– на нулу.”

Волтер

Шта је новац?

Радивоје Огњановић: Инфлација није последица слободног тржишта нити има икакве везе са слободним тржиштем и тржишном економијом. Инфлација није дело неке више силе нити је нека природна непогода која долази и пролази сама од себе. Инфлација је нешто сасвим друго – инфлација је увек унапред осмишљена и намерно спровођена политика.

Ако у једном друштву нема размене производа, онда у таквом друштву нема ни потребе за новцем. Новац није неопходан ни у систему заснованом на директној размени производа (директна трампа) јер учесници размењују своје производе за друге производе и конзумирају све оно што су на тај начин добили. Такође, новац није неопходан ни у чистом социјалистичком систему, али је зато неопходан у систему заснованом на приватном власништву, подели рада и тржишној економији.

У систему заснованом на подели рада тржишни учесници размењују своје производе за неке друге разменљиве производе. Међутим, нису сви производи погодни за тржишну размену јер за неке производе постоји само повремена и ограничена тражња, а за неке друге производе постоји стална тражња. Сви они који своје слабо разменљиве производе замене за разменљивије производе, биће за корак ближе свом циљу – прибављању робе коју је најлакше разменити за било коју другу робу. На тај начин ова најразменљивија роба постаје општеприхваћено средство размене, тј. новац.

Једном успостављена новчана јединица има улогу рачуноводствене јединице, као и заједничког имениоца за све цене, али је тај новац (роба-новац) и даље у стању трампе у односу на све остале производе и услуге. У систему трампе нема јединствене цене пшенице, млека, уља, или било ког другог производа. Сваки производ ће имати “бесконачно” много различитих цена у односу на све остале производе и услуге. Када се један производ, рецимо – злато, издвоји из свих осталих производа и постане средство размене, стварају се услови да сви остали производи и услуге добију своју цену изражену у том изабраном средству размене, тј. новцу.

На тај начин сваки производ добија своју цену у злату, али се онда поставља питање: која је цена злата? За разлику од свих осталих производа који сада имају јединствену цену у злату, цена самог злата би била његова куповна моћ у односу на сваки други производ појединачно. Дакле, цена злата, или другачије речено – куповна моћ злата, ће бити количина сваког другог производа или услуге која се може добити за једну златну јединицу (новчану јединицу).

Карактеристике новца

Да би нека роба била што разменљивија у процесу размене, потребно је да поседује неколико основних особина: препознатљивост, дељивост, носивост (portability), високу вредност у односу на свој обим и масу, дуготрајност, и најважнију од свих других особина – немогућност фалсификовања. Често се може чути да је “злато једини прави новац”, али то није тако – свака роба са претходно наведеним особинама је потенцијални кандидат за обављање улоге новца.

Новац је погодан за чување, а та особина, како то каже Мизес, му даје способност преношења вредности кроз време, а осим тога, новац омогућава и преношење вредности кроз простор.

Чување новца је један од начина на који можемо користити наше богатство. Када бисмо знали шта ће нам будућност са собом донети, ми бисмо онда чували ону робу која ће нам у тој будућности бити најпотребнија. Али, како је будућност увек неизвесна, и како никада нећемо знати за којим производима ће у тој неизвесној будућности постојати највећа тражња, ми онда немамо другу опцију него да чувамо оно што је најлакше разменити за све друге производе, тј. – новац.

Када услед повећања производње дође до тога да се повећа индивидуална тражња за неким производним или потрошним добрима – само тада долази до напретка једног друштва.

И произвођачи и потрошачи могу повећати своје богатство само путем размене роба.

Вредност новца

Централни проблем новца је његова објективна вредност у процесу размене новца за производе, или како се то другачије назива – куповна моћ новца.

Позната је Мизесова реченица да је “цена мера вредности, а да је новац мера цене”, која је многе економисте навела на поједностављени закључак да је онда и “новац мера вредности”.  Иако се на то питање, узимајући у обзир садашњу ситуацију, може гледати као на периферно економско питање, ипак је корисно разјаснити и ту забуну како би се и то питање скинуло са дневног реда.

Мизес, као следбеник Карла Менгера, једног од твораца субјективне теорије вредности, јасно каже да: “Мера за економску вредност не постоји.”

Не постоји објективна мера за субјективну вредност. Ми можемо рећи да је вредност једног производа већа од вредности другог производа, али не можемо рећи колико неки производ вреди јер не постоји јединица мере вредности, нити одредити количину те вредности. Субјективно вредновање само рангира производе у складу са њиховим значајем; оно не мери њихову вредност већ само рангира њихов значај.

Сваки економски поступак захтева компарацију вредности. Свака особа бира неки производ између великог броја производа и размењује један производ за други. Зато Мизес каже да се на сваки економски поступак може гледати као на неку врсту размене производа.

Конкретно, Мизес о новцу као мери објективне цене (односа размене) каже следеће: “Не постоји тако нешто као апстрактна вредност, постоје само појединачни чинови вредновања. Новац је мера објективних цена (односа размене), и ако, у том смислу, желимо да на новац гледамо као на меру цене, не постоји разлог зашто то не бисмо учинили.”[1]

Дакле, субјективна вредност новца увек зависи од субјективног вредновања осталих економских добара који се за њега могу добити у процесу размене, и зато не може бити исто рећи да је новац “мера објективних цена” и рећи да је новац “мера вредности”.

Универзална роба

Када говоримо о купцима и продавцима, онда обично под купцем подразумевамо некога ко има новац, а под продавцем некога ко има неки производ. Међутим, узимајући у обзир Мизесову дефиницију новца која каже да је новац “најразменљивија роба”, онда је јасно да су купци истовремено и продавци јер “продају новац”, и да су продавци уједно и купци јер “купују новац.”

Продавац новца је универзални купац јер оно што он нуди на продају (новац) је најтраженија роба. Оно што он продаје је универзална роба јер је новац општеприхваћено средство размене.

Сликовит опис свега тога даје нам Gary North[2] када каже да продавац новца стоји пред гомилом људи и каже:

“Ја имам оно што сви ви желите. Ја имам робу коју је најлакше заменити за било коју другу робу. Ја имам новац и очекујем ваше понуде.”

Дакле, за разлику од оних економиста који не разумеју економију и заговарају идеју да је у процесу трговине власник новца слабија страна, North нам говори нешто сасвим друго – да су власници новца увек у предности у односу на власнике робе. Међутим, да би се разумело ово о чему говори North, мора се напоменути да све то важи само у слободном тржишном систему. Ако држава разори новац и суспендује тржишне законе, онда ништа од свега овог не важи јер онда и немамо економски систем већ антиекономски систем.

Нови новац у систем никада не улази равномерно; нови новац се не шири равномерно, нити се цене производима повећавају у истом проценту и равномерно. Нови новац ће деловати различито на сваког произвођача и на сваког појединца, а све у зависности од фазе када ће тај нови новац доспети до њих.

Да ли је економији потребан нови новац?

Ако Мизес каже да је новац “најразменљивија роба”, онда се поставља питање: да ли је новац потрошно добро или производно добро? Да ли је новац један облик капитала?

Одговарајући на то питање, Мизес објашњава да новац није ни потрошно ни производно добро (и производња и потрошња су могући и без новца), већ да новац само олакшава процесе производње и потрошње. Новац је економско добро, тј. – посебна аналитичка категорија. Самим тим што новац није капитал, Мизес закључује да повећање количине новца ни на који начин не доприноси напретку једног друштва.

За разлику од потрошних и производних добара, чији би губитак довео и до губитка у погледу задовољења неких људских потреба, то не можемо рећи и за случај губљења неке количине новца. Ако посматрамо читаво човечанство као један затворен систем, промена у количини новца, тј. промена номиналне вредности новца, не може утицати на економску позицију човечанства.

Када услед повећања производње дође до тога да се повећа индивидуална тражња за неким производним или потрошним добрима – само тада долази до напретка једног друштва. И произвођачи и потрошачи могу повећати своје богатство само путем размене роба. Дакле, да би једно друштво повећало своје богатство, потребно је да барем два његова члана добровољно размене своје производе, тј. да барем два члана буду богатија.

Да би претходно речено учинили још јаснијим, најбоље је да за тренутак занемаримо данашњи новчани систем и вратимо се у време када је злато било новац. Мизес нам сасвим јасно говори да ако се произведе ново злато, и ако власник неке робе пожели више новца (злата), и своје производе размени за то новопроизведено злато – друштво неће постати богатије услед ове добровољне размене. Управо је због тога за Мизеса новац – посебна аналитичка категорија.

Родбард: “Када се измени тражња за неким производом – мења се и његова цена, што значи да новац током свога путовања кроз систем – мења и структуру тражње и ценовну структуру.”

Мит о неутралном новом новцу и стабилним ценама

Ако друштво има корист од тога што један произвођач повећа своју производњу и за те производе нађе купца, онда то значи да ћемо имати два добитника и ниједног губитника. Са друге стране, ако произвођач повећа своју производњу, а онда те производе замени за злато са произвођачем злата, и обе стране су задовољне том разменом јер у супротном не би ни трговале, а друштво, као што смо рекли, од те размене неће постати богатије – да ли то значи да ћемо тим поступком имати два добитника док ће остали чланови друштва бити губитници јер је тиме дошло до смањене куповне моћи новца?

Без икакве сумње, одговор на то питање мора бити – да. Нови новац се никада не појављује путем неке магије и на начин да сваки појединац добије свој део новчаног колача, већ новац у систем увек улази само на неким његовим местима. Нови новац у систем никада не улази равномерно; нови новац се не шири равномерно, нити се цене производима повећавају у истом проценту и равномерно. Нови новац ће деловати различито на сваког произвођача и на сваког појединца, а све у зависности од фазе када ће тај нови новац доспети до њих.

Тај процес нам додатно појашњава Родбард[3] на примеру повећања количине новца за 20%. Ако се количина новца повећа за 20%, неће се догодити да се све цене повећају за 20%, већ ће доћи до промене у структури тражње, а самим тим ће се изменити и структура куповне моћи новца. У стварном свету, новац у систем никада не улази на неутралан начин, већ увек фаворизује прве примаоце новца. Први примаоци новца, у складу са својим потребама, усмеравају новац ка одређеним производима и услугама, и на тај начин повећавају тражњу за тим производима и услугама. Са повећањем тражње за тим производима долази до повећања њихових цена, а самим тим и до повећања профита тог дела привреде. Како новац путује кроз систем, тако се и цео претходни поступак понавља. Дакле, чим се измени тражња за неким производом – мења се и његова цена, што значи да новац током свога путовања кроз систем – мења и структуру тражње и ценовну структуру.

Мизес: “Ако дође до промене куповне моћи новца, онда у том систему више ништа неће бити исто.”

Отуда и она Мизесова реченица коју смо раније помињали: “Ако дође до промене куповне моћи новца, онда у том систему више ништа неће бити исто.”

У процесу убацивања “новог новца” у систем – најбоље пролазе први примаоци новца, затим други, трећи итд., а најгоре пролазе они код којих новац стигне на “крају ланца”, као и они, наравно, до којих нови новац никада и не стигне. Дакле, последица инфлационизма је вештачки “zero-sum game”, тј. цео процес се претвара у игру у којој се привилегована мањина првих прималаца новца богати на рачун каснијих прималаца новца.

Мизес посебну пажњу посвећује тој широко распрострањеној грешци у погледу неутралности новог новца и каже[4] да ниједна државна власт, чак и када би то заиста хтела, није у стању да створи монетарни систем који би решио проблем редистрибуције богатства који настаје услед тога што неки делови привреде и становништва имају приступ новом новцу раније, а неки касније.

Да би се избегли евентуални неспоразуми по том питању, одмах можемо рећи да је Мизес био потпуно свестан чињенице да се тај проблем не може избећи ни у условима златног стандарда и ненарушеног слободног тржишта, али је зато био потпуно убеђен да ненарушено слободно тржиште, због високих трошкова производње нових количина злата, на најбољи могући начин смањује доток новог новца у економију, а самим тим и минимизује негативне последице.

Дакле, Мизес се за златни новац (pure gold standard) залагао само из једног разлога – зато што не постоји бољи новац. Исто тако, ако знамо да је Мизес био велики поборник слободног тржишта, онда је јасно да он никако није могао подржати закон који би забрањивао добровољну размену добара или право на проналажење и копање новог злата. Самим тим, за Мизеса је било немогуће спречити повећање количине новца тако што би се копачима злата забранило да новоископано злато придодају постојећој количини новца. Дакле, још једном, Мизес никада није рекао да је злато перфектан новац, већ само то да од злата бољег новца нема.

Привредни систем је сложен систем и зато ће у њему увек долазити до промена у погледу расположивости неких привредних ресурса; увек ће се мењати приоритети чланова једног друштва, а самим тим увек ће долазити и до промена у односима размене и до промене куповне моћи новца. Самим тим што новац никада не може бити неутралан и имати стабилну куповну моћ, ни једна државна власт никада не може одредити количину новца која би била непристрасна и поштена према свим члановима друштва.

Мизес: “Постојећа количина новца у привредном систему је увек довољна да свима обезбеди све оно што новац стварно чини и што стварно може да учини.”

Оптимална количина новца

Као што смо већ рекли, када се у систем убаци нова количина новца – у том систему више ништа неће бити као што је било. Са убацивањем новог новца у систем, у друштву ће доћи до прерасподеле богатства; неки чланови друштва ће бити богатији, неки сиромашнији, неки ће имати више посла, неки мање, а неки ће постати незапослени.

Самим тим, поставља се логично питање: која је оптимална количина новца у систему? Одговор на то питање је веома једноставан и састоји се од само две речи – постојећа количина. Количина новца се не сме ни повећавати ни смањивати, што значи да колико год тренутно новца било у систему – толико новца треба и да остане у систему.

Сваки појединац, као и сви појединци заједно, могу у потпуности искористити све предности које им доноси индиректна размена добара и новац, без обзира да ли је укупна количина новца велика или мала. Или, како то сјајно објашњава Мизес:

“Постојећа количина новца у привредном систему је увек довољна да свима обезбеди све оно што новац стварно чини и што стварно може да учини.”

Дакле, нема никакве недоумице у погледу Мизесовог становишта у погледу монетарне експанзије. Он је био против сваког вештачког повећања количине новца у оптицају, без обзира да ли то чинила директно држава, централна банка, или банке путем механизма “делимичних банкарских резерви”. За Мизеса је новчана инфлација само метод који државним властима, централној банци или банкама, омогућује да одузму богатство политички беспомоћном делу становништва.

Мизес: “Кратковиди економски посматрачи могу видети само краткорочне ефекте инфлационе политике, али никада не виде праве ефекте, тј. да се инфлацијом никада не може повећати производња, већ само обогатити појединци и мање групе, а све на рачун свих осталих. Најкобнија грешка свих кратковидих економских посматрача је у томе што они занемарују секундарне ефекте инфлације, а то су – разарање капитала и погрешне инвестиције.”

Повећање количине новца и друштвена корисност

Мизес, као што смо већ рекли, по питању вредности прихвата Менгерово учење и сасвим јасно каже да се економска вредност не може измерити, тј. – да је економска вредност увек ствар субјективне процене.

Ако је то тако, ако је све ствар субјективне процене вредности, и ако нема објективне мере за субјективну вредност, онда не постоји ни начин за упоређивање субјективне вредности између појединаца. Појединац може да упоређује и рангира своје субјективне вредности, али их не може измерити. Ако не можемо измерити своје вредности, онда је јасно да их не можемо измерити ни код других.

За разлику од свих других економских школа које заговарају постојање, од државе независне, централне банке, којој се даје монополистички положај у погледу вођења монетарне политике, Аустријска школа економије нам говори да насилна државна интервенција у сфери: новца, банкарства и монополистичког положаја централне банке – само умањује људске слободе и њихову имовину.

Свака инфлација, кад-тад, мора доћи на наплату у облику: економске кризе, разореног капитала, промашених инвестиција, деформисаног ценовног система, изгубљених штедних улога, банкрота банака, паралисаног финансијског система, банкрота огромног броја предузећа, разорених пензијских и свих других фондова, огромне незапослености, страховитог пада животног стандарда итд. На слици: Исплаћивање плата радницима у Вајмарској Немачкој 1923. год.

Главни разлог због кога су државне власти и њена бирократија увек против политике стабилног новца, као и за својевремено укидање златног стандарда и конфискацију злата, је тај што им политика стабилног новца не дозвољава даље штампање новца. Свако помињање стабилног новца је увек критиковано од оних који живе од инфлације, тј. на рачун свих оних који стварно раде и стварају.

Ако једно друштво жели да изађе из привредног хаоса, први и основни задатак је – спречавање инфлације. Све док се државна власт и њене бирократске институције не зауставе у свом бесомучном послу повећавања количине новца у оптицају – никакав привредни опоравак није могућ. У том погледу је свакако најважније да се једном за свагда раскрсти са примитивним веровањем да државна власт и банке, креирањем новца ни из чега, могу оживети економију, запослити нову радну снагу и обезбедити привредни раст. Или како то сјајно каже Мизес:

“Кратковиди економски посматрачи могу видети само краткорочне ефекте инфлационе политике, али никада не виде праве ефекте, тј. да се инфлацијом никада не може повећати производња, већ само обогатити појединци и мање групе, а све на рачун свих осталих. Најкобнија грешка свих кратковидих економских посматрача је у томе што они занемарују секундарне ефекте инфлације, а то су – разарање капитала и погрешне инвестиције.”

Свака инфлација је штетна, али морамо рећи да не постоји начин за идентификовање прецизног броја нето добитника или губитника. Прецизан број је немогуће утврдити, али се са сигурношћу може рећи да би већина људи била у губитку. Са малим променама у количини новца у оптицају тешко је у потпуности уочити процес смањења куповне моћи новца, али је то веома лако уочити у условима хиперинфлације јер тада губици постају више него очигледни.

На слици: Деца се играју са безвредним новцем у Вајмарској Немачкој 1923. год.

Ако државна власт изгуби компас у погледу монетарне експанзије, онда се на тај начин друштво присиљава на повратак на систем трампе, а самим тим читаво друштво постаје сиромашније јер је систем трампе далеко неефикаснији систем у односу на систем са стабилним новцем.

Није тешко схватити да повећање количине тржишно верификованих производа и услуга доноси корист члановима једног друштва, тј. да повећава степен задовољења њихових жеља. Што већа размена производа – то веће богатство једног друштва. Што већа понуда разноврсних производа – то већи избор за сваког појединца. Другим речима речено, једно друштво остварује привредни раст тако што са истом количином новца задовољава више својих потреба и има већи избор роба.

Супротно томе, са повећањем количине новца у оптицају нити се повећава степен задовољења чланова једног друштва, нити се повећава избор роба. Са повећањем количине новца, избор ће се повећати само за прве примаоце новца, а за све остале чланове друштва избор ће се смањити. Што већа монетарна експанзија – то драстичније смањење избора за велику већину чланова друштва.

То је уједно и аргумент који јасно указује на штетно дејство фалсификованог новца. Фалсификатори новца, помоћу фалсификованог новца, извлаче двоструку корист:

1) креирају лажни новац којим купују реалне производе, и

2) остварују додатну корист као “ први примаоци новца”.

У својој суштини, закон против фалсификовања новца је ништа друго до државни инструмент чији је основни циљ – очување ексклузивног права на фалсификовање новца. Исто тако, ако знамо и да су скоро све светске валуте, више или мање, такође без покрића, онда су, у таквом систему, државне власти само чланови једног огромног међународног картела фалсификатора новца.

Фалсификовани новац

Ако фалсификаторе новца посматрамо као “прве примаоце новца”, онда је јасно да они својим лажним новцем купују производе и услуге по ценама које су се формирале у односу на “стару” количину новца у оптицају, и да на тај начин максимизују своју корист.

Није потребно посебно наглашавати чињеницу да би убацивање фалсификованог новца у систем довело до редистрибуције богатства међу члановима једног друштва, али то не би била најштетнија последица – много већи проблем би био погубан утицај фалсификованог новца на привредну структуру.

Фалсификовани новац би пореметио ценовни систем, тј. тржишним учесницима би послао погрешне сигнале у погледу реалне тражње. Ако би фалсификовани новац остао непримећен, онда би он трајно пореметио ценовни систем, а све цене, било да се ради о ценама производа, радне снаге или осталих привредних ресурса – би се, пре или касније, прилагодиле тој новој, увећаној, новчаној маси. Повећана новчана маса би смањила куповну моћ новчане јединице, што значи да би негативне последице осетио скоро сваки члан друштва.

Фалсификовани новац би погрешно усмеравао расположиви капитал и на тај начин креирао boom & bust циклусе. Фалсификовани новац би предузетнике навео на погрешан закључак да је повећана тражња резултат повећане реалне куповне моћи становништва, а ако би тај лажни новац доспео у банкарски систем онда би он на вештачки начин обарао каматне стопе и на тај начин обмануо све инвеститоре јер би их навео на закључак да је тај “нови расположиви новац” резултат нечије штедње. Инвеститори би неминовно закључили да су се остали чланови друштва добровољно одрекли садашње потрошње зарад веће потрошње у будућности, и са таквим погрешним уверењем би ушли у процес инвестирања.

Али, у стварности свега тога нема: нема повећане реалне тражње, нема уштеђеног новца, нема добровољног одрицања од садашње потрошње зарад веће будуће потрошње, нема робног покрића за фалсификовани новац, а уместо свега тога имамо само – фалсификовани шарени папир који разара постојећи капитал и ствара услове за будући неизбежни хаос.

Инвеститори би кренули са новим пројектима, али највећи део тих пројеката никада не би био завршен јер би се показало да се њихова целокупна рачуница заснивала на фалсификованим информацијама у погледу стварне тражње. Резултат свега тога је – bust, тј. оно што називамо економском кризом.

Више је него јасно да је проблем фалсификовања новца – проблем редистрибуције богатства путем преваре јер фалсификатори на тржиште не излазе са производима и услугама, већ само са зналачки одштампаним шареним папиром. Новац без покрића у роби никако не може бити од користи за једно друштво, па макар он био усмерен и у производне сврхе.

Фалсификовани новац је изузетно штетан и зато свака држава доноси законе којима се прописују казне за починиоце тог кривичног дела. Када се уоче фалсификоване новчанице, држава их одузима без обзира да ли ће се против власника покренути кривични поступак или не. Без обзира да ли смо новчанице фалсификовали или смо само жртве преваре, све фалсификоване новчанице које се нађу у нашем поседу биће заплењене, што значи да наше незнање или евентуална незаинтересованост није оправдање пред законом.

Дакле, све је јасно, са свиме се можемо сложити и у потпуности разумети разлоге због којих закон прописује санкције и за фалсификаторе и за дистрибутере лажног новца. Све можемо разумети, али једно не: зашто онда дражава ради то исто?

На страну сада “закон” и “легалност”, новац није правна већ економска категорија, а са економске стране посматрано – свако државно повећање новчане масе је ништа друго до фалсификовање новца. Нема разлике између једног или другог фалсификованог новца. Без обзира да ли је фалсификовани новац у систем доспео као последица нечијег самовољног чина или уз знање и одобрење власти, погубне последице ће бити исте – неки појединци или групе ће бити добитници, а сви други губитници.

Свака инфлација, кад-тад, мора доћи на наплату у облику: економске кризе, разореног капитала, промашених инвестиција, деформисаног ценовног система, изгубљених штедних улога, банкрота банака, паралисаног финансијског система, банкрота огромног броја предузећа, разорених пензијских и свих других фондова, огромне незапослености, страховитог пада животног стандарда итд. Најкраће речено, свака инфлација се увек мора завршити потпуним привредним хаосом, а што већа инфлација – утолико већи хаос.

У својој суштини, закон против фалсификовања новца је ништа друго до државни инструмент чији је основни циљ – очување ексклузивног права на фалсификовање новца. Исто тако, ако знамо и да су скоро све светске валуте, више или мање, такође без покрића, онда су, у таквом систему, државне власти само чланови једног огромног међународног картела фалсификатора новца.

Новац је и срце и крвоток сваког економског система. Било каква грешка у сфери монетарне политике увек ће проузроковати проблеме у целокупном привредном систему. Што лошија монетарна политика – то катастрофалније последице за привредни систем.

Монетарна политика

У слободном тржишном систему цене се формирају путем два основна економска закона: 1) закона понуде и тражње, и 2) система лицитације у којем побеђује онај који понуди више (high bid wins). Ако се, из било ког разлога, одступи од ова два основна закона, онда то значи да слободног тржишта више нема. Све ово би морало важити и за монетарну теорију и за монетарну политику.

Новац је и срце и крвоток сваког економског система. Било каква грешка у сфери монетарне политике увек ће проузроковати проблеме у целокупном привредном систему. Што лошија монетарна политика – то катастрофалније последице за привредни систем.

Мизесова теорија новца нам говори да новац није оно што нам држава говори да он јесте, а ту државну теорију новца он назива “номиналистичком теоријом новца”. По тој теорији, новац је само номинална количина вредности и “нешто” што је утврђено законом.

Шта год државне власти радиле у погледу утицања на куповну моћ новца, све то ће увек искључиво зависити од субјективне процене неколико привилегованих људи на власти. Без обзира шта о томе говориле власти и режимски економисти, свако повећање новчане масе је ништа друго до – фаворизовање неких појединаца и група, а све на рачун слабијих појединаца и група. Ма колико пута државне власти рекле супротно, нови новац не доприноси ни “општем просперитету” ни “јавном интересу”, већ само богаћењу појединаца и привилегованих група.

Бернанке: “Влада САД-а поседује технологију, штампарију новца (или, данас, њен електронски еквивалент), која јој омогућава да произведе долара колико год пожели, и то, практично, без икаквих трошкова.”

Некада се улога државе по питању монетарне политике завршавала на томе што је контролисала процес ковања новца, како би се обезбедило снабдевање тржишта новцем који би био прихваћен од свих и у кога би сви могли имати пуно поверење. Данас, нажалост, држава контролише све, а “општеприхваћеност новца” и “ поверење у новац” држава обезбеђује путем силе или под претњом употребе силе.

Иако је питање монетарне политике питање куповне моћи новца, у “модерној економији” то је питање замаскирано на веома перфидан начин како би се од јавности прикрила његова права природа. Компликовани механизам новца и кредитног система је упакован у тамну хартију нејасних речи и конфузије, а уместо знања и објашњења – јавности се увек нуде само кодиране фразе које, често, не разумеју чак ни они који их у јавност пласирају.

Да бисмо што боље схватили сву трагедију данашњег “савременог света”, “науке” и “модерне економије”, најбоље је да цитирамо речи председника најмоћније светске финансијске установе, председника ФЕД-а – Бена Бернанке-а:

“Влада САД-а поседује технологију, штампарију новца (или, данас, њен електронски еквивалент), која јој омогућава да произведе долара колико год пожели, и то, практично, без икаквих трошкова.”[5]

Шта сад рећи? Којим речима ово назвати? Са једне стране имамо Мизеса, економског генија, који је на тему новца написао неколико хиљада страница и објаснио скоро све што се може објаснити, а онда, пуних сто година од објављивања Мизесове Теорије новца и кредита (1912), читамо и слушамо овакве и сличне лудости које пишу и изговарају домаћи и страни економски “експерти”, “професори”, “доктори”, “магистри” и “успешни бизнисмени”, који на новац гледају само као на техничко питање штампања новца, или креирање његовог електронског еквивалента у облику битова и бајтова. Иако данашњи новац више није ни злато, ни било која друга роба, они и даље говоре о “производњи новца” и “трошковима производње новца”. За све оне који се не баве економијом, можемо само додатно рећи да се на нашим и светским универзитетима не учи Мизесова економија, већ марксизам и кејнзијанизам, тј. илузионизам који нам је на најотворенији и најједноставнији могући начин изложио Бернанке.

Права грађанска власт не би смела имати никакву улогу у погледу одређивања количине новца у оптицају. Једина права монетарна политика је политика константне новчане масе. Једина права монетарна политика је политика повратка на здрав и стабилан новац. Свака друга монетарна политика је – антимонетарна и антиекономска политика.

Узгред, можемо одговорити и на оно што се код нас често може чути, да се Мизес назива “монетаристом.” Са једне стране, ако се зна да је Мизес највећи део свог живота посветио том проблему и о новцу написао неколико хиљада страница и одржао неколико стотина предавања, логично је да можемо рећи да је Мизес био највећи монетариста свих времена. Али, ако то исто  посматрамо са друге стране и узмемо у обзир шта је основни закључак свега онога о чему је Мизес писао и говорио, онда се пре може рећи да је Мизес био највећи антимонетариста свих времена. Све оно што је Мизес написао о монетарној економији може се свести на то да права грађанска власт не би смела имати никакву улогу у погледу одређивања количине новца у оптицају. Једина права монетарна политика је политика константне новчане масе. Једина права монетарна политика је политика повратка на здрав и стабилан новац. Свака друга монетарна политика је – антимонетарна и антиекономска политика.

Први корак ка стварању система у коме би владали тржишни закони, морао би бити – безусловно одбацивање сваке додатне инфлације. Укупна количина новца, без обзира како се он формално звао и каква све “законска обележја” имао, се не би смела даље повећавати. Нико не сме повећавати новчану масу, а то се односи како на државу, тако и на централну емисиону банку, банке, или било коју државну или парадржавну институцију.

Први корак ка стварању система у коме би владали тржишни закони, морао би бити – безусловно одбацивање сваке додатне инфлације. Укупна количина новца, без обзира како се он формално звао и каква све “законска обележја” имао, се не би смела даље повећавати. Нико не сме повећавати новчану масу, а то се односи како на државу, тако и на централну емисиону банку, банке, или било коју државну или парадржавну институцију.

Дакле, за Мизеса не постоји никаква “државна монетарна политика”. Ако држава жели да буде добра држава, онда треба само да обезбеди: стабилан новац, спровођење уговора и да спречи насиље. Или, како је то у једној својој књизи Мизес написао: “Улога државе је да чува мир, слободу и имовину.”[6]

Инструменти монетарне политике

Најважнији инструмент који државна власт има на располагању у вођењу монетарне политике је – избор новца.

Ако држава има “метални стандард”, онда је једина мера монетарне политике коју држава има на распогању – замена једног новца другим новцем. Другим речима речено, метални стандард држави избија из руку могућност манипулације у погледу понуде новца, тј. онемогућава државне власти да на вештачки начин мењају куповну моћ новца.

Наравно, све је супротно када се легализује новац без покрића (fiat money) и кредитни новац. Тада је држава у могућности да утиче на вредност новца тако што ће повећавати (или смањивати) количину новца у оптицају. Сасвим је јасно да је то изузетно суров начин мешања државе у привредни систем, а последице вештачког мењања вредности новца су увек катастрофалне.

Мизес није бранио чак ни “традиционални златни стандард” јер је био потпуно убеђен да га ниједна државна власт не би могла спровести. Најједноставније речено, за Мизеса је неприхватљиво да држава има било какву улогу, било у креирању новца, било у уништењу новца. Управо се због тога Мизес залагао за слободно банкарство јер није веровао да би било која државна власт могла спровести 100%-не банкарске резерве.

Осим Аустријске школе економије, која на најјаснији и најотворенији могући начин ствари назива правим именом, све остале економске школе затварају очи пред чињеницама и заговарају постојање централних банака као “независних институција” неопходних за очување: економског развоја, стабилности цена и усмеравања тржишних процеса. По њиховом мишљењу, једна отуђена група законом заштићених бирократа, која никоме не одговара за своја недела, је најбољи начин за одређивање “оптималне” количине новца у оптицају. По тим истим економским школама, монетарну политику ће најбоље водити један “бирократски централни комитет”, који нити коме одговара, нити сноси било какве последице за вођење своје катастрофалне политике.

Ако желите да уништите једну државу, прво што треба да урадите је да уништите њен новац. И супротно томе – ако желите да одбраните једну државу, онда морате одбранити њен новац.

Прва линија одбране сваке државе мора бити одбрана здравог и стабилног новца.

Кад умре новац

Ако желите да уништите једну државу, прво што треба да урадите је да уништите њен новац. И супротно томе – ако желите да одбраните једну државу, онда морате одбранити њен новац. Прва линија одбране сваке државе мора бити одбрана здравог и стабилног новца.

Савремени свет је заснован на систему поделе рада и изузетно комплексном ценовном систему, а њих не може бити без стабилног новца. Хиперинфлација би уништила и ценовни систем и систем поделе рада, а онда би уследио такав привредни колапс кога, нажалост, још многи нису свесни. И зато Gary North каже: “Кад умре новац – онда умиру у људи”.

Мађарска инфлаторна новчаница од квинтилион пенга из 1946. године.

Ако већ говоримо о хиперинфлацији, а куриозитета ради, онда можемо поменути и светског инфлацијског рекордера – Мађарску и њену централну банку, која је 1946. године издала новчаницу са номиналном вредношћу од 100 трилиона пенго-а (100.000.000.000.000.000.000).[7] Од краја 1945. године до августа 1946. године, када је пенго замењен форинтом, дошло је до толике инфлације да је једна новоуведена форинта заменила чак 40 квадрилијарди пенга  (40.000.000.000.000.000.000.000.000.000). На врхунцу инфлационистичког лудила, количина новца се дуплирала сваких 15 сати.

Југословенска инфлаторна новчаница од 500 милијарди динара из 1945. године

Зимбабве је имао новчаницу са номиналном вредношћу од 100 билиона (100.000.000.000.000) зимбабвеанских долара, а количина новца се дуплирала сваких 25 сати.

Упркос свим напорима, Југославија није успела да обори мађарски рекорд, тако да се на листи рекордера налази тек на трећем месту, са дуплирањем количине новца за 34 сата, а највећа новчаница је имала номиналну вредност од 500 милијарди динара (500.000.000.000).

Из више разлога, посебно је интересантна хиперинфлација у Вајмарској Немачкој 1923. године. Иако су британски шилинг, француски франак и италијанска лира у 1913. години вредели приближно исто као и немачка марка, само десет година касније за сваку од тих валута могло се добити чак билион (1.000.000.000.000) немачких марака, а највећа новчаница коју је издала тадашња Reichsbank-a имала је номиналну вредност од 100 билиона марака (100.000.000.000.000).

Немачка је у то време била рурална земља у којој је око 70% становништва живело у селима и мањим градовима. Поређења ради, иако је тада Немачка имала око 60 милиона становника, само је највећи град (Берлин) имао два милиона становника, а ниједан други град није имао више од 600.000 становника.

Степен специјализације и урбанизације тадашње Немачке, у односу на степен специјализације данашње Америке и других “савремених држава”, био је минималан. Систем снабдевања градског становништва је био једноставан, сеоско становништво је било равномерно распоређено, а све то заједно је значило да се тадашње становништво далеко лакше могло вратити на систем трампе, а самим тим и да се далеко лакше могла избећи масовна глад и помор становништва.

За разлику од Вајмарске Немачке, данашњи “модерни свет” је устројен на илузионистичким социјалистичким принципима, тј. на принципима који су у сукобу са логиком и економским законима. За разлику од некадашњих времена када су се градови повећавали на природан начин, тј. због повећане тражње за индустријском радном снагом – у данашњим “модерним” градовима реално запосленог становништва скоро да и нема. Читав систем је постављен на марксистичко-кејнзијанском концепту који нити прави разлику између реалних и измишљених радних места, нити рачуна са чињеницом да неограничених привредних ресурса нема.

Шта то значи? То значи да када би се некадашња хиперинфлација поновила данас – велики део становништва се више не би ни могао вратити на систем трампе јер не производи ништа што би се у систему трампе могло разменити. Огромни градови, или како то данашњи комунисти кажу “богати градови”, преко ноћи би постали сиротињски градови. Данашњи гигантски градови, градови са по десет, петнаест или чак двадесет милиона становника, постали би аветињски градови. Чак и по оптимистичком сценарију, чак и ако систем снабдевања не би био потпуно паралисан, био би барем значајно отежан, а и то би било сасвим довољно да се данашњи “богати градови” претворе у царство криминала и незапослености.

За разлику од некадашњих времена када су се градови повећавали на природан начин, тј. због повећане тражње за индустријском радном снагом – у данашњим “модерним” градовима реално запосленог становништва скоро да и нема. Читав систем је постављен на марксистичко-кејнзијанском концепту који нити прави разлику између реалних и измишљених радних места, нити рачуна са чињеницом да неограничених привредних ресурса нема.

Дакле, због свих наведених разлога, сви би морали бити свесни тога да до хиперинфлације не сме доћи, а то значи да се данашњи дугови никада не могу монетизовати. Ако нема монетизације, онда је алтернатива – економска депресија, али не обична депресија већ највећа депресија у историји човечанства.

Ако се посматрају постојеће алтернативе и њихове последице, можемо поставити питање: у чему је онда разлика између хиперинфлације и “хипердефлације”? У погледу краткорочних последица – разлике скоро да и нема јер ће оне и у једном и у другом случају бити катастрофалне, а једина суштинска разлика је у томе што би се са “депресионом опцијом” барем сачувао новац (новчани систем), тј. сачувао би се основни услов за успоставу неког новог, будућег, ценовног система, и успоставу неке нове, будуће, поделе рада, што значи да би барем остала нада да се свет може вратити разуму и истинској слободи.

Са друге стране, “хиперинфлациона опција” би потпуно разорила: новац, новчани систем, ценовни систем и поделу рада; настао би потпуни хаос, ратови, грађански ратови и депопулација становништва, а коначни резултат би био – испуњење Марксове жеље и стварање светског комунистичког царства или, алтернативно, неколико регионалних комунистичких царстава.

Мизес: “На инфлационизам не смемо гледати као на неки изоловани феномен. Инфлационизам је само део једног укупног система који проистиче из политичко-економских и социолошко-филозофских идеја нашег времена. Исто као што је политика стабилног новца и златног стандарда ишла руку под руку са либерализмом, слободном трговином, капитализмом и миром – тако је и инфлационизам саставни део империјализма, милитаризма, протекционизма, статизма и социјализма.”

Најкраће речено, прелазак из света илузионизма у свет реалности никако не може бити једноставан, јер када једном дође до вештачки измењене привредне структуре, онда лаког решења нема. За све оне који свет посматрају кроз ружичасте наочаре и говоре о садашњој кризи као о неком пролазном феномену, као и за оне који на монетарну економију гледају само као на један елегантан начин за редистрибуцију богатства, а да све остало у систему остаје непромењено – за њих само можемо рећи да не знају шта говоре. У великој су заблуди сви они који мисле да се новцем могу играти, а да се, касније, на систем стабилног новца увек могу лако вратити. О тој заблуди “лаког враћања на здрав новац” Мизес каже следеће:

“Велика је грешка веровати да се до здравог монетарног система може доћи без коренитих промена у економској политици. Прво и најважније, потребно је одрећи се свих инфлационистичких заблуда. То одрицање не може опстати ако није праћено потпуним раскидом са идејама империјализма, милитаризма, протекционизма, статизма и социјализма.”[8]

А затим, на сличан начин и уз сличне аргументе, то додатно повезује са правим узроцима инфлационизма:

“На инфлационизам не смемо гледати као на неки изоловани феномен. Инфлационизам је само део једног укупног система који проистиче из политичко-економских и социолошко-филозофских идеја нашег времена. Исто као што је политика стабилног новца и златног стандарда ишла руку под руку са либерализмом, слободном трговином, капитализмом и миром – тако је и инфлационизам саставни део империјализма, милитаризма, протекционизма, статизма и социјализма.”

Закључак

Са разарањем здравог новчаног система и увођењем “папирног стандарда”, државне власти су оствариле стари алхемичарски сан да се од нечега скоро потпуно безвредног може направити нешто вредно, тј. нешто што има своју куповну моћ. Веровање у политику “јефтиног новца” је ништа друго до веровање у алхемичарско чудо да се у систем може убацити шарени папир (или битови и бајтови), а да се он, путем неке магије, онда може претворити у хлеб, млеко или неки други реални производ.

Инфлација није последица слободног тржишта нити има икакве везе са слободним тржиштем и тржишном економијом. Инфлација није дело неке више силе нити је нека природна непогода која долази и пролази сама од себе. Инфлација је нешто сасвим друго – инфлација је увек унапред осмишљена и намерно спровођена политика.

У нормалном друштвеном систему, у систему правих грађанских слобода и истински слободних људи – нико се не би ни усудио да заговара алхемичарску идеју о “јефтином новцу” јер би га слободни људи извргли руглу. Међутим, након систематског вишедеценијског испирања мозгова путем државних инструмената за испирање мозгова као што су: државно образовање, државна наука, државна култура и државна средства информисања – постало је све могуће, па чак и то да се инфлационизам народу представља као: “начин за повећање друштвеног богатства”, “неопходан услов привредног развоја”, “најуспешнији начин борбе против економске кризе”,  “начин за смањење незапослености”, или, веровали или не, као “инвестирање у будућност.”

Први корак у борби против садашње економске кризе, као и у борби против спречавања свих будућих економских криза, мора бити – освешћивање. Све док јавно мњење не изађе из стања колективне марксистичко-кејнзијанске хипнозе, истинске борбе против економске и друштвене кризе не може бити. Тек када друштво престане да верује у бајке, чуда, илузије и магију – тек тада ће се створити услови за праву борбу и привредни опоравак.

Радивоје Огњановић: “Први корак у борби против садашње економске кризе, као и у борби против спречавања свих будућих економских криза, мора бити – освешћивање. Све док јавно мњење не изађе из стања колективне марксистичко-кејнзијанске хипнозе, истинске борбе против економске и друштвене кризе не може бити. Тек када друштво престане да верује у бајке, чуда, илузије и магију – тек тада ће се створити услови за праву борбу и привредни опоравак.”

Упутнице:

[2] Gary North: “Mises on Money”

[3] Murray N. Rothbard: “Economic Controversies”

[4] Ludwig von Mises: “Human Action”

[5] http://www.federalreserve.gov/boarddocs/speeches/2002/20021121/default.htm

[6] Ludwig von Mises: “Liberalismus”

[7] U sredstvima informisanja se često mogu naći pogrešni prevodi naziva velikih brojeva. Ono što je na američkom-engleskom jedan bilion, to je na srpskom jedna milijarda. Ono što je kod njih jedan trilion, to je kod nas jedan bilion. I tako redom: kvadrilion=bilijarda, kvintilion=trilion, sekstilion=trilijarda, septilion=kvadrilion, oktilion=kvadrilijarda, nonilion=kvintilion itd.

[8] Ludwig von Mises: “The Causes of the Economic Crisis”

Побуна гладних

Паралелно са ставом синдиката огласила се и Комунистичка партија Грчке својим прогласом који позива на рушење садашне владе у Грчкој али и друштвеног капиталистичког система. Позив комуниста гласи:

”Важно је збацити класу која је на власти јер у том случају можемо говорити не само о народној влади већ о народној власти. Сви предлози који се тичу јуначких и борбених преговора, а који се износе данас, не воде никуда осим у зачарани круг. Важно је да људи узму у своје руке економију земље, наиме средства за производњу, монополе и бизнисе. Свако друго решење дало би превише слободе буржоаском политичком поретку. Нема више погађања. Чак и ако нам отпишу 100% дуга, то ће бити плаћено из џепова народа, народ ће то вратити својим знојем и трудом и мукама. Нема другог решења. Врло бисмо радо да постоји компромисно решење, али у овом га тренутку нема и решење мора бити радикално”

На мети порески дужници?

На затегнуту ситуацију долива се “уље на ватру” што може проузроковати озбиљно социјално, политичко и градјанско насиље у Грчкој. Министар финансија Евангелос Венизелос упутио се у Брисел без потпуног договора након дугог разговора с челницима три грчке колационе партије. Влада није успела да се усагласи око смањења пензија. Министар Венизелос каже:

”Финансијско преживљавање земље идућих година зависи од новог програма… Време је да сви преузму одговорност”.

Влада се ухватила у коштац и са корупцијом и утајом пореза. Тим је договором уклоњена посљедња препрека за “одржавање” најмање 130 милијарди евра помоћи од Европске централне банке, Међународног монетарног фонда и Европске комисије. Министарство финансија Грчке објавило је попис 4.000 највећих дужника држави, који заједно дугују порезницима 15 милијарди евра! „Хит” ове листе је мајстор изврдавања закона Никос Касиматис који је од државе извукао чак 952 милиона евра. На листи корумпираних уз утају и прање новца налазе се и полиитчари. Представници суда у Атини саопштили су да су тужилац и истражни судија одлучили да заплене резиденцију бившег грчког министра одбране Акиса Цохацопулоса пре његовог суђења. Кохакопулос је, такође, под истрагом за прање новца у вези с једним уговором о једној грчкој подморници.

Пакет болних мера

Премијер Пападемос уважио је ставове и лидера Нове демократије Антониса Самараса који се супротставио плану да пензије буду ниже од 300 евра. Подршку за такав став Самарас је добио и од лидера крајње деснице ЛАОС-а Гиоргоса Каратзафериса као и од бившег премијера и шефа ПАСОК Јоргоса Папандреуа. Став владе је да се на пензијама уштеди око 300 милиона евра, али да се избегне 15 одсто смањења пензија. Радна група “тројке” тражила је смањење пензионог фонда за 635 миллиона евра.

Документ владе Грчке који је усвојен под притиском ЕУ, ЕЦБ и ММФ, а који ће бити повод социјалног бунта, предвиђа уштеде од три милијарде евра ове године и још 10 милијарди до 2015. године. Минималне плате које сада износе око 750 евра треба да буду смањене 22 одсто а запосленима испод 25 година биће плате смањење за додатних 10 одсто због запошљавања младих који су највећи “резервоар” радне снаге у Грчкој и чине око 40 одсто незапослених. Докуменат предвиђа и укидање сталног радног односа у јавним предузећима и државним банкама. Нема повећавања плата све док стопа незапослености са 19 одсто не падне на 10 одсто. Смањује се и фонд социјалне заштите за око два одсто доприноса који плаћа послодавац, па ће и ова мера бити предмет синдкалног револта. Колективни уговори код послодаваца биће ограничени на три године а тек онда ће моћи да се разговара са послодавцима о повећању плате.

Никос Арванитес: "Документ владе Грчке који је усвојен под притиском ЕУ, ЕЦБ и ММФ, а који ће бити повод социјалног бунта, предвиђа уштеде од три милијарде евра ове године и још 10 милијарди до 2015. године. Минималне плате које сада износе око 750 евра треба да буду смањене 22 одсто а запосленима испод 25 година биће плате смањење за додатних 10 одсто због запошљавања младих који су највећи “резервоар” радне снаге у Грчкој и чине око 40 одсто незапослених. Докуменат предвиђа и укидање сталног радног односа у јавним предузећима и државним банкама. Нема повећавања плата све док стопа незапослености са 19 одсто не падне на 10 одсто. Смањује се и фонд социјалне заштите за око два одсто доприноса који плаћа послодавац, па ће и ова мера бити предмет синдкалног револта. Колективни уговори код послодаваца биће ограничени на три године а тек онда ће моћи да се разговара са послодавцима о повећању плате." На слици: Олимпијска церемонија у Атини 2004. године, када се скоро нико није озбиљно бринуо што је Грчка први пут остварила рекордни дефицит у ЕУ.

Изворник текста: Балкан магазин

]]> http://www.slobodanjovanovic.org/2012/02/10/nikos-arvanites-grckoj-preti-socijalni-bunt/feed/ 0 http://www.slobodanjovanovic.org/2012/02/10/nikos-arvanites-grckoj-preti-socijalni-bunt/ http://feedproxy.google.com/~r/fondsj/~3/5M0uNK0UDB8/ http://www.slobodanjovanovic.org/2012/02/10/ljiljana-smajlovic-otpor-jedna-karijera/#comments Fri, 10 Feb 2012 12:28:04 +0000 Уредништво http://www.slobodanjovanovic.org/?p=38555 Јавност у Србији једва да је обавештена да се чак пет српских држављана налази на листи од 44 особе против којих су египатске власти ових дана подигле оптужницу због нелегалног финансирања невладиних организација у којим су запослени и оснивања огранака међународних организација у Египту без одобрења египатских власти, “истраживања података за слање у САД” и подршке египатским кандидатима и странкама “у служби страних интереса”.

Љиљана Смајловић: "Јавност у Србији једва да је обавештена да се чак пет српских држављана налази на листи од 44 особе против којих су египатске власти ових дана подигле оптужницу због нелегалног финансирања невладиних организација у којим су запослени и оснивања огранака међународних организација у Египту без одобрења египатских власти, `истраживања података за слање у САД` и подршке египатским кандидатима и странкама `у служби страних интереса`." Фото: web016.rs

Неуобичајена српска дискреција у погледу идентитета ових људи изгледа има неке везе са тим што наши оптуженици, али амерички намештеници, заправо и не желе никакав домаћи публицитет за своје проблеме. У Србији нису објављени ни фонетски транскрипти имена српских грађана преузетих из каирског Ал Ахрама, који се могу наћи на веб страницама Ал Џезире. Оптуженици желе да сачувају своју анонимност: знају, ваљда, да су само колатерална штета и да публицитет не би помогао њиховим међународним каријерама нити им код куће прибавио ореол бораца за демократију. Права мета египатских власти ионако су америчке организације у којим наши грађани раде, односно оних 19 Американаца с оптужнице који организују и финансирају “продемократске” групе у Египту. Оно што српске власти евентуално чине за српске грађане с египатске оптужнице обавијено је велом тајне, а српска штампа и јавност не захтевају да се тај вео скине.

“Шлаг на каирској торти” и разлог истинског америчког беса је то што је један од оптужених Американаца Сем Лахуд (који се заједно с још четворицом сународњака у страху од хапшења склонио у зграду америчке амбасаде у Каиру), син Реја Лахуда, секретара за транспорт у Обаминој администрацији. Сем Лахуд је вођа локалног огранка ИРИ-ја (International Republican Institute), међународног института Републиканске странке, који се, као и НДИ (National Democratic Institute) и “Фридом хаус” (Freedom House), професионално баве “ширењем демократије” у кризним подручјима. Локални службеници све три организације, као и немачког “Конрад Аденауер Стифтунга” (такође добро познатог и активног института на Балкану), налазе се на египатској оптужници. Друштво им на листи оптужених за кривична дела која миришу на антидржавну активност и шпијунажу, мада се ти термини изгледа не користе, праве још три америчка и два египатска службеника извесног Међународног центра за новинаре, чији је посао да распоређује америчке паре намењене јачању амерички схваћене независности медија у Египту.

На шта све ово подсећа Србе? Оно што се последњих деценија дешавало на Балкану има везе с арапским пролећем само утолико што их повезује свеприсутна америчка рука. Српски “Отпор”, организација која је послужила као еталон за сличне групе у другим кризним подручјима, сада је у глобалној свести нераскидиво повезан с америчким финансијерима, иако не само што није почео с америчким парама, него се ни на који начин у старту није ни угледао на амерички пример. Заправо би се могло рећи да су Американци на неки начин “киднаповали” тај српски бренд, као и читав историјат домаћег жилавог културног и политичког отпора Слободану Милошевићу, свакако уз малу помоћ људи попут Срђе Поповића, који су пристали да после рушења Милошевића бренд комерцијализују и интернационализују.

Стејт департмент вели да оптужницу на сто страна још није успео да преведе на енглески и темељито проучи, али америчка штампа бележи бес и огорчење америчких званичника који кажу да се “ауторитарним режимима” никад и нигде нису допадали амерички напори на “ширењу демократије”, па се ипак никада нити једна влада осим египатске није усудила да због тога изводи америчке грађане пред суд.

Египатске власти не уживају неподељену подршку својих грађана, али се чини да у бацању ове рукавице Американцима имају симпатије домаће јавности. Пронела се информација да су код оптужених пронађене мапе Египта подељеног у четири дела, што је пробудило сећање на начин на који су велике западне силе у прошлости решавале проблеме на Блиском истоку. Реска америчка упозорења о томе да ће Египат због ове провокације можда да изгуби милијарду и по долара америчке војне помоћи, па и критике самог Барака Обаме, египатски је премијер Кемал ал Ганзури кратко прокоментарисао речима да “Египат неће да клекне”.

На шта све ово подсећа Србе? Оно што се последњих деценија дешавало на Балкану има везе с арапским пролећем само утолико што их повезује свеприсутна америчка рука. Српски “Отпор”, организација која је послужила као еталон за сличне групе у другим кризним подручјима, сада је у глобалној свести нераскидиво повезан с америчким финансијерима, иако не само што није почео с америчким парама, него се ни на који начин у старту није ни угледао на амерички пример. Заправо би се могло рећи да су Американци на неки начин “киднаповали” тај српски бренд, као и читав историјат домаћег жилавог културног и политичког отпора Слободану Милошевићу, свакако уз малу помоћ људи попут Срђе Поповића, који су пристали да после рушења Милошевића бренд комерцијализују и интернационализују. “Отпор” је настао у јесен 1998. године, пре него што су било какве озбиљније америчке паре за отпор или рушење Милошевића почеле да улазе у Србију, али сада већина грађана, укључујући ту нарочито младеж у Србији, верује да је то била чисто америчка подвала, у којој су неки млади Срби учествовали из чисте похлепе и каријеризма.

Наравно да њиховој историјској заоставштини није помогло ни то што су се “отпораши” у Милошевићево време клели да их само њихове рођене бабе и тетке финансирају, док понеки мобилни телефон добију и од српске дијаспоре, да би се, одмах по рушењу Милошевића, њихови прави, “досовски” лидери из сенке почели хвалити по америчким листовима да су путовали на програме обуке у Мађарску и да су доларе и евре добијали на руке у Будимпешти и лично преносили преко границе.

Наравно да њиховој историјској заоставштини није помогло ни то што су се “отпораши” у Милошевићево време клели да их само њихове рођене бабе и тетке финансирају, док понеки мобилни телефон добију и од српске дијаспоре, да би се, одмах по рушењу Милошевића, њихови прави, “досовски” лидери из сенке почели хвалити по америчким листовима да су путовали на програме обуке у Мађарску и да су доларе и евре добијали на руке у Будимпешти и лично преносили преко границе.

Млади људи на каирској оптужници немају по свој прилици никакве везе ни с оним почетним, “правим” “Отпором” из 1998, нити с овим комерцијализованим који личи на плаћени “извоз револуције” после 2000. Но репутација претходника вероватно неће много помоћи да се избаве из шкрипца у који су, вероватно не својом кривицом, упали ширећи америчку демократију у Египту. Неће им помоћи ни то што су групе за које сада раде настале осамдесетих година прошлог века како би надоместиле тајне акције CIA, којој је седамдесетих година јавно забрањено да тајно потплаћује политичаре и културне раднике широм света, наводно у одбрани слободног света од комунизма. Негде од Регана наовамо Америка је одлучила да демократију треба да промовише отворено и јавно, не више тајним средствима CIA, већ из буџета Стејт департмента, уз подршку пореских обвезника и уз помоћ USAID-a (US Agency for International Development).

Неће им помоћи ни то што су групе за које сада раде настале осамдесетих година прошлог века како би надоместиле тајне акције CIA, којој је седамдесетих година јавно забрањено да тајно потплаћује политичаре и културне раднике широм света, наводно у одбрани слободног света од комунизма.

Египћани мисле да се Американци мешају у њихову унутрашњу политику и манипулишу египатским политичким процесима.

Оптужени кажу да само шире демократију и да то нема никакве везе с политиком. Надати се да то неће бити једина одбрана пет српских држављана на египатском суду.

Изворник текста: Независне новине

КО ЋЕ СА КИМ

"Самим тим што су Демократска странка Србије и Српска напредна странка опозиционе странке, тај нас опозициони статус ставља у једну формално заједничку раван спрам странака које су на власти. Али постоји и друга дубља садржинска страна која се тиче политичких програма и циљева које свака странка заступа. Ми смо у овом разговору покренули сва важна политичка питања са којима се Србија у овом тренутку суочава. Говорили смо о економији, Уставу, Косову, политичкој и војној неутралности, ЕУ, Војводини, Рашкој, Републици Српској, говорили смо о националној култури, језику, писму, говорили смо о политици великих сила према Србији, САД, Русији, о важним јавним личностима, о медијима, и младима у политици. Дакле, о свим важним темама ДСС има потпуно јасан став и утемељену политику."Фото: Танјуг

Све идеје и политике су пред нама, није истина да су све исте, и није истина да нема разликовања и да нема могућности избора. Ако Србија после бомбардовања треба да уђе у НАТО, то је ствар избора. Ако после отворених уцена и притисака које Брисел врши треба да будемо чланица ЕУ, и то је ствар избора. Исто тако, ако после свега неко и данас заступа политику и ЕУ и Косово, и то је ствар избора. Ми сматрамо да је дошло време да за политику неутралности како би Србија скренула са пута без алтернативе и вратила се самој себи. Разуме се да ћемо поштовати сваку одлуку коју народ донесе на изборима.

Једна од главних тема уочи сваких избора у Србији јесте ко ће са ким, односно ко са ким неће? Па да кренемо редом, какви су односи Демократске странке Србије према Српској напредној странци?

Самим тим што су Демократска странка Србије и Српска напредна странка опозиционе странке, тај нас опозициони статус ставља у једну формално заједничку раван спрам странака које су на власти. Али постоји и друга дубља садржинска страна која се тиче политичких програма и циљева које свака странка заступа. Ми смо у овом разговору покренули сва важна политичка питања са којима се Србија у овом тренутку суочава. Говорили смо о економији, Уставу, Косову, политичкој и војној неутралности, Европској унији, Војводини, Рашкој, Републици Српској, говорили смо о националној култури, језику, писму, говорили смо о политици великих сила према Србији, САД, Русији, о важним јавним личностима, о медијима, и младима у политици. Дакле, о свим важним темама Демократска странка Србије има потпуно јасан став и утемељену политику.

Какав онда однос ДСС може да има у изборној кампањи према СНС-у? Па јасно је и природно да наш однос искључиво зависи од утврђивања и разјашњавања пред грађанима у чему се политике две странке слажу, а у чему се разликују. Што се тиче ДСС-а за нас је пре свега и изнад свега битно да се разјасне политички ставови око најважнијих питања, и то опредељује да ли ће две странке, ако грађани буду гласали за њих, моћи да сарађују после избора.

На која питања конкретно мислите?

ДСС одлучно заступа став да не постоји ниједан ваљан разлог да се мења Устав Србије. Ми смо данас заправо уставобранитељска странка.

С друге стране, чињеница је да је СНС поднео захтев за промену Устава.

Верујем да постоји подударност наших ставова када је реч о војној неутралности Србије.

Већ када је реч о проглашавању политичке неутралности Србије, ту опет постоји разлика јер је СНС за приступање Србије Европској унији.

* * *

Желим да на овим изборима ДСС пред грађанима у потпуности расветли сва политичка питања и да буде јасно да ли и у којој мери постоји онај минимум заједништва у политикама ДСС-а и СНС-а, који опредељује да ли ове две странке могу после избора да сарађују.

Већ сам их набројао. ДСС одлучно заступа став да не постоји ниједан ваљан разлог да се мења Устав Србије. Ми смо данас заправо уставобранитељска странка. С друге стране, чињеница је да је СНС поднео захтев за промену Устава. Верујем да постоји подударност наших ставова када је реч о војној неутралности Србије. Већ када је реч о проглашавању политичке неутралности Србије, ту опет постоји разлика јер је СНС за приступање Србије Европској унији. Чини ми се, када је реч о економској и социјалној политици, да ту имамо доста заједничког, иако разлике око приступања ЕУ у значајној мери усмеравају и разлике у економској и социјалној политици. Можда највеће разлике постоје око гледања две странке на однос ЕУ према Србији. ДСС сматра да ЕУ отворено, да не кажем брутално покушава да отме Косово од Србије, док СНС не види тај проблем и сматра да је могућа политика и Косово и ЕУ.

Познато је да је ДСС покренуо пред Уставним судом предлог за оцену уставности и законитости Статута Војводине. Сматрамо да је Статут, као и Закон о утврђивању надлежности Војводине, неуставан. А СНС истиче став да се залаже да се сачувају не стечена права, већ позиције које је Војводина стекла на противуставан начин. Ствари стоје другачије и боље када је реч о ставовима две странке у погледу Републике Српске. Али, опет настају разлике када СНС препознаје партнере у оним лидерима у Рашкој и Црној Гори, који су се истакли не само у реторици већ и политици која оштро оспорава вредности српског народа и српске државе. И током овог разговора доста сам говорио колико нам значе Српска православна црква и наши писци и песници који су се нашли на удару власти у независној држави Црној Гори.

Већ из овог сумарног прегледа види се да постоје и значајне разлике, као и подударања у политикама ДСС-а и СНС-а. Желим да на овим изборима ДСС пред грађанима у потпуности расветли сва политичка питања и да буде јасно да ли и у којој мери постоји онај минимум заједништва у политикама ДСС-а и СНС-а, који опредељује да ли ове две странке могу после избора да сарађују.

Војислав Коштуница: "Ако Србија после бомбардовања треба да уђе у НАТО, то је ствар избора. Ако после отворених уцена и притисака које Брисел врши треба да будемо чланица ЕУ, и то је ствар избора." На слици: Последице НАТО бомбардовања Новог Сада 1999. године.

Изворник текста: Политика

Изворник преноса: ДСС

Драгомир Анђелковић: "Режим је у страху од скорог губитка власти, и, после тога, санкција које ће сносити неки његови припадници. Тешко је поверовати да ће корупција, лоповлук и други видови системски генерисаног криминала, остати некажњени. Бар селективно и колико толико, неки „жути“ ће неминовно одговарати. Ствар је у томе што су размере споменутих друштвених зала енормне, какве никада нису биле чак ни у нашој, мрачним отоманским наслеђем оптерећеној, Србији. И народ зато наглашено очекује да неко због тога одговара. А будућа власт, макар то и не желела, ако на самом старту неће да угрози своје позиције, мораће у некој мери да изађе у сусрет народној жељи да одговарају кривци за цивилизацијско труљење Србије и тиме изазване патње њених становника. Стога, у Тадићевом политичко-тајкунском окружењу влада панична атмосфера."

Режим је у страху од скорог губитка власти, и, после тога, санкција које ће сносити неки његови припадници. Тешко је поверовати да ће корупција, лоповлук и други видови системски генерисаног криминала, остати некажњени. Бар селективно и колико толико, неки „жути“ ће неминовно одговарати. Ствар је у томе што су размере споменутих друштвених зала енормне, какве никада нису биле чак ни у нашој, мрачним отоманским наслеђем оптерећеној, Србији. И народ зато наглашено очекује да неко због тога одговара. А будућа власт, макар то и не желела, ако на самом старту неће да угрози своје позиције, мораће у некој мери да изађе у сусрет народној жељи да одговарају кривци за цивилизацијско труљење Србије и тиме изазване патње њених становника. Стога, у Тадићевом политичко-тајкунском окружењу влада панична атмосфера. Али, не заваравајмо се, режим се није паралисао. Напротив. Он је борбен и опасан као мачка притерана уз зид. Спреман је жестоко да гребе како би покушао да очува своје неофеудалне поседе. Опет, маркетиншка креативност и тотални неморал, потребни за изборно варање грађана, никада „жутим квазидемократама“ и њиховим савезницима нису недостајали.

ПРОПАГАНДНА АЗБУКА

Шта ће актуелна власт радити у предизборном периоду како би обманула бираче? Ево пар тачака из њеног црно-маркетиншког асортимана:

1) Усиљено ће крпити, и, у мери у којој је то могуће, посредно пумпати свој лажно-патриотски имиџ;

2) Директно и индиректно, али увек интензивно, блатитиће опозицију, а пре свега оне странке за које очекује да би могле да саставе нову Владу;

3) Наглашаваће свој „одговорни“ економски „реализам“ као контраст опозиционом, наводно, пропагандном привредно-развојном оптимизму;

4) Истицаће своје успехе на путу ЕУ интеграција, те себе представљати као њиховог ексклузивног али и „државотворног“ заступника.

Прво, укратко да се осврнемо на тачке 2. и 3. Како је недавно рекао један познати српски аналитичар: „Владајућа коалиција нема чиме да се подичи, па ће ићи на блаћење и дисквалификацију опозиције“. Нема везе што и тај аналитичар, пошто је крајем 2008. године „пожутео“, исто то ради за рачун режима док изношењем истине само лукаво настоји да маскира своја дела. Није битно што лопов набеђује друге и виче: „држите лопова“. Важно је да је погодио у средиште ствари. Власт – која је свесна да ни најчвршће присталице (ако нису део малобројног интересног лобија који паразитски исисава сокове из Србије) не би поверовале да је успешна – учиниће све да грађане увери да би садашња опозиција била гора од ње ако би дошла на чело државе.

Не заваравајмо се, режим се није паралисао. Напротив. Он је борбен и опасан као мачка притерана уз зид. Спреман је жестоко да гребе како би покушао да очува своје неофеудалне поседе. На слици: "Опричници", рад Николаја Васиљевича Неврева, почетак XX века.

У истом кључу треба посматрати и економску пропаганду ДС-а. Борис Тадић упорно понавља да он и његов тим неће да нуде „шарену лажу“ тј. да причају о новим радним местима и бујици страних инвестиција. Како председник и његови доглавници кажу, свесни су да ће Србију погодити други талас глобалне кризе. Уз то, „жути“ упозоравају да за разлику од њих који су „поштени“ па нам говоре болну истину, опозиција нас „лаже“ и прича о динамизацији развоја. Ваљда, власт рачуна на кратко памћење грађана. Нада се да смо заборавили колико „меда и млека“ нам је обећала 2008. године, те колико нас је тада, када је већ било јасно да је отпочела велика светска криза, обманула.

На нама је да размислимо о следећем: ако нам је обећала стотине хиљада радних места и десетине милијарди долара инвестиција а уместо тога, отприлике, споменути број људи остао је без посла а губици привреде су много већи од иностраних (и домаћих) улагања – шта ли нас са њом чека сада када нам отворено каже да ће нам у будућности бити лоше? Са ДС-ом и коалиционим партнерима те странке – који су европски шампиони у корупцији, лоповлуку и другим видовима друштвене деструкције – са кризом или без ње, ништа добро нећемо дочекати. Бар то је сигурно. Ипак, вратимо се „жутој“ пропаганди. Она је сада тема.

Борис Тадић упорно понавља да он и његов тим неће да нуде „шарену лажу“ тј. да причају о новим радним местима и бујици страних инвестиција. Како председник и његови доглавници кажу, свесни су да ће Србију погодити други талас глобалне кризе. Уз то, „жути“ упозоравају да за разлику од њих који су „поштени“ па нам говоре болну истину, опозиција нас „лаже“ и прича о динамизацији развоја. Ваљда, власт рачуна на кратко памћење грађана. Нада се да смо заборавили колико „меда и млека“ нам је обећала 2008. године, те колико нас је тада, када је већ било јасно да је отпочела велика светска криза, обманула. На слици: Заклетва Димитрија Лажног, рад Н. В. Неврева из 1873.

ПАТРИОТСКЕ БАСНЕ

Време је да се осврнемо на тачке 1. и 4. Режим зна да би било цинично да нам прича о свом националном набоју, па чак и о елементарном патриотизму. Отуда, настојаће да посредно закључимо да је бар колико толико патриотски настројен. У томе ће ДС-у помагати тзв. другосрбијанци и њихови аналитичарски савезници са патриотским имиџом, али, нажалост, чак и неки српски политичари из региона који су (сада) истински на националним позицијама, а мисле да имају неки свој интерес у томе да подрже Тадића.

Последње случај је са Милорадом Додиком, председником РС. Он је ових дана изашао на медијски дуел са Чедомиром Јовановићем, предводником „наше“ а туђинске странке која, стиче се утисак, делује са неоусташких позиција. Оно што ЛДП заступа није више одраз пуког националног мазохизма већ истинског србождерства и русофобије. Томе се, побуђен оптужбама (иначе бесмисленим) да је Република Српска „геноцидна творевина“, одлучно супротставио први човек те западне српске државе. И то је, можда, ОК (мада мислим да није његов ниво да се као председник републике спушта у блато у коме пузе „наши“ евроатлантистички па и неоусташки јуришници). Но, кључни проблем је то што је Додик свој национални кредибилитет, потврђен током медијско сукоба са Јовановићем, позајмио и Тадићу.

Председник РС – пошто је подвукао да је „поносан на Србију“ те је воли „више него Сарајево“ – рекао лидеру ЛДП-а: „Србија може да буде поносна јер дозвољава да ви који имате другачије мишљење од државне политике можете слободно говорити“. Међутим, истина је нешто друго. Чедомир Јовановић није ништа друго до огољено лице Тадиећвог режима; „жуто“ лице без вела. Чеда умногоме говори оно што врх ДС-а мисли, али збор рејтинга неће да кажу. На примеру свих „жутих“ недела у вези са Косовом и Метохије, као и из америчких дипломатских депеша, видимо да је Тадићева политика „заштите националних интереса“ празна прича.

Режим зна да би било цинично да нам прича о свом националном набоју, па чак и о елементарном патриотизму. Отуда, настојаће да посредно закључимо да је бар колико толико патриотски настројен. У томе ће ДС-у помагати тзв. другосрбијанци и њихови аналитичарски савезници са патриотским имиџом, али, нажалост, чак и неки српски политичари из региона који су (сада) истински на националним позицијама, а мисле да имају неки свој интерес у томе да подрже Тадића. На слици: "Кнез Галички Роман" прима посланика римског Папе, рад И. В. Неврева из 1875. године.

Зна то добро и Додик али из прагматизма прихвата да учествује у „жутим“ предизборним играма (сетимо се његове подршке Тадићу, исказане чак и на митинзима, током неколико претходних изборних кампања). Уосталом, актуелни првак РС је постао жестоки Србин тек када је завладао том нашом државом. Њу сада доживљава као свој посед па је брани. Како год било, хвала му на томе. За то је заслужио похвале, али, из било ког разлога, не би смео да посредно или непосредно дува у једра национално разорном ДС-у. Чини ми се да се тако не испољава љубав према Србији (у коју иначе не сумњам).

А да је ДС баш речено, тј. нашминкани ЛДП, сведочи добро упућена и многима из врха ДС блиска Биљана Србљановић. Она је 2008. године изјавила: „Сасвим је јасно из многобројних контаката са представницима већинске Демократске странке да је њихов став према Косову заправо идентичан ставу ЛДП-а“. Зар, уосталом, неко сумња да саможиви лидери ДС-а, можда без превеликог идеолошког (антисрпског) заноса али са једнаком дозом користољубља као и врх ЛДП-а, немају и сличан став њиховом када се ради о РС? Ваљало би да Додик размисли о томе. Поготово што је готово сигурно да ће они који нам откидају косовско-метохијско ткиво, ако успеју да окончају тај посао, поново зарити своје канџе у РС.

ДРУГОСРБИЈАНСКО СПАРИНГОВАЊЕ

А да је ДС баш речено, тј. нашминкани ЛДП, сведочи добро упућена и многима из врха ДС блиска Биљана Србљановић. Она је 2008. године изјавила: „Сасвим је јасно из многобројних контаката са представницима већинске Демократске странке да је њихов став према Косову заправо идентичан ставу ЛДП-а“. На слици: "Василиса Мелентјева и Иван Грозни", рад И. В. Неврева из 1886. године.

Још више од разних српских плитичара из нашег региона, који имају илузију да им се исплати савезништво са Тадићевим режимом, њему ће – да то апсолвирамо – на пољу развоја „позерског патриотизма“, у предизборном периоду својски помагати припадници „Анти Србије“ (за коју се усталио погрешан назив „Друга Србија“ који стога упоредо користим) и аналитичари са раније стеченим патриотским имиџом, који сада раде за Срђана Шапера (препознаћете их по честим појављивањима на РТС-у и Б-92, где се као „боре“ за Српство). Први – гле парадокса – нападају режим да је „националистички“ а други се „јуначки“ супротстављају првима, и тако стичу патриотске поене. Ојачани њима на перфидан начин бране режим и воде, тај пут већ отворену, хајку против опозиције која је, по њима, гора од актуелне власти.

С друге стране, „другосрбијанци“ ће се уздржавати од напада на опозицију. Колико су раније изблатили Коштуницу, Шешеља, Илића, Николића, за сада им је довољно. Емоције и задовољство су једно, а посао је нешто друго. Сада би режиму било контрапродуктивно да скрећу пажњу на опозицију. ДС-у – који је и пре рушења Милошевића, бројним и снажним спонама, био повезан са јуришницима „Анти Србије“ – сада треба патриотска инјекција на основу фингиране свађе са Соњом Бисерком, Наташом Кандић и сличнима, а не да та дружина усмери свој удар према СРС-у, ДСС-у или СНС-у. То не значи да ће он изостати. Но, за њега ће бити задужени кадрови ДС-а.

Оптуживаће споменуте странке да су „екстремно националистичке“ и тако застрашивати оне српске бираче који се и даље ирационално плаше ратне репризе 90-их, односно док кавазипатриоски аналитичари и „другосрбијанци“ од њих праве „патриоте“ а од опозиције „лажне патриоте“, „жути“ ће са грађанистичких позиција још јаче него сада туђи по опозицији и тако конкурисати ЛДП-у зони његовог бирачког тела. ДС настоји да изгледа као бог Јанус – што је у условима готово потпуне медијске окупације у очима делу неупућене публике и могуће – са једним „позерско-патриотским“ а другим „другосрбијанским“ лицем, односно изразито „европејским“ осмехом (на страну и то што су у питању баштиници најгорих средњовековних „турских вредности“, а не прави заступници позитивних „европских стандарда“, о чему видети: http://srb.fondsk.ru/news/2012/01/19/evro-otomanizaciia-srbiie.html).

ЕВРО-ИНТЕГРАТИВНА ПРЕВАРА

С друге стране, „другосрбијанци“ ће се уздржавати од напада на опозицију. Колико су раније изблатили Коштуницу, Шешеља, Илића, Николића, за сада им је довољно. Емоције и задовољство су једно, а посао је нешто друго. Сада би режиму било контрапродуктивно да скрећу пажњу на опозицију.На слици: "Понижавање властелина", рад И. В. Неврева из 1891. године.

Описана матрица примењује се и на проблем тзв. евроинтеграција. Власт наводно води љуту битку са сецесионистичком Приштином, и то пре свега у вези са међународним представљањем Косова. Како нам Б. Стефановић, Тадићев повереник за продају Косова, дрско поручује: „Прихватићемо представљање Косова само по Резолуцији 1244“. Упоредо режимски медији, експерти и аналитичари, стварају привид да због тако „национално чврстог“ става власти, Србија у фебруару-марту можда поново не добије кандидатуру до које је режиму јако стало. Али, шта се ту може, „жути“ су „патриоте“ које када су у питању државни интереси „не прелазе“ тзв. црвену линију.

Међутим, ствари стоје потпуно другачије. Добро обавештени дипломатски извори сведоче да је између Брисела (односно Берлина) и Београда (што онима који не верују у оно што сада говоримо о природи „сукоба“ са тзв. Другом Србијом, може да буде тест чије решење ће брзо сазнати) већ договорено добијање кандидатуре. Београд је то платио тиме што ће, за сада, релативно дискретно поткопавати позиције Срба на северу Косова, односно тако што ће саботирати њихов референдум, покушати да не одржи локалне изборе на простору наше јужне покрајине и, коначно, давањем чврстих гаранција да ће применити све оно што је Стефановић (у Тадићево име) поклонио терористи Тачију. Садашњи режим, ако му допустимо да остане на челу државе, кренуће даље од свега тога тек пошто прођу избори. По договору са његовим евроатлантским пријатељима, у циљу очувања власти од стране мондијалистима лојалног ДС-а (а не због уласка Србије у ЕУ, које у догледно време Брисел неће ни разматрати), режим Тадића, Ђиласа, Шутановца, дужан је да исплати остатак надокнаде за предизборну подршку тек после окончања избора. А тај „остатак“ је – да ли то треба експлицитно и рећи? – север Косова.

Ствари стоје потпуно другачије. Добро обавештени дипломатски извори сведоче да је између Брисела (односно Берлина) и Београда (што онима који не верују у оно што сада говоримо о природи „сукоба“ са тзв. Другом Србијом, може да буде тест чије решење ће брзо сазнати) већ договорено добијање кандидатуре. Београд је то платио тиме што ће, за сада, релативно дискретно поткопавати позиције Срба на северу Косова, односно тако што ће саботирати њихов референдум, покушати да не одржи локалне изборе на простору наше јужне покрајине и, коначно, давањем чврстих гаранција да ће применити све оно што је Стефановић (у Тадићево име) поклонио терористи Тачију. На слици: "Петар I у иностраном оделу пред својом мајком", Рад И. В. Неврева из 1903. године.

Тадић нам сада увелико говори да има некакав план за КиМ, и то како би у нашем региону завладала „хармонија“ а не само да би Србија прескочила косовску баријеру која стоји на нашем (за сада илузорном) „ЕУ путу“. Тај „план“ се упорно медијски мистификује, али на основу његових елемената који су изнети јавности, јасно је то није ништа друго до тек мало коригован Ахтисаријев план. Уосталом, крајем прошле године, шеф „Међународне цивилне мисије у Приштини“ (читајте: Центра за развој тзв. косовске државности), изјавио је: „Ахтисаријев план може да се зове и „Тадићев план“. „Наши“ медији који се углавном налазе под контролом режима или су игнорисали, или су маргинализовали ту изјаву. А она је јако важна. Говори о спремности вашингтонских ментора Тадићевог режима да му помогну да сачува част тако што ће прихватити његову форму док ће он (на што је још 2006. председник лично пристао) официјелно усвојити и Србији наметнути њихову суштину. Она је оличена у формули: две Немачке. То значи да је Србија дужна да своју јужну покрајину прихвати и доследно третира као независну државу иако не мора, бар до даљњег, и да је de jure призна као такву.

ЗОМБИ НАЦИЈА?

Тако – делећи државу на два дела те одричући се једног од њих – режим плаћа могућност да и даље влада остатком Србије, односно да га и током наредних година бесомучно пљачка. Што је за њега још важније од тога, купује слободу. Јер, можда би „жути“ лидери и предали власт над већ очерупаном Србијом, када би могли да сву „своју“ имовину (отету од народа) понесу са собом у неке топлије крајеве. Али, то није тако лако. Изгубе ли власти, оне њихове главешине које стигну до Хаваја или неке сличне дестинације, остаће без великог дела „мукотрпно зарађене“ имовине, а многи од њих неће ни доспети до бајних мора већ ће завршити на робији. Зато морају НАТО немани да дају све. Избегавајући живот у букагијама спремни су да север Косова испоруче сутра а неке друге делове наше земље нешто касније, ако и они од њих буду затражени.

На нама је да им не дозволимо да то ураде. У питању је Косово али у вези са њим – буквално и симболички – и много више од тог дела наше територије. Ако ДС естаблишмент напусти и оно мало одбрамбених положаја које Србија држи на КиМ-у, прети нам опасност од потпуног урушавања државности Србије. У праву је Војислав Коштуница када каже: „Косово је питање националног идентитета, националне културе, историјска вертикала српског народа“. Не ради се само о томе да ће Србија – ако попусти и на неки начин препусти Приштини преосталих 12% КиМ-а које Срби контролишу – привући нове несреће. Они који нам отимају Косово, то је готово сигурно, наставиће са тим послом на неком другом делу Србије (Рашка, Војводина, Бујановац-Прешево). А ми ћемо имати много мање енергије да се опиремо.

Довољно је да изађемо на изборе и гласамо против садашњег режима за неку, по нашем мишљењу, више или мање националну странку која реално може да пређе цензус. Но, да се то не би десило, режим и његови помагачи замајавају нас борбом са „Другом Србијом“. Траће нашу енергију и расипају концентрацију на нешто што има секундарни значај. Без својих ДС савезника „другсрбијанска краста“ у великој мери ће се сасушити. Само је треба, рушењем „жутих“, одсећи од фондова. Американци имају све мање пара за бацање па финансирање своје „пете колоне“ пребацују на буџете држава као што је Србија, којима управљају њихове марионет. На слици: "Подстицање", рад И. В. Неврева из 1893. године.

Пад севера Косова, ка чему нас Тадић води, паралисаће и оно мало наше одбрамбене снаге. Али и то није све. „После Косова“ отпочело би убрзано урушавање нашег већ и тако порозног националног идентитета. Они који нам отимају Косово, са својим „жутим“ и другосрбијанским савезницима, кренуће у тоталну офанзиву са циљем да од нас направе неке нове, њима налик, мутант „Србе“. И неће им више бити тешко да остваре тај паклени наум. Ми више нећемо имати идентитетску тачку ослонца да се томе одупремо. Једно је када је Косово окупирано а друго је ако прихватимо да се наша држава њега одрекне. У првом случају оно је и даље у нашим душама, а у другом, продаћемо душе и постати нација зомбија.

ГЛУПИ, НАИВНИ И ПОКВАРЕНИ

Зато сложно рецимо НЕ „жутима“ и њиховим савезницима из садашње владајуће коалиције. Одлучно им се одупримо. Ради тога не морамо да идемо у „шуму“ као наши преци када су се борили против окупатора. Довољно је да – макар ДС-овци и њихови сателити расписали изборе на Ђурђевдан када „пола“ Србије слави а друга „половина“ иде код првих у госте – изађемо на изборе и гласамо против садашњег режима за неку, по нашем мишљењу, више или мање националну странку која реално може да пређе цензус. Но, да се то не би десило, режим и његови помагачи замајавају нас борбом са „Другом Србијом“. Траће нашу енергију и расипају концентрацију на нешто што има секундарни значај. Без својих ДС савезника „другсрбијанска краста“ у великој мери ће се сасушити. Само је треба, рушењем „жутих“, одсећи од фондова. Американци имају све мање пара за бацање па финансирање своје „пете колоне“ пребацују на буџете држава као што је Србија, којима управљају њихове марионете (тек нешто мање антинационалне од заокружених идеолошких петоколонаша).

Зато усредсредимо своје напоре против Тадићевог режима. Не трошимо гро „муниције“ на „другосрбијанце“. „Жути“ баш то хоће. На основу усмеравања беса већинског дела српског друштва ка „Анти Србији“, ДС профитира двоструко. Прво, избегава многе заслужене ударце. Друго, симулирањем да и сам учествује у борби са „другсрбијанском кугом“, стиче патриотске поене који су му неопходни да остане на власти.

Зато усредсредимо своје напоре против Тадићевог режима. Не трошимо гро „муниције“ на „другосрбијанце“. „Жути“ баш то хоће. На основу усмеравања беса већинског дела српског друштва ка „Анти Србији“, ДС профитира двоструко. Прво, избегава многе заслужене ударце. Друго, симулирањем да и сам учествује у борби са „другсрбијанском кугом“, стиче патриотске поене који су му неопходни да остане на власти.

Коначно, и то треба да имамо у виду, док год немамо институције државе ми не можемо да изађемо на крај са „другосрбијанцима“. Можемо да им „пљунемо под прозор“.

Све се своди на наше задовољство што смо им „баш рекли“, док у очима оних који деле њихове болесне ставове, што их више нападамо они само делују значајније.

Зато се примарно боримо против „жутих“ – који су Тачију већ предали Србе јужно од Ибра а спремају се да то ураде и са нашим сународницима на северу Косова – а не против њихових савезника којима је задатак да одвуку нашу пажњу.

Зато се примарно боримо против „жутих“ – који су Тачију већ предали Србе јужно од Ибра а спремају се да то ураде и са нашим сународницима на северу Косова – а не против њихових савезника којима је задатак да одвуку нашу пажњу. Наравно, и њих треба „гађати“ али не као аутентични фактор већ као најмрачнији део „жуте“ политичке сфере (тј. не значи да не треба прозивати партијске и НВО „другосрбијанце“ али тежиште критике мора да буде на са њима увезаним„жутим“ владајућим структурама). Ко не буде радио тако, односно превасходно буде учествовао у „рату“ са „другосрбијацнима“ (који не буду третирани као интегрални иако екстремни део „Жуте Србије“), тај или је пристао да буде део режимске пропагандне машинерије, или је тотално саможив па исто као и ДС (макар и са наводно патриотских позиција) настоји да профитира на националној муци, или је глуп. Но, глупих па и наивних мало је на политичкој (па и аналитичарској или активној НВО) сцени. Покварених је много.

Кад будемо гласали, имајмо то у виду, као и коме покварени покушавају да донесу гласове. Оно што сада раде, иако наизглед делује као да је од другоразредног значаја, представља велику опасност! Битно доприноси конзервацији национал-деструктивног режима. Крајње је време да то схватимо!

Драгомир Анђелковић: "Кад будемо гласали, имајмо то у виду, као и коме покварени покушавају да донесу гласове. Оно што сада раде, иако наизглед делује као да је од другоразредног значаја, представља велику опасност! Битно доприноси конзервацији национал-деструктивног режима. Крајње је време да то схватимо!" На слици: "Скоро рассвет.Скоро встанет Солнце.Это Солнце будет светить для нас!", сцена из филма "Град Нула" Карена Шахназарова из 1988. године.

Изворник текста: Фонд стратешке културе

Иван Нинић: "Уговор о „пружању услуга менаџментског консалтинга у релизацији стратегије којом су утврђене полазне основе за формирање новог привредног друштва (NewCo) за обављање јавног превоза у ваздушном саобраћају“ потписали су 4. марта 2011. године министар за инфраструктуру Милутин Мркоњић и заменик директора предузећа Дилојт Срђан Петровић. Избор консултанта извршен је у складу са Законом о јавним набавкама уз оцену надлежних да Дилојт поседује тражена техничка и материјална средства потребна за обављање услуге, као и да су ангажована лица са стручним способностима и искуством потребним за обављање неопходног посла."

Уговор о „пружању услуга менаџментског консалтинга у релизацији стратегије којом су утврђене полазне основе за формирање новог привредног друштва (NewCo) за обављање јавног превоза у ваздушном саобраћају“ потписали су 4. марта 2011. године министар за инфраструктуру Милутин Мркоњић и заменик директора предузећа Дилојт Срђан Петровић. Избор консултанта извршен је у складу са Законом о јавним набавкама уз оцену надлежних да Дилојт поседује тражена техничка и материјална средства потребна за обављање услуге, као и да су ангажована лица са стручним способностима и искуством потребним за обављање неопходног посла.

Министарство за инфраструктуру и енергетику je готово десет месеци категорички одбијало да обелодани текст уговора који је закључен са предузећем Дилојт. Сарадник Пиштаљке је у складу са Законом о слободном приступу информацијама од јавног значаја затражио од министарства уговор 9. марта 2011. године, односно пет дана након што је у јавности објављена вест о његовом потписивању, али повратног одговора није било. У жалбеном поступку пред Повереником за информације од јавног значаја министарство је изнело став да је текст уговора само „протоколарно потписан“ 4. марта, а да ће ступити на снагу (13.7.2011.) тек када одлуком Владе Србије буду пренамењена средства за његову реализацију. Повереник је 20. јануара ове године донео решење којим је министарству наложено да у року од три дана сараднику Пиштаљке достави тражени уговор.

Министарство је доставило само уговор, без обзира што његов саставни део чине и прилози: А) Опис пројектног задатка, Б) Биографије особља консултанта и подуговарача са кратким описом радних задатака за сваког од чланова особља, и Ц) Радни план са предложеном динамиком у складу са пројектим задатком. Због тога је немогуће сазнати који све стручњаци су учествовали у овом послу, шта је тачно био задатак сваког од њих, а тајна остаје и то ко се иза Дилојта скрива као подуговарач?!

Чланом 11. уговора дефинисана је фиксна накнада коју клијент исплаћује консултанту у износу од 49.914.000 динара. Истим чланом предвиђена је динамика плаћања и то одмах након почетка посла 20%, након завршетка правно-финансијске анализе 20%, након завршетка анализе тржишта 10%, након завршетка акционог плана 15%, након усвајања стратегије 20% и након завршетка трансакционе документације 15%. Према информацијама добијеним у Министарству инфраструктуре и енергетике, пуна цене консултантских услуга исплаћена је 27. јула, односно свега две недеље након „ступања уговора на снагу“.

Овај податак недвосмислено указује да је држава „почастила“ предузеће Дилојт пре него што су уговорене обавезе биле у целости обављене.

Чланом 11. уговора дефинисана је фиксна накнада коју клијент исплаћује консултанту у износу од 49.914.000 динара. Истим чланом предвиђена је динамика плаћања и то одмах након почетка посла 20%, након завршетка правно-финансијске анализе 20%, након завршетка анализе тржишта 10%, након завршетка акционог плана 15%, након усвајања стратегије 20% и након завршетка трансакционе документације 15%. Према информацијама добијеним у Министарству инфраструктуре и енергетике, пуна цене консултантских услуга исплаћена је 27. јула, односно свега две недеље након „ступања уговора на снагу“. Овај податак недвосмислено указује да је држава „почастила“ предузеће Дилојт пре него што су уговорене обавезе биле у целости обављене.

Такође чланом 11. уговора (тачка: 11.3.) држава је договорила и „накнаду за успешно извршен посао“ у истом износу као што је уговорена и основна цена консултантских услуга. Било је предвиђено да се за успешно обављен посао формирања новог привредног друштва, закључен уговор са стратешким партнером или финансијским инввеститором и подизање оперативности новог ЈАТ-а, као максимална могућа вредност дела накнаде исплати износ од 29.948.400 динара. Други део накнаде за успешно извршен посао од 19.965.600 динара требало је исплатити консултанту након што држава прихвати предлог за решавање преостале имовине ЈАТ-а. До исплате накнаде за успешно извршен посао очигледно није дошло због чињенице да се на прошлогодишњи тендер за избор стратешког партнера за ЈАТ ервејз нико од потенцијалних инвеститора није јавио, без обзира што су надлежни продужавали тендерски рок за додатних месец дана.

Још у септембру 2007. године Агенција за приватизацију је закључила уговор са конзорцијумом који је предводила консултантска кућа Ротшилд. Услуге саветовања чији је циљ био приватизација ЈАТ-а плаћене су 1,188 милиона евра, од чега је 1,125 милиона евра отишло на дневнице 38 консултаната. За сваки дан рада консултанти су примали и до 2.424 евра, док су појединачно инкасирали од 30.000 до чак 90.000 евра. За „услуге превоза“ консултаната уговором је била дефинисана исплата од 1.111 евра дневно, односно укупно 50.000 евра, док су хотелски смештај, храна и канцеларијски материјал плаћени 13.000 евра.

Пошто су сви покушаји продаје ЈАТ-а у протеклом периоду пропали Влада Србије одлучила је да отпочне неформалне преговоере са виђенијим српским привредницима или колоквијално речено тајкунима…

Иначе, ово није први пут да консултанти пружају своје услуге ЈАТ-у без успеха и да за то држава из буџета плаћа велике своте новца, а да та државна компанија у континуитету послује са губицима, да се финансира из кредита пословних банака, позајмица и субвенција Владе Србије. Јавност никада није дошла до податка колико су коштале консултантске услуге које за потребе ЈАТ-а својевремено пружила компанија Ернст и Јанг, али је зато познато да је консултант Прајс Вотерхаус Куперс зарадио 240.000 евра, Ротшилд 1,18 милиона евра, ИФЦ и Дилојт по милион евра.

Још у септембру 2007. године Агенција за приватизацију је закључила уговор са конзорцијумом који је предводила консултантска кућа Ротшилд. Услуге саветовања чији је циљ био приватизација ЈАТ-а плаћене су 1,188 милиона евра, од чега је 1,125 милиона евра отишло на дневнице 38 консултаната. За сваки дан рада консултанти су примали и до 2.424 евра, док су појединачно инкасирали од 30.000 до чак 90.000 евра. За „услуге превоза“ консултаната уговором је била дефинисана исплата од 1.111 евра дневно, односно укупно 50.000 евра, док су хотелски смештај, храна и канцеларијски материјал плаћени 13.000 евра.

Пошто су сви покушаји продаје ЈАТ-а у протеклом периоду пропали Влада Србије одлучила је да отпочне неформалне преговоере са виђенијим српским привредницима или колоквијално речено тајкунима, који би заједно са државом кроз јавно-приватно партнерство постали акционари нове авио-компаније. Спекулише се да би то с једне стране могли да буду Мирослав Мишковић, Миодраг Костић и Мирослав Богићевић, док би с друге стране Влада Србије задржала 50 одсто акцијског удела у новом предузећу. У основи овог плана је намера да се имовина компаније издвоји у новоосновано привредно друштво док би дугови који достижу и до 250 милиона евра остали држави, односно пореским обвезницима.

Изворник текста: Пиштаљка

Светомир Марјановић: "Политика „досадног Коштунице“ истераће на чистац и Демократску странку која, гле апсурда, остаје једина политичка странка преко које СНС после избора може да дође на власт. Јер, ако ДС жели да буде политички противник напредњака, то ће морати да покажу и нечим много конкретнијим од ступидних саопштења у којима само лично вређају Томислава Николића. На пример, јасним програмом како мисле да воде Србију сутра, за месец дана, шест месеци, годину, две, пет. Ако то изостане, онда ће постати јасно да ДС ипак види напредњаке као партнере у власти, или ће Тадић морати да влада са свима који прескоче цензус, а нису напредњаци." Фото: Прес

Коштуница је о таквој политици издао и књигу у којој објашњава да то не значи да је Србија против било кога, већ да економски треба да сарађује са свим државама у обостарном интересу и да мора сама да се развија.

У земљи Србији у којој је политика аматерска работа и пречица за брзо и лако богаћење, много је оних који су на ову идеју одговорили са подсмехом, или коментаром: „Ма пусти досадног Коштуницу!“ Међутим, уколико ДСС на мајским изборима пређе цензус, што им на досадашњим изборима није представљао проблем, лако може да се догоди да „досадни Коштуница“ са досадним потенцирањем неутралности одреди и нову владајућу коалицију.

Изборна математика говори да коалиција окупљена око СНС неће моћи да освоји довољно гласова како би Томислав Николић постао премијер. Велимир Илић, Богољуб и Миланка Карић и Александар Вулин ипак не могу довољно гласова донети Николићу коме ће бити неопходна подршка управо ДСС. Али, да би Николић добио подршку Коштунице морао би да окрене леђа ЕУ што није реално да се догоди. Тако тај „досадни Коштуница“ постаје највећа препрека доласку на напредњака на власт.

С друге стране, политика „досадног Коштунице“ истераће на чистац и Демократску странку која, гле апсурда, остаје једина политичка странка преко које СНС после избора може да дође на власт. Јер, ако ДС жели да буде политички противник напредњака, то ће морати да покажу и нечим много конкретнијим од ступидних саопштења у којима само лично вређају Томислава Николића. На пример, јасним програмом како мисле да воде Србију сутра, за месец дана, шест месеци, годину, две, пет. Ако то изостане, онда ће постати јасно да ДС ипак види напредњаке као партнере у власти, или ће Тадић морати да влада са свима који прескоче цензус, а нису напредњаци.

Можда Коштуница и јесте досадан у инсистирању на поштовању изворних политичких начела, одбрани Косова, поштовању Устава, српске традиције и отварању дебате о томе шта Србија добија, а шта губи на путу ка ЕУ. Али мора се признати да је у томе доследан. А доследни никад нису били омиљени у народу који више воли да их неко лепо лаже, него да их стално подсећа на оно што бисмо и какви бисмо требали да будемо. Такви су досадни.

Светомир Марјановић: "Можда Коштуница и јесте досадан у инсистирању на поштовању изворних политичких начела, одбрани Косова, поштовању Устава, српске традиције и отварању дебате о томе шта Србија добија, а шта губи на путу ка ЕУ. Али мора се признати да је у томе доследан. А доследни никад нису били омиљени у народу који више воли да их неко лепо лаже, него да их стално подсећа на оно што бисмо и какви бисмо требали да будемо." На слици: Војислав Коштуница на трибини Фонда Слободан Јовановић. Фото: Танјуг

Изворник текста: Прес

Војислав Коштуница је председник ДСС и члан Управног одбора Фонда Слободан Јовановић

Николај Велимировић

Пресудан утицај на српску политику данас имају страни амбасадори, чија реч је неприкосновена. Дипломатија је у претходним годинама суштински променила установљена правила и дипломатске кодексе, барем у Србији.

Супротно Међународном односно Дипломатском праву и Бечкој конвенцији, страни амбасадори су почели да се баве унутрашњом политиком земље у којој су гости. Забрињавајућа чињеница је да се Србија потпуно препустила немилости угошћених странаца, који се овде понашају онако како се ни у својој кући не би понашали. Отворене претње, уцене и недобронамерне критике постале су свакодневница, као шаблон понашања оних који ногом отварају врата када крену у госте. Тако смо имали прилике да у медијима чујемо многобројне изјаве страних дипломата које недвосмислено задиру у унутрашња питања Србије, и јасно рефлектују њихов однос према Србији.

Да се подсетимо неких изјава дипломата:

Андреас Цобел, бивши амбасадор Немачке, април 2007.:

„Проблем Косова треба решити што пре, јер би се могао отворити проблем у Војводини и Санџаку.“

Алфред Гузенбауер, аустријски канцелар, април 2007.:

„Ми подржавамо ДС, Бориса Тадића и његове људе у Србији.“

Камерон Мантер, бивши амбасадор САД, мај 2008.:

„СПС у коалицији са ДС-ом може да допринесе европској будућности Србије.“

Чарлс Крофорд, бивши амбасадор Велике Британије, јул 2010.:

„Не можете да кажете да желите северно Косово, а да задржите Прешевску долину.“

Камерон Мантер, бивши амбасадор САД, мај 2008.: „СПС у коалицији са ДС-ом може да допринесе европској будућности Србије.“ На слици: Камерон Мантер и Ивица Дачић

Жан-Франсоа Терал, бивши амбасадор Француске, јул 2010.:

„СПС и ДС су рекли да ће да сарађују. Дајемо им кредит и чекамо резултате.“

Мери Ворлик, амбасадор САД, септембар 2011.:

„Власти у Србији треба да учине све што је у њиховој моћи да и ове године омогуће одржавање успешне и безбедне Параде поноса.“

Волфрам Мас, амбасадор Немачке, децембар 2011.:

„Постоји држава Србија и држава Косово, и проблем је решен.“

Самопонижење и самоуништење

Мени лично је незамислива обрнута ситуацијa у којој, на пример, амбасадор Србије у Немачкој изјављује да знатној турској мањини у Немачкој треба дати знатно већа права, или да амбасадор Србије у Великој Британији објашњава да уколико желе да задрже Шкотску не могу да рачунају и на Северну Ирску. Ако ипак пустимо машти на вољу, верујем да би њихови поступци имали далекосежне последице. Међутим, у Србији је све дозвољено.

Волфрам Мас, амбасадор Немачке, децембар 2011.: „Постоји држава Србија и држава Косово, и проблем је решен.“ На слици: Волфрам Мас. Фото: Вести онлајн

Највећи утицај српске политике на међудржавну сарадњу врши тежња Председника Србије да изгради добросуседске односе. Више пута до сада, Председник је показао спремност да због суседа занемари и свој народ и државу, и жртве и истину, уосталом све што неко други затражи.

Супротно логици, у том циљу Србији није дозвољено да реагује, како не би некога увредила својом реакцијом на увреде, али је зато дозвољено да Србију окривљују, уцењују, комадају и кроје по својој мери. Уз сва досадашња понижења, једина реакција наших власти је извињење. Самопонижење је најгори вид понижења.

Политика изградње пријатељских односа мора бити двосмерна, јер је у супротном потпуно бесмислена. Уколико једна страна, у жељи постизања добре сарадње, толерише све поступке друге стране, па чак и оне које су супротне сопственим интересима, а друга страна заузима потцењивачки став и својим поступцима погоршава односе, онда ту не постоје никакве основе за изградњу добрих односа.

Претходна чињеница осликава однос Србије са Хрватском. Председник Србије, Борис Тадић, се извинио Хрватској (из које је нестало 2.000 Срба и протерано 220.000 Срба), док са друге стране Хрватска оптужује Србију за геноцид, званично слави дан протеривања Срба као празник, а окривљене за злочине као хероје. Каквог ли апсурда.

Председник Србије, Борис Тадић, се извинио Хрватској (из које је нестало 2.000 Срба и протерано 220.000 Срба), док са друге стране Хрватска оптужује Србију за геноцид, званично слави дан протеривања Срба као празник, а окривљене за злочине као хероје. Каквог ли апсурда. На слици: Борис Тадић и Стјепан Месић

Србија нереаговањем на поступке који су усмерени против ње, ствара лажне пријатељске односе као један вид илузије којом власти Србије желе да прикрију своје неуспехе. Оваква политика, која не обезбеђује ништа сем понижености, крајње дискредитује Србију у сваком погледу.

Сличан однос  успостављен је и са страним дипломатама који превазилазе своја овлашћења, и мешају се у унутрашњу политику Србије, док са наше стране постоји прећутно одобравање оваквог опхођења.

Позадина оваквих односа расветљена је увидом у оно што је било скривено за јавност.  Објављивањем депеша које су састављане у Београду, након састанака страних дипломата са нашим политичарима, добили смо комплетну реконструкцију догађаја. Захваљујући Викиликсу, постало је транспарентно све оно што је договарано иза затворених врата. Узимајући у обзир ове депеше, актуелна политика незамерања добија један сасвим други карактер.

Откривањем тајни београдских депеша, долази се до праве слике колонизоване и потпуно деградиране Србије, у политичком, економском, културном и сваком другом смислу. Осим самопонижења, на делу је и самоуништење. Наиме, страни амбасадори имају саучеснике који се између осталог баве одавањем тајни Србије, извршавањем радних задатака и подношењем редовних извештаја. Викиликсове депеше нам откривају ко су од наших политичара редовни гости страних амбасада (углавном америчке и британске амбасаде).

Стратегија страних сила

Откривањем тајни београдских депеша, долази се до праве слике колонизоване и потпуно деградиране Србије, у политичком, економском, културном и сваком другом смислу.

Осим самопонижења, на делу је и самоуништење. Наиме, страни амбасадори имају саучеснике који се између осталог баве одавањем тајни Србије, извршавањем радних задатака и подношењем редовних извештаја.

Државе чланице НАТО-а, преко својих дипломатских представника, уз помоћ одабраних српских политичара, спроводе јасну стратегију отимања дела територије Србије и слабљења структура државе.

Стратегија америчке амбасаде за сецесију јужне српске Покрајине, обелодањена захваљујући Викиликсу под називом К1, описана је кроз две депеше: 06BELGRADE1929 (из новембра 2006.) и 07BELGRADE111(из јануара 2007.). Она се састоји из четири фазе(1):

1. Утицај на избор кооперативне, демократске владе;

2. Смиривање српске реакције не отмицу Косова;

3. Поткупљивање посткосовске Србије;

4. Усмеравање Србије ка евроатлантским интеграцијама.

Сем америчких стратега у овај пројекат је укључена садашња власт која је формирана уз помоћ и подршку тих истих стратега.

Сем америчких стратега у овај пројекат је укључена садашња власт која је формирана уз помоћ и подршку тих истих стратега. Из депеша америчке амбасаде у Београду се види да су изабрали Бориса Тадића као главног сарадника на реализацији својих планова. Из низа депеша од 2006. до 2010. године увиђа се како је председник Борис Тадић сарађивао са америчким и европским „пријатељима“ на деградацији Србије. Са друге стране, он је смишљено обмануо грађане Србије како би освојио гласове и дошао на власт, све у циљу даљег спровођења стратегије личних савезника. Тако је дефинисао обећање грађанима да је његова политика усмерена на очување Косова и Метохије у саставу Србије и улазак Србије у ЕУ.

Из депеша америчке амбасаде у Београду се види да су изабрали Бориса Тадића као главног сарадника на реализацији својих планова. На слици: Борис Тадић и амбасадро САД Камерон Мантер. Фото: www.predsednik.rs

Отимање Косова

Борису Тадићу је много раније јасно стављено до знања да Србија може да заборави на европске интеграције уколико се не одрекне Косова, што се види из депеша: 07BELGRADE988 (2)и 07PARIS3202(3). У првој депеши је забележен разговор Бориса Тадића и Данијела Фрида 2007. године, када је Данијел Фрид рекао да је Косово изгубљено и да Србија једино може да бира да ли хоће европске интеграције или не. Друга депеша бележи наводе Бернара Кушнера, после посете Београду и Приштини да Србија не може да приступи ЕУ док се не реши статус Косова.

Борис Тадић је прихватио услов као и сарадњу на остварењу тог циља, у замену за подршку на изборима, док је грађане Србије обману о својим политичким плановима. Ово је јасно из депеше 06BELGRADE1566(4) која садржи разговор Бориса Тадића са помоћником америчког државног секретара Данијела Фрида. Том приликом Председник Србије је саопштио свом америчком колеги: „Независност Косова не мора нужно да значи губитак ако се подесно одреди у умовима бирача.“ Депеша 07BELGRADE1674(5) из 2007. године говори о молби Борислава Стефановића из Демократске странке, пред председничке изборе у Србији, да САД одложе признање Косова док Борис Тадић не буде поново изабран за председника.

У прилог свим откривеним депешама и плану о сецесији Косова и Метохије, стоји и именовање тајног преговарача у наметнутом дијалогу који се одвија између Београда и Приштине.

Овај поверљиви задатак, који Борислав Стефановић обавља у договору са Борисом Тадићем противуставно и противзаконито, непознаница је како за грађане Србије, тако и за Скупштину Србије.

Док је Борис Тадић уверавао грађане Србије да ће се борити свим мирним средствима за очување територијалног интегрита, истовремено је договарао са својим Западним савезницима како да „реши“ проблем Косова према унапред утврђеном решењу.

У прилог свим откривеним депешама и плану о сецесији Косова и Метохије, стоји и именовање тајног преговарача у наметнутом дијалогу који се одвија између Београда и Приштине. Овај поверљиви задатак, који Борислав Стефановић обавља у договору са Борисом Тадићем  противуставно и противзаконито, непознаница је како за грађане Србије, тако и за Скупштину Србије. Верујем да су грађани Србије јединствени по томе што сазнају шта неко договара у њихово име тј. у име државе Србије, из страних медија, путем интернета и могућности приступа сајту ЕУ или некакве Косовске владе, где се могу пронаћи документа која тајни заступник потписује са сецесионистима.

Тадашњи премијер Србије, Војислав Коштуница је представљао велику препреку за остварење сецесије Косова, па су Американци закључили да ће најлакше остварити своје планове подржавањем Бориса Тадића и Демократске странке. На слици: Председник Владе Русије Владимир Путин и председник Владе Србије Војислав Коштуница током сарадње у дипломатској одбрани Косова и Метохије.

Тадашњи премијер Србије, Војислав Коштуница је представљао велику препреку за остварење сецесије Косова, па су Американци закључили да ће најлакше остварити своје планове подржавањем Бориса Тадића и Демократске странке. У остваривању стратегије К1 велику улогу имају и разне невладине организације финансиране од стране Фонда за отворено друштво, Националне задужбине за демократују (Америчке), Фонда браће Рокфелер, амбасаде Велике Британије у Србији итд. Њихов задатак је да преко медија утичу на свест грађана и увере их да је Косово наводно одавно изгубљено, и да се томе не треба супротстављати. Познато је и које су се невладине организације, странке и појединци укључили у промоцију те лажи. Ова агресивна лажна пропаганда, заступљена је на скоро свим медијима. Гласноговорници и заступници страних сила, свакодневно образлажу лажну истину, како би манипулацијом остварили сакаћење сопствене државе, зарад личног интереса. Ове “независне“ организације примају новац од разних финансијера међу којима је и америчка Национална задужбина за демократију (НЗД) (6). Циљ америчке Задужбине, коју углавном финансира амерички Конгрес, је подршка организацијама које наводно обезбеђују владавину права и независне медије. Потребно је само узети у обзир разорно дејство ширења америчке демократије и њен утицај на друге земље да би ствари биле сасвим јасне. Због потребе те светске силе да „демократизује“ друге народе, имамо од некадашњих стабилних и јаких држава новонастале разорене државе без изгледа да се у скоријој будућности промени њихова ситуација.

Уништавање српске војске

Контролом политичког врха, евроатлантске силе спроводе даљу стратегију која је усмерена на расформирање српске војске под окриљем такозваних реформи које наводно имају за циљ успешнију заштиту националних и државних вредности.

Новом стратегијом одбране Републике Србије,Војска је преведена у “квалитативно“ ново стање, друштвено и међународно пожељно. Читава реформа Војске није постављена према потребама Србије, већ према потреби успостављања стабилног безбедносног окружења на регионалном и глобалном нивоу.

Иза овакве дефиниције крије се намера Западних сила да потпуно уништи српску Војску.

Контролом политичког врха, евроатлантске силе спроводе даљу стратегију која је усмерена на расформирање српске војске под окриљем такозваних реформи које наводно имају за циљ успешнију заштиту националних и државних вредности. Новом стратегијом одбране Републике Србије, Војска је преведена у “квалитативно“ ново стање, друштвено и међународно пожељно. Читава реформа Војске није постављена према потребама Србије, већ према потреби успостављања стабилног безбедносног окружења на регионалном и глобалном нивоу. Иза овакве дефиниције крије се намера Западних сила да потпуно уништи српску Војску.

Осим председника Бориса Тадића, у овом пројекту велику улогу има актуелни министар одбране Драган Шутановац. Такозване реформе започете су још у време када је министар одбране био Борис Тадић који је изградио блиске везе са Aмериканцима, а касније је Драган Шутановац наставио истим путем. У депеши 06BELGRADE842(7) из 2006. године, тадашњи амбасадор САД у Србији, Мајкл Полт описује ситуацију у српској Војсци и оцењује „позитивне“ трендове. Он даље изражава задовољство што се спроводи стратегија која ће осигурати положај српске Војске који је у интересу Америке. Као велики успех наводи се пензионисање 50 генерала и стотинак пуковника који су били непожељни, због учествовања у одбрани земље и могућег противљења реформама. Захваљујући овој депеши, сазнали смо  још и ко одлучује и поставља руководство Генералштаба Војске Србије. Овде се Здравко Понош помиње као аутор стратегије одбране која одговара потребама Запада, и као важан  фактор реформи. Основни елементи стратегије Здравка Поноша су: „Смањење људства (са 62.000 на 27.000), велика редукција и затварање војних база, и усвајање модерне структуре војних снага“. Као најзначајнију карику тзв. реформи, он наводи потребу промена стања свести оружаних снага. Није познато када је Здравко Понош доспео под покровитељство Америке, али је евидентно да су га они препоручили за будућег начелника Генералштаба, истовремено вршећи притисак на Бориса Тадића да убрза његово именовање.

На слици: Послужилац са оружјем "лаки преносиви систем ПВО Стрела 2М за откривање и обарање визуелно откривених нисколетећих циљева". Фото: Војска Србије, www.vs.rs

Са друге стране, иако је јавно износио ставове да Србија треба да остане војно неутрална, и да нема говора о интеграцији у НАТО, Борис Тадић уверава америчког амбасадора 2007. године да је његов приоритет број један пуноправно чланство Србије у НАТО-у , 07BELGRADE158(8).

Министар одбране Драган Шутановац, такође се заклео на верност у америчкој амбасади, и како бележи депеша 07BELGRADE879 (9) рекао амбасадору Мајклу Полту да је његова мисија да припреми српске оружане снаге за улазак у НАТО. Заједнички план је био да се на јавност у Србији утиче пропагандом, за шта су ангажоване НВО како би спроводиле јавне едукације и новинари који пишу по наруџбини у циљу манипулције јавношћу. У оквиру тог плана, власти  су 2009. године са главним уредником Политике, Драганом Бујошевићем, договориле серију чланака ради промовисања НАТО-а,10BELGRADE324(10).

Поред лицемерне политике којом грађанима говори да не жели Србију да уведе у НАТО а тајно ради на томе, председник Борис Тадић је 2006. године потписао један документ са САД који је погубан за интересе Србије. Овај документ је 2009. године потврдила владајућа већина предвођена Демократском странком. Споразумом о заштити статуса и приступу и коришћењу војне инфраструктуре у Републици Србији (11), војсци САД-а је дат повлашћени статус. Он омогућава војсци САД слободно кретање на територији Србије, приступ и коришћење објеката по потреби без надокнаде, оружане снаге САД могу да увозе и извозе из Србије без икакве контроле, дозвољено им је да носе оружје уколико су на то овлашћени сопственим наредбама, ослобођени су плаћања пореза, такси и накнада, и све то уз одрицање права за надокнаду штете и губитка, укључујући и повреде или смрт.

Ово је само мали сегмент досадашњег рада Председника Србије који је прочитао заклетву да ће штити уставни поредак, територијални интегритет и војну неутралност државе Србије(12).

Окупацијом изнутра уз помоћ марионетских политичара, врши се разарање нације и државе. За разлику од спољне окупације, унутрашња окупација је подмукла и тиха.

Демократија је потпуно злоупотребљена.

У садашњој “демократској“ држави, сваки патриота је означен као јеретик, а под плаштом “политичке коректности“ спроводи се распарчавање државе и отвара слободан простор политичарима који зарад личних интереса раде на уништењу Србије.

Прекретница

И без проучавања Викиликсових депеша јасно се може закључити да је на делу издаја националних и државних интереса, док је уз депеше јасно да се она одвија по унапред разрађеном сценарију.

Окупацијом изнутра уз помоћ марионетских политичара, врши се разарање нације и државе. За разлику од спољне окупације, унутрашња окупација је подмукла и тиха.

Демократија је потпуно злоупотребљена. У садашњој “демократској“ држави, сваки патриота је означен као јеретик, а под плаштом “политичке коректности“ спроводи се распарчавање државе и отвара слободан простор политичарима који зарад личних интереса раде на уништењу Србије.

Србијом се управља из страних амбасада, по директивама из Вашингтона и Брисела, док наше институције, уз обезбеђену већину дизача руку, спроводе оно што стране силе захтевају.

Не смемо да заборавимо да је ова такозвана проевропска већина обезбеђена само захваљујући обмани Социјалистичке партије Србије, која је потпуно променила своју политичку позицију. Гласове које су освојили на претходним изборима ставили су на располагање америчкој амбасади, како би помогли формирање владе која ће радити у интересу Западних сила. Дубоко сам уверена да њихови бирачи нису могли ни у сновима да замисле чему заправо дају свој глас, као што верујем да ни гласачи Демократске странке нису били свесни какву будућност ће доживети уз демократску и проевропску владу.

Не смемо да заборавимо да је ова такозвана проевропска већина обезбеђена само захваљујући обмани Социјалистичке партије Србије, која је потпуно променила своју политичку позицију. Гласове које су освојили на претходним изборима ставили су на располагање америчкој амбасади, како би помогли формирање владе која ће радити у интересу Западних сила. Дубоко сам уверена да њихови бирачи нису могли ни у сновима да замисле чему заправо дају свој глас, као што верујем да ни гласачи Демократске странке нису били свесни какву будућност ће доживети уз демократску и проевропску владу. На слици: Председник ДС Зоран Ђинђић са скинутим комунистичким симболом са старог двора, након признања изборне воље Београђана, почетак 1997. године.

Формирање садашње владе и њен четворогодишњи рад, који се показао као погубан на свим пољима, оставиће дубоке ожиљке Србији, али и отворене ране некој наредној власти.

Пред нама су нови избори који могу бити пресудни за даљу судбину Србије. Главна препрека коначном отимању Косова и Метохије, и поред добре воље и сарадње садашњих власти, је Устав Републике Србије.

Поједине странке су започеле предизборну кампању тврдњама о неопходности промене Устава (13) (14). Оне се тим путем не препоручују гласачима, већ страним амбасадорима да могу да рачунају на њих, и да су спремни да прихвате нове задатке. Поучени претходним искуством, они рачунају на то да ће коначну реч о саставу нове владе добити из Вашингтона и Брисела.

Сви они који мисле да је одрицање од националних и државних интереса добро за Србију, не мисле добро ни свом народу, ни својој држави. Да таква врста компромиса може да буде позитивна, њу би примењивали и они који на њој инсистирају. На жалост, данашњи облик Западне демократије подразумева примену двоструких стандарда условљену законом силе. Као алиби за такав однос користи се термин “специјалан случај“, што имплицира изузимање међународног права.

Неопходно је да Србија поврати сопствени интегритет, пре свега да поново почне сама да одлучује о својој судбини. Уколико се и даље настави управљање Србијом на начин који то раде садашње власти, бојим се да ће нас шетња са ђаволом одвести предалеко.

Пред нама је тежак период у коме се морају исправљати политичке грешке које су до сада направљене. Међутим, никакав просперитет неће постојати за Србију уколико се не започне тај процес. Неодговорна и капитулантска политика нас је довела до позиције понижене и уништене земље. Сада, после четири године од датих предизборних обећања о ЕУ- просперитету, новим радним местима и инвестицијама, можемо да резимирамо обећано-испуњено, и то је најбољи показатељ рада садашње власти. Остале нејасне ствари могу се разјаснити у Викиликсовим депешама.

Пред нама је тежак период у коме се морају исправљати политичке грешке које су до сада направљене. Међутим, никакав просперитет неће постојати за Србију уколико се не започне тај процес. Неодговорна и капитулантска политика нас је довела до позиције понижене и уништене земље. Сада, после четири године од датих предизборних обећања о ЕУ- просперитету, новим радним местима и инвестицијама, можемо да резимирамо обећано-испуњено, и то је најбољи показатељ рада садашње власти. Остале нејасне ствари могу се разјаснити у Викиликсовим депешама. На слици: Бивши потпредседник владе "Европске Србије" и високи функционер ДС са једним од докумената којим је доказивао да ће Србија до 2011. године бити чланица ЕУ. Крајем исте године је оставио економски опустошену Србију да би наставио "експертску" каријеру "помагања" несрећних постреволуционарних режима у белом свету.

Велика одговорност је на грађанима Србије који морају добро да размисле коме ће дати свој глас на изборима.

Постоје две опасности, а то је да већину гласова добију они који су слепо приклоњени политици Западних сила, што је мало вероватно, или да грађани поново буду преварени после избора.

Уколико неко понови потез Социјалистичке партије Србије, и добије поверење грађана који гласају за спровођење националних интереса, а онда те гласове повери америчкој амбасади, Србија ће наставити путем пропасти.

Неспособна и корумпирана власт може да начини огромну штету, али ништа није погубније од издаје националних и државних интереса.

Позиција као и тежње великих сила су потпуно јасне. Њихов циљ је да прошире свој политички, војни и економски утицај.

Колико јак притисак ће вршити, зависи пре свега од тога колики интерес имају, али и од способности друге стране да изгради своју позицију и обезбеди добре односе са велесилама.

Наш суноврат је утолико већи што садашње власти, на челу са председником Борисом Тадићем, воде једносмерну политику, “ослањајући се“ само на Западне силе чија политика је у супротности са интересима Србије.

Они нису желели да обезбеде добре односе са другим велесилама, уз које би могли да спроводе другачију политику и да се залажу за интересе Србије.

Овде пре свега мислим на Русију, која жели партнерске односе са Србијом, али наилази на потпуно неразумевање садашњих власти. Садашња политичка реалност налаже хитно заустављање једносмерне политике чији главни циљ је интеграција у ЕУ.

Главни ослонац Србији морају да буду земље које не делују против наших интереса, већ земље које нас подржавају и које се залажу за очување Косова и Метохије у саставу Србије. Србија не треба да се конфронтира, али не сме ни да капитулира.

Главни ослонац Србији морају да буду земље које не делују против наших интереса, већ земље које нас подржавају и које се залажу за очување Косова и Метохије у саставу Србије.

Србија не треба да се конфронтира, али не сме ни да капитулира.

Србија зато мора да се окрене себи и да стави своје националне и државне интересе изнад свега.

Само сопственим снагама и свестраном равноправном сарадњом, Србија може да заустави пропадање и врати своје достојанство.

Драгана Трифковић: "Мени лично је незамислива обрнута ситуацијa у којој, на пример, амбасадор Србије у Немачкој изјављује да знатној турској мањини у Немачкој треба дати знатно већа права, или да амбасадор Србије у Великој Британији објашњава да уколико желе да задрже Шкотску не могу да рачунају и на Северну Ирску. Ако ипак пустимо машти на вољу, верујем да би њихови поступци имали далекосежне последице." На слици: Маштовита организација "Турских дана у Берлину" 2005. године.

Упутнице:

_________

(1)http://www.standard.rs/vojislav-kostunica-o-strategiji-otimanja-kosova-i-metohije-ili-zasto-sam-vratio-mandat-narodu.html

(2)http://wikileaks.org/cable/2007/07/07BELGRADE988.html

(3) http://dazzlepod.com/cable/07PARIS3202/

(4)http://www.cablegatesearch.net/cable.php?id=06BELGRADE1566

(5) http://wikileaks.org/cable/2007/12/07BELGRADE1674.html

(6) http://www.nspm.rs/prenosimo/zaduzbinarstvo-u-evropskoj-srbiji.html

(7) http://wikileaks.org/cable/2006/05/06BELGRADE842.html#

(8)http://www.cablegatesearch.net/cable.php?id=07BELGRADE158

(9)http://www.cablegatesearch.net/cable.php?id=07BELGRADE879

(10) http://wikileaks.org/cable/2010/02/10BELGRADE324.html#

(11)http://www.antiglobalizam.com/cyr/nsp/SporazumSofa.pdf

(12)http://fakti.org/rossiya/mediya-menyu/zamislite-predsednik-srbije-tadic-ide-u-americku-ambasadu-na-referisanje

(13) http://www.dnevnik.rs/politika/djukic-dejanovic-neophodna-izmena-ustava-posle-izbora

(14) http://www.kurir-info.rs/vesti/politika/spo-za-promenu-ustava-odmah-posle-izbora-177462.php

Министар Дулић је пре скоро годину дана потписао документ безазленог наслова и разорног садржаја – Инструкција за поступање инспектора за заштиту животне средине и надлежних органа за издавање довола на свим нивоима. Ова инструкција је послата свим општинским управама у Србији као и покрајинском Секретаријату за животну средину и тако постала обавезујућа у свакодневном раду свих државних органа који се баве животном средином. На слици: Мирослав Никчевић

Претпoстављам да нико озбиљан, на пример, акцију «Очистимо Србију» не сматра као рад на унапређењу наше околине. Чак и медији традиционално наклоњени Демократској странци су ову акцију осликавали у ироничном и сада већ увреженом смислу као чишћење буџета, а не Србије. Ипак, никакве озбиљније реакције није било. Као да је и код наше јавности дошло до имунизације на безакоње које спроводе министри владе Србије на челу са Демократском странком. Политика потпуне националне капитулације је, изгледа, довела да се корупција и криминал носиоца државних функција доживљава као неумитни државни посао. Међутим, неке активности Министарства животне средине могу да нас забрину и ван свакодневне огорчености корупцијом јер директно угрожавају наше здравље и безбедност.

Наиме, министар Дулић је пре скоро годину дана потписао документ безазленог наслова и разорног садржаја – Инструкција за поступање инспектора за заштиту животне средине и надлежних органа за издавање дозвола на свим нивоима. Ова инструкција је послата свим општинским управама у Србији као и покрајинском Секретаријату за животну средину и тако постала обавезујућа у свакодневном раду свих државних органа који се баве животном средином. Нећемо се бавити целим документом већ само једном, најдрастичнијом ставком. Дословно пише, а министар Дулић је то потписао – «За складиштење отпада, и опасног и неопасног, није потребна израда студије утицаја на животну средину. Решењем се прописују мере заштите животне средине.» О чему се овде, заправо, ради?

У инструкцији дословно пише, а министар Дулић је то потписао – «За складиштење отпада, и опасног и неопасног, није потребна израда студије утицаја на животну средину. Решењем се прописују мере заштите животне средине.

***

Уопште није потребно бити стручњак па закључити да са опасним материјама мора да се поступа са највећом пажњом и уз поштовање строгих процедура. Када би се поштовали закони који регулишу питања животне средине израда студије утицаја би била неопходна за било какву манипулацију са опасним отпадом

Отпад јесте неизбежан производ готово сваке људске активности. Међутим, постоје велике разлике у врстама отпада које су довеле и до развоја одговарајућих поступака за његово складиштење и третман. Најосетљивије је питање складиштења тзв. «опасног отпада» који настаје током технолошких процеса у индустрији, пољопривреди, енергетици или у болницама. Према дефиницији, особине опасног отпада су токсичност, мутагеност, експлозивност, инфективност, екотоксичност, реактивност, канцерогеност. Има још особина које одликују опасан отпад али мислим да је за разумевање проблема, о којем пишем, сасвим довољно и ово набројано. Уопште није потребно бити стручњак па закључити да са материјама које имају наведене особине мора да се поступа са највећом пажњом и уз поштовање строгих процедура. Када би се поштовали закони који регулишу питања животне средине израда студије утицаја би била неопходна за било какву манипулацију са опасним отпадом, а то би подразумевало неколико важних корака.

Пре свега, студију би морала да прегледа и оцени комисија састављена од стручњака различитих профила. Улога ове комисије је да се процене технички аспекти пројекта и да ли су уочени могући извори загађујућих агенаса. На крају, оно што је и најважније, комисија утврђује да ли је пројектом обезбеђено да до загађења уопште и не дође или да је могуће загађење сведено на најмању могућу меру. Други важан корак јесте учешће јавности у процесу одобравања пројекта. Наиме, пројекат мора да буде доступан заинтересованој јавности, а то су, пре свих, грађани који живе у близини предвиђеног локалитета на коме би се пројекат реализовао. Такође, предвиђено је да јавност има право да се изјасни о пројекту. Смисао овог поступка је да се што већи број људи, како стручњака, тако и грађана, укључи у доношење одлука. Најважнији циљ који се оваквим поступком постиже јесте да се, осим примене строгих техничких и технолошких стандарда, спречи и могућност корупције у процесу издавања дозволе. Природно је да грађани не би желели да им се изгради фабрика или неки други објекат који омета животну средину у непосредној близини места где станују.

Пошто више није потребна израда студије утицаја на животну средину, oнда више нема техничке комисије али нема ни обавештавања јавности! То значи да се само са решењем поред ваше куће, школе где ваша деца проводе добар део дана, у вашој улици или болнице у којој се лечите, неко може да складишти опасан отпад, осиромашени уранијум, на пример. И све то, а да ви то и не знате.

Уколико се сада вратимо Инструкцији коју је потписао министар Дулић, можемо да размотримо и последице. Важно је истаћи да се овде не говори о изградњи неке фабрике или постројења већ о складиштењу отпада укључујући и опасан отпад. Пошто више није потребна израда студије утицаја на животну средину, oнда више нема техничке комисије али нема ни обавештавања јавности!

То значи да се само са решењем поред ваше куће, школе где ваша деца проводе добар део дана, у вашој улици или болнице у којој се лечите, неко може да складишти опасан отпад, осиромашени уранијум, на пример. И све то, а да ви то и не знате. Само је потребан потпис министра Дулића.

Уколико вам је тешко да поверујете да је ово могуће идите на сајт министарства па се сами уверите.

Пошто више није потребна израда студије утицаја на животну средину, oнда више нема техничке комисије али нема ни обавештавања јавности! То значи да се само са решењем поред ваше куће, школе где ваша деца проводе добар део дана, у вашој улици или болнице у којој се лечите, неко може да складишти опасан отпад, осиромашени уранијум, на пример. И све то, а да ви то и не знате.

Др Мирослав Никчевић, координатор Одбора за заштиту животне средине ЕС ДСС. (директор Управе за заштиту животне средине у Министарству науке и животне средине од 2004. до 2007. године.)

Изворник текста: ЕС ДСС

Владислав Гулевич: "Данас се Лужички Срби грчевито хватају за оно, што је још успело да се сачува. Постоји национални часопис „Домовина“, који се појавио 1958. године), почео је са радом пројекат „Витај!“ за учење србо-лужичке предшколске деце свом матерњем језику, излази низ новина и постоји радио-емисија на матерњем језику. Али то је заиста премало! И – као да би били дотучени – ново, велико смањење финансирања национално-културних организација Лужичких Срба. То је и натерало Б.Будара да се обрати свим људима добре воље, којима није туђе словенско јединство и брига за судбину културног наслеђа Лужичких Срба са молбом да утичу на немачке власти како би их убедили да финансирање национално-културних организација Лужичких Срба остане у досадашњем износу." На слици: Бен Будар, књижевник Лужичких Срба.

Ареал који су некада насељавали Лужички Срби је некада био много већи – захватао је скоро трећину савремене Немачке и мали део Пољске. Пре око 1500 година Лужички Срби су се после вишевековног сукобљавања са Немцима нашли унутар немачке државе. Пре тога су успели да се нађу под заставом чешких и пољских владаоца и, очигледно, нису осећали неко посебно угњетавање, јер историји није ништа познато о устанцима Лужичких Срба у том периоду. Што не може да се каже о периоду њиховог боравка под немачком владавином, када су њихови устанци били гушени врло оштро.

Још је страшнија чињеница да је главно немачко оружје представљала немачка реч. Гушена је самосвест Словена – Лужичких Срба. Немачке називе су добијали градови, који су одувек били словенски. Бранибор је постао Бранденбург, Сосни су се претворили у Цосен, Дрежџани у Дрезден, Липск у Лајпциг, Торгава у Торгау, Плавно у Плауен. Било је забрањено коришћење србо-лужичког језика, тај језик је прогнан из цркава, судова, државних и образовних установа. Мартин Лутер је Лужичке Србе називао „најгори од свих народа“ и обећавао је да кроз 100 година од њиховог језика неће остати ни трага. Фридрих Енгелс је већ врло чврсто одбијао могућност постојања Лужичких Срба и о њима је писао у прошлом времену. „Те словенске области су сасвим германизоване, ствар је готова и више се не може променити…“ Немци су постепено учинили све како би све што има везе са србо-лужичким асоцирало на нешто варварско и заостало.

Јуриј Брезан (1916 – 2006), класик србо-лужичке књижевности сву тугу ситуације је приказао у приповетки „Медаља са Бизмарковим портретом“. Посета службеника вермахта (Лужичанина) кантору локалне гимназије, коју је некада похађао велики број лужичке деце била је препуна лажи. Лужичанин је крио своје словенско порекло. Није показивао да говори српско-лужички. Добродушни старац – Немац је са искреним поносом госту показао државну награду коју је добио због „посебних заслуга“ у сфери образовања. „Никада нисам користио насиље“ – објашњавао му је. Уместо шибе децу је терао да играју битке код Седана. Разред у коме су учила само лужичка деца, поделио је на „пруске официре“ и „Французе“. У тим играма су увек побеђивали „Немци“ који су тријумфално локална брда и реке називали немачким називима, а поражени су бивали приморани да говоре само немачки. То је била игра и лакомислена деца нису схватала њен прави смисао, али је резултат био постигнут: после извесног времена ученицима је постајала непријатна њихова народност, јер је све немачко асоцирало на успех и победе и они су практично заборавили србо-лужички језик. „Данас сам ја једини у селу ко још зна како се ово или оно место називало пре педесет или сто година…“ – хвалио се Немац.

Б.Будар лично је 20 година радио у „Домовини“ у којој је, осим њега, радило још педесетак ентузијаста. Захваљујући њима лужичка култура Немачке постоји још увек, зато што захваљујући њиховим напорима Лужички Срби имају могућност да у рукама још држе књиге и часописе на матерњем језику («SerbskeNowiny», «Rozhlad» и др. Међутим, сада и „Домовини“, и србо-лужичком Народном ансамблу (који је основан 1952. год.) и Србо-лужичком научном институту (који је основан 1950.) прети ако не потпуни престанак рада, онда, као најмање, битно смањење у обиму рада. На слици: "Српски дом" у Хоћебуж. Фото: "Наша домовина", број 3, 2011. година.

Тако је то трајало више векова. Година за годином, дан за даном, све немачко је уништавало све што је било лужичко. За време Хитлера за Лужичане је прокламовано да су то славенизирани Немци, за које је решено да се врате у наручје немачке културе. У то се време број затвореника лужичке народности по немачким затворима јако повећао. После уништења Трећег Рајха лужички активисти су молили да пређу у састав Чехословачке – са широком аутономијом, уз гаранцију Стаљина. Али ни Москва, ни Праг нису могли да се одлуче да смање територију савезничке Немачке Демократске Републике. Источнонемачке власти су сачувале инерциону антипатију према Лужичким Србима и на сваки начин су се трудили да дође до меке асимилације Лужичана: под различитим предлозима су затварани лужички разреди, подржавана је миграција из Лужица у друге области Немачке, а у Лужице су слати учитељи и чиновници који су били етнички Немци.

Данас се Лужички Срби грчевито хватају за оно, што је још успело да се сачува. Постоји национални часопис „Домовина“, који се појавио 1958. године), почео је са радом пројекат „Витај!“ за учење србо-лужичке предшколске деце свом матерњем језику, излази низ новина и постоји радио-емисија на матерњем језику. Али то је заиста премало! И – као да би били дотучени – ново, велико смањење финансирања национално-културних организација Лужичких Срба. То је и натерало Б.Будара да се обрати свим људима добре воље, којима није туђе словенско јединство и брига за судбину културног наслеђа Лужичких Срба са молбом да утичу на немачке власти како би их убедили да финансирање национално-културних организација Лужичких Срба остане у досадашњем износу. Б.Будар лично је 20 година радио у „Домовини“ у којој је, осим њега, радило још педесетак ентузијаста. Захваљујући њима лужичка култура Немачке постоји још увек, зато што захваљујући њиховим напорима Лужички Срби имају могућност да у рукама још држе књиге и часописе на матерњем језику («SerbskeNowiny», «Rozhlad» и др. Међутим, сада и „Домовини“, и србо-лужичком Народном ансамблу (који је основан 1952. год.) и Србо-лужичком научном институту (који је основан 1950.) прети ако не потпуни престанак рада, онда, као најмање, битно смањење у обиму рада. У наше време, када број оних који говоре лужичким језиком нагло опада, оваква дешавања могу да имају најнегативније могуће последице по очување србо-лужичког народа који још увек успева да очува своју самобитност. Јер заустављање рада значи – почетак пропасти.

Српски институт у Будишину

Шта нас, Русе, повезује са Лужичким Србима, и да ли Русија треба да се брине због њихове судбине? Да почнемо од тога, да су у Русији знали да постоји лужички народ још од 17. века. 1697. године императору Русије Петру I, који је путовао преко Лужица, лужички филолог Михаил Френцел (1628. – 1706.) у име Лужичана је поклонио неколико књига на лужичком језику и изразио своје дивљење због државне снаге словенске Русије. Један од идеолога препорода србо-лужичког народа Јан Смољар (1816. – 1884.), словенофил и обожавалац Русије, више пута је путовао у Русију ради сусрета са својим руским истомишљеницима. У име руске владе награђен је орденом Свете Ане 2. степена за заслуге у науци и био је изабран за дописног члана Харковског универзитета. Филолог – слависта академик И.Срезњевски је проучавању лужичког језика посветио више година рада, а амбасадор Руске империје у Константинопољу Ј. Новиков је одбранио магистарску дисертацију на теми србо-лужички језици.

Варшава активно Лужичанима пружа подршку. 1845. год. химна Пољске («Ешче Пољска не згинела») надахнула је Хандрија Зејлера, аутора прве лужичке химне («Хишче серпство не згубене»). Читав 19. век пољски историчари и писци су се активно бавили осветљавањем живота сораба у условима тоталне германизације, њиховом историјом и народним традицијама.

Појавила се цела група пољских научника, чија имена асоцирају на истраживања у области србо-лужичког народа – Алфонс Парчевски, Вилхелм Богуславски, Јузеф Крашевски. A 1936. године на Варшавском универзитету се појавило Друштво пријатеља србо-лужичког народа, које је у то време имало три филијале у другим деловима Пољске.

Још је веће ширење доживела омладинска организација «Prołuż»са центром у Познању, која је имала 3000 активиста србо-лужичке културе по читавој Пољској. Девиза организације је била упечатљива: „Над Лужицама је – пољска стража!“

* * *

Код немачког Кроствица (лужички – Хрушчица) подигнут је споменик сећања на војнике 2. армије Пољске војске, која је заједно са Црвеном армијом у априлу 1945. године ослобађала територију Лужица.

Данас, полазећи од географске близине Лужица и Пољске, Варшава активно Лужичанима пружа подршку. 1845. год. химна Пољске («Ешче Пољска не згинела») надахнула је Хандрија Зејлера, аутора прве лужичке химне («Хишче серпство не згубене»). Читав 19. век пољски историчари и писци су се активно бавили осветљавањем живота сораба у условима тоталне германизације, њиховом историјом и народним традицијама. Појавила се цела група пољских научника, чија имена асоцирају на истраживања у области србо-лужичког народа – Алфонс Парчевски, Вилхелм Богуславски, Јузеф Крашевски. 1936. године на Варшавском универзитету се појавило Друштво пријатеља србо-лужичког народа, које је у то време имало три филијале у другим деловима Пољске. Још је веће ширење доживела омладинска организација «Prołuż»са центром у Познању, која је имала 3000 активиста србо-лужичке културе по читавој Пољској. Девиза организације је била упечатљива: „Над Лужицама је – пољска стража!“. Основни правци рада су обухватали не само област науке и културе, већ и политике – борба за права србо-лужичког становништва, упознавање међународне јавности са важношћу србо-лужичке проблематике, културна размена Пољака са лужичким народима, проучавање западног словенства и скретање пажње светског јавног мњења на немачку претњу. Руководство «Prołuż»-а је озбиљно разматрало идеју оснивања Лужичког института у Пољској, али је после формирања НДР-а 1949. године, у чијем се саставу нашла већина лужичких територија, рад те организације ишчезао.

Ослонац на етничке и Пољској блиске Лужичане дозвољава да опстане нада у узајамност и да Пољска наступа као „старатељ“ тог народа који ишчезава. Лужичани осећају ту подршку и спремно се одазивају на пољске иницијативе које се тичу препорода и популаризације србо-лужичке културе и историје. У Пољској активно ради пољско – србо-лужичко друштво «ProLusatia», интелектуални наследник доратне «Prołuż». «ProLusatia»организује међународне научне конференције, Дане лужичке културе, свечане догађаје у част познатих научника србо-лужичког националног препорода, стваралачке вечери пољске и лужичке интелигенције, организује пријатељске посете лужичких политичара и цивилних активиста Пољској и Пољака који проучавају историју и обичаје Лужичана Немачкој, издаје специјализовану литературу. За пољску историју, засићену субјективним симболизмом, Лужице представљају земљу, натопљену пољском крвљу. Код немачког Кроствица (лужички – Хрушчица) подигнут је споменик сећања на војнике 2. армије Пољске војске, која је заједно са Црвеном армијом у априлу 1945. године ослобађала територију Лужица. У тој битки је погинуо највећи број Пољака (у једној битки) – око 25.000, и њу пољска историографија сматра за једну од најкрвавијих. У раду са србо-лужичким активистима Варшава се понекад дотакне и политичких момената – Анджеј Гурски, од 2009. године посланик пољског Сејма, се обратио МИП-у Пољске са званичном препоруком да активније сарађује са србо-лужичанима и да Берлину чешће поставља питање очувања њихове културне самобитности.

До скора је активност показивала и Југославија, у којој је постојала своја школа сорабистике. Лужички Срби су браћа од стричева балканских Срба (део Лужичана се преселио у 7. веку на територију данашње Србије, и тако зачео образовање српског народа).

Данас се цео низ научника и истраживача бави дубоким проучавањем српско-српских веза у оквиру научно-просветног пројекта „Растко Лужица“.

Међу самим Лужичанима такође постоје симпатије према својој јужној сабраћи. У југословенским ратовима деведесетих година 20. в. зна се да су на страни српске армије били и добровољци-лужичани.

На другом месту према обухватности сарадње са Лужицама се налази Чешка, коју са њима такође вежу чврсте историјске везе. У 9.-10. веку Лужица је била део Великоморавске државе. Данас у Чешкој функционише цео низ културно-истраживачких центара који су се специјализовали за лужичку тематику.

До скора је активност показивала и Југославија, у којој је постојала своја школа сорабистике. Лужички Срби су браћа од стричева балканских Срба (део Лужичана се преселио у 7. веку на територију данашње Србије, и тако зачео образовање српског народа). Данас се цео низ научника и истраживача бави дубоким проучавањем српско-српских веза у оквиру научно-просветног пројекта „Растко Лужица“. Међу самим Лужичанима такође постоје симпатије према својој јужној сабраћи. У југословенским ратовима деведесетих година 20. в. зна се да су на страни српске армије били и добровољци-лужичани.

Лав Гумиљов је за Лужичане рекао да су то хармонични људи код којих је инстинкт за самоочувањем пропорционалан нивоу жеље за очувањем националности, што им је и омогућило да се сачувају као народ, без обзира на хиљадупетстогодишње постојање у окружењу немачког језика. Лужичани немају своје државе, али имају своју културу коју је неопходно сачувати. Зато писмо Б. Будара почиње дирљивим речима: „Помозите нама, најмањем словенском народу…!“

Област коју настањују Срби у Лужици. Изворник: Википедиа

Изворник преноса : Восток

Изворник текста: Фонд Стратешке културе