизација Телекома „Србија“ и ЕПС-а политичко питање.

Страх ме је да у косметском случају нема чак ни нагодбе, да ћемо повлачење државе с Косова и Метохије платити, а не наплатити, што би такође било нечасно, али свакако мање неповољно. Не само препуштањем стотина милијарди евра вредних природних ресурса и предузећа на Косову и Метохији, него и маскираном распродајом преосталих великих система у остатку Србије.

Страх ме је да у косметском случају нема чак ни нагодбе, да ћемо повлачење државе с Косова и Метохије платити, а не наплатити, што би такође било нечасно, али свакако мање неповољно. Не само препуштањем стотина милијарди евра вредних природних ресурса и предузећа на Косову и Метохији, него и маскираном распродајом преосталих великих система у остатку Србије.

Телеком за албанско Косово, ЕПС за Дукађин, можда је то нова, генијална формула српске спољне политике, коју воде сви осим ресорног министра. Не видим шта би осиону Немачку, под фирмом инвестиција, још могло да занима у оволико сервилној Србији, осим то нешто великих система и по које јавно предузеће од стратешког значаја. Не видим ни шта српски политичари, у европској матрици свог поимања политике, још могу да понуде европским партнерима.

Ово би била скица квалитета и постојаности гаранција, које би требало да поспеше реализацију споразума о којој тренутно преговарају Дачић и Тачи. Ти преговори неодољиво подсећају на атмосферу потписивања бројних „споразума о поштовању споразума“ градске власти у Београду, након избора 1996. године. С тим што су СПО и ДС тада имали неупоредиво квалитетније гаранције Брисела, па су ипак окончане политичком мизеријом.

А можда НАТО и не размешта 525. бригаду на истоку покрајине због најављеног, па одложеног почетка изградње „Јужног тока“ и сопствених политичких и економских интереса у самопроглашеној држави косметских Албанаца. Можда ЕУ и НАТО неће у ходу мењати Бриселски споразум, можда нису ни почели једнострано да га тумаче.

Можда ни обавеза Србије да неће ометати „Косово“ на путу ка ЕУ неће бити употребљена као нова реалност, која ће сутра, тешка Вучићева срца, морати да се прихвати у процесу коначног признања независности покрајине. Можда Срби на северу и у енклавама сада могу мирно да спавају. Можда… Лоша арома будућности Србије!

Изворник текста: Глас Русије

НАУКА ИЛИ ПРОПАГАНДА

Савремена светска историографија о Србима у XIX веку [1]

Са приближавањем стогодишњице Првог светског рата, међутим, помаљају се јасни обриси „нове интерпетације“ овог догађаја и улоге Срба у њему. У великим западним државама, некада колонијалним силама, а данас градитељима Европске уније, „политичка коректност“ одавно налаже полагање венаца на гробља обе стране у Великом рату. Као у некадашњој Југославији, званична историја се пише „тако да се нико не наљути“. Зато „политички коректан“ поглед на Први светски рат налаже да се нагласи да је он био бесмислена кланица и да су за његово избијање сви били подједнако криви. Оваква тенденција све је уочљивија упоредо са економским и војним јачањем данашње Немачке, баш као што и савременој Турској одговара релативизација и ревизија слике Балканских ратова. Остаје да се види како ће на овај изазов да реагују не само српска, него и историографије оних европских држава које су настале, или су обновљене, у Првом светском рату (Пољска, Чешка, Словачка), или оних које су управо тада постигле национално уједињење и ослобођење (Румунија).

Сазнање или намера

Милош Ковић

У предговору Кратке историје Балкана, Марк Мазауер је, пишући о дометима балканских историографија, приметио да су «националне историје, све до скора, приказивале историју као неизбежни и заслужени тријумф Нације над њеним непријатељима». Уочио је, међутим, и да «у најновије време разочарање у национализам храни носталгију за добом империја», због чега су историчари почели да описују Османско царство као «мултикултурни рај». Овакав приступ прошлости Мазауер назива «нормативном историјом». Он је нарочито критичан према врсти нормативне историје која покушава да прошлост Балкана сагледа кроз обавезујући теријски модел «модернизације»:

«Нормативна историја узима један образац историјске еволуције за општеважећи, и онда објашњава девијације. Деветнаестовековна мисао подразумевала је да је то задатак историје, и да она у ствари описује успехе и неуспехе одређеног друштва у успињању стазом прогреса од заосталости и варварства до цивилизације. Историчари двадесетог века, који више воле да говоре о стази од традиције до модерности, променили су речи, али су сачували много тога од старог, линеарног погледа на прошлост.»

Историја је, међутим, варљива и заводљива. «Прошлост је страна земља; тамо се све ради другачије» – каже Лесли Пол Хартли у славној, често цитираној, првој реченици романа Посредник. Пречесто заборављамо да су људи из прошлости били другачији од нас. Што су ближи нашем добу, или нашој друштвеној групи, све лакше падамо у заблуду да су бринули наше бриге и делили наша идеолошка уверења.

Најјаснију најаву новог тренда представља књига професора престижног Универзитета у Кембриџу (и немачког зета) Кристофера Кларка, под насловом Месечари: Како је Европа кренула у рат 1914 (Clark, Christopher 2012: The Sleepwalkers – How Europe Went to War in 1914. London: Allen Lane). Ту се тврди да су највећи кривци за Први светски рат биле, пре свих, Србија, а затим Русија и Француска, док се германски блок сила, све време, јуначки бранио. Наравно да не изненађује то што Кларк сматра да се, када се одговара на питање одговорности, мора посебно нагласити значај Сарајевског атентата. Читалац се, ипак, нађе у чуду када у овом необичном штиву наиђе на поређење тог догађаја са нападом на амерички Светски трговински центар 11. септембра 2001. Ту је и поређење Пашићеве Србије из 1914, као изазивача невоља у светским размерама, са Асадовом Сиријом нашег доба, као и оцена да се, „после Сребренице“, српски национализам из 1914. године мора другачије оценити и темељно превредновати.

Искривљена слика прошлости не потиче само од заблуда, него и од злоупотреба. Мудри Јакоб Буркхарт посебно је наглашавао разлику између сазнања и намере. Иза сазнања стоји жеља да се прошлост разуме; иза намере је хтење да се она оцени и употреби. То је гранична линија која, по његовом мишљењу, раздваја историју од публицистике. Историчар објашњава, док публициста, не желећи да напусти љуштуру свог времена и својих интереса, вреднује. Буркхарт је, наравно, знао да је потпуно ослобађање од намера немогуће, као и да се многи велики историчари нису устезали да на себе преузму улогу судија. Публицистика, наравно, није по дефиницији злонамерна. Када је квалитетна, она може да представља и краћи пут до истинског сазнања од слабе, лажно, објективне, бескрвне историографије. Питање жанрова је ствар укуса јер, на крају крајева, књиге се деле на добре и лоше. Па ипак, ова дистинкција, као и Мазауерова дефиниција «нормативне историје», несумњиво води ка јаснијем профилисању и очувању интегритета историографије као академске дисциплине. Да задатак истраживача није да суди и вреднује, него да разуме и објашњава, тврде и тако разнородни умови какви су Макс Вебер, Ремон Арон, Марк Блок, Квентин Скинер.

Искушења је још више када историчар покушава да проникне у прошлост просторно и временски удаљених земаља и култура. Није лако седети у Лондону, Москви, Берлину, Паризу или Њујорку и писати непристрасну историју Срба, после деценије крвавог рата, 1991-1999, који, најблаже речено, никога није оставио равнодушним. Марија Тодорова је показала какве се предрасуде и злоупотребе могу угњездити у списима страних путника кроз прошлост Балкана. После «оријенталистичког дискурса» који, како тврди Едвард Саид, води од интелектуалног потцењивања ка колонијалном потчињавању, добили смо и «балканистички дискурс», сличног садржаја и намене.

Овај чланак има задатак да, без амбиције да пружи исцрпну анализу, оцрта слику историје Срба у 19. веку у најновијој страној историографији. Реч је о продукцији насталој у последњих двадесет година, почевши од краја Хладног рата, и пада Берлинског зида 1989, у новом политичком контексту, одређеном, пре свега, хегемонијом САД, уједињењем Немачке и распадањем Совјетског Савеза, односно ратовима на тлу бивше Југославије, од 1991. до 1999. године. И најопрезнији историчари признаће да савременост утиче на избор њихових тема; данашњи балкански сукоби су, како се сматра, зачети управо у бурним променама 19. века. Ограниченост простора захтева, ипак, да се усредсредимо на синтетичка, монографска дела, на академску историографију насталу на универзитетима и у институтима, и то у великим научним срединама, које се најдуже, традиционално баве историјом Срба и Балкана.

Злокобна публицистика огрнута у академску тогу

Фергусон се, иначе, не устеже да закључи да је Британија требало да остане ван рата, и да дозволи Тројном савезу да прегази своје противнике. Тиме бисмо, како Фергусон примећује, већ на почетку 20. века добили уједињену Европу под немачком контролом. Уместо тога, ми Европљани одабрали смо да до истог резултата, немачке превласти у Европској унији, дођемо после ужасавајућих искустава фашизма, комунизма, Другог светског и Хладног рата (Niall Ferguson, 1999. The Pity of War 1914-1918. London: Basic Books).

Рећи да су ратни сукоби 1991-1999. произвели поплаву «брзописних», пригодних историја земаља бивше Југославије, представља опште место и конвенционалну памет. Било би можда боље да се каже да највећи део новонасталих радова има за циљ вредновање, односно превредновање, на основу постојеће литературе, често без познавања извора и српског језика, готово увек у складу са политичким интересима.

Контекст пружа многе одговоре. У Првом светском рату Срби су се нашли на страни победника, па је у међуратној продукцији најутицајнијих (читати: победничких – британских, француских, америчких) академских средишта њихова новија историја, од Карађорђевог устанка до стварања Југославије, најчешће приказивана са благонаклоним разумевањем. Разуме се, историографија поражених, а затим и тоталитарних средина (немачких, аустријских, совјетских) видела je српску историју 19. века на другачији начин. Такав став је, углавном, очуван и после Другог светског рата, али је тада, у духу званичне идеологије Титовог режима, у светску академску литературу већ увелико ушао и дискурс о српском насиљу над осталим нацијама у Краљевини Југославији. Пошто су се, у ратовима 1991-1999, опет гледано из победничких академских средишта (земаља чланица НАТО пакта), Срби нашли на «погрешној страни», почело се са широм ревизијом старих тумачења и са трагањем за коренима «српских заблуда». Вероватно нема европског народа чија је историја, у протеклих 20 година, претрпела тако темељно превредновање.

У тој ревизији српске историје, неколико књига, посебно утицајних и често цитираних, има нарочит значај. Дискурс о великосрпском национализму на елоквентан начин је пренесен у ново, постхладноратовско доба књигом Национално питање у Југославији Иве Банца; српски 19. век обухваћен је дугим и пристрасним уводним делом. Читаношћу, утицајем и чудноватим непријатељством према Србима ипак се понајвише истичу књиге Ноела Малколма, колумнисте Дејли Телеграфа и члана Ол Соулс Колеџа у Оксфорду. Овај «нови Едвард Гибон», како га, на корицама Косова назива један од раздраганих рецензената – Мајкл Фут, бивши лидер британских лабуриста – уме, истина, да се послужи на први поглед разнородном и богатом изворном грађом. Упркос томе, његове књиге су злокобна публицистика, огрнута у академску тогу. У односу на књигу Небеска Србија: од мита до геноцида (1999), Бранимира Анжуловића, радови Ноела Малколма, међутим, изгледају као светли примери истраживачког поштења и непогрешиве објективности. Анжуловићево пропагандно штиво нема такав утицај као књиге Банца и Малколма, али и оно заслужује пажњу, јер се необично често и марљиво наводи као референтна литература, чак и у радовима озбиљних историчара.

Слично Денису Хупчику и Ноелу Малколму, и Том Галагер у предговору своје књиге о историји Балкана од 1789. до 1989. изражава незадовољство предугом уздржаношћу западних сила, нарочито британске владе Џона Мејџора, пред захтевима да се југословенска криза реши обрачуном са Србима. Хупчик чак држање Запада пореди са помирљивошћу Невила Чемберлена пред Хитлером, док Галагер, истина, примећује да је било «систематског насиља српских, а затим и хрватских националиста». Напад НАТО на Србију 1999. за Хупчика је тек «половична мера», док Галагер поздравља поново пронађену одлучност западних влада.

Да бисмо покушали да разумемо мотиве писаца ових књига прибегнимо, опет, Буркхарту. По његовом мишљењу, иза намере најчешће се крије «патриотизам»:

«Патриотизам који при том верујемо да развијамо – често је само охолост према другим народима и већ стога је изван стаза истине, али је често чак само једна врста болесне пристрасности у оквиру сопственог отаџбинског круга, штавише, он се често састоји у наношењу бола другима. Историја ове врсте јесте публицистика».

Истини за вољу, међу књигама које, судећи по цитираности и утицају, имају посебан значај у уобличавању данашње слике о Србима у 19. веку, налазе се и оне које су прави добитак за науку. То су, поред осталих, историје Балкана приручничког типа, из пера Лефтена Ставријаноса, Барбаре Јелавић, Стевана Павловића и сасвим изузетни Балкански светови Трајана Стојановића.

Охрабрујућа је и чињеница да се још увек објављују темељна истраживања појединих, ужих тема из историје Срба у 19. веку. У ову групу понајвише спадају објављене докторске тезе. Добри примери су, рецимо, књига Робина Океја о аустроугарској управи у Босни и Херцеговини 1878-1914, студија Мари-Жанин Чалић о друштвеној историји Србије у 19. и првој половини 20. века, или интелектуална биографија Николе Пашића Андреја Шемјакина. Иако нису докторске тезе, у ову категорију могу да се сврстају и студија Гејла Стоукса о почецима страначког живота у Србији, књига Жоржа Kастелана о историји Србије у време Карађорђа и Милоша Обреновића, анализа руско-српских односа од 1878 до 1903. из пера Светлане Данченко, као и низ других радова.

Површност, недостатак обичне научне савести и самокритичности

Најновија историографска продукција о српском 19. веку потврђује стару истину да се национална историја не може разумети без поређења и смештања у шири контекст. Да су европски оквири најплодотворнији контекст српске историје показао је већ Леополд Ранке, својом Српском револуцијом. После 1918, нарочито од 1945, српска историја најчешће је смештана у оквире историје југословенских народа. Југославија је била покушај српских елита да побегну са Балкана у Средњу Европу; после распадања ове државе светска историографија почела је да враћа Србију у њен балкански контекст. Од овог «повратка на Балкан» наука, међутим, може да има само користи. Арнолд Тојнби је писао да се националне историје могу најбоље разумети кроз поређења у оквирима шире, а опет најмање могуће културне и географске целине којој дата национална историја припада. Нема сумње да је, за српску историју, таква шира целина управо Балканско полуострво, са својим богатим и сложеним наслеђем.

У Првом светском рату Срби су се нашли на страни победника, па је у међуратној продукцији најутицајнијих (читати: победничких – британских, француских, америчких) академских средишта њихова новија историја, од Карађорђевог устанка до стварања Југославије, најчешће приказивана са благонаклоним разумевањем. Разуме се, историографија поражених, а затим и тоталитарних средина (немачких, аустријских, совјетских) видела je српску историју 19. века на другачији начин. Такав став је, углавном, очуван и после Другог светског рата, али је тада, у духу званичне идеологије Титовог режима, у светску академску литературу већ увелико ушао и дискурс о српском насиљу над осталим нацијама у Краљевини Југославији. Пошто су се, у ратовима 1991-1999, опет гледано из победничких академских средишта (земаља чланица НАТО пакта), Срби нашли на «погрешној страни», почело се са широм ревизијом старих тумачења и са трагањем за коренима «српских заблуда». Вероватно нема европског народа чија је историја, у протеклих 20 година, претрпела тако темељно превредновање.

Преглед историје Срба у 19. веку у оквирима новијих историја Европе морао би да буде предмет посебног чланка. Уочљиво је, међутим, да се српска историја данас нешто учесталије смешта у источноевропски миље. Добру основу за ту врсту поређења поставила је Источна Европа Робина Океја. Оригиналност, самосталан суд и критичност одлике су Стварања Источне Европе Филипа Лонгворта, па читалац може само да жали јер аутор није више пажње поклонио историји Срба. У литератури се, међутим, чешће од ове књиге наводи обимна, веома информативна али и, када је у питању историја Срба у 19. веку, непоуздана Историја Источне Европе Роберта Биделеа и Јана Џефриса. И у њиховој Посткомунистичкој историји Балкана, у кратком прегледу српске историје 19. века, сазнање се повлачи пред намерама.

У новијој литератури о двема Југославијама 19. веку се, уколико се помиње, обично посвећује тек неколико уводних страна. Југославија као историја Џона Лемпија је један од изузетака; ту је дат нешто детаљнији преглед успона југословенске идеје пре 1918. Озбиљан истраживач, критичан према балканским национализмима, Лемпи, ипак, како је приметио Алекса Ђилас, не показује очекивану критичност према балканској империјалној политици своје отаџбине, САД. Ово смештање историје Срба пре 1918. у југословенски контекст буди сећања на литературу насталу у време постојања Југославије. По пажњи посвећеној добу пре 1918. издваја се и Објашњавање Југославије Џона Алкока.

Међу најновијим историјама Балкана Балкански светови Трајана Стојановића заузимају сасвим посебно место. Судећи по особености и иновативности приступа, ширини погледа, новим питањима која покреће и независном расуђивању аутора, реч је о вероватно најбољој историји Балкана у последњих неколико деценија. Драгоцена је и четворотомна збирка Стојановићевих чланака, под насловом Између Истока и Запада: балкански и средоземни свет. У врху новије продукције налази се детаљна и поуздана Историја Балкана 1804-1945 Стевана Павловића, писана у традицији Ставријаносовог Балкана после 1453 и Историје Балкана Барбаре Јелавић (1983). Солидношћу се истиче и Историја Балкана (XIV-XX век) Жоржа Кастелана. Превласт енглеског језика и англосаксонских академских установа, што је још једна важна одлика измењеног контекста после 1989, учинила је да цитираност ове књиге, као и нешто старије Историје Балкана Едгара Хеша, није таква каква је, рецимо, цитираност обимног и врло информативног приручника Историја Балкана од Константинопоља до комунизма Дениса Хупчика. Када је у питању историја Срба у 19. веку, Хупчикова књига је, и у чињеницама и у тумачењима, мање поуздана од Кастелановог Балкана. Хупчик је у појединим питањима веома добро обавештен, али његов приказ доба од 1903. до 1914, нарочито југословенског покрета, врви од материјалних грешака и неубедљивих тумачења.

Зборници радова Човек на Балкану које, од 2002, у Санкт Петербургу објављује водећа руска институција за истраживање историје словенских и балканских народа, укључујући и Србе, Институт славјановеденија Руске академије наука, потврђују утисак да прилагођавање историје Срба у 19. веку савременим медијским истинама није узело маха у руској историографији. Занимљиво је, међутим, да се, судећи по овим зборницима, и у делу руске историографије негује «нормативна историја» о којој пише Мазауер, и то у њеном најизразитијем виду, као преиспитивање узрока несрећног скретања Балканаца са спасоносне стазе модерности.

Слично Денису Хупчику и Ноелу Малколму, и Том Галагер у предговору своје књиге о историји Балкана од 1789. до 1989. изражава незадовољство предугом уздржаношћу западних сила, нарочито британске владе Џона Мејџора, пред захтевима да се југословенска криза реши обрачуном са Србима. Хупчик чак држање Запада пореди са помирљивошћу Невила Чемберлена пред Хитлером, док Галагер, истина, примећује да је било «систематског насиља српских, а затим и хрватских националиста». Напад НАТО на Србију 1999. за Хупчика је тек «половична мера», док Галагер поздравља поново пронађену одлучност западних влада. Галагерова књига много обећава, јер је аутор пре свега заинтересован за улогу великих сила у балканским конфликтима, али разочарање је тим веће. Када је реч о Србима у 19. веку, Галагер је истраживачки чак мање озбиљан од Хупчика.

Марк Мазауер се у Балкану ослања на медијске истине о рату 1991-1999. и о историји две Југославије. У својој историји Европе у 20. веку, под насловом Мрачни континент, у поглављу посвећеном распадању Југославије, показао је како једна занимљива књига може да буде, на самом крају, упропаштена ауторовим непромишљеним оценама и интелектуалним конформизмом. Но у одељцима Балкана посвећеним 19. веку Мазауер се послужио озбиљнијом литературом, нарочито књигама Ставријаноса, Стојановића, Кастелана и Јелавићке. Код Мазауера има оригиналних тумачења и увиђања датости балканске историје 19. века. Посебно је важно његово разумевање динамичног односа између империјализма европских сила и национализма балканских нација.

Зборници радова Човек на Балкану које, од 2002, у Санкт Петербургу објављује водећа руска институција за истраживање историје словенских и балканских народа, укључујући и Србе, Институт славјановеденија Руске академије наука, потврђују утисак да прилагођавање историје Срба у 19. веку савременим медијским истинама није узело маха у руској историографији. Занимљиво је, међутим, да се, судећи по овим зборницима, и у делу руске историографије негује «нормативна историја» о којој пише Мазауер, и то у њеном најизразитијем виду, као преиспитивање узрока несрећног скретања Балканаца са спасоносне стазе модерности.

Поједностављена слика Србије

И Холм Зундхаусен у својој Историји Србије даје разуђено, структурно објашњење заостајања. Споран је, међутим, савремени политички контекст у који је он сместио «закаснели развој» Србије. Схватање по коме су Срби, управо у 19. веку, скренули са «царског друма» који води у универзалну, спасоносну «модерну», да би стигли до историјског ћорсокака 20. века, у коме су, почевши од 1912. године, поробљавали и убијали припаднике суседних народа, једна је од кључних теза актуелне ревизије српске историје. Што је најзанимљивије, оваква тумачења Зундхаусен преузима из саме српске историографије.

«Теорија модернизације» доминира и неким од најзначајнијих нових студија које су у целини посвећене историји Срба у 19. веку. Идеологија Николе Пашића Андреја Л. Шемјакина пример је узорно истражене теме, са низом нових података, заснованих на огромној изворној грађи. «Изазови модернизације» чине, међутим, теоријски оквир ове књиге; нарочито се наглашава супротстављеност између «привредног и културног примитивизма» традиционалног, заосталог, колективистичког српског сељачког друштва, које су, по ауторовом мишљењу, представљали Пашићеви радикали, и модернизаторске, европејске, напредњачке, градске управљачке елите, која је, ослоњена на «снажни државни апарат» покушавала да нaметне «рeформе одозго». Пашићево младалачко народњаштво и прагматично позивање на православље и словенство, у време његових емигрантских покушаја да, у борби против краља Милана Обреновића, задобије подршку Русије, овде су узети као докази његове антизападне и антимодерне опредељености. Затим су таква тумачења Пашићевих идеја проширена на идеологију Народне радикалне странке. Европски, па чак и балкански оквири појаве српског радикализма остали су потпуно занемарени, у корист искључиво словенског, руског контекста. Основни приручници за историју Европе, типа Хобзбаумовог Доба револуција, показују, међутим, да су амбивалентан однос према модерности и ослањање на сељаке у отпору према краљевима и њиховим владама били одлике европског радикализма. У најопштијој литератури (Барикаде и границе Роберта Џилдее, или Доба маса Мајкла Бидиса) види се да су се, управо осамдесетих година 19. века, у добу о коме је реч у овој књизи, на почетку доба учешћа „маса“ у политици, на либералној левици, од Норвешке до Италије и од Француске до Бугарске, профилисале масовне радикалне, демократске партије. Постојећа, обимна литература о европском радикализму, као и о национализму, који је, судећи управо по грађи коју је Шемјакин сакупио, био основа идеологије Николе Пашића, остала је неискоришћена. Она показује да је национализам у 19. веку, нарочито у «друштвима у развоју», уз сву разноликост својих појавних облика, био суштински модернизаторска, европска идеологија.

Манихејска, упрошћена подела српског друштва у 19. веку на патријархалне, примитивне, традиционалне, «сегментарне», проруске сеоске заједнице, које су представљали свемоћни радикали, и на просвећену, прозападну, градску, уставобранитељску и напредњачку бирократију у служби модернизаторске државе, доведена је до крајности у Историји Србије од 19. до 21. века Холма Зундхаусена. Овде се, међутим, превласт «антимодернизаторских» радикала у Србији у „кључном транзиционом периоду“, крајем 19. и почетком 20. века, не доводи у везу само са хроничним српским кашњењем у модернизацији, него чак и са освајањима и етничким чишћењима која су, како аутор тврди, Срби спроводили у 20. веку, почевши већ од 1912. године. Традиционално српско друштво које као стена, упорно и непомично, пркоси таласима модернизације, и његови интелектуалци, који су, од Вука Караџића и Његоша до Јована Цвијића, уздизали штетни косовски мит, хајдучку етику, колективизам и насиље, заједно су створили опасну смесу која ће током 20. века, са краћим прекидима, какво је, рецимо, било благотоворно Титово доба, постојано угрожавати околне народе. Зундхаусенова књига неодољиво подсећа на оптужницу, јер се у њој корени злочина из деведесетих година 20. века проналазе у дубокој српској историји, почевши чак од Косовске битке и епске поезије премодерног доба. У предговору Зундхаузен, истина, каже да не жели да буде тужилац, адвокат или судија, али одмах затим безазлено искрено додаје да себе види као «вештака или истражитеља, као некога ко обезбеђује трагове, сакупља доказе, испитује и одмерава…»

Ово указивање на улогу модерне државе и бирократије у масовним злочинима 20. века приближава Мазауерове идеје закључцима утицајног социолога и историчара Мајкла Мана, који у књизи Мрачна страна демократије иде и даље, када тврди да етничко чишћење може да буде повезано са демократијом и цивилним друштвом, као и да оно чини «део наше модерности и цивилизације». Нису само нацизам и бољшевизам, наиме, указали на опасности од «модерне»; уништења целих популација која су спроводиле идеално-типски модерне, либералне државе 19. века, Британија, Холандија, Француска, САД, Аустралија у колонијалним ратовима и отимању целих континената, довољно су речита. У књизи Хитлерова империја Мазауер је упоредио однос немачких нациста према европским народима са третманом који су ваневропски народи били подвргнути у модерним, либералним колонијалним империјама Велике Британије и САД.

У Србији 19. века индустрија, пољопривреда, изградња саобраћајних комуникација и нарочито основно образовање заиста су заостајали, по неким мерилима чак и у односу на балканско окружење. То се јасно види у компаративној статистици Србије за доба од 1834. до 1914, веома корисном делу коју је Холм Зундхаусен објавио 1989. Појава ове књиге била је важан догађај, јер је отворила низ нових истраживачких питања, у чијем је средишту био «успорени напредак» Србије. Занимљиве одговоре и рационална тумачења овог феномена, међутим, не нуди Зундхаусенова Историја Србије, него солидна Социјална историја Србије 1815-1941 Мари-Жанин Чалић. У низу фактора она је посебно нагласила неколико закона, донесених после 1830, који су, по њеном мишљењу, спречили конкуренцију и конзервирали традиционалне друштвене структуре у Србији.

И Холм Зундхаусен у својој Историји Србије даје разуђено, структурно објашњење заостајања. Споран је, међутим, савремени политички контекст у који је он сместио «закаснели развој» Србије. Схватање по коме су Срби, управо у 19. веку, скренули са «царског друма» који води у универзалну, спасоносну «модерну», да би стигли до историјског ћорсокака 20. века, у коме су, почевши од 1912. године, поробљавали и убијали припаднике суседних народа, једна је од кључних теза актуелне ревизије српске историје. Што је најзанимљивије, оваква тумачења Зундхаусен преузима из саме српске историографије. Али, то је тема која захтева посебну расправу.

Марк Мазауер, међутим, изворе балканских недаћа проналази управо у феноменима «модерности». Његово тумачење прилично је убедљиво и заслужује дужи цитат:

«Они (историчари – М.К) су се служили универзалним моделима економског развоја и политичке демократизације, не би ли разумели зашто су балканске државе и друштва остала сиромашна и нестабилна и зашто нису постала оно што је требало да постану. Али тврдња да релативно сиромаштво и нарочито политика етничког насиља на југоистоку Европе могу да се тумаче као знакови заосталости прилично је неубедљива. Етничка мешавина на Балкану вековима је остала упадљиво непромењена и за већину тог времена није било ентичких сукоба; зашто је баш у последња два века тај коктел постао политички неодржив? Савремене, непредвидиве околности, које потичу од масовног учешћа у политици и градског, индустријског живота, уздизање нових државних структура и ширење писмености и технологије – све би то могло да се испостави као подједнако важно на Балкану као и тобожње вечите датости религијских сукоба, сељачке неприлагодљивости и етничке поцепаности. Тада бисмо могли да схватимо да прича коју причамо не повећава него умањује било какво осећање европске супериорности.»

Архаичност теорије модернизације

И Џон Лемпи осуђује Његоша, јер се у Горском вијенцу, уместо идејама просвећености, окренуо освети Косова и протеривању локалних Турака. Вероватно због тога Елизабет Робертс, писац најновије историје Црне Горе, ужурбано прелази преко Горског вијенца, избегавајући да се њиме озбиљније позабави. Ни она ипак не пропушта да помене тумачења по којима је Његош одговоран за злочине са краја 20. века, као и да се зачуди због његовог чудноватог потчињавања политици Србије, оличене у Илији Гарашанину.

Чак и просечно обавештени истраживачи у друштвеним наукама сматрају «теорију модернизације» архаичним, тек понекад аналитички корисним остатком из шездесетих и седамдесетих година прошлог века; оцењивање валидности демократске «надградње» на основу економске и социјалне «базе» припада још старијим временима. Када се не користи као само један од теоријских модела, него као вредносни појам, општеважећи захтев и норма, којом се од «немодерних», «традиционалних» друштава захтева да се прилагоде и почну да личе, у што је могуће већој мери, на друштво «модерних» западних земаља, «теорија модернизације» заиста звучи као обично пропагандно оруђе империјалних, колонијалних интереса великих сила. Управо тако на теорију модернизације гледа данашња постколонијална теорија.

И историчари  тоталитаризама и масовних злочина 20. века све чешће наглашавају њихове модерне корене. Мазауер, тако, примећује да су се, у уништавању Јевреја, нацисти мање ослањали на средњовековно, премодерно наслеђе, а више на модерне, квазинаучне расне теорије, савремену технологију и високо образовање. Главни извор зла, по његовом мишљењу, долазио је управо од модерне државе и ауторитарне, професионализоване бирократије, дакле од чинилаца у којима Зундхаусен и Шемјакин, када је у питању Србија 19. века, виде носиоце модернизаторских, проевропских промена. Ово указивање на улогу модерне државе и бирократије у масовним злочинима 20. века приближава Мазауерове идеје закључцима утицајног социолога и историчара Мајкла Мана, који у књизи Мрачна страна демократије иде и даље, када тврди да етничко чишћење може да буде повезано са демократијом и цивилним друштвом, као и да оно чини «део наше модерности и цивилизације». Нису само нацизам и бољшевизам, наиме, указали на опасности од «модерне»; уништења целих популација која су спроводиле идеално-типски модерне, либералне државе 19. века, Британија, Холандија, Француска, САД, Аустралија у колонијалним ратовима и отимању целих континената, довољно су речита. У књизи Хитлерова империја Мазауер је упоредио однос немачких нациста према европским народима са третманом који су ваневропски народи били подвргнути у модерним, либералним колонијалним империјама Велике Британије и САД.

Право на коначне истине

Закаснела модернизација и идеолошко порекло радикала убрајају се, како смо нагласили, међу кључне теме у актуелном превредновању историје Срба у 19. веку. Историографија је, међутим, одавно престала да полаже право на коначне истине. Зато и у овим темама влада разногласје.

"Национално питање у Југославији", књига Иве Банца.

Трајан Стојановић је, тако, у тумачењу узрока «закаснелог развоја» Србије, као ђак Фернана Бродела, ближи теорији доскорашњег директора Броделовог Центра у Бингамтону, Имануела Волерстина, о «светском систему» и међузависности светске привреде. Волерстин, наиме, поред унутрашњих препрека модернизације, наглашава и утицај спољних чинилаца, кроз неједнаку размену и успостављање колонијалне контроле «великих» над «малима». По Стојановићевом мишљењу, убедљивијем од оног које износи Чалићева, индустријализација Србије каснила је, поред осталог, због тешког наслеђа ратова, почевши од оног из 1804-1815, страха од конкуренције Хабсбуршке монархије, али и монопола који је суседна империја покушавала да успостави над српском привредом.

У књизи која за главну тему има улогу Народне радикалне странке у настанку страначког живота у Србији, Гејл Стоукс узима управо ову балканску кнежевину као пример да политички систем не мора да одражава социјално и економско стање земље. Стоукс, остајући у задатим оквирима теорија модернизације, тврди да је Србија «по већини стандарда била заостала земља», али и да је изградила политички систем  који је «имао све одлике модерности». Тај систем, наравно, «није био савршен», али «остаје чињеница да је ова скоро потпуно сељачка нација, без сложене социјалне и економске структуре коју повезујемо са функционалним демократијама, изградила релативно софистицирану политичку структуру засновану на најбољим узорима либералне државе 19. века». Стоукс примећује и да су све три кључне српске странке биле прозападне и модернизаторске; у борби за монопол у тумачењу националне идеје, радикали су само отишли даље од либерала и напредњака, заснивајући теорију народног суверинитета на укључењу најширих слојева у политику и на новом, масовном, емоционалном национализму, типичном за осамдесете године 19. века. У закључку, Гејл Стоукс наглашава да главне области модернизације у Србији 19. века нису друштво или привреда, него политика.

Погледи Гејла Стоукса на југословенске ратове из деведесетих година 20. века, слично увидима Марка Мазауера, па и Мајкла Мана, неће бити од велике користи за будуће истраживаче историје разбијања Југославије; но њихове интерпретације дужих историјских перспектива, укључујући и 19. век, због необазирања на обавезујуће теоријске моделе, имају несумњиву вредност.

Џон Лемпи усваја закључке Стоукса, па примећује да су српски радикали брзо напустили утопијски сеоски социјализам, да би свој програм прилагодили идејама француских радикала. По Лемпију, међутим, борба за национално уједињење је одвраћала радикале и напредњаке од унутрашње «модернизације»; уместо тога, градили су државни апарат на стакленим ногама заостале, сеоске привреде. И Денис Хупчик радикале сматра «прозападним демократама», док их Том Галагер, насупрот томе, лаконски оцењује као «изолационисте» и «националисте» са «наглашеним територијалним амбицијама». Занимљиво је да и Жорж Кастелан истиче руско, народњачко, социјалистичко порекло њихових идеја. У Историји Балкана Стеван Павловић пише о еволуцији радикала од руског народњаштва до француске републиканске левице и швајцарског радикализма, али примећује да је њихова «улога у модернизацији земље још увек предмет расправе». У књизи Србија: историја иза имена Павловић више не помиње ову контроверзу; ту у идеолошке узоре радикала, уз француске и швајцарске моделе, убраја и посредни утицај британске скупштинске праксе.

Мултикултурнe Османлије versus Горски вијенац

Има још неколико тема које се, у светској историографији, у актуелној ревизији историје Срба у 19. веку, сматрају посебно важним. Први и Други српски устанак углавном не изазивају превредновања али, као пресудни догађаји новије српске историје, настављају да привлаче пажњу историчара. У новијој историографији Зундхаусен је релативно усамљен у оспоравању оцене коју је дао већ Ранке, када је ове догађаје назвао Српском револуцијом; слично Хобзбауму, он тврди да је реч о сељачким бунама, а не о револуцији. Филип Лонгворт, истина, не верује да је национализам имао битнију улогу у овим догађајима. Трајан Стојановић међутим, наглашава да је, као у грчком и бугарском случају, у питању и национална и социјална револуција, јер су срушене постојеће сталешке структуре, да би биле замењене установама по угледу на оне које су настајале и у западној Европи. По његовом мишљењу, балканске револуције ипак су остале недовршене, јер нису створиле друштвене основе, пре свега снажну средњу класу, која би, упркос ратовима и искушењима, обезбедила стабилност новог система. Стојановићев оригиналан допринос је и повезивање почетка Српске револуције са миленаристичким ишчекивањем месијанског ослобођења, које се, како он примећује, међу Србима проширило у другој половини 18. века; ту тезу прихватају Павловић и Лемпи.

Злоћудном учинку балканских националних држава у настајању, са тежиштем на Балканским ратовима, посвећена је врло утицајна књига Џастина Макартија, речитог наслова: Смрт и прогон: Етничко чишћење османлијских муслимана 1821-1922. У Балканским световима Трајан Стојановић је, међутим, међусобна протеривања и прогоне 19. и 20. века сагледао у контексту вековних присилних пресељавања различитих етно-религијских група које на Балкану нису спроводиле националне државе, него управо „мултинационалне“ империје – Римско, Византијско и Османско царство.

Улога Косовског завета, јуначких народних песама, Вукових реформи, Његошевог Горског вијенца и Гарашаниновог Начертанија у уобличавању српске националне идеологије омиљена је тема у актуелној ревизији српске историје. У најкраћем, у неким од најновијих достигнућа ове врсте историографије доказује се да су српско народно предање и уметност која је на њему почивала, какав је био Горски вијенац, поставили духовне основе за прогоне над муслиманима у 20. веку, док су Вук Караџић и Илија Гарашанин дали политички нацрт за тобожња освајања несрпских територија и стварање «Велике Србије». У питању је школски пример анахронизма, у коме се људима из прошлих столећа суди због данашњих збивања; но научна неупотребљивост оваквих идеја не одговара њиховом утицају. Нарочито се често користе и цитирају књиге Мајкла Селса и Бранимира Анжуловића, стручњака за геноцидне традиције у српској култури. Њихове кључне закључке прихватају, рецимо, Холм Зундхаузен и Том Галагер. И Џон Лемпи осуђује Његоша, јер се у Горском вијенцу, уместо идејама просвећености, окренуо освети Косова и протеривању локалних Турака. Вероватно због тога Елизабет Робертс, писац најновије историје Црне Горе, ужурбано прелази преко Горског вијенца, избегавајући да се њиме озбиљније позабави. Ни она ипак не пропушта да помене тумачења по којима је Његош одговоран за злочине са краја 20. века, као и да се зачуди због његовог чудноватог потчињавања политици Србије, оличене у Илији Гарашанину.

О Гарашаниновом Начертанију пишу се, ипак, и стручне монографије. Таква је књига Константина Никифорова, у којој се критички испитује у коликој мери су Гарашанинове замисли одговарале тадашњој стварности и колико су његови планови били успешни. Трајан Стојановић и Стеван Павловић, поред осталог, нагласили су економску страну Начертанија, нарочито захтева за излазак на море, у циљу ослобађања Србије од трговинске зависности од Хабсбуршке монархије.

Разногласја скоро да и нема када је у питању учешће Србије у Балканским ратовима. Са неколико часних изузетака, данас се обрада тог догађаја своди на српску окупацију већински несрпских крајева и на систематско уништавање муслимана и несрпских народа. Најцитиранији извор из тог доба постао је пробугарски Извештај Карнегијеве фондације, у коме се главна кривица за прогоне пребацује на Србе и Грке. Репресалије српске војске над албанским цивилима одавно су позната и легитимна истраживачка тема. Но за тему овог чланка посебно је важно прећуткивање албанског насиља над Србима на Косову и Метохији, нарочито масовних, систематских прогона од 1878. до 1912. Тамо где се такве вести и помену, као код Ноела Малколма, то се чини да би се порицало постојање било каквог озбиљнијег страдања Срба, или се, као код Зундхаусена, неколико речи о томе умеће у опширне описе страдања Албанаца од српске руке. У оба наведена случаја наглашава се и да је све што се Србима дешавало било последица српских прогона над Албанцима започетих још 1878, као и да се невоље Срба на Косову, уколико их је уопште било, нису могле поредити са масовним злочинима Срба над Албанцима из 1878. године.

У монографији о Балканским ратовима Ричард Хол је марљиво обрадио ратне операције, али је, у духу савременог тренда уздизања империја над националним државама, успехе балканских савезника приказао као задовољавање националистичких апетита на штету мултинационалног Османског царства. Иако не зна за албанска насиља над Србима после 1878, овај аутор бар не извлачи српске репресалије над Албанцима из контекста узајамних обрачуна између балканских народа. Злоћудном учинку балканских националних држава у настајању, са тежиштем на Балканским ратовима, посвећена је врло утицајна књига Џастина Макартија, речитог наслова: Смрт и прогон: Етничко чишћење османлијских муслимана 1821-1922. У Балканским световима Трајан Стојановић је, међутим, међусобна протеривања и прогоне 19. и 20. века сагледао у контексту вековних присилних пресељавања различитих етно-религијских група које на Балкану нису спроводиле националне државе, него управо „мултинационалне“ империје – Римско, Византијско и Османско царство.

Шта нас чека 2014. године: Видовдан 1914. као 11. септембар 2001. године

Сарајевски атентат и почетак Првог светског рата, све до скора, нису били предмет тако темељне ревизије као Балкански ратови. Звезда у успону англосаксонске историографије, Најал Фергусон, доследно наклоњен моћним, нарочито германским империјама и презрив према «малим» «изазивачима невоља», у својој историји Првог светског рата ипак тврди да је тадашња српска спољна политика намерно провоцирала сукобе и да је била «националистичка верзија Лењиновог начела ‘што горе, то боље’»; но чак ни он не тврди да је српска влада знала за припреме Сарајевског атентата. Фергусон се, иначе, не устеже да закључи да је Британија требало да остане ван рата, и да дозволи Тројном савезу да прегази своје противнике.

Тиме бисмо, како Фергусон примећује, већ на почетку 20. века добили уједињену Европу под немачком контролом. Уместо тога, ми Европљани одабрали смо да до истог резултата, немачке превласти у Европској унији, дођемо после ужасавајућих искустава фашизма, комунизма, Другог светског и Хладног рата.

Историчари Балкана су, у начелу, опрезнији од Фергусона када је у питању одговорност за Први светски рат. Уочљиво је наглашавање «модернизаторског» учинка хабсбуршког режима у Босни и Херцеговини, али су његове глорификације ипак ретке. Робин Океј је, у монографији речитог поднаслова Хабсбуршка ‘цивилизаторска мисија’ у Босни 1878-1914, сместио аустријску власт у Босни у контекст «доба империја» и нагласио њену колонијалну суштину.

Са приближавањем стогодишњице Првог светског рата, међутим, помаљају се јасни обриси „нове интерпетације“ овог догађаја и улоге Срба у њему. У великим западним државама, некада колонијалним силама, а данас градитељима Европске уније, „политичка коректност“ одавно налаже полагање венаца на гробља обе стране у Великом рату. Као у некадашњој Југославији, званична историја се пише „тако да се нико не наљути“. Зато „политички коректан“ поглед на Први светски рат налаже да се нагласи да је он био бесмислена кланица и да су за његово избијање сви били подједнако криви. Оваква тенденција све је уочљивија упоредо са економским и војним јачањем данашње Немачке, баш као што и савременој Турској одговара релативизација и ревизија слике Балканских ратова. Остаје да се види како ће на овај изазов да реагују не само српска, него и историографије оних европских држава које су настале, или су обновљене, у Првом светском рату (Пољска, Чешка, Словачка), или оних које су управо тада постигле национално уједињење и ослобођење (Румунија).

Никола Пашић

Јасно, је, међутим, да ће у историографији, баш као и у актуелној политици ЕУ, братство и забашуривање непочинстава „великих“ бити постизано кроз оптуживање и кажњавање „малих“ за све невоље овог света.

Најјаснију најаву новог тренда представља књига професора престижног Универзитета у Кембриџу (и немачког зета) Кристофера Кларка, под насловом Месечари: Како је Европа кренула у рат 1914. Ту се тврди да су највећи кривци за Први светски рат биле, пре свих, Србија, а затим Русија и Француска, док се германски блок сила, све време, јуначки бранио. Наравно да не изненађује то што Кларк сматра да се, када се одговара на питање одговорности, мора посебно нагласити значај Сарајевског атентата. Читалац се, ипак, нађе у чуду када у овом необичном штиву наиђе на поређење тог догађаја са нападом на амерички Светски трговински центар 11. септембра 2001. Ту је и поређење Пашићеве Србије из 1914, као изазивача невоља у светским размерама, са Асадовом Сиријом нашег доба, као и оцена да се, „после Сребренице“, српски национализам из 1914. године мора другачије оценити и темељно превредновати. Набрајање свих занимљивости којима обилује ова књига учинило би, међутим, овај кратки осврт на текућу историографију о Србима у 19. веку преопширним и натерало његовог потписника да се, на самом крају, коначно одрекне академског тона.

Победници пишу историју, али не заувек

Зна се да без промене устаљених схватања нема напредовања науке. Но актуелно превредновање историје Срба у 19. веку, о којој је овде било речи, нема много везе с науком. У питању није жеља за сазнањем, него намера да се прошлост прилагоди садашњости. Победници, заиста, пишу историју, али не заувек; њихова интерпретација траје онолико колико и њихова сила.

Један од најважнијих узрока опадања квалитета студија о историји Срба у 19. веку јесте и чињеница да је, у последње две деценије, овај свет почела да напушта генерација српских историчара која је деловала у највећим светским академским средиштима: Димитрије Ђорђевић, Вејн Вучинић, Трајан Стојановић, Мајкл Боро Петровић. Упркос свим искушењима, наставља се, ипак, објављивање добрих, занатских, академских радова. У оваквим временима најбоље се види да основу метода историчара, уз усавршене технике и увећана знања, чине спремност на суочавање са сопственим намерама, и поштење, које нас спречава да тврдимо оно у шта не можемо да будемо сигурни.

Др Милош Ковић

Одељење за историју

Филозофски факултет у Београду

ЛИТЕРАТУРА

Allcock. B. John 2000. Explaining Yugoslavia. New York: Columbia University Press.

Anzulovic, Branimir 1999. Heavenly Serbia: From Myth to Genocide. London: C Hurst & Co Publishers Ltd.

Aron, Remon 1998, Predgovor. u Maks Veber, Duhovni rad kao poziv. Sremski Karlovci i Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića

Bakić, Jovo, Jugoslavija: Razaranje i njegovi tumači, (Službeni glasnik, Filozofski fakultet, Beograd 2011).

Banac, Ivo 1988. The National Question in Yugoslavia: Origins, History, Politics. Ithaca: Cornell University Press (prvo izdanje 1984).

Bideleux, Robert and Jeffries, Ian 2007a. The Balkans: A Post-communist History. London and New York: Routledge.

Bideleux, Robert and Jeffries, Ian 2007b. A History of Eastern Europe: Crisis and Change. London and New York: Routledge (prvo izdanje 1998).

Biddis, D. Michael 1977. The Age of Masses. Ideas and Society in Europe since 1870. Hassocks : Harvester Press.

Blok, Mark 1970. «Odbrana istorije ili zanat istoričara». Treći program, proleće 1970, 329-460.

Burkhart, Jakob 1996. Razmatranja o svetskoj istoriji (o izučavanju istorije). Beograd: Srpska književna zadruga.

Calic, Marie-Janine 1994. Sozialgeschichte Serbiens 1815-1941: Der aufhaltsame Fortshritt während der Industrialisiernung. Műnchen: R. Oldenbourg (srpsko izdanje 2004).

Carnegie, 1914. Carnegie Endowment for International Peace, Report of the International Comission to Inquire into the Causes and Conduct of the Balkan Wars. Washington: Carnegie Endowment for International Peace 1914 (reprint izdanje 1993).

Castellan, Georges 1991. Histoire des Balkans (XIVe –XX siècle). Paris: Fayard 1991 (drugo izdanje 1999, ovde je korišćeno ono iz 1991; engleski prevod 1992).

Castellan, Georges 2005: Serbes d’Autrefois: Aux origines de la Serbie moderne. Brest: Armeline.

Clark, Christopher 2012: The Sleepwalkers – How Europe Went to War in 1914. London: Allen Lane.

Данченко, И. Светлана 1996. Развитие сербской государственности и Россия 1878-1903. Москва: Институт славяноведения и балканистики.

Djilas, Aleksa 2007. «The academic West and the Balkan test”. Journal of Southern Europe and the Balkans 9-3 (2007), pp. 323-332.

Ekmečić, Milorad 2000. «Istoriografija ‘samo po ogrtaču’». Odgovor na knjigu Noela Malkolma «Kosovo: kratka istorija», ur. S. Terzić, Beograd: Istorijski institut SANU.

Evans, James 2008, Great Britain and the Creation of Yugoslavia: Negotiating Balkan Nationality and Identity, London: Tauris Academic Studies.

Gallagher, Tom 2005. Outcast Europe: From Ottomans to Milošević. London and New York: Routledge (prvo izdanje 2001).

Ferguson, Niall 1999. The Pity of War 1914-1918. London: Basic Books.

Gildea, Robert 1996. Barricades and Borders, Europe 1800-1914, Oxford: Oxford University Press.

Гришина, П. Р. (ред.) 2006. Человек на Балканах и процессы модернизации. Государство и его институты : гримасы политической модернизации (поседняя четверть XIX – начало XX в.). Санкт-Петербург: Алетейя.

Гришина, П. Р. (ред.) 2007. Человек на Балканах: Социокультурные измерения процесса модернизации на Балканах (середина XIX – середина ХХ вв.). Санкт-Петербург: Алетейя.

Гришина, П. Р. (ред.) 2009. Человек на Балканах: Власть и общество: опыт взаимодействия (конец XIX – начало ХХ века): Санкт-Петербург: Алетейя.

Гришина, П. Р, Шемякин, Л. А. (ред.) 2011. Человек на Балканах глазами русских. Санкт-Петербург: Алетейя.

Hall, C. Richard 2000. The Balkan Wars 1912-1913: Prelude to the First World War, London and New York: Routledge.

Hobsbawm, J. Eric 2001. The Age of Revolution. Europe 1789-1848. London: Abacus.

Hösch, Edgar 2008. Geschichte der Balkanländer: von der Frühzeit bis zur Gegenwart. Munchen: C. H. Beck Wissen (prvo izdanje 1968, prevedena na engleski 1972).

Hupchick, P. Dennis 2004. The Balkans from Constantinople to Communism. New York and Basingstoke: Palgrave Macmillan 2004 (prvo izdanje 2002).

Hutchinson, John and Smith, D. Anthony 1994. Nationalism. Oxford: Oxford University.

Ingrao, Charles, Emmert, A. Thomas 2009. Confronting the Yugoslav Controversies: a Scholars’ Initiative. ed. by C. Ingrao and T. Emmert, West Lafayette and Washington: United States Institute of Peace Press and Purdue University Press.

Jelavich, Barbara 1983. History of the Balkans I-II. Cambridge: Cambridge University Press.

Lampe, H. John 2006. Balkans into Southeastern Europe: A Century of War and Transition. Basingstoke/ New York: Palgrave Macmillan.

Lampe, H. John 2008. “Response”. Journal of Southern Europe and the Balkans 10-1 (2008), pp. 113-120.

Lampe, H. John 1996. Yugoslavia as History. Twice there was a country. Cambridge: Cambridge University Press (dopunjeno izdanje 2000, srpski prevod 2004).

Longworth, Philip 1997. The Making of Eastern Europe: From Prehistory to Postcommunism. London: Macmillan (prvo izdanje 1994, srpsko izdanje 2002).

Литаврин, Г. Г, Гришина, П. Р. (ред.) 2002. Человек на Балканах в эпоху кризисов и этнополитических столкновений XX в. Санкт-Петербург: Алетейя.

MacKenzie, David 2006. Jovan Ristic: Outstanding Serbian Statesman. Boulder, CO: East European Monographs.

MacKenzie, David 2009. Milovan Milovanovic: Talented and Peaceloving Diplomat. New York: Columbia University Press.

Malcolm, Noel 1994. Bosnia: A Short History. London: Macmillan.

Malcolm, Noel 1998. Kosovo: A Short History. London: Macmillan.

Mann, Michael 2005. The Dark Side of Democracy: Explaining Ethnic Cleansing. Cambridge: Cambridge University Press.

Mazower, Mark 2001. The Balkans: From the End of Byzantium to the Present Day. London:  Phoenix (prvo izdanje 2000, pod naslovom The Balkans: A Short History).

Mazower, Mark 1998. Dark Continent: Europe`s Twentieth Century. London: Penguin Books.

Mazower, Mark 2008. Hitler’s Empire. Nazi Rule in Occupied Europe. London: Allen Lane.

Mazower, Mark 2002. “Violence and the State in the Twentieth Century”. The American Historical Review 104-7 (2002) pp. 1158-1178.

Mitrović, Andrej 1995-1996. «’Karakteristična crta današnjeg veka’. Jedan izvor o modernom mentalitetu u Srbiji – analiza dopisa Nikole Pašića od 8/20. marta 1872». Istorijski časopis 42-43 (1995-1996) 111-123.

Naimark, M. Norman, Case, Holly 2003. “Yugoslavia and its Historians: Understanding the Balkan Wars of the 1990s”. ed. by N. M. Naimark and H. Case, Stanford: Stanford University Press.

Никифоров, В. Константин 1995. Сербиа в середине XIX в. (начало деятельности по объединению сербских земель). Москва: Институт славяноведения и балканистики.

Okey, Robin 1991. Eastern Europe 1740-1985: Feudalism to Communism. London and New York: Routledge (prvo izdanje 1982).

Okey, Robin 2007. Taming Balkan Nationalism: The Habsburg ‘Civilizing Mission’ in Bosnia 1878-1914. Oxford: Oxford University Press.

Pavlowitch, K. Stevan 2002. Serbia: The History behind the Name. London: Hurst & Co. (srpsko izdanje 2004).

Pavlowitch, K. Stevan 1999. A History of the Balkans 1804-1945. London: Longman (srpska izdanja 2001, 2004).

Roberts, Elizabeth 2007. Realm of the Black Mountain: A History of Montenegro. Ithaca: Cornell University Press.

Said, Edward 2003. Orientalism. London: Penguin (prvo izdanje 1978, srpsko izdanje 2000 i 2008).

Sells, A. Michael 1998. The Bridge Betrayed: Religion and Genocide in Bosnia. Berkeley: University of California Press.

Skinner, Quentin 2005. “Meaning and understanding in the history of ideas”. in Skinner, Quentin Visions of Politics, Volume I: Regarding Method, Cambridge: Cambridge University Press.

Stavrianos, S. Leften 2000. The Balkans since 1453. London: C. Hurst & Co. Publishers  (srpski prevod 2005).

Stoianovich, Traian 1994. Balkan Worlds: The First and Last Europe. Armonk, New York, and London, England: M.E. Sharpe (srpsko izdanje 1997).

Stoianovich, Traian 1992-1995. Between East and West: The Balkan and Mediterranean Worlds I-IV. New Rochelle and New York: A.D. Caratzas.

Stokes, Gale 1990: Politics as Development: The Emergence of Political Parties in Nineteenth-Century Serbia. Durham and London: Duke University Press.

Stone, Norman 1984. Europe Transformed 1878-1919. Cambridge USA: Harvard University Press.

Sundhaussen, Holm 2007. Geschichte Serbiens: 19.-21. Jahrhundert. Wien, Köln and Weimar: Böhlau (srpski prevod 2008).

Sundhaussen, Holm 1989. Historische Statistik Serbiens 1834-1914. Mit europäischen Vergleichsdaten. München: R. Oldenbourg Verlag.

Шемякин, Л. Андрей 1998. Идеология Николы Пашича. Формирование и эволюция (1868-1891). Москва: Издательство «Индрик» (srpsko izdanje 2008).

Timofejev, Aleksej 2006. «Savremena ruska istoriografija o Srbiji». Tokovi istorije 3 (2006) 200-213.

Todorova, Maria 2009. Imagining the Balkans. New York and Oxford: Oxford University Press (drugo, dopunjeno izdanje, srpska izdanja 1999 i 2006).

Васильев, А. М,  Игнатьев, Н. Р. (ред.) 2004. Человек на Балканах и процессы модернизации. Синдром отягощeнной наледственности (последняя треть XIX – первая половина XXв.). Санкт-Петербург: Алетейя.

Veber, Maks 1997. Protestantska etika i duh kapitalizma. Sabrani spisi o sociologiji religije I, Sremski Karlovci i Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.

Veber, Maks 1998. Duhovni rad kao poziv. Sremski Karlovci i Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.

Виноградов, Н. Владлен (ред.) 1990. Международные отношения на Балканах 1830-1856 гг. Москва: «Наука».

1. Рад настао у оквиру истраживања на пројекту Министарства за науку и технолошки развој Историја политичких идеја и институција на Балкану у 19. и 20. веку, представља прилагођену, допуњену верзију чланака објављених у часописима Социологија 53-4 (2011), 401-416 и Balcanica 43 (2012), 325-346.

]]> http://www.slobodanjovanovic.org/2013/05/21/milos-kovic-nauka-ili-propaganda/feed/ 1 http://www.slobodanjovanovic.org/2013/05/21/milos-kovic-nauka-ili-propaganda/ http://feedproxy.google.com/~r/fondsj/~3/8Uu4EkLnyQ8/ http://www.slobodanjovanovic.org/2013/05/21/dragana-trifkovic-uoci-posete-nikolica-i-vucica-rf/#comments Tue, 21 May 2013 11:50:00 +0000 Драгана Трифковић http://www.slobodanjovanovic.org/?p=60755 Онај који себе данас незванично и неоправдано назива господаром света морао би да зна да нити је заиста најјачи, нити да му тренутна позиција даје за право да угњетава друге народе, државе и вере. Сведоци смо да је једном народу са Балкана територија распарчана од стране тих великих сила, а да се тај народ и даље сматра џелатом а не жртвом, кривцем а не оштећеним.

Владимир Владимирович Путин

На позив председника РФ Владимира Путина, председник Србије Томислав Николић одлази у посету Москви 21. маја, а како је саопштено из Председништва са њим ће путовати и први потпредседник Владе Александар Вучић. Очекује се да ће тада бити потписан споразум о стратешком партнерству Србије и РФ (1).

Драгана Трифковић

Иако су доласком Владимира Путина на власт створени услови за добру сарадњу две државе, она није ни близу остварила своје могућности. Разлоге треба тражити у смеру српске политике након 5. октобра 2000. године, као и посвећености Русије решавању унутрашњих проблема у првим годинама Путинове владавине. Време које је Русија искористила да се врати на место велике силе, Србија је прокоцкала на сопствене поразе. У периоду када се појавила потреба за бољом међусобном сарадњом на обострани интерес, Србија је већ имала инсталирану проевропску већину.

Противтежа безалтернативном путу у ЕУ могла је да се створи сарадњом са земљама у успону (БРИКС), посебно Русијом као најближим савезником. Такво опредељење би Србији обезбедило јаку политичку подршку у очувању територијалне целовитости (посебно се односи на Космет) и решавању других међународних проблема (Хашки трибунал), као и економску стабилност кроз инвестиције и извоз на руско тржиште на основу Споразума о слободној трговини са РФ.

Упоредо са развојем земаља БРИКС-а, урушава се економска, политичка и војна снага Запада. Уместо да се Србија преусмери на сарадњу са земљама у успону, она се ограничава на Запад и њихове савезнике (Турска, Азербејџан, Саудијска Арабија итд.)

Од 2008. године и уклањања последње препреке (ДСС) потпуној контроли Србије од стране Запада, српско-руски односи су стављени у други план. С обзиром да је ДС водила анти-руску политику, доласком СНС очекивала се промена правца спољне политике. Томислав Николић је победио у другом кругу председничких избора захваљујући обећањима да ће водити другачију политику од свог претходника. Суштински предизборна обећања су се сводила на две кључне ствари: престанак послушничког односа према Западу и очување интегритета Србије (промена косовске политике).

Време које је Русија искористила да се врати на место велике силе, Србија је прокоцкала на сопствене поразе. У периоду када се појавила потреба за бољом међусобном сарадњом на обострани интерес, Србија је већ имала инсталирану проевропску већину.

Противтежа безалтернативном путу у ЕУ могла је да се створи сарадњом са земљама у успону (БРИКС), посебно Русијом као најближим савезником. Такво опредељење би Србији обезбедило јаку политичку подршку у очувању територијалне целовитости (посебно се односи на Космет) и решавању других међународних проблема (Хашки трибунал), као и економску стабилност кроз инвестиције и извоз на руско тржиште на основу Споразума о слободној трговини са РФ.

Русија је показала да жели бољу сарадњу са Србијом, док је у неким случајевима заступала српске интересе више него што је то чинила власт из Београда (критиковање Хашког трибунала уз захтев за окончањем рада,  замерке Западу због односа према Србији, инсистирање на Резолуцији 1244 итд.)(2).

Након промене власти изневерена су очекивања и обећања. Николић и Вучић су наставили политику претходне власти са ослонцем на САД и ЕУ, насупрот интересима Србије. Политика “И Косово и ЕУ”, коју већ годинама промовишу претенденти на власт, никада није била реална. Она је смишљена због чињенице да велика већина Срба није за европске интеграције ако оне подразумевају одрицање од територије (а подразумевају). Потписивањем споразума са сепаратистима, власт се одрекла Косова предајући део своје територије и народ нарко-терористичким структурама самопроглашене “државе” у замену за могућност да добије датум о почетку преговора за приступ ЕУ. Велико је питање колико ће ЕУ још опстати у садашњем облику и да ли ће постојати у будућности. Све је израженија сумња у институције и бирократију ЕУ како политичких елита, тако и грађана земаља чланица.

Улазак Србије у Унију је нереалан, али чак и ако занемаримо ту чињеницу Србија би у том случају погоршала своју позицију и осиромашила још више (као Бугарска, Румунија, Грчка). Приметно је да се предизборна парола “И Косово и ЕУ”, након предаје КиМ, више не понавља.

Уместо Косова које је до сада власти служило у патриотско-маркетиншке сврхе, на ред је дошла Русија, па би следећи изборни мамац могао да гласи “И Русија и ЕУ”.

Што се тиче маркетиншког односа према Русији, српска власт је пораз Србије кроз призму руске подршке осликала на следећи начин: велики наслов у новинама “Русија подржава Србију”, на слици руски председник и српски премијер (потписник споразума са Хашимом Тачијем). Из тога би могло да се закључи како Русија подржава Србију у издаји националних и државних интереса, а сасвим је супротно од тога.

Иако су званичници Србије и Русије имали доста сусрета током претходних годину дана, они су резултирали неиспуњеним обећањима и празним речима српске власти. Русија је најснажније подржавала борбу за очување КиМ у саставу Србије и јасно скренула пажњу на то да се не помиње укључивање Русије у преговоре Београда и Приштине.

Александар Вучић је, уместо Русији, упутио јавне позиве главним инвеститорима косовске “независности” – Великој Британији и Немачкој, док је САД замолио да остану на КиМ јер представљају фактор безбедности и стабилности.

Иако су званичници Србије и Русије имали доста сусрета током претходних годину дана,  они су резултирали неиспуњеним обећањима и празним речима српске власти (изјавама љубави и сл) (3). Русија је најснажније подржавала борбу за очување КиМ у саставу Србије и јасно скренула пажњу на то да се не помиње укључивање Русије у преговоре Београда и Приштине (4). Александар Вучић је, уместо Русији, упутио јавне позиве главним инвеститорима косовске “независности” – Великој Британији и Немачкој (5), док је САД замолио да остану на КиМ јер представљају фактор безбедности и стабилности (6). Они заиста и представљају “стабилност” за Албанце, јер без њиховог присуства вештачка држава на простору Србије не би постојала. Србија није била заинтересована да се преговори о КиМ врате на претходни статус без посредништва Кетрин Ештон, јер то (по речима Ивице Дачића) не би било коректно према ЕУ (7). Интереси ЕУ судећи по томе су за српску власт изнад свих интереса Србије.

Не треба заборавити јасну поруку и понуду коју је прошле године изнео Дмитриј Рогозин, током посете Београду, речима да Русија жели да Србија поврати снагу и суверенитет и да има могућности  да инвестира у њу (8). Српски званичници инвеститоре траже у земљама које су у економској кризи и које позајмљују новац од Русије, истовремено опструишући договоре са руском страном. “Јужни ток” је стратешки пројекат који за Србију има велику важност, пре свега економску, енергетску и безбедносну. Овакав пројектом под условима којима је договорен (Русија финансира изградњу Јужног тока у Србији, док ће Србија вратити уложено од прихода) морао би да има приоритет у сваком погледу. Иако је требало да радови на изградњи Јужног тока почну прошле године, они су одложени због административно-техничких проблема, и не зна се када ће почети (9). У међувремену је усвојен Закон о Јужном току, али ни он не представља гарант. С обзиром да српска власт не поштује Устав сопствене земље и блокира рад Уставног суда, закон је тек слово на папиру које може да се тумачи по сопственој потреби. Недавно је први човек Гаспрома Алексеј Милер скренуо пажњу на то да појединци намерно коче пројекат (10). Суштина је у томе да они који представљају Србију заступају интересе Запада (САД и ЕУ), па се у складу са тим залажу да онемогуће промене које би довеле до слабљења њиховог утицаја.

Јасно је на крају да ЕУ неће дозволити Србији билатералне договоре са Русијом, па ће у даљем току европских интеграција Србије захтевати поништавање свих договора између Србије и Русије у којима они немају интерес. У том смислу је опструкција Јужног тока повезана са идејом да се Европска банка за обнову и развој укључи у пројекат, кроз реконструкцију Србијагаса за коју се већ дуже време залаже Зорана Михајловић министар енергетике (и гувернер Европске банке за обнову и развој у Србији)

Јасно је на крају да ЕУ неће дозволити Србији билатералне договоре са Русијом, па ће у даљем току европских интеграција од Србије захтевати поништавање свих договора између Србије и Русије у којима они немају интерес. У том смислу је опструкција Јужног тока повезана са идејом да се Европска банка за обнову и развој укључи у пројекат, кроз реконструкцију Србијагаса за коју се већ дуже време залаже Зорана Михајловић министар енергетике (и гувернер Европске банке за обнову и развој у Србији) (11).

Велики проценат грађана Србије је за стратешку сарадњу са РФ, и једину наду за бољитак виде у тој могућности. После дугогодишњег угњетавања од стране Запада чак и убеђени европејци су схватили да је оно што се некада називало Западним вредностима, прерасло у дивљачку диктатуру. У Србији су остале проевропски оријентисане само организације и појединци који остварују финансијску добит кроз сарадњу са NED, IRI, USAID, GIZ, GMF, ISAC итд. Поставља се питање на који начин Србија може да се повеже са Русијом, ако узмемо у обзир чињеницу да је политичка сцена Србије пројектована тако да Запад у свакој варијанти има контролу над већином и да држи све полуге власти. Руским званичницима је јасно да Николић, Вучић и Дачић не представљају српски народ, у том смислу потписивање споразума о стратешком партнерсту не значи ништа уколико је он чиста формалност (12). Пошто власт у Србији силом жели да спроведе противуставне споразуме, може се очекивати да се у истом маниру не обавеже на споразум о стратешком партнерству са Русијом, већ да га користи у пропагандне сврхе (13).

Нажалост “стратегија” и политика српске власти су у директној вези са притисцима и уценама које стижу са Запада. То је образац који мора да се промени, како би Србија могла да остварује своје интересе и води самосталну политику.

Нажалост “стратегија” и политика српске власти су у директној вези са притисцима и уценама које стижу са Запада. То је образац који мора да се промени, како би Србија могла да остварује своје интересе и води самосталну политику.

Србија и Русија треба да пронађу пут за сарадњу и у том погледу ће бити пресудна улога Русије. У ситуацији када се унутрашња контрола државе врши споља, Србији је онемогућено проналажење другог пута и из тог разлога ЕУ нема алтернативу. Исцрпљене су све снаге које се противе концепту Запада, а народ је анестезиран деценијским разорним утицајем Западне “демократије”.  Иако ће позиције Запада наставити да се умањују услед општег тренда, потребан је додатни подстицај за унутрашњу консолидацију и преоријентацију Србије. До тада, обећања и формалности могу да послуже као даље одржавање наметнуте српске “реалности”.

Упутнице:

__________

(1) http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Novi-ugovor-o-strateskoj-saradnji-Rusije-i-Srbije.sr.html

(2) http://srb.fondsk.ru/news/2013/04/30/ruska-shtampa-nikolih-se-izvinava-a-ubice-srba-vladaiu-u-regionu.html

(3) http://www.blic.rs/Vesti/Politika/342072/Nikolic-za-rusku-televiziju-Jedino-Srbiju-volim-vise-od-Rusije

(4) http://srb.fondsk.ru/news/2013/03/20/vladimir-chizhov-nikada-niie-pominano-ucheshhe-rusiie-u-pregovorima-o-kosovu.html

(5) http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=03&dd=28&nav_category=640&nav_id=699649

(6) http://www.alo.rs/vesti/politika/vucic-trazio-da-kfor-ostane-na-kosovu/6168

(7) http://www.blic.rs/Vesti/Politika/376775/Dacic-S-Putinom-sam-sagledao-realno-situaciju-u-vezi-Kosova

(8) http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/1219152/%D0%9F%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%B7%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82+%D0%A0%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5+%D0%B8+%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5+.html

(9) http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/364145/Ponovo-odlozen-pocetak-gradnje-Juznog-toka

(10) http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2013&mm=03&dd=31&nav_id=700392

(11) http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/313367/Rusi-ne-veruju-ministarki-Mihajlovic

(12) http://www.standard.rs/anja-filimonova-srpska-vlast-je-podlo-obmanula-rusiju-i-svoj-narod.html

(13) http://www.rtv.rs/sr_lat/politika/vlada-srbije-za-stratesko-partnerstvo-sa-rusijom_392343.html