Јован Б. Душанић: "Први кораци нове српске владе морају да буду усмерени на решавање нагомиланих текућих проблема (огромна незапосленост, пад производње и извоза, алармантна спољна задуженост, дебаланс јавних финансија…). Међутим, кључна стратешка одлука коју треба одмах да предузме нова влада јесте одбацивање (наметнуте) досадашње и прихватање (сопствене) потпуно нове стратегије економског развоја. Управо је то, а не само решавање нагомиланих текућих проблема, услов да се заустави даље урушавање привреде, али и државе у целости."

Први кораци нове српске владе морају да буду усмерени на решавање нагомиланих текућих проблема (огромна незапосленост, пад производње и извоза, алармантна спољна задуженост, дебаланс јавних финансија…). Међутим, кључна стратешка одлука коју треба одмах да предузме нова влада јесте одбацивање (наметнуте) досадашње и прихватање (сопствене) потпуно нове стратегије економског развоја. Управо је то, а не само решавање нагомиланих текућих проблема, услов да се заустави даље урушавање привреде, али и државе у целости.

Све ове године Србија је без дугорочне стратегије развоја, која би била научно верификована и усвојена у Скупштини, а улогу стратегије имају меморандуми о буџету и економској и фискалној политици који се пишу у сарадњи, тачније, по диктату, ММФ-а. Нова, сопствена стратегија подразумевала би одустајање од погубне неолибералне економске политике и напуштање наметнутог атипичног модела привређивања, заснованог на тзв. Вашингтонском договору који инсистира на стабилизацији, либерализацији и приватизацији.

Очигледно је да досадашњи атипичан модел привређивања, који се заснива на (рас)продаји имовине, задуживању и потрошњи (углавном, робе из увоза), у коме се не исплати радити, производити и извозити, хитно мора да буде замењен типичним моделом у коме се све то (радити, производити и извозити) исплати. Сликовито речено, потребно је да бећарску економију (продај, позајми, потроши) заменимо домаћинском (произведи, акумулирај, инвестирај).

Очигледно је да досадашњи атипичан модел привређивања, који се заснива на (рас)продаји имовине, задуживању и потрошњи (углавном, робе из увоза), у коме се не исплати радити, производити и извозити, хитно мора да буде замењен типичним моделом у коме се све то (радити, производити и извозити) исплати.

За разлику од атипичног, типични модел привређивања има другачије циљеве и другачију економску политику, као и мере и инструменте за њено остваривање. Главни циљ економске политике мора да буде пораст благостања, односно квалитета живота свих грађана, а дугорочно одрживи динамичан привредни раст уз пуну запосленост и равномерну и праведну расподелу националног дохотка претпоставке су остваривања тог главног циља. Истовремено с економском ефикасношћу, мора се истрајавати на праведности, јер без праведности није могуће на дуги рок обезбедити ни економску ефикасност.

У складу с постављеним циљевима потребно је, затим, дефинисати економску политику, као и инструменте за њено остваривање. При том треба поћи од властитог искуства погрешне политике, те потврђених успешних искустава других земаља. Наша искуства из прошле деценије показују да смо следећи „добре услуге“ међународне заједнице водили економску политику која је била у интересу светске олигархије и крупног капитала, а не наших грађана. Уместо да смо се посветили изградњи одговарајуће институционалне инфраструктуре за тржишну привреду, успостављању владавине права и стварању оптималних услова за конкуренцију и динамичан привредни раст, прихватили смо атипичан модел привређивања, који нас је довео до стања у коме се налазимо.

Могло би се рећи да реформе треба почети реафирмацијом државе, без које није могућ ни дугорочно одрживи економски раст ни социјални развој, што је јасно потврдила и актуелна светска криза. Држава није проблем сама по себи, како то тврде неолиберали, него је проблем када је некомпетентна, неефикасна и неодговорна, каквом су је створили наши властодршци. Стога није решење да се због садашњег лошег рада државне администрације заговара минимизирање њене улоге, него лошу треба заменити добром државом, на чијем ће челу бити компетентна, ефикасна и одговорна власт.

Државна администрација мора бити организована (и што је још важније, мора радити) у складу с дефинисаном политиком, циљевима, мерама и инструментима.

Могло би се рећи да реформе треба почети реафирмацијом државе, без које није могућ ни дугорочно одрживи економски раст ни социјални развој, што је јасно потврдила и актуелна светска криза.

Држава није проблем сама по себи, како то тврде неолиберали, него је проблем када је некомпетентна, неефикасна и неодговорна, каквом су је створили наши властодршци.

Стога није решење да се због садашњег лошег рада државне администрације заговара минимизирање њене улоге, него лошу треба заменити добром државом, на чијем ће челу бити компетентна, ефикасна и одговорна власт.

Нама остаје нада да ће у Србији, напокон, бити формирана таква влада, која ће обезбедити да се економска политика реализује у интересу огромне већине грађана, а не у интересу светске олигархије и крупног капитала, те једног уског слоја повлашћених који се формира у земљи.

Изворник текста: Политика

Јован Б. Душанић: "Нама остаје нада да ће у Србији, напокон, бити формирана таква влада, која ће обезбедити да се економска политика реализује у интересу огромне већине грађана, а не у интересу светске олигархије и крупног капитала, те једног уског слоја повлашћених који се формира у земљи." На слици: Детаљ компзиције "Добра владавина" Амброђиа Лоренцетија, XIV век.

Слободан Самарџић: „У првој фази ће бити погажена политичка воља народа и наметнути привремени органи, али ће се они претворити у поверенике за српску дијаспору на Косову. Тако то више неће бити локална самоуправа, него систем повереништва, а то је у складу са захтевом ЕУ да Србија угаси своје инситуције“

„У првој фази ће бити погажена политичка воља народа и наметнути привремени органи, али ће се они претворити у поверенике за српску дијаспору на Косову. Тако то више неће бити локална самоуправа, него систем повереништва, а то је у складу са захтевом ЕУ да Србија угаси своје инситуције“, рекао је Самарџић.

Државни секретар у Министарству за Косово Оливер Ивановић рекао је данас да ће нова влада Србије, одмах по оснивању, формирати привремена већа у општинама на Косову и Метохији, у којима ће највероватније бити сличан састав као у републичкој коалицији.

„По правилу, састав опшстинских управа пресликава састав владајуће коалиције на републичком нивоу, јер се сматра да је добра комуникација између владе и локалних самоуправа неопходна за добро функционисање општина“, рекао је Ивановић.

Самарџић је казао да су грађани на Косову на парламентарним изборима највише гласова дали ДСС и Српској напредној странци и да би формирање привремених већа у којима би био пресликан састав будуће владе Србије било наметање политичке воље.

„Политичка воља грађана нарушена је првенствено тиме што нису одржани избори за локалне власти, осим у две општине, а било је могућности да се одрже у више општина“, казао је он.

Самарџић је рекао да власт у Србији покушава да превари јавност да је одлучна да очува инстутуције на Косову, али да то чини у договору са ЕУ јер је крајњи циљ гашење српских власти у Покрајини.

Договор је да се јавност у Србији преведе жедна преко воде, да се угасе инситуције на Косову, а да у Србији то нико не примети

„Договор је да се јавност у Србији преведе жедна преко воде, да се угасе инситуције на Косову, а да у Србији то нико не примети“, рекао је потпредседник ДСС.

„То је пакет акција Београда, Брисела и Приштине који је државном врху у Београду пренео и словачки шеф дипломатије Мирослав Лајчак“, казао је Самарџић.

Изворник текста: ДСС

Слободан Самарџић је потпредседник ДСС и члан Управног одбора Фонда Слободан Јовановић

Србија је без геополитичког компаса. Очигледно је да она смислену оријентацију у геополитичком простору тренутно уопште нема. Њени прокламовани циљеви нису компатибилни са интересом државе и нације, нити су могући без трајних оштећења њеног државног и економског простора. На слици: Поље нарциса у Шртпцу, под Шар планином, Косово и Метохија.

Снежана Симић: "Магрис се сматра једним од највећих стручњака за историју и културу средње Европе. Упоређујући различите европске културе и изучавајући њихову коегзистенцију и интеракцију, он се залаже за истински уједињену Европу (не само на економском плану), која, по његовом мишљењу, треба да остане способна да сачува своју историјску и културну традицију и разноврсност."

Магрис се такође сматра једним од највећих стручњака за историју и културу средње Европе. Упоређујући различите европске културе и изучавајући њихову коегзистенцију и интеракцију, он се залаже за истински уједињену Европу (не само на економском плану), која, по његовом мишљењу, треба да остане способна да сачува своју историјску и културну традицију и разноврсност.

Наша јавност је недовољно упозната да овај истакнути германиста, романсијер и есејиста припада малобројној групи италијанских интелектуалаца који су током протеклих деценија пратили и реаговали на друштвено-политичка превирања и бурна догађања на Балкану. Нека од Магрисових размишљања и коментара, објављена у дневнику Коријере дела сера (Магрис је дугогодишњи уводничар и колумниста овог угледног италијанског листа.), односе се на Србију. Преносимо неке од пишчевих рефлексија поводом трауматичних збивања у Србији, хронолошким редом, почев од реаговања на НАТО бомбардовање Србије (тада у оквиру СР Југославије).

Само неколико дана од почетка бомбардовања, 28. марта 1999. године, Магрис се огласио на станицама Коријере дела сера.

„Осуда Милошевића не може да се помеша са произвољном демонизацијом Србије, којој се присуствује, такође захваљујући дипломатској неотесаности режима из Београда. Имам утисак да Западне владе немају много јасне идеје, да нису у стању да прорачунају последице, можда чак катастрофалне, а да су неки можда неодговорно подстакли албанску герилу и њихове акције, диктиране не само одбраном већ такође, као оне код српских националиста, крвожедним национализмом. Заштита сваког прогоњеног појединца или групе – данас Албанаца са Косова – увек је вредност; присуствовати равнодушни масакру многих других људи не одузима значај покушају да се спасе неко са неке друге стране. Међутим, рак национализма је метастаза инфилтрирана посвуда, а оног дана, уколико Косово буде добило независност, вероватно ће бити потребно употребити мисиле да би се од клања заштитила српска мањина, као што се данас штити она албанска. Југословенски рат је шаховска табла, на изглед хаотична, али, у ствари, изузетно сређена, којом прецизно маневришу вешти режисери и програматори; сваки део стоји на месту и крваво се ускомеша у право време. Сада је ред на Косово, које је дремало када су на реду били Славонија и Босна“.

Непојмљиво је да Косово има потпуну политичку независност

Магрис сматра да су за рат на југословенским просторима, поред Милошевићевог режима, такође одговорни режим из Загреба, неки муслимански лидери и Западне силе које су својевремено потпиривале ватру, наравно, мислећи да ће моћи да га контролишу. „Милошевићеви људи су починили језиве злочине, али и Срби су их претрпели и морали су, такође, да у великом броју напусте земље које су биле њихове."

Магрис сматра да су за рат на југословенским просторима, поред Милошевићевог режима, такође одговорни режим из Загреба, неки муслимански лидери и Западне силе које су својевремено потпиривале ватру, наравно, мислећи да ће моћи да га контролишу. „Милошевићеви људи су починили језиве злочине, али и Срби су их претрпели и морали су, такође, да у великом броју напусте земље које су биле њихове. Балкански мозаик је вишенационални мешовити амбијент који у тој вишенационалности налази свој, једино могући, идентитет, унакажен варварским и промашеним сном о етничкој чистоти. Мазохистички, као свака диктатура, Милошевићев режим је осакатио српско културно богатство када је, на пример, потиснуо мултикултуру своје Војводине, која се дичила – када сам се вртео дуж Дунава – са пет званичних језика. Уосталом, непојмљиво је да Косово – или друге европске покрајине у аналогним ситуацијама – треба да има потпуну политичку независност и не може се то тражити од Србије; у целом свету постоје аналогне реалности, а навести је да експлодира води ка крвопролићу“, закључује књижевник.

У јеку бомбардовања, Магрис 18. априла пише да је „рат у Србији трагична и упадљива епизода превирања која ризикује да се прошири и поново настави на другом месту, када се овај конфликт заврши, вероватно без прецизиних мотива и са резултатима несразмерним трагедији која се сада дешава“.

Девет година касније, књижевник је реаговао на други трауматични догађај који је запретио да угрози уставни поредак Србије. Непосредно пре очекиваног проглашења независности Косова, Магрис је 11. фебруара 2008. године (поново у дневнику Коријере дела сера) писао о будућности потлачених Срба у косовској мини-држави, превиђајући да ће за Србе, у држави у којој се вијори Тачијева застава, живот постати немогућ.

По његовом мишљењу, насиље пре свега избија када се помешају два принципа и две различите реалности, нација и држава.

Нигде, међутим, не пише да држављанство и националитет морају да се подударају…

Чак и државе, најкомпактније у националном погледу, укључују мањине.

По његовом мишљењу, насиље пре свега избија када се помешају два принципа и две различите реалности, нација и држава. „Нигде, међутим, не пише да држављанство и националитет морају да се подударају… Чак и државе, најкомпактније у националном погледу, укључују мањине. Немогуће је повући границе које јасно раздвајају националитете. За цивилни живот једне земље битна је пуна заштита мањина, њихово формално право и њихова стварна могућност да слободно развијају сопствени језик, сопствену културу, сопствени националитет”.

Срамни рат против Срба

„Махнита претензија да свака етничка група (?) оформи државу – варварски зов дивљине који се чинио онемогућен процесима прикључивања и уједињења на федералној основи – све више узима маха, наговештавајући нове катастрофе”. Подсећајући да је Италија учествовала у срамном рату на Косову, писац истиче да је непосредна мина конституисана предстојећом независношћу Косова. „На Косову ће се тако родити мини-држава, у којој ниједном Србину неће бити могуће да живи и чији лидер Тачи, покушава да измисли заставу”.

На слици: НАТО Бомбардовање Новог Сада 1999. године.

„Ко је икада рекао да свака етничка група треба да конструише државу, која је граница и мера једне националне групе која жели да постане држава?”, пита се Магрис и одмах одговара: „Број није битан; колико год скромна по броју, свака национална заједница, свака мањина треба да буде у поптуности заштићена. Али због тога није могуће да постане држава. У микро-државама, пониклим на идентитетској и националистичкој грозници, мањине, неизбежно постојеће у њиховој унутрашњости, биле би изложене тешком тлачењу; у евентуалној Баскијској држави бројни Шпанци који живе на тој територији били би много мање заштићени него што су данас Баскијци у Шпанији”.

За Магриса, трка националних група за државом данас изгледа још гротескнија, нарочито имајући у виду да живимо у доба тзв. глобализације која гура многе људе са различитих континената у друге земље, креирајући ситуације у којима се афективна верност сопственом пореклу ( сопственом језику и традицији) може остварити само путем интеграције у нову земљу. „Националност је топла вредност. Језик, обичаји, песме, пејзажи, храна. Држава је хладна вредност: закони, правила, сигурност и социјална помоћ. Воле се топле вредности, потресе се због песме из родног краја, не због члана закона. Али, управо је овај последњи тај који омогућава свакоме да пева, дирнут, своје песме“.

Приликом пријема престижне Награде за мир, Фриденспрајс – Friedenspreis (октобар, 2009. године), која се традиционално додељује на Франкфуртском сајму књиге, Магрис је у беседи, насловљеној „Права и вредности: границе Европе“ (објављеној у Коријере дела сера), изнео своје виђење Европе: федералне и децентрализоване државе, способне да се суочи са проблемима који превазилазе националне оквире: у обавези да се максимално отвори за нове културе нових Европљана и води дијалог са различитим системима вредности, истовремено дужне да зацрта границе минималног, али прецизног, quantum-a вредности о којима се више не може преговарати и које се морају сматрати апсолутним и никада више у питању. Такође је упозорио да нови популизам, који се данас увукао помало свуда у Европи, ствара демократију без демократије.

Све се уротило да нас убеди да верујемо и да попустимо предајући се тој нужности: није случајно што Западна литература почиње са великом поемом о рату, Илијадом, а велике свете књиге које заснивају свет, као Махабхарата и делимично Стари завет, такође су књиге о рату.

Али, смисао живота се састоји у одупирању идолатријском завођењу тога што се проглашава фаталним… и у одговору да… рат није једина реалност … Понекад, трачак наде изненада севне усред таме која изгледа дефинитивна…

И овог пута, у Франкфурту, књижевник се вратио Србији и срамотном рату против Срба који се догодио десет година раније.

Ево шта је, у делу свог говора, рекао књижевник:

„Нећу никада заборавити говор једног старог северно-вијетнамског вође, који сам случајно, пре много година, чуо на француској телевизији, за време конфликта у његовој земљи. За људе његовог доба, рекао је, живот се скоро идентификовао са ратом, и то је, додао је, за нас најподмуклија опасност, навика да се рат сматра неопходним као живот и дисање, немогућност да се живот замисли без рата.

Све се уротило да нас убеди да верујемо и да попустимо предајући се тој нужности: није случајно што Западна литература почиње са великом поемом о рату, Илијадом, а велике свете књиге које заснивају свет, као Махабхарата и делимично Стари завет, такође су књиге о рату. Али, смисао живота се састоји у одупирању идолатријском завођењу тога што се проглашава фаталним… и у одговору да… рат није једина реалност … Понекад, трачак наде изненада севне усред таме која изгледа дефинитивна… Трећи рајх, који се прокламовао хиљадугодишњим, изгледа само „обична Медуза“, како је писао Јозеф Рот, предодређена за пораз; није трајао хиљаду година, већ дванаест, краће од бојлера у мом купатилу.

Постоји друга скривена опасност за стварни мир, која се гнезди у честитом, напредном уверењу да је прогрес већ остварен, да је цивилизација савладала варварство и да је рат, барем у нашем свету, искорењен, као жута грозница или велике богиње путем вакцина. Рат се не помиње, ни када постоји; не објављује се, чак ни када се бацају бомбе. На слици: НАТО бомбардује Панчево 1999. године, поглед из Београда

Постоји друга скривена опасност за стварни мир, која се гнезди у честитом, напредном уверењу да је прогрес већ остварен, да је цивилизација савладала варварство и да је рат, барем у нашем свету, искорењен, као жута грозница или велике богиње путем вакцина. Рат се не помиње, ни када постоји; не објављује се, чак ни када се бацају бомбе.

Када је НАТО – дакле, такође и Италија – бомбардовао Београд и Србију, италијанске новине, најављујући повлачење италијанског амбасадора из Београда, изражавале су бојазан да би ова мера могла компромитовати добре односе између Србије и Италије. Овај страх од суочења са стварношћу – у овом случају, са ратом – помаже грозоту, која не жели да види да се шири, као рак који болесник не жели да примети. Желимо да се обмањујемо у језивој добронамерности.

Трећи светски рат се десио

Постоји ужасна анегдота, не знам да ли је истинита или лажна, о Нелсону: подвргнут испитивању, зато што је наставио да бомбардује још два сата, након што су се Данци предали, данску флоту и Копенхаген, Нелсон је одговорио: , I’m damned if I have seen it!’ (Проклет био ако сам то видео.) Ставио сам дурбин на око прекривено завојем’. Истинита или лажна, анегдота показује како се не види, како не жели да се види насиље. Трећи светски рат се десио, иако је већи део Европљана имао срећу да не плати цену у крви. Двадесет милиона мртвих после 1945. године, мање више; за разлику од жртава из Другог (светског рата, прим. нов.), готово игнорисаних и заборављених, изложених накнадном насиљу заборава. Препуштамо се илузији да живимо без рата…

Рат је у ваздуху као претња или као објективна реалност…која узима многа лица; увлачи се и маскира у најразличитијим формама: он није само масакр у Бијафри, 11. септембар у Њујорку… рат је трговина органима отетих од деце убијене у том циљу… Данас, рат је без граница…“

Објашњавајући да забринутост због глобализације оправдано проузрокује страх од поништавања свих разлика, који понекад води ка одбрани разлика на дивљачки начин и затварању у локалне микронационализме, истакао је: „Не могу да смислим раздвајања и сепаратистичке покрете“.

Причајући о Европи, Магрис је рекао да сања „европску државу“, која ће бити у стању да мисли на универзалан, а не на локалистички начин.

Против микронационализма

На конференцији за штампу, коју је на Франкфуртском сајму организовало Удружење немачких књижара, Клаудио Магрис је, између осталог, навео: „Границе могу да буду баријера, али и мост, место сусрета.“ Као истински наследник вишенационалне и плурикултурне тршћанске традиције, истакао је да је онај који живи на граници у стању да уочи разноврсност различитих народа, да научи да препозна њихове разлоге, вредности. Нажалост, додао је, после пада Берлинског зида, подигнути су други зидови: етнички, религиозни, у име микронационализма који може да буде гори од национализама из прошлих времена. Објашњавајући да забринутост због глобализације оправдано проузрокује страх од поништавања свих разлика, који понекад води ка одбрани разлика на дивљачки начин и затварању у локалне микронационализме, истакао је: „Не могу да смислим раздвајања и сепаратистичке покрете“. Причајући о Европи, Магрис је рекао да сања „европску државу“, која ће бити у стању да мисли на универзалан, а не на локалистички начин. (Магрисова изјава на конференцији за штампу, такође је, у октобру 2009. године, објављена у листу Коријере дела сера.)

Клаудио Магрис је добитник бројних националних и међународних књижевних награда (Багута, Стрега, Принц од Астурије, Кјара, Дјузепе Ачерби…). Последња у низу односи се на његову новинарску делатност. Великан италијанске литературе, који више од четири деценије потписује текстове у дневнику „Коријере дела сера“, недавно је овенчан престижним признањем „То је новинарство“ за плодну журналистичку активност, увек испуњену дубоким разматрањима о култури и актуелним друштвеним збивањима.

Клаудио Магрис: „Границе могу да буду баријера, али и мост, место сусрета.“

"Ако Грчка падне, имамо велики проблем у Европи и нико не зна што ће се догодити са Шпанијом, с Италијом, с Португалијом ", рекао је Андреас Липков, из MWB Fairtrade Wertpapierhandelsbank у Франкфурту. На слици: Немачки апоен евра

Европске деонице пале су данас четврти дан за редом, што је досегло њихову најнижу разину ове године, због све веће забринутости да ће Грчка напустити евро.

“Европска централна банка ће привремено зауставити кредитирање неким грчким банкама, како би ограничила свој ризик”, рекао је председник Европске централне банке (ECB) Марио Драги, те сигнализирао како ECB неће пристајати на компромис о кључним начелима како би Грчка остала у еврозони.

“Ако Грчка падне, имамо велики проблем у Европи и нико не зна што ће се догодити са Шпанијом, с Италијом, с Португалијом “, рекао је Андреас Липков, из MWB Fairtrade Wertpapierhandelsbank у Франкфурту.

Аналитичари су упозорили да би Грчки излазак из еврозоне довео до масовног повлачења капитала из шпанских и италијанских банака, као што се управо догађа у Грчкој, што би се могло врло неповољно одразити и довести у опасност читав европски, а неминовно би утицало и на глобални финансијски систем, како пише Ројтерс.

Закључак је да би излазак Грчке из еврозоне био тако скуп за остатак Европе – да се тај сценарио чини готово незамислив.

Подсетимо, политичка криза која потреса Грчку, узроковала је велико повлачење средстава од око 700 милиона евра, која су до сада повучена са банковних рачуна.

Нови избори у Грчкој, који доносе све већу неизвесност, одржаће се 17. јуна.

Аналитичари су упозорили да би Грчки излазак из еврозоне довео до масовног повлачења капитала из шпанских и италијанских банака, као што се управо догађа у Грчкој, што би се могло врло неповољно одразити и довести у опасност читав европски, а неминовно би утицало и на глобални финансијски систем, како пише Ројтерс. На слици: Паника на европском возу који тоне, сцена из филма "Зентропа" (Европа) Ларса Фон Трира из 1991. године.

Изворник текста: Advance.hr

Косово и Метохија

Аналитичар Дејан Вук Станковић сумња да су они који упозоравају на нетранспарентност око споразума са ЕУ у вези са КиМ баш толико необавештени. Он сматра да ће споразуми постигнути у Бриселу, па и тај са којим се спекулише да Србија мора да угаси своје институције, обавезивати сваку нову владу Србије.

Стари захтеви

- Не би ме изненадило да је став Лајчака о српским институцијама на КиМ у потпуности тачан. То није ново, на томе је нарочито Немачка инсистирала крајем претходне и почетком ове године. То је врста порука које су прилично јасне. Тај услов је између децембра и марта донекле релативизован, али је остао на снази са неким одложеним дејством. Дакле, ствар је српске политичке елите да ли тај услов треба прихватити или не – каже Станковић.

Споразуме из Брисела могао би да поништи „само неки радикални преокрет“ у шта Станковић сумња ако власт формирају ДС, СПС, трећи партнер и мањине. На питање да ли у случају да власт формира СНС, неко може изасланику из Европе да каже да о споразумима Стефановић-Тахири не зна ништа, Станковић каже да сумња да напредњаци о томе заиста ништа не знају.

Драган Петровић из београдског Института за међународну политику и привреду сматра да треба видети на шта је бивша власт пристала пред добијање кандидатуре, утврдити одговорност оних који нису поступали у складу са Уставом, па се потом бавити оним што захтева ЕУ преко свог изасланика.

Одговорност

- Сумњам да тако значајна политичка личност као Николић нема баш никаква сазнања о договорима из Брисела. Мислим да је то добро послужило за једну добру критику нетранспарентности преговарачког процеса, али сумњам да једна таква личност није била упућена у најважније државне послове. И са Николићевим знањем тога и са његовом незнањем услова ЕУ, ствари ће остати исте – закључује Станковић.

Драган Петровић из београдског Института за међународну политику и привреду сматра да треба видети на шта је бивша власт пристала пред добијање кандидатуре, утврдити одговорност оних који нису поступали у складу са Уставом, па се потом бавити оним што захтева ЕУ преко свог изасланика.

Треба најпре да се види шта је све потписивала влада Мирка Цветковића…

Коцкарска игра

- Треба најпре да се види шта је све потписивала влада Мирка Цветковића, поготово које су то ствари остале непознате о питању КиМ о чему најважнији политичари са опозиционе сцене нису у потпуности упознати. У том правцу је и изјава Лајчака дата у време када нису конституисани органи власти у Србији, а не зна се ни мандатар, ни састав будуће владе, па то представља фактички једну додатну информацију у правцу откривања уставности непознатих обавеза које је претходна власт преузела ради добијања кандидатуре – каже Петровић.

Он додаје да је ту као у некој коцкарској игри улог била српска државност и наше становништво на КиМ.

Не само да то огољује недржавничку политику власти, већ би сходно Уставу требало тражити одговорност за прекорачење ингеренција преговарача. Само на тај начин бисмо могли да заокружимо садашње стање, а то је да видимо најпре коју је то цену требало да платимо на европском правцу када су у питању државни интереси и затим да се тражи одговорност свуда тамо где се преговарало ван уставних овлашћења – рекао је Петровић. На слици: Устав Србије из 2006. године

- Не само да то огољује недржавничку политику власти, већ би сходно Уставу требало тражити одговорност за прекорачење ингеренција преговарача. Само на тај начин бисмо могли да заокружимо садашње стање, а то је да видимо најпре коју је то цену требало да платимо на европском правцу када су у питању државни интереси и затим да се тражи одговорност свуда тамо где се преговарало ван уставних овлашћења – рекао је Петровић.

Ивановић: Инсинуације

Државни секретар у Министарству за КиМ Оливер Ивановић сматра да су тврдње да је Лајчак био у Београду да би захтевао укидање српских институција инсинуације.

- Чак и да је то званично захтевано, такав услов требало би да буде одбачен. Те институције нису никаве паралелне институције, то су институције Србије која има обавезу да Србима омогући, колико је то могуће, нормалан живот. Према томе, мислим да ће такви захтеви бити одбачени, ако икада буду постављени у званичној форми – изјавио је Ивановић.

„Српско – руски односи на раскршћу“

На трибини ће говорити:

амбасадор Руске Федерације у Србији

Александар Конузин

и

мр Драгомир Анђелковић

Трибина ће се одржати у задужбини Илије М. Коларца, Мала сала, Београд, четвртак, 31. маја 2012. године у 19 и 30 часова.

Данас се често заборавља чињеница да је војни савез НАТО настао 1949. године ради заустављања светске комунистичке револуције. Образован је убрзо након окончања Другог светског рата и окупио је водеће силе с обе стране Атлантика у циљу одбране од бољшевизације. Данас се, међутим, радо заборавља да је супарнички Варшавски пакт настао тек 1955. године.

Након победе у Хладном рату, распадом Варшавског пакта и СССР, нестао је непријатељ који је био основ међународног легитимитета НАТО-а у међународним односима. Недостајући легитимитет НАТО је нашао у управаљу кризама, а потом и у одбрани од претње глобалног тероризма. Ради тих нових задатака, прилагодио је своје надлежности, које је са војних проширио на економске, социјалне и друге цивилне циљеве.На слици: Совјетски плакат против ширења НАТО

Онда Господ кризу попустио

Владика Николај (Небеска литургија)

Након победе у Хладном рату, распадом Варшавског пакта и СССР, нестао је непријатељ који је био основ међународног легитимитета НАТО-а у међународним односима. Недостајући легитимитет НАТО је нашао у управаљу кризама, а потом и у одбрани од претње глобалног тероризма. Ради тих нових задатака, прилагодио је своје надлежности, које је са војних проширио на економске, социјалне и друге цивилне циљеве.

Пошто криза[1] никако није само војно-безбедносна појава, већ се ради о системском процесу који обухвата све сегменте друштвеног живота, НАТО је у свој састав укључио бројне организације и савезе који до тад нису сматрани значајним за безбедност. Увођењм тог појма у своју доктрину, НАТО савез је себи омогућио да сваки „кризни“ ентитет проглашава легитимним предметом свог деловања. У пракси, на примеру СРЈ се видело да му за то није потребна ни сагласност ОУН.

Пошто су победом у Хладном рату САД практично остале једина светска суперсила и водећа сила НАТО-а, мултиполарност као облик равнотеже међународних односа у све глобализованијем свету деведесетих сасвим је запостављена тема. Према пост-хладноратовској концепцији, „НАТО 3.0“[2] jе своју надлежност, осим војних, унилатерално проширио и на прекограничне и социо-економске кризе. Ради се о кризама чија је криза цивилне природе и отуд је јасно зашто је дипломатија НАТО-а и њених чланица толико активна на проширењу мреже удружења у свету која јој обезбеђују утицај. Ове организације манир глобалистички расположеног јавног говора редовно именује називом „цивилно друштво“. Већ сама употреба тог термина особитост је војног говора, пошто је, захваљујући традицији хуманизације међународног ратног права током XX века, било веома важно одвојити војно подручје, војна лица и војне циљеве од цивилних у рату и миру.

Нова НАТО-доктрина управљања кризама формално је уведена 1991. године на самиту у Риму. На основу ње су, у оквиру стратегије сукоба ниског интензитета[3], одмах примењиване FID операције[4], већ почетком кризе у Југославији. Југославија се распала у крвавом братоубилачком рату.

Споразумом „Берлин плус“ од 2002. године, мисије ЕУ делују у подручјима где НАТО не жели непосредно да учествује.

Ова чињеница је данас од посебне важности за Србију, јер доказује да су мисије ЕУ – суштински мисије НАТО-а.

„Управљање кризама“, је НАТО пре пар година доктринарно проширио и на „претњу од глобалног тероризма[5]“.

Споразумом „Берлин плус“ од 2002. године, мисије ЕУ делују у подручјима где НАТО не жели непосредно да учествује[6]. Ова чињеница је данас од посебне важности за Србију, јер доказује да су мисије ЕУ – суштински мисије НАТО-а.

Развојем нове концепције, НАТО је морао да развије и механизме аутоматског деловања по два начелна основа:

1. Civil emergency planning – Планирање употребе цивилних ресурса у активности НАТО-а.

2. Свеобухватни принцип[7] – Сарадња НАТО-а са владиним и тзв. невладиним организацијама у решавању криза и решавању постконфликтних ситуација.

Усвајање доктрине, која безбедносно војно старање проширује на националне и међународне организације, са војних на економска и социјална питања, подводећи их под општи појам кризе, има основа у пракси давно примењиване политике специјалних и тајних војних дејстава НАТО[8] ради успостављања што пуније контроле над савезницима.

Наставиће се…

Изворник текста: ЦСА

Упутнице:

________________________________________________________________________________________

[1] Кљакић, Љубомир – Криза – Корисни идиоти и колапс Србије, Наш Печат – Фонд Слободан Јовановић, Бг 2011.

[2] SSGR, NATO 3.0, February 2009. (Прилог)

[3] SSGR, NATO 3.0, February 2009. (Прилог)

[4] Комарчевић Миодраг, Пејановић Љубо и Живојиновић Милица – Технологија примене ФИД операција у процесу разбијања Југославије, 21. 12. 2010. (Прилог)

[5] Counter-Terrorism, Jul 2010., UK joint delegation to NATO

[6] Приручник за НАТО, VIII део, Факултет за безбедност и демократију, Београд, 2009. Доступно на: http://www.fbd.org.rs/PRIRUCNIK

[7] Принцип је усвојен на НАТО самиту у Риги. Видети: Rīga NATO Summit 2006.

[8] Ganser, Daniele – NATO secret armies, Operation Gladio and Terrorism in Western Europe, London 2005.

Роберт Мандел, један од твораца евра, са пиједестала добитника Нобелове награде сматра да је јединствена валута најбоља ствар која се догодила Европи. Мада му не треба замерити што брани своје чедо, ово је прилично смела тврдња, тим пре ако се погледају последње три године, када су државе зоне евра падале једна за другом као домине.

И ESM и EFSF и LTRO, којим је ЕЦБ преплавила банкарски сектор јефтиним новцем, сваки пут су накратко охрабрили тржиште и вратили му веру у превазилажење дужничке кризе. После сваког од ових договора политичара о ко зна којем по реду спашавању, чуло се да је ширење кризе заустављено и евро враћен на чврсте ноге. Наравно, није недостајала ни високопарна реторика о важности европског пројекта. Међутим, како је то пре две године предвиђао Метју Лин, кад би тржиште завршило са једном државом, брзо би прешло на другу: са Грчке на Ирску, потом на Португал, па на Шпанију (ко је поменуо Италију и Француску?)... Домино ефекат који ће, по њему, трајати све дотле док се заједничка валута не распадне. На слици: Евро, италијански апоен са мотивима цртежа Давинчија.

Овај пут на реду је Шпанија. Нелагода на финансијским тржиштима током априла подсетила је на тренутке из претходне две године, када су редом „падале“ Грчка, Ирска и Португал. Шпанија, која с муком настоји да прикупи средства по разумним стопама, суочава се са бегом депозита из банака и незапосленошћу од скоро 23%, највећом у индустријализованом свету. Проблем је још већи ако се зна да је више од 50% младих Шпанаца без посла, па се та генерација већ сад назива изгубљеном. Да многи не деле Манделово мишљење, говори и ММФ, који је у свом водећем економском истраживању по први пут наговестио могућност распада зоне евра.

А није да европске институције, пословично споре и неодлучне, нису урадиле много да зауставе кризу и одагнају скепсу трговаца обвезницама. И ESM и EFSF и LTRO, којим је ЕЦБ преплавила банкарски сектор јефтиним новцем, сваки пут су накратко охрабрили тржиште и вратили му веру у превазилажење дужничке кризе. После сваког од ових договора политичара о ко зна којем по реду спашавању, чуло се да је ширење кризе заустављено и евро враћен на чврсте ноге. Наравно, није недостајала ни високопарна реторика о важности европског пројекта. Међутим, како је то пре две године предвиђао Метју Лин, кад би тржиште завршило са једном државом, брзо би прешло на другу: са Грчке на Ирску, потом на Португал, па на Шпанију (ко је поменуо Италију и Француску?)… Домино ефекат који ће, по њему, трајати све дотле док се заједничка валута не распадне.

Аргументи које је навео су интуитивни. Ирска је била једна од најуспешнијих привреда света у протекле две деценије, са одговорном владом која је предузела све неопходне мере како би покушала да среди стање – и то без тражења помоћи извана. Шпанија са буџетским дефицитом, пренадуваним тржиштем некретнина и огромном незапосленошћу. Италија са огромним дугом (иако већину дуга држе домаћи повериоци) и економијом у не баш сјаном стању од тренутка када је приступила зони евра. Француска, као ни једна земља у ЕУ не држи толико до, по мишљењу многих, застарелог и прескупог социјаног система. Укратко, у Португалу су то били бројни структурни проблеми, у Грчкој фискална дисциплина, у Шпанији пуцање презадуженог балона на тржишту некретнина и незапосленост, као и у Ирској, где треба додати превелики банкарски сектор. Свуда је био други окидач који је изазвао пад поверења. Али је узрок свуда исти: уверење да ће јединствена валута сјединити групу веома различитих економија и тако омогућити ЕЦБ-у да води јединствену монетарну политику.

Криза је увек била идеална прилика да се наметне своја воља за моћ, поготово код држава које на то упућују историја и географија. Зато се и треба вратити уназад, на почетак кризе. Прва нада, да ће помоћ ММФ-а Грчкој и Ирској бити довољна да заустави панику и охрабри инвеститоре, изјаловила се. Немачка је, у страху од последица, решила да гарантује готово неограничено, док је ЕЦБ кренула да купује државне обвезнице. Друга могућност била је да Грчка напусти зону евра и реструктурира своје дугове. Имајући у виду колико је Немачка уложила у пројекат евра и шта је све њиме добила, а које би све последице изазвао излазак Грчке из тог клуба у овом тренутку, крајње је невероватно да ће бити дозвољено Грцима да донесу такву одлуку На слици: "Надчовек", скулптура Џејка и Диноса Чепмена из шездесетих година XX века.

Управо ту многи и виде хибрис евра, попут харвардског професора Мартина Фелдштајна. Када је креиран, превасходни мотив биле су политичке интеграције и стварање јединства у Европи, односно уверење “да ће зона слободне трговине преживети само ако буде уведена заједничка валута, упркос непостојању ни историјских ни економских аргумената”. “Очеви оснивачи” евра имали су на уму долар као узор, али не и разлике између Европе и Сједињених Држава. Како Фелдштајн истиче, САД имају једно тржиште рада, где постоји слободна миграција радне снаге. „У Европи су национална тржишта рада лимитирана ограничењима које намеће језик, култура, чланство у ЕУ, као и различити системи заштите. Дакле, степен покретљивости је мањи, па високе стопе незапослености у појединим земљама могу бити умањене само променама у монетарној политици, што је немогуће с обзиром на заједничку валуту.” Такође, у САД постоји централизовани фискални систем, док се у Европи порези плаћају искључиво националним владама. Управо овде почиње најинтересантнија прича данашње Европе.

Стварање фискалне уније је данас главни поклич свих апологета евра. Али како се дошло до ове, за Европу прилично смеле, идеје? Криза је увек била идеална прилика да се наметне своја воља за моћ, поготово код држава које на то упућују историја и географија. Зато се и треба вратити уназад, на почетак кризе. Прва нада, да ће помоћ ММФ-а Грчкој и Ирској бити довољна да заустави панику и охрабри инвеститоре, изјаловила се. Немачка је, у страху од последица, решила да гарантује готово неограничено, док је ЕЦБ кренула да купује државне обвезнице. Друга могућност била је да Грчка напусти зону евра и реструктурира своје дугове. Имајући у виду колико је Немачка уложила у пројекат евра и шта је све њиме добила, а које би све последице изазвао излазак Грчке из тог клуба у овом тренутку, крајње је невероватно да ће бити дозвољено Грцима да донесу такву одлуку (ако им буде дозвољено да донесу било какву одлуку о својој судбини, уопште).

Још један сценарио је тема о којој многи увелико причају: подела на два клуба, један фискално одговорних земаља и остатка. Тако би нову зону евра чиниле Немачка, Холандија, Аустрија, Финска и још по нека мања држава. Клуб који су Питер Бун и Сајмон Џонсон назвали новом немачком марком. Овде се крије основно питање сваке даље европске приче, а оно није економско: шта је са Француском? Јер, зар није француско-немачки пакт био камен темељац европских интеграција од самог почетка?

Још један сценарио је тема о којој многи увелико причају: подела на два клуба, један фискално одговорних земаља и остатка.

Тако би нову зону евра чиниле Немачка, Холандија, Аустрија, Финска и још по нека мања држава. Клуб који су Питер Бун и Сајмон Џонсон назвали новом немачком марком.

Овде се крије основно питање сваке даље европске приче, а оно није економско: шта је са Француском?

Јер, зар није француско-немачки пакт био камен темељац европских интеграција од самог почетка?

Истовремено, постоји бојазан међу тржишним учесницима да би помагање периферним земљама могло довести до тога да зона евра прерасте у зону фискалне неодговорности, слабе валуте и високог инфлаторног притиска, где би земље попут Немачке могле закључити да би им било боље у мањој, али чвршћој монетарној унији. И поново још један термин из богате европске историје: монетарни cordon sanitaire, где би се извршило реструктурирање дуга у свим земљама са његовим неодрживим нивоом. Али, постоји консензус међу скептицима на тржишту: једном када постане лакше да се реструктурирају дугови, искушење јача да се учини баш то. Стога би Немци требало да се присете последњег великог таласа државних банкротстава земаља Јужне Америке током 70-тих година. Тада се видело да државе бирају банкрот када су његови трошкови мањи од користи. Трошкови зависе од последица самог чина: законских проблема, трајања банкрота пре него што се постигне споразум са кредиторима, додатних трошкова поновног изласка на финансијско тржиште… Користи су уштеде у будућим плаћањима (поготово оним нерезидентима), што све зависи од висине дуга, каматне стопе и перспективе раста ако се настави са плаћањима. Отуда у Берлину сам поглед на систем TARGET2 и немачка потраживања изазива нелагоду, јер би евентуални default банака периферних земаља значио да би трошкове сносиле све централне банке Система ЕЦБ, што значи Немачка и њени порески обвезници у највећој мери. С тога није ни чудно што га једна велика немачка банка назива „лепком који држи ЕМУ заједно“.

Они који се не слажу са Робертом Манделом да је евро најбоља ствар која се догодила Европи, истичу бројне недостатке у самим темељима Еуросистема: интринсичну склоност ка презадуживању и инфлацији, субвенцијама и трансферима, пад конкурентности, морални хазард…

Али и једну ствар најдрастичнију од свих: ц

Централизацију која ће довести расту неповерења међу земљама и могућем умањењу индивидуалних и колективних слобода.

Они који се не слажу са Робертом Манделом да је евро најбоља ствар која се догодила Европи, истичу бројне недостатке у самим темељима Еуросистема: интринсичну склоност ка презадуживању и инфлацији, субвенцијама и трансферима, пад конкурентности, морални хазард… Али и једну ствар најдрастичнију од свих: централизацију која ће довести расту неповерења међу земљама и могућем умањењу индивидуалних и колективних слобода. Већ сад Грци и донекле Шпанци криве Немачку за оштре мере које ће жртвовати благостање читаве једне генерације, али и њихово право да доносе одлуке у своје име. Мартин Фелдштајн истиче: “ако буде успостављена снажнија политичка унија, Немачка ће добити одрешене руке да контролише буџете других земаља чланица и предлаже промене у њиховим пореским системима. Такав званичан пренос суверенитета само ће продубити тензије и конфликте који већ постоје између Немачке и осталих држава ЕУ.“ Далеко су оштрији Филип Багус и Питер Зејхан, који је већ раније писао о повратку немачке “Mitteleuropе које се остатак Европе добро сећа”.

Одавно водећи светски државници, економисти и геостратези говоре о неповратном пресељењу центра светских збивања на Исток, далеко од Старог континента. Парафразирајући Радована Самарџића, оно што у будућности чека Европу подсећа мало на славно време XVI века, када су се воде Медитерана, којима је већ претио сумрак, претвориле у најживописнију позорницу светских збивања. Чини се да континенту који је одувек производио вишак историје, поново предстоји време када ће постати “најживописнија позорница светских збивања”.

Изворник текста: Бизнис и финансије

Давид малиш: "Парафразирајући Радована Самарџића, оно што у будућности чека Европу подсећа мало на славно време XVI века, када су се воде Медитерана, којима је већ претио сумрак, претвориле у најживописнију позорницу светских збивања. Чини се да континенту који је одувек производио вишак историје, поново предстоји време када ће постати "најживописнија позорница светских збивања". На слици: "Улични шоу", рад Жоржа Сера из 1888. године.

Бела Хамваш

1.

Раде Јанковић: "Тачност тог првог механичког часовника била је смешно мала. Па ипак, била је довољно велика да изрази једну нову, необичну и застрашујућу манију Запада – решеност да заузда време и да га упрегне у таљиге прогреса."

Запад је често, понекад из сасвим бенигних разлога, даривао остатак света новинама за које нико, у време њиховог настанка, није могао са сигурношћу да предвиди какво ће значење имати у будућности. Једна таква новина, склепана превасходно за молитвене потребе верника, која ће убрзо превазићи оквир своје првобитне намене, био је и  часовник. Дотична направа се први пут појавила на катедрали у Солзберију, 1386. или коју годину касније. Тај механички часовник – као и они потоњи – беше у потпуности рукотворина ковача. Морамо дакле овде, на самом почетку, да одамо признање једном занату – ковачком. (1) Али и једном опату, који беше рођен – какве ли случајнсти! – као син ковача. Он је тај који је првом часовнику усадио кичму, усавршио механизам вретена са запињачом – фолиот. Да би се часовник у Солзберију огласио било је дакле потребно да се роди Ричард од Волингфорда, и да буде именован за опата у Сен Облензу, негде око 1328. године. Али и нешто више од тога – промењена духовна клима.

Тачност тог првог механичког часовника била је смешно мала. Па ипак, била је довољно велика да изрази једну нову, необичну и застрашујућу манију Запада – решеност да заузда време и да га упрегне у таљиге прогреса. Веза између простора – између топографије и начина егзеистенције – уочена је давно; темпорална веза међутим – веза између начина на који доживљавамо време и начина на који живимо – између осећаја трајања и егзистенције тек треба да буде уочена. Нема никакве разлике између овладати простором и и оваладати временом. Та манија досеже до оних животних сокова којим се Запад хранио од увек – до воље за моћ. Чудно, али та воља за моћ је расла онако како су се часовници смањивали.

Нема никакве разлике између овладати простором и и оваладати временом. Та манија досеже до оних животних сокова којим се Запад хранио од увек – до воље за моћ. Чудно, али та воља за моћ је расла онако како су се часовници смањивали. На слици: Часовник Петера Хајнелина из 1505. године.

Један такав часовник, у облику златне кутије за мирисе, поклонио је 1540. год. Хенрик VIII својој петој супрузи Катарини Хауард. О каква је то дивота! Каква је то моћ! Заробити време у златној кутији која ритмично откуцава на твојој комоди. Још само мало па ће се време копрцати и у твом џепу… И прецизност ће се наравно побољшати али не пре но што Галилеј – после много непроспавних ноћи, експериментисања, мерења и математичких прорачуна – не буде дошао до закључка: да свако једноставно клатно има властити период њихања зависан од његове дужине. Након чега Кристијану Хајгенсу није остало ништа друго, сем да спретно искористи ово откриће и преточи га у проналазак. (2) Тако је негде средином XVII века настао први часовник са клатном – обавезан реквизит сваке малограђанске идиле који буди носталгична сећања на време камина, дремљивих зимских сутона са мачком која преде на поду, поред ноге домаћина удобно заваљеног у столицу која се љуља у ритму: тик-так, тик-так, тик-так…

2.

Уочимо зато, већ на самом почетку, то као једну константу: сваком проналаску предходи измењен сензибилитет – начин на који се доживљава стварност. У истој мери у којој мења матерјалну стварност проналазак је и резултат већ измењене духовне стварности. Ништа се дакле ново није матерјализовало на Западу, а да се предходно није зачело у нејасној чежњи за новим – у нагону за новим, и некој врсти магловите слутње обриса тог новог облика у настајању. Пре но што ће постати чулна еманација ново је иманенција чулности. Тако и настанку механичког часовника на Западу претходи измењен психички однос према времену, и начин на који се у вези са тим измењеним односом мења и облик постојеће егзистенције. Одједном, нека снажна преосетљивост на време, као каква неизлечива грозница, почиње да тресе човека на Западу. Ту измењену сензуалност у односу на време уочавамо најпре само код неколицине изузетних појединаца. Дух епохе часовника рађа се на Западу у усамљеним појединцима, у тим својеврсним епицентрима поремећаја из којих се шири у виду концентричних кругова, све док се кругови не преклопе и тим новим сензибилитетом не испуне читав духовни простор.

Ко се макар мало бавио њиме могао је да уочи једно специфично расположење за прецизношћу, из кога заправо и настаје сва та потреба за мерењем и подешавањем. Природна је то потреба одређеног типа људи, али овде је проблематична њена деформација. Она ће довести свет до те маније: до зависности од тог епохалног производа – механичког часовника. На слици: Стони сат из доба ренесансе.

Петрарка је, рецимо, један такав епицентар. Ко се макар мало бавио њиме могао је да уочи једно специфично расположење за прецизношћу, из кога заправо и настаје сва та потреба за мерењем и подешавањем. Природна је то потреба одређеног типа људи, али овде је проблематична њена деформација. Она ће довести свет до те маније: до зависности од тог епохалног производа – механичког часовника. Овде није од пресудне важности опседнутост Петрарке временом, која га прати од младости па до гроба, ни ритмичност његових сонета који сецкају, мељу и пакују време у подједнаке кутије стихова и строфа; ту је одлучујућ за судбину епохе и дубину промене сам тај порив за прецизношћу, опседнутост Петрарке мерењем времена, његовим педантним цизелирањем – прецизним изражавањем тренутка. Писмо којим обавештава неког пријатеља о приспећу брода који је донео вест о венецијанској победи над Критом – Петрарка овако завршава: „Био је то, верујем, шести сат 4. јуна, ове 1346. године.“ (3) Та брига за тачност, тај порив за прецизношћу, та страст за изналажење једног стабилног ослонца у распршеном континуитету времена, били су подједнако важни за настанак механичког часовника као и фолиот – та обична метална полуга причвршћена за вретено; та блесава метална полуга са два тега на крајевима која се тако глупававо врти – час у једну, час у другу страну.

Али, нису само песници били захваћени том помамом. Порив за прецизношћу присутан је свуда где дух тежи да се уздигне изнад просечности. Наступа епоха механицизма, али са последицама које су супротнe узроцима који их производе. Механицизам који је часовник покренуо у глави модерног човека на Западу, био је само једна етапа – не и последња! – једног дубљег процеса кварења који се може уочити већ крајем XV века. (4) У писму којим се 1483. године препоручује Војводи од Милана – Лодовику Сфорци – Леонардо Да Винчи представља себе, пре свега, као инжењера способног у градњи одбрамбених бедема и опсадних справа, а тек потом, онако узгред, спомиње да је вешт и у сликарству. Овај мали ескапизам великог мајстора скривања, заправо је само израз немоћи пред нарастајућом силом и заводљивим чарима технике.

Већ у XV веку, дакле, техника је постала spiritus movens на Западу – тиме и њен ethos. Tо није могло да промакне овом проницљивом генију!

Кад слика, Леонардо је прибран и дисциплинован – поштује строге законе форме, хармоније, перспективе; кад усавршава своје техничке справе, он будан сања, његова машта је разуздана, ослобођена свих формалних стега.

Тако је Запад још у XV веку открио да техника ослобађа машту – да је машта иманентна техници.

Већ у XV веку, дакле, техника је постала spiritus movens на Западу – тиме и њен ethos. Tо није могло да промакне овом проницљивом генију! Кад слика, Леонардо је прибран и дисциплинован – поштује строге законе форме, хармоније, перспективе; кад усавршава своје техничке справе, он будан сања, његова машта је разуздана, ослобођена свих формалних стега. Тако је Запад још у XV веку открио да техника ослобађа машту – да је машта иманентна техници.

И тако техника разара дисциплину духа тиме што разузданој машти допушта да га води. Уместо да дисциплинује машту, дух се поводи за њом! И та инверзија се испољава као општа законитост модерног доба, где све може да се изокрене у своју супротност, где остварени циљ може да замени смисао.

3.

Тај процес кварења можемо да пратимо и даље, све до оног најнижег – утилитаристичког нивоа. „Сјети се – писао је Бенџамин Франклин негде око 1736. године – да је вријеме новац; ко би својим радом дневно могао да стекне десет шилинга, а пола дана иде у шетњу или љенствује у својој соби, тај не смије, макар за своје задовољство издао само шест пенса, да рачуна само то, он је поред тога издао, или управо бацио, још пет шилинга.“ (5) Али та нова „филозофија времена“ – није се лако примала на Западу. Процес је био дуг и релативно спор. Кроз читав средњи век човек на Западу је још увек чувао ону суптилну везу са вечношћу – јер између онога што јесте и онога што заувек јесте још увек није зјапила ова данашња провалија. Слика једног уређеног космоса са Богом на врху, изнад свих небеских тела која се хармонично окрећу око њега – слика коју је астраријум тако љупко исказивао – савршено се слагала са сликом друштвене хијерархије на Замљи, где је владар – Василеус – био на врху, а око њега су се као и планете, хармонично окретали сви његови вазали, и вазали његових вазала. У то доба, дакле, између егзистенције и постојања не беше никакве разлике, и човек на Западу је – све до пред крај XIII века – могао још увек да допусти себи ту привилегију да застане „на тренутак“, да се примири у тишини – да „заустави дах“! Човек је могао у сваком тренутку да обустави своје креативне активности – а да то не осети као губитак. Напротив! То повлачење, та добровољна самоизолација, тај остав који је човек себи повремено  наређивао – није било бекство од општег задатка који је живот постављао, већ само могућност да се у тишини и спокоју поново успостави склад између ја и над-ја, између човека и Бога – сада и вечности - нарушен погрешним деловањем, лошом акцијом – грехом.

Кроз читав средњи век – све до почетка „ренесансе“ – човек на Западу је још увек имао очуван нерв за вечност. Његова осетљивост за онострано још увек беше снажна и истанчана. Он је осећао да је део једне шире целине, једног крупнијег плана – створеног „пре свих векова“. Елементи тог плана могли су да се открију у фрагментима, али не пре но што се „наврши време“. Ишчитавањем тих фрагмената човек је откривао стварност – поступно, опрезно и полако.

Тако је научио да препознаје вечност и све њене финесе у сваком облику њених тренутних тварних манифестација. Зато је твар, на Западу, тако дуго била супстанција, а не пука материја.

Кроз читав средњи век – све до почетка „ренесансе“ – човек на Западу је још увек имао очуван нерв за вечност. Његова осетљивост за онострано још увек беше снажна и истанчана. Он је осећао да је део једне шире целине, једног крупнијег плана – створеног „пре свих векова“. Елементи тог плана могли су да се открију у фрагментима, али не пре но што се „наврши време“. Ишчитавањем тих фрагмената човек је откривао стварност – поступно, опрезно и полако. Тако је научио да препознаје вечност и све њене финесе у сваком облику њених тренутних тварних манифестација. Зато је твар, на Западу, тако дуго била супстанција, а не пука материја. Сазнање је текло споро, из једног ширег контекста – дејством сталних и непроменљивих стваралачких сила које су обитавале негде другде – изван човека. Целина плана остајала је, међутим, недокучива за разум. Она се откривала благословеним изабраницима, или изузетним напором да се ја подреди једном вишем реду – вишем поредку ствари. Једном речију, човек на Западу је споро схватао да је време нешто са чиме може да се калкулише. Требао му је дакле подстрек – да би почео да сабира и да множи. Тај подстрек беше „она“. Ево како извесна паметна госпођа, Франческа ди Марко Датини, у писму које је 1399. године упутила свом мужу, „трговцу из Прата“, прекорева његову лакомислену склоност да арчи време у доколици: „С обзиром на све што имаш да учиниш, кад протраћиш један сат мени изгледа да их је хиљаду… Јер сматрам да теби ништа није тако драгоцено, и за тело и за душу, као време, и мислим да га премало цениш.“ (6) Тако је жена по трећи пут у овом еону преокренула судбину човечанства – први пут се звала Пандора, други пут Ева. „Она“ је, дакле, та нова врста у еволуцији жене – „жена змај“. Док још беше само жена, витезови су у мимоходу јахали крај њених ногу, а она им је добацивала свој рупчић натопљен мирисом њених недара; сада, међутим, она јаше „витеза“ и уместо рупчића у рукама држи бич. Витез се скљокао под теретом судбине коју му Бог беше наменио; он више није кадар за велика дела и страшне подухвате, једва да има још толико снаге да прикрије своју немоћ, свој пад у мекуштво – бегством у неку малу „џепну теорију“, какав љупки гест или духовит обрт – у анегдоту, комику, каламбур.

Ево како извесна паметна госпођа, Франческа ди Марко Датини, у писму које је 1399. године упутила свом мужу, „трговцу из Прата“, прекорева његову лакомислену склоност да арчи време у доколици: „С обзиром на све што имаш да учиниш, кад протраћиш један сат мени изгледа да их је хиљаду... Јер сматрам да теби ништа није тако драгоцено, и за тело и за душу, као време, и мислим да га премало цениш.“ На слици: Дама из доба ренесансе, екранизација Бокачовог Декамерона у истоименом филму П. П. Пазолинија, 1971. година.

4.

„Трговац из Прата“ је парадигма данашњег неуротичног човека на Западу. Он се понаша као да га је спопао свраб – таман се „почеша“ на једном, већ га „сврби“ на другом месту. Али, крајем XIV века, као што смо управо видели, он се још увек помало одупире промени. И то што невољно прихвата моду говори нам да је човек на Западу, тада, још увек имао у извесној мери очуван онај здрав нерв за вечност, који ће, међутим, у вековима који следе потпуно да исчезне из њега. Јер су га извесне протејске црте укорењене у његовом карактеру – а скривене иза еуфемизма „модерно“ – учиниле пријемчивим на све врсте обмане. То што траје и данас са истим интензитетом несталности, није последица његове жилавости већ његове способности да се мења „у ритму времена“, да „иде у корак са временом“. Ни један облик у њему не може више да се устали. И зато би прича о њему могла да се исприча и као парабола о глумцу или: „Како је модеран човек постао позер?“ Од тог доба у коме га затичемо погруженог пред госпођом Датини, човек на Западу се стално пренемаже и претвара – свестан, међутим, да истински јесте само онакав каквим жели да се прикрије. Дон Кихот беше реакција на њега – бесмислена и узалудна „хомеопатијска реакција“- јер у једном болесном свету, који је болестан јер је наопак, а наопак је зато што бежи од своје суштине – човек који би хтео да гротеском излечи оно што је болесно, што је одавно пристало на своју болест, пристало да буде смешно – нема шта да тражи! Такав човек може само да се нада подсмеху руље, и највише докле његов дух може да допре јесте да прихвати тај подсмех као награду, као што глумац прихвата аплауз „одушевљене“ публике – елегнтно и са наклоном, знајући, ипак, да ништа од онога што им је декламовао нису разумели. Изазов који је Сервантес добацио човечанству остао је несхваћен. „Витез“ се смејао „будали“ која „с разлогом“ губи, и аплаудирао „нормалном човеку“ који „с правом“ побеђује – свему ономе, дакле, што ће у XVIII веку постати његова грозна стварност. Коначни тријумф „Трговца из Прата“ „витез“ ће дочекати са олакшањем, као додуше окаснели али још увек довољно добар изговор за свој пораз. Јер, „витез“ га већ одавно беше прихватио као своју неопозиву судбину.

Трговац из Прата“ је парадигма данашњег неуротичног човека на Западу.

* * *

Он је принуђен да прихвати ту нову магију времена, са њом и илузију о напретку као сталном превазилажењу претходног стања.

Напредак је илузија коју ствара брзина, унутар једног временског одсечка исчупаног из контекста вечности.

Све пропада, све нестаје, а „Трговац из Прата“ је принуђен да се понаша као да ће његова, од свих досадашњих цивилизација најкрхкија, трајати вечито.

Али, до тог доба има још да сачекамо. Сада је XIV век и „Трговац из Прата“ је још увек само једно биће у настајању. По извесним особинама које га одају, а које су могле да буду само плод нечистог укршатања једне воље у успону, и једне моћи у опадању – у искушењу смо, макар и погрешили, да претпоставимо: „Трговац из Прата“ је плод грешне љубави између витеза који је издао свој позив, и жене високог рода која је изневерила своје порекло. По свему, дакле, он је налик ономе бићу које древна баштина назива: „најнижи од људи“ – „човек нечистог порекла који не припада ниједној касти…“ (7) Према том древном учењу, карактер таквог човека је непознат, а понашање које га одаје у овоме свету јесте: „грубост, окрутност и уобичајено занемаривање прописаних дужности.“ (8) Али, „Трговац из Прата“ нема дилеме у вези са својим пореклом. Његов је проблем другачије врсте. Он је принуђен да прихвати ту нову магију времена, са њом и илузију о напретку као сталном превазилажењу претходног стања. Напредак је илузија коју ствара брзина, унутар једног временског одсечка исчупаног из контекста вечности. Све пропада, све нестаје, а „Трговац из Прата“ је принуђен да се понаша као да ће његова, од свих досадашњих цивилизација најкрхкија, трајати вечито. И да истовремено сачува израз на свом лицу који ствара привид нормалног човека; да ухваћен у том раскораку учини немогуће – да сачува равнотежу. То је човек који ће изменити Запад – освојити читав свет. Интервенцијом г-ђе Датини, он је управо стављен у погон.

Остало је само да „Трговац из Прата“ окрене леђа вечности. За то ће се побринути наука, и једно ново божанство – часовник.

Погоњен човек је као тело које се котрља низ косу раван – до извесне тачке на свом путу он се креће под дејством почетног импулса, док га брзина не шчепа и понесе га снагом своје инерције. Окован брзином, човек наставља да јури док „не тресне о под“. Њему се, међутим, чини да напредује! (9) Тај привид се одржава напором г-ђе Датини. А њен напор је олакшан тиме што се идеја о линеарном кретању историје тако лепо примила у читавом хеленистичком свету – што је демон напретка постао тако снажан и тако делотворан, и што нема „нормалног човека“ који може да одоли том продуженом трансу. Остало је само да „Трговац из Прата“ окрене леђа вечности. За то ће се побринути наука, и једно ново божанство – часовник. Али, предходно је астраријум морао да буде очерупан. Са њега је скинуто све оно што беше понос средњовековних градова који држаху до себе – сви они планетаријуми у којима су планете кружиле по својим цикликама и епицикликама, сви они анђелчићи који дувају у трубе и марширају натраг кад часовник откуца подне. Тако је астраријум престао да буде механики приказ космоса и тренутног положаја човека у односу на кретање небеских тела. Постао је само пуко средство за мерење времена – часовник.

Већ крајем XVII века готово да није било човека на Западу који је још увек могао да разуме духовне основе друштвене организације у доба процвата Византије. За нешто више од три века човек на Западу је заборавио све што је некад знао о византијској хармонији, византијској теократији – синергији духовне и световне моћи у Византији. Овде смо заправо на прагу једне појаве која би могла да се изрази и као начело: интензитет заборава сразмеран је интензитету напредка. На слици: Монах Лазар Србин показује московском кнезу "часомерје" које је поставио пред благовештенским храмом московског Кремља. Минијатура из "Лисовоцког летописног свода" (Цар књиге), почетак XV века.

5.

Модеран начин мишљења који је попут таласа кренуо са Запада, постепено преплавио готово читав свет – сем малобројних врхова који штрче из тог позитивистичког потопа – утемељен је на спознаји која се изводи из једне крајње редуковане стварности; стварности која је сувереном вољом човека огољена до најбаналнијег нивоа – до нивоа пуке чулности – поступком селективне симплификације суптилно сложеног света појавности. Све што није очигледно, ухватљиво, објашњиво – све што не разуме! – човек на Западу одбацује као „ненаучно“. Тако научно мишљење затвара човека у уски хоризонт тврде, чулно опипљиве, мерљиве стварности. Одбацити све онострано, натприродно, трансцендентно – и као „чињеницу“ прихватити само оно „егзактно“, „материјално“, „опипљиво“ – заиста је нешто ново у целокупном духовном развоју човечанства, истински допринос Запада срозавању човекове интелегибилности на нижи спознајни ниво. (10) Отуда је и тобожњи позитивизам Запада, заправо истински негативизам – свођење проблема стварности на само једно једино питање: шта одбацити? Оно што преостане – то је „истина“! Тако је и „Трговац из Прата“, одбацивши сва друга питања која су могла да доведу и до супротног резултата, дошао до своје „велике истине“: брзина је синоним за напредак; њен интензитет – мера напретка. Брзина са којом се човек на Западу удаљава од заједничког духовоног језгра има за последицу – или крајњи циљ? – губитак свих оних моћи и знања којима је човек на Западу био обдарен, којима је не тако давно – у XII и XIII веку например! – располагао. Тако се напредак у свакодневном животу човека на Западу разоткрива као заборав. Примера ради, већ крајем XVII века готово да није било човека на Западу који је још увек могао да разуме духовне основе друштвене организације у доба процвата Византије. За нешто више од три века човек на Западу је заборавио све што је некад знао о византијској хармонији, византијској теократији – синергији духовне и световне моћи у Византији. Овде смо заправо на прагу једне појаве која би могла да се изрази и као начело: интензитет заборава сразмеран је интензитету напредка. Он расте са брзином удаљавња од средишта – увећава се са сваком новом етапом. Назовимо то начело закон регресије – при чему, имајмо на уму да израз „закон“ овде није употребљен у значењу које има nomos – као дефиниција једног општеважећег правила, већ у оном претхришћанском значењу које има logos - као оваплоћујућа сила Бога; значењу које су му придавали стојичари на пример: сила која периодично ствара све и кроз рушилачки огањ периодично се враћа Богу.

То је, дакле, кретање које прати правац којим се и васиона шири. Што је заправо и његов услов – закон регресије једино је тиме и могућ. Јер ништа није могуће на земљи што није допуштено на небу!

Ако, дакле, допустимо да ширење васионе има своју крајњу тачку, и да ће васиона тада почети да се „скупља“ ка свом првобитном језгру, морамо такође да претпоставимо да ће у тим „последњим временима“ и наше убрзање бити највеће како се будемо приближавали тачки сусрета та два „супротна вектора“.

То је онај тренутак који све баштине препознају као „крај света“ – поништавање убрзања које човек производи, дејством супротне силе убрзања.

То је, дакле, кретање које прати правац којим се и васиона шири. Што је заправо и његов услов – закон регресије једино је тиме и могућ. Јер ништа није могуће на земљи што није допуштено на небу! Ако, дакле, допустимо да ширење васионе има своју крајњу тачку, и да ће васиона тада почети да се „скупља“ ка свом првобитном језгру, морамо такође да претпоставимо да ће у тим „последњим временима“ и наше убрзање бити највеће како се будемо приближавали тачки сусрета та два „супротна вектора“. То је онај тренутак који све баштине препознају као „крај света“ – поништавање убрзања које човек производи, дејством супротне силе убрзања. Протестантизам, који је наступио у одбрану „последњих времена“, дао је  нови, одлучујући импулс том убрзању на Западу. И како је расла та „забринутост“ човека на Западу за „крај света“, тако се повећавао и интензитет брзине у свим областима његовог свакодневног живота. Убрзање које је човек на Западу почео нагло да производи од XV века, и које се непрестано увећава, има смисла, и може се објаснити једино из перспективе краја – ма какав му коначни садржај придавали. Од тог доба можемо чак да говоримо о извесном фатализму брзине на Западу. „Пре“ и „после“ ишчезавају и остаје само референтна тачка „сада“ – релативна у односу на све остале тачке у простору. Квантификација времена – његово прецизно мерење – фиксирало је пажњу човека на Западу на садашњост и окренуло га будућности. Али, прецизност у мерењу времена је заправо његова фрагментација, свођење времена на његове све мање и мање делове. Човек на Западу сада има „много времена“ – много малих временских преграда. Тако су настали блокови времена који се могу употребљавати под условом да буду прецизно измерени стандардним мерним јединицама – сат од шездесет минута заменио је дан као основну јединицу радног времена. Тада ће и оно што је некада било целовит живот постати разбијено огледало живота – егзистенција сачињена од набациних блокова времена у коме свака животна фаза има свој временски корелат: детињство – „време за игру“; дечаштво – „време за учење“; зрело доба – „време за рад“; старост – „време за одмор“. То постваривање времена било је истовремено и његова фетишизација – „Време је новац!“ Јер, ако време кореспондира са простором, зашто не би и са вредностима? Ако метар простора има своју цену, зашто и време не би имало своју? И зато се с правом љути г-ђа Датини!…

Часовник полако, али све више и све дубље тоне и ишчезава у том кибернетичком лимбу; утапа се у то безлично време интернета – време без икаквог додира са чулном стварношћу, без икаквог чулног еквивалента макар и у облику осећаја пуког трајања. Ништа нам више не говори о истинској природи времена - која може да буде само сакрална; и нашем положају у њему – који eo ipso може да буде само обоготворење. На слици: "Револуцио", ултрамодерни дизајн Мајкла Кроста за ручни часовник.

6.

Изгледа да је на Западу већ достигнут онај степен убрзања који часовник више не може да прати. И зато изгледа да часовнику предстоји она иста судбина која је на почетку модерног доба задесила астраријум. Черупање астраријума до „голе коже“ обичног кућног часовника беше видљиви израз деловања поменутог закона регресије: опадање са квалитативног на чисто квантитативни аспект времена – бекство од сакралног ка профаном. Живимо у „сајбер простору“ где се време више не мери сатима и минутима, већ мегахерцима и гигахерцима. Часовник полако, али све више и све дубље тоне и ишчезава у том кибернетичком лимбу; утапа се у то безлично време интернета – време без икаквог додира са чулном стварношћу, без икаквог чулног еквивалента макар и у облику осећаја пуког трајања. Ништа нам више не говори о истинској природи времена – која може да буде само сакрална; и нашем положају у њему – који eo ipso може да буде само обоготворење. Зато суштина времена, схваћена као жива ентелехија Створитеља, остаје заувек недокучива за онога који време види само уз помоћ титрајућих бројки на дигиталном екрану – остајући тиме заувек затворен у сфери најнижег, доњег света профаности. Јер, бројеви на електронским часовницима нам говоре само о оном времену у коме је урачуната прошлост, као што је пропадљивост урачуната у све што је тварно, као трошење које је урачунато у цену продате робе. Часовник нам никад не говори који је тренутак сада, већ само каже колико је тренутака протекло до сада. Чак и кад одређује неки будући догађај, часовник то чини само тако што показује колико заправо тренутака треба још да прође до тог догађаја. Све што часовник мери, то је дакле једно протекло сада. То је неко време које је заувек прождрла брзина, и која сада остаје само као последњи траг оног негдашњег ишчезлог времена – брзина ослоњена на ништа. Протекло сада је роба у коју је уграђен механизам прохујалости; једно профано време у које је уграђена виртуелна вредност, као долар у који је уграђена алегоријска представа новчанице, заснована на фикцији а не на реалној вредности. Управо су то схватили креатори „Новог доба“ када су крајем деведесетих година прошлог века лансирали ново „интернет време“ у коме више нема часовних зона, и у коме се дан више не дели на 24 сата већ на хиљаде „сајбер тренутака“. Од тог доба часовник више није ни справа у функцији мерења времена, већ симбол у функцији једног стила времена, алегоријска представа која обликује време у свести човека заувек зараженог вирусом брзине, као што вешти хирурзи липосукцијом обликују тело жене заувек заражене вирусом „физичке лепоте“. И тако остаје само облик испражњен од садржаја, време без смисла и лепота без суштине, као „Coca Cola“ од које је остала само флаша и фикција „пића које освежава“, флаша у коју може да се сипа све – ама баш све!

Брзина тражи да буде регулисана. У противном прети да се претвори у хаос.

Последица тога је и много строжа друштвена организација од оне претходне. Организација је у основи моћ, и та моћ је увек у некој вези са прерасподелом укупног времена. Строжа друштвена организација није само строже извршавње обавеза већ и потпуно подређивање будућег понашања. Уместо да стално и изнонова буде присиљаван, човек „Новог доба“ се кроз процес „образовања“ и „јавног информисања“ култивише: његов се будући духовни хоризонт обликује по мери механизма друштвене организације тако вешто да робовање данас више не доживљава као принуду, већ као залогу срећне будућности.

Дресиран да „мисли“, човек „Новог доба“ ће свој робовски положај убудуће да рационализује као ускалђивање са датим могућностима система – омамљујући тиме и своју савест која га с времена на време оптужује за понижење. То више није она строгост која произилази из самонаметнуте дисциплине духа; нити она која почива на добровољно прихваћеном ауторитету који је достојан поштовања. Управо супротно, то је строгост која проистиче из отсуства заједничког духа и средишњег ауторитета; знак да се заједнико духовно језгро као обједињавајућа снага, распало на стотине малих „средишта“ – распршених, удаљиних и међусобно супротстављених.

Инверзија се овде разоткрива у „квалитету“ те нове обједињавајуће силе.

Али, брзина тражи да буде регулисана. У противном прети да се претвори у хаос. Последица тога је и много строжа друштвена организација од оне претходне. Организација је у основи моћ, и та моћ је увек у некој вези са прерасподелом укупног времена. Строжа друштвена организација није само строже извршавње обавеза већ и потпуно подређивање будућег понашања. Уместо да стално и изнонова буде присиљаван, човек „Новог доба“ се кроз процес „образовања“ и „јавног информисања“ култивише: његов се будући духовни хоризонт обликује по мери механизма друштвене организације тако вешто да робовање данас више не доживљава као принуду, већ као залогу срећне будућности. Дресиран да „мисли“, човек „Новог доба“ ће свој робовски положај убудуће да рационализује као ускалђивање са датим могућностима система – омамљујући тиме и своју савест која га с времена на време оптужује за понижење. То више није она строгост која произилази из самонаметнуте дисциплине духа; нити она која почива на добровољно прихваћеном ауторитету који је достојан поштовања. Управо супротно, то је строгост која проистиче из отсуства заједничког духа и средишњег ауторитета; знак да се заједнико духовно језгро као обједињавајућа снага, распало на стотине малих „средишта“ – распршених, удаљиних и међусобно супротстављених. Инверзија се овде разоткрива у „квалитету“ те нове обједињавајуће силе. (11) До овога се на Западу дошло већ у XVI веку, заслугом извесног Игнација Лојоле. У писму које је послао 26. марта 1553. године из Рима својој језуитској браћи у Португалији, Лојола разликује три степена покорности: први се састоји у извршавању наредби старешине, други у поистовећивању воље редовника са вољом старешине, трећи у поистовећивању његових осећања са осећањем старешине. Подчинити се емотивно! То пре свега значи: антиципирати сваку будућу реакцију! Креирање духовног хоризонта човека је антиципација будућности – моћ над временом које следи, прерасподела садашњег времена у корист будућности. Али и више од тога! То више није оно древно поверење у ближњег, оно феудално средњовековно fides; то је сада само голи страх, само подозрење од ближњег. Тако је, и пре но што ће постати modus vivendi просечног човека „Новог доба“, организовање времана постало modus operandi друштвене стратификације на Западу. Уместо добровољног потчињавања слободно изабраном ауторитету, које је кроз читав средњи век било врлина правог витеза – страх је та сила која ће од сада обједињавати све те раштркане и завађене гомиле модерних „витезова“. То је страх који производи и сеје сила механизма; срах да се не заостане и не испадне из механизма друштвене организације; страх од усамљености изван механизма организоване гомиле – јер бити усамљен, за човека „Новог доба“, исто је што и бити жив сахрањен! Деловањем на нивоу садашњег тренутка могуће је испројектовати све будуће афекте, афинитете и ресантимане. Али, и што је најважније: могуће их је темпирати! Као часовник, и човек може да се „навије“ сада, а да „зазвони“ у неком изабраном и сасвим одређеном будућем тренутку. Тако промене у понашању човека које ће се десити „сутра“ могу бити имплантиране већ „данас“ – вештим подешавањем механизма! И зато човек „Новог доба“ више не бира ауторитет, већ се само потчињава механизму организације који производи „ауторитете“. И хиљаде малих и великих кабадахија бира своју „циљну групу“, а милиони избезумљених јединки хрле им у загрљај да буду нахрањени, научени, индоктринирани, униформисани, бредндирани, чиповани…

Кад стваралачки ерос, чије откриће дугујемо Платону, ослаби – квалитет опада на ниже облике постојања, све док се не сроза на квантитет: на масу, тежину, количину – мерљивост. Овде се већ уочена симплификација, до најпростијих појавних облика, манифестује у виду опадања виталних животних сила, и, услед тога, до стврдњавања свега што беше етерично у време свог полета, до постваривања свих тананости – као што беше мисао, идеја, усхићење; до петрифицирања и самог мишљења, најпосле и научног – у образац, формулу, једначину. На слици: Платон детаљ са Рафаелове фреске "Атинска школа".

7.

Тако је настала та нова вера на Западу – вера у прометљивост времена. Тако је и часовник постао ново божанство – идол „Новог доба“. Моћ коју време има над човеком, несразмерно је већа од његове воље за моћ над временом. У томе су неки, као Шекспир на пример, видели трагизам – мада би исправније поступили да су у томе видели лудост! Кад неку дистанцу смањи за један сат, човек мисли да је обмануо време. Будала! Не види да је само постао још више завистан од тог проклетог „једног сата“, и да ће брзина са којом је постигао ту „уштеду“ колико сутра већ испосатвити нов – „увећан рачун“. Тркајући се са временом човек је постао његов роб, као пас који трчи око колца, и са сваким новим кругом све више скраћује ланац којим је привезан за колац. Часовник управља свакодневним животом човека „Новог доба“ – он му одређује обавезе и ритам задовољавања дневних потреба. Часовник је оголио вечност – профанизовао је! Од сада ће сакрална димензија вечности да се изражава само помоћу еуфемизама: „божанствени тренутак“, „блажени тренутак“, „тренутак радости“, „тренутак усхићења“… Време је престало да буде квалитет – постало је само огољени тренутак. Дабоме, и вечност ће престати да буде место где обитава пуноћа, станиште истинског постојања – постаће само неизмерено време. Са њим је и време постало тврдо, физичко, опипљиво – четврта димензија простора. Квантификација времена такође је у вези са поменутим законом регресије. Супротно матерјалистичкој догми, ми верујемо да квалитет настаје само из квалитета, и да тај процес траје све док постоји потенција која га одржава. Кад стваралачки ерос, чије откриће дугујемо Платону, ослаби – квалитет опада на ниже облике постојања, све док се не сроза на квантитет: на масу, тежину, количину – мерљивост. Овде се већ уочена симплификација, до најпростијих појавних облика, манифестује у виду опадања виталних животних сила, и, услед тога, до стврдњавања свега што беше етерично у време свог полета, до постваривања свих тананости – као што беше мисао, идеја, усхићење; до петрифицирања и самог мишљења, најпосле и научног – у образац, формулу, једначину.

8.

Мистичним искуством Истока, међутим, потврђена је чињеница: човек истински живи у вечности само кад мирује – кад у тишини „заустави дах“. Лао Це, на пример, каже: „Заустави чула своја, затвори врата, пусти да оштрице отупе, клупчад да се размрси, светлост да се ублажи, а бујица обузда; јер, тада, мистично јединство на снагу ступа, у њему је Мудар човек непомичан, недодирнут узбуђењем…“ (12) Слично томе, и персијски суфи Ал-Газали учи: да је човек „за вечност предодређен“. (13) О, човече – вели: „одвоји се од свих ствари и одреци их се“ (14); укроти „своје страсти и своје срце од гнева и пожуде и свег зла овога света; очисти се од свих лоших ствари – „чула умири“. (15) „Пусти разум и разуми интуицијом, тако да ти не измакне оно ка чему је пажња твоја усмерена.“ (16) – додаје Ибн-Араби, најтрновитији пупољак у том мистичном ружичњаку исламског суфизма. Исток, дакле, није само пука географска одредница. Исток, то је пре свега једна духовна вертикала. И једно сасвим специфично осећање за простор и време. Ту човек није загледан у ширину хоризонта већ у висину и дубину апсолута. Ту човек не живи за тренутак, него за вечност. Ту време нема сопствену меру, већ меру вечности. Време је на Истоку стопљено са вечношћу. Самим тим, и човек је сједињен са Богом. Јер су вечност и Бог једно те исто. Зато Исток не познаје индивидуалну егзистенцију изван Бога – изван њене сакралне димензије.

У том источнику духовне светлости, на том мистичном Истоку, помало заборављеном, помало запостављеном, засијаће и Свети Григорије Палама.

„Ми пред чула“, каже, „постављамо циљ и границу њиховог деловања, а делање тога закона називамо уздржавањем“.

У том источнику духовне светлости, на том мистичном Истоку, помало заборављеном, помало запостављеном, засијаће и Свети Григорије Палама. „Ми пред чула“, каже, „постављамо циљ и границу њиховог деловања, а делање тога закона називамо уздржавањем“. (17) Зато почетницима, вели овај свети молчалник: „Извесни учитељи саветују да контролишу покрете удисаја и издисаја, те да повремено задрже дах…“ (18) На тај начин, наставља, они ће се не само повући из спољашности, већ ће се и сабрати, уподобити се унутрашњем кретању коме њихов ум тежи, и – „стављајући своје тело у такав положај, сабрати у унутрашњост срца моћ која се непрестано излива кроз чуло вида.“ (19) „Такав човек“, закључује коначно Палама, „не види чулима, али је његово виђење исто тако јасно, или чак јасније од чулног опажања.“ (20) „Зато њихово виђење – објашњава – није ни осећај, јер га не примају чулима, нити разумни доживљај, јер до њега не долазе расуђивањем ни знањем које из њега произлази…“ (21) Свети Григорије Палама није ни новатор, ни изузетак; он је само изданак, најплоднији, у дугој трдаицији православног тиховања. У сасвим разрађеном облику сусрећемо заметак тог предања већ у VII веку, код Светог Максима Исповедника, када овај каже: „Све док у прочишћеном разуму не превазиђемо себе и све што је изван Бога, нисмо се утврдили у стању постојане врлине. /…/ Зато онај ко самога себе, и све оно што на било који начин спада у мишљење што није у стању надумне тишине, не превазиђе, не може бити слободан од промене.“ (22)

Између човека и креативних космичких сила постоји непрестана и жива интеракција. Својим понашањем човек повратно делује на стваралачке силе космоса: кад мирује човек увећава ред, склад и хармонију; кад се покрене ствара неред, хаос и дисхармонију у космосу. Препуштање вечности, дакле, није екстравагантна настраност оних који окрећу леђа садашњости; није бекство од живота, већ потврђивање живота у његовим најдубљим есенцијалним манифестацијама.

Тада се наше сада раствара у вечности, и уместо ритма осећамо само шум времена – ехо вечности. (23) Човек тада не живи у тренутку, већ у једном продуженом стању. Живот се тада не одвија него постоји, јер одвија се у ритмовима времена, а постоји у циклусима вечности. Човек тада oсећа да у њега улази нешто „што није од овога света“ – надахнуће, екстаза, умно просветљење – „Светлост од Светлости“. Интелигибилно биће човека открива тада себе као медијум кроз који трајање испреда делић своје дугачке нити унутар једног великог космичког циклуса вечности. (24) Али не само медијум! Јер, између човека и креативних космичких сила постоји непрестана и жива интеракција. Својим понашањем човек повратно делује на стваралачке силе космоса: кад мирује човек увећава ред, склад и хармонију; кад се покрене ствара неред, хаос и дисхармонију у космосу. Препуштање вечности, дакле, није екстравагантна настраност оних који окрећу леђа садашњости; није бекство од живота, већ потврђивање живота у његовим најдубљим есенцијалним манифестацијама. Суштина је негде другде, да би допро до ње човек мора да пригуши себе – да затамни своје ја. Тада ја постаје пропустљиво за апсолут – тиме и делић његове суштине. „А ја више не живим – вели Апостол Павле – него живи у мени Христос.“ (25) Овде се Христос (треба ли то да наглашавамо?) схвата као чисто оваплоћење Вечности. Ако се, пак, то разуме, онда је лако схватити да целокупна духовна традиција Истока упућује на постојање једне доктрине која, супротно грубом егоцентризму Запада, учи да је нужно потиснути собство – ego, како би се за вечност сабрале све оне духовне снаге које би се иначе расуле изван простора тишине – у том мноштву супротности где је све подвојено, па и оно што мисли од онога што се мисли. За традицију, најпосле и православну, нема дакле дилеме: човек је делић мислећег Субјекта – у Логосу, у Богу, у Вечности. Или је субјект који мисли одвојен од Логоса, од Бога, од Вечности.

Оно сада – чије откриће дугујемо Мајстеру Екхарту. То је оно сада које чак и целокупно трајање сажима у један тренутак у коме Бог и човек симултано стварају један другог. „Бог ствара свет сада – каже Екхарт - исто онако као и првог дана кад га је стваро.“

9.

Другачије живи човек који се копрца у времену. Такав човек је активни учесник у игроказу који се дешава сада и зове се живот. Од каквоће тог сада зависи и квалитет његове егзистенције. Такав човек не постоји – он производи историју. Производити историју није ништа друго него стално, без престанка, мењати форму тог сада. Тако живот постаје једно неухватљиво сада које ће већ колико сутра бити одбачено, замењено новом формом, другачијом нијансом. Гомила одбачених сада – ето шта је историја. Пажљивим ископавањем, дакле, скидањем наслага слој по слој, могуће је да се дође и до оног сада које је својевремено, пре више од седам векова, из темеља изменило егзистенцију човека на Западу. Беше то једно узбудљиво, динамично, муњевито сада – једно одвише садашње сада! Оно сада – чије откриће дугујемо Мајстеру Екхарту. То је оно сада које чак и целокупно трајање сажима у један тренутак у коме Бог и човек симултано стварају један другог. „Бог ствара свет сада – каже Екхарт – исто онако као и првог дана кад га је стваро.“ (26) То Екхартово сада – то није оно Августиново вечито сада; оно бескрајно и вечно сада Ибн-Арабија – сада „без почетка“. (27) Екхартово сада је једно другачије – једно тренутно сада! Самим тим и једно неухватљиво сада – једно неодређено сада.

Човек који себе тако удобно смести у једно тренутно сада, не живи више у садашњости, већ у једном провизоријуму који се одржава само уз помоћ језичке еквилибристике. Садашњост му измиче у мноштву неухватљивих тренутака – да би одржао какав-такав привид сталности смислио је синтагму „непоновљиви тренутак“, и једну аксеологију засновану на „непоновљивом тренутку“ која виси у ваздуху окачена о ништа. Зато радије гледа у будућност у коју се пројектује и од које очекује прилику за сопствену реализацију.

Човек који себе тако удобно смести у једно тренутно сада, не живи више у садашњости, већ у једном провизоријуму који се одржава само уз помоћ језичке еквилибристике. Садашњост му измиче у мноштву неухватљивих тренутака – да би одржао какав-такав привид сталности смислио је синтагму „непоновљиви тренутак“, и једну аксеологију засновану на „непоновљивом тренутку“ која виси у ваздуху окачена о ништа. Зато радије гледа у будућност у коју се пројектује и од које очекује прилику за сопствену реализацију. И граби да што више „непоновљивих тренутака“ захвати из бунара будућности. Он је расипник који живи на кредит – будућност је његова кредитна картица. Зато и жури да што више потроши – да му одобрени лимит не остане непотрошен. Између човека и вечности испречило се историјско време – време подложно труљењу и распадању – пропадљиво време. Зато прошлост више није баштина већ депонија – „ђубриште историје“. У њој ничег сталног нема – сем променљивости. Тако је човек на Западу остао без свог станишта у вечности. Ту и тамо борави помало на старој адреси, али је велико питање, међутим, да ли он уистину живи? Или само трпи тиранију нагона за произвођењем историје – гоњен том помамом за „непонвљивим тренутком“; том химером која се са сваким новим приближавањем претвара  у неухватљиви трнутак.

Упутнице:

_________

(1) Према легенди, и Питагора је дошао до открића закона музичке скале пролазећи поред ковачке радње. Ослушкујући савршено усклађене одјеке чекића, дошао је на идеју да постоји математичка основа музичке хармоније. Види: Масимо Дона: „Филозофија музике“ – Београд, 2008., стр.39

(2) Од тог доба, човек на Западу као да бежи од нечега – од самог себе и оног заједничког духовног језгра које баштина означава као средиште а средњи век га беше сачувао у облику јединства између човека и Бога, сада и вечности, егзистенције и есенције. Што је била више него једна религиозна идеја! Беше то једна узвишена и племенита замисао живота: стварност као хармонична целина, као екумена бивства – као симфонија. Тада – последњи пут тада! – човек је могао да види свој прави лик: божански лик. Сва потоња, вештачки створена огледала, биће крива огледала, и човек ће моћи да види само своје изобличено лице – смешно или наказно, како-кад.

(3) Џ.Џ.Витроу: „Време кроз историју“ – Бгд., 1993., стр.112.

(4) Обмана коју ствара часовник доведена је до тачке савршеног поклапања са њеном статистичком објективизацојом у виду такозваног мерења времена, и од тада постала масовна хистерија на Западу – јуна 1657.године, када је влада Краљевине Низоземске дала извесном Соломону Костеру искључива права, да у наредних двадесет и једну годину прави и продаје часовнике засноване на Хајгенсовом проналаску. Али тиме овај процес регресије није и окончан. Напротив, он је тиме тек започео и ми можемо да га пратимо даље, најпре до оног нивоа чисто механицистичког поимања времена, иза кога је по једној крајње упрошћеној аналогији, својственој симплицистичком духу модерног доба, уследило механицистичко схватање свега осталог: природе, човека и космоса. Међу првима, Кеплер је био тај који је изричито тврдио да је свемир сличан сатном механизму; потом је и Роберт Бојил направио исту аналогију устврдивши, да је свемир „налик изванредном часовнику, какав је можда онај у Стразбуру, у којем су све ствари тако вешто удешене, да кад се справа једном покрене, све иде по творчевом првом нацрту…“ (Џ.Џ.Витроу: „Време кроз историју“-Бгд., 1993., стр.155.) Коначно, није ли и Огист Конт, тај апостол „позитивизма“ на Западу, изненада постао свестан тог механицизма, кад је пробуђен од тог заноса, првобитни назив своје науке о друштву – „друштвена физика“ – заменио блажим, безличним али за ухо мање парајућим изразом  – „социологија“.

(5) М.Вебер: „Протестанска етика и дух капитализма“-Сарајево, 1989., стр.18. (Страст за згртањем новца расла је са опадањем аристократских вредности на Западу. Она долази из дубине доњих, најинфериорнијиф духовних сфера и зато не чуди што мисао Бенџамина Франклина излази на видело позорнице баш у предвечерије потпуног тријумфа матерјализма у свим формама егзистенције на Западу. То је онај ноктурно на Западу који предходи тренутку када ће гиљотина и фењер давати интонацију Робеспјеровом реквијуму за увели цвет француске аристократије. Свака одрубљена глава означава корак ка будућности, и за исто толико, меру удаљавања од средишта прошлости. Ритам сечива одвија се у ритму часовника. Идеја сасвим оригинална и нова, да се рука џелата замени једноммеханичком направом, и да се тим путем „избегне непотребно отезање“ – како властима предлаже г-дин Сансон, државни џелат, својом: „Представком о томе у чему се састоје разнолике незгоде које пружа одрубљивање главе мечем“. (Едмон и Жил де Гонкур: „Историја француског друштва за време револуције“ – Београд, 1953., стр.374.) Рачунџија је поништио аристократске црте у карактеру човека на Западу, пре но што ће г-дин Сансон, овенчан титулом „народни осветник“, побрати аплауз разјарене париске гомиле. С тим у вези је и успон једне нове класе – трговца. Њему ће се ускоро придружити – банкар. Мешањем ове две класе настаће на Западу једна сасвим нова, до тада непозната раса људи, један нови тип човека – лихвар. Он је „алхемичар“ модерног доба – човек који претвара време у новац. Уосталом погледајмо све те берзе: свуда само један тип човека и само један реквизит – часовник. Часовник у стотину реплика – као „иконе“ које прекривају зидове тих нових храмова бога Мамона. Како се то постиже? Брзином! Мисао усредсређена на непотребно отезање, срозана до још пет шилинга – то је та нова филозофија модерног доба којом се на Западу заокружује читав један еон.)

(6) Џ.Џ.Витроу: „Време кроз историју“-Бгд., стр.142.

(7) „Мануови закони“- преузето из П.Д.Успенски: „Нови модел универзума“-Бгд.,2002.,стр.567.

(8) Исто, стр.567.

(9) Човек који живи у вечности, пак, нема осећај да напредује. Он осећа да је све увек ту – пре и после као и сада – зато и може да мирује а да буде увек присутан – он има осећај пуноће. „Мудар човек – каже Лао`це – сазнаје без кретања, види и кад не гледа, све обавља и без делања.“ (Лао`це: „Књига о путу“ – Бгд., 1990., стр.96.) И античка баштина сачувана у миту о Кроносу – том незаситом прождрљивцу, који прождире чак и један камен који му Реја подмеће – не познаје идеју напредка, већ само повраћања времена; идеју такозваног „опходног времена“, о коме нам говори и један Хераклитов фрагмент: „…време, будући нужно повезано и сједињено с небеским сводом, није просто кретање, него је, као што је речено, кретање по одређеном поретку који поседује меру, границе и периодично кретање…“ (Хетарклит: „О природи“-Подгорица, 2001., стр.69.)

(10) Овде смо потпуно сагласни са Рене Геноном, коме, подједнако као и Јулијусу Еволи, дугујемо неизмерну захвалност за све дубље увиде у деформисано биће савременог света. (Види: Рене Генон: „Мрачно доба“ – Чачак, 2008. и Јулијус Евола: „Побуна против модерног сцета“ – Чачак, 2010.)

(11) Традиционално друштво, међутим, нема ту потребу за строгом организацијом која се намеће споља, јер оно интериоризује будућност као циклично понављање унутар вечности, и тај ритам понављања постаје његова унутрашња природа – колективна свест заједнице. Тако предање у форми обичаја самоорганизује традиционално друштво изнутра. Предање се ту појављује као начин преношења баштине – баштина је садржај, а предање је њен метод. Али у традиционалном друштву баштина се не намеће, него се прихвата спонатно и постепено – и зато је једно традиционално друштво статично, али и мање репресивно од модерно организоване државе! Кроз читав средњи век држава је само једна форма друштвене заједнице која чува право – држава је јасно одвојена од права! Али почев од XVI века држава се више не задовољава да буде само чувар права – она га и ствара! Само у Немачкој, например, и само у прве три деценије XVI века извршене су чак две обимне кодификације кривичног права! У XIV веку, у Душановом законику например, налазимо једва десетак кажњивих дела – модерно законодавство, међутим, одавно је већ пробило цифру од двеста педесет различитих врста злочина. Новац   је, например, кроз читав средњи век био заштићен једним кривичним делом – кривотворењем; данас, међутим, у модерном законодавству какво је и србско, налазимо бар пет кривичних дела која се директно односе на новац и најмање десетак која се посредно односе на новац… Шта све није забрањено данас што неће бити забеањено сутра? Као да се приближава дан када ће се слобода „мерити“ на прсте једне руке. И док у традиционалном друштву правило гласи: „Све је допуштено, сем…“ – у модерном друштву „Новог Доба“ оно гласи: „Све је забрањено, сем…“

(12) Лаоце: „Књига о путу“-Бгд., 1990., стр.81.

(13) Ал-Газали: „О самоспознаји“ – Београд, 2009., стр.21.

(14) Исто, стр.60.

(15) Исто, стр.59.

(16) Ибн-Араби: „Ко самог себе познаје…“ – Београд, 2005., стр.34.

(17) Свети Григорије Палама: „Тријаде“ – Шибеник, 2008., стр.77

(18) Исто, стр.82

(19) Исто, стр.84

(20) Исто, стр.68

(21) Исто, стр.64

(22) Свети Максим Исповедник: „Гностички стослови“ – Београд, 1996., стр.43

(23) Израз „шум времена“, са дубоким поштовањем, позајмљујемо од Осипа Мандељштајма.

(24) То је оно што Ибн-Араби назива „сједињавање без сједињења“. Ево како га он дефинише: „У суштини можеш да разумеш да су гледалац и оно што се гледа, творац и створено, онај ко зна и оно што зна, онај ко опажа и оно што опажа – једно.“ („Ко самог себе познаје…“ – Београд, 2005., стр.37.)

(25) Апостол Павле: „Посланица Галаћанима“ – 2; 20

(26) М.Екхард: „Јака као смрт је љубав“ – Н.Сад, 1999., стр.14.

(27) Ибн-Араби: „Ко самог себе познаје…“ – Београд, стр.17. („Јер, сада је без почетка и сада је бескрајно и сада је вечно.“)

Мило Ломпар: "У писму написаном 1911, Ситон Вотсон, који је био важан британски човјек за овај простор, на једном месту каже: ’Могуће је извршити југословенско уједињење, али би оно требало да буде бити остварено под жезлом Хабзбуршке монархије.’ Онда образлаже: ’Тријумф српске идеје има две мане. Прва је што та идеја не би могла бити остварена без рата, а друга мана је што би тријумф српске идеје означио победу источне над западном културом. То бих ја, као неко ко припада западној култури, сматрао великим неуспехом.’ А 80 година после тога, Семјуел Хантингтон у делу Сукоб цивилизација, каже да су границе Европе управо оне границе које су делиле Хабзбуршку монархију од Османске империје."

Говорите о синхронизованом нападу на српски национални корпус, ко све стоји иза тих напада?

Оно што би се у историјској резултанти могло описати подразумева тежњу да се све што је српско сведе на србијанско, да би све што није србијанско – као Његош, Петар Лубарда, Андрић, Селимовић – временом престало да буде српско.

Вукова реформа српског језика и интеграција хрватског националног бића?

Вук је духовно формиран унутар Првог српског устанка. Он је, међутим, читав свој живот провео у Бечу. Његов сарадник Јернеј Копитар је био високи цензор Хабзбуршке монархије. Идеја о ширењу Хабзбуршке монархије на југ, као компензација за губитке на Западу, односно целокупно источно питање, које обележава ривалитет царске Русије и Хабзбуршке монархије, добили су епилог на простору Балкана. Могуће је да је Вук погрешио у неким видовима реформе језика. Вук је сматрао да је језик оно што одређује народ и писао је: ’Срби сва три закона’. Вук је, у извесном смислу, усвојио налоге просветитељства, његову критику вере, јер је просветитељство укинуло веру као чинилац раздора међу народима: изгледало је да је религијско начело устукнуло пред начелом националности. Али, историја Балкана је то демантовала. Милорад Екмечић у својим студијама каже: ’Вера се појављује као вододелница нација на Балканском полуострву.’ Да је вера била неутралисана као чинилац, као у Немачкој, можда бисмо имали друкчије историјске процесе. Овако се српска нација – кроз читав двадесети век – непрестано дезинтегрише, док се хрватска нација непрестано конституише.

На српски рачун?

Нема ту рачуна. У животу никоме ништа није унапред обезбеђено. То је борба.

Борба за територију?

И борба култура. Културе нису у некој врсти симболичког склада. Симбиоза култура се може видети само у идеологијама. Када видите муслимане како иду Бечом или Берлином, видите да они остају у својој вери као битном чиниоцу своје културе. У борби култура на Балкану се као одлучујући фактор појављује католичка црква. Али, и укупан западни поглед на ово подручје. У писму написаном 1911, Ситон Вотсон, који је био важан британски човјек за овај простор, на једном месту каже: ’Могуће је извршити југословенско уједињење, али би оно требало да буде бити остварено под жезлом Хабзбуршке монархије.’ Онда образлаже: ’Тријумф српске идеје има две мане. Прва је што та идеја не би могла бити остварена без рата, а друга мана је што би тријумф српске идеје означио победу источне над западном културом. То бих ја, као неко ко припада западној култури, сматрао великим неуспехом.’ А 80 година после тога, Семјуел Хантингтон у делу Сукоб цивилизација, каже да су границе Европе управо оне границе које су делиле Хабзбуршку монархију од Османске империје.

Ситон Вотсон је Британац, Британија улази у сукоб са Хабзбуршком монархијом 1914. Он тада мења политички поглед на Србију, која је историјски савезник у том тренутку, па он аутоматски своју аргументацију прилагођава новонасталим околностима, али не треба мислити да он мења свој основни поглед на културу.

Преко српских леђа?

Ту негде где су Дрина и Сава. Битно је разумети: Ситон Вотсон је Британац, Британија улази у сукоб са Хабзбуршком монархијом 1914. Он тада мења политички поглед на Србију, која је историјски савезник у том тренутку, па он аутоматски своју аргументацију прилагођава новонасталим околностима, али не треба мислити да он мења свој основни поглед на културу.

Колико Србима недостаје такав став?

Питање је ово: зашто је српска интелигенција подбацила и потценила опасности југословенског уједињења? Ово питање повлачи друго: да ли уопште постоји српска самосвест?

Откуд толика апатија у српском корпусу?

Није то случајно. Политички амбијент у Србији показује да је по среди нешто организовано. Поред свег грљења наших председника у Каменграду, могли сте прочитати у недавном интервју председника Србије да он наговештава коалицију са странком чији председник Републику Српску назива геноцидном творевином. То показује да унутар Србије постоји известан монопол моћи и медија, идеја и идеологија, који сугерише да се Србија налази у једној колонијално-окупационој ситуацији.

Проблем је у нама. Немамо унутрашњи културни образац. Под културним обрасцем подразумевам начин на који се свет разумева. Ми стално осцилирамо између југословенства и евроинтеграција. Чему се надати ако имамо у јавној свести неговање идеје о српској кривици за разбијање Југославије, ако се циљано уместо Србија непрестано говори Југославија и ако председник Србије поклања председнику Хрватске Речник југоносталгије, док истовремено од њега прима монографију Бомбардовање Вуковара? На слици: "Манифестација", рад Богдана Крђића из 1958. године.

Како се борити?

Наше силе јесу мале у односу на велике силе које о нама одлучују. Намеће нам се извесна идеологизација (оличена у идеји о ЕУ) која подразумева потпуну дезинтеграцију српског народа. Западно решење за Балкан подразумева или дезинтеграцију или југославизацију Срба као облике њихове неутрализације.

Да ли у овом обрачуну великих сила постоји страна којој иде на руку да српски корпус буде интегрисан?

Проблем је у нама. Немамо унутрашњи културни образац. Под културним обрасцем подразумевам начин на који се свет разумева. Ми стално осцилирамо између југословенства и евроинтеграција. Чему се надати ако имамо у јавној свести неговање идеје о српској кривици за разбијање Југославије, ако се циљано уместо Србија непрестано говори Југославија и ако председник Србије поклања председнику Хрватске Речник југоносталгије, док истовремено од њега прима монографију Бомбардовање Вуковара?

Српска интелигенција?

Комплетна интелигенција је банкротирала. Национална интелигенција неће 20 година да да дефиницију језика којим говоре Срби. Ако ви не можете да промените име Речника српскохрватског речника у српски, у САНУ, онда то нису спонтани процеси.

Ко стоји иза те струје?

Нису то струје. Постоји више елемената. То целокупно кретање сам насловио синтагмом дух самопорицања.

Да, али он је унутрашњи елеменат, а који је спољашњи?

На овом простору интересе Запада обележава хрватска доминација. То је Тито урадио – обезбедио је хрватску доминацију. А даље су западне силе обезбедиле хрватској нацији државу, јер хрватска политика има неког смисла само ако је близу Србима. То нам јасно показује историја 19. века: кад год је хрватска политика била у некој врсти спора са Пештом и Бечом, они чиниоци који пресудно обликују хрватску политику – Ватикан и Немачка – давали су предност Пешти и Бечу. Једино када се усмери према Србима, хрватска политика Западу обезбеђује несметан продор ка шизматичким крајевима православља, ка неутрализацији потенцијалног руског утицаја итд.

На овом простору интересе Запада обележава хрватска доминација. То је Тито урадио – обезбедио је хрватску доминацију. А даље су западне силе обезбедиле хрватској нацији државу, јер хрватска политика има неког смисла само ако је близу Србима. То нам јасно показује историја 19. века: кад год је хрватска политика била у некој врсти спора са Пештом и Бечом, они чиниоци који пресудно обликују хрватску политику – Ватикан и Немачка – давали су предност Пешти и Бечу.

Једино када се усмери према Србима, хрватска политика Западу обезбеђује несметан продор ка шизматичким крајевима православља, ка неутрализацији потенцијалног руског утицаја итд.

Хрватска интелигенција свјесно избацује сваки српски траг у настанку хрватске културе, Ви сте критиковали представљање, у клубу-књижари-галерији ’Гласника’, књиге хрватског академика Миливоја Солара Укус, митови и поетика, рекли сте да је Солар неко ко учествује у ширењу хрватске културне политике на рачун српске. Како неко, попут Солара, човјека несумњиво огромне ерудиције може да стоји иза неких података за које зна да су лажни, изграђени на духу лажи?

Миливој Солар је врло поштован и угледан професор, омиљен и присутан на београдској сцени јако дуго, он је био и последњи министар просвете Социјалистичке Републике Хрватске. То би значило да је био на левичарској позицији. Његови мотиви нису битни. Суштина његових поступака је у прилагођавању новој хрватској културној норми. Хрватска норма је постала таква. То није лично питање, иако је у питању лични морал.

Када кажете норма подразумјевати ли под њом јаку цензуру унутар државе?

То је некада и прећутна цензура. То је једно опште расположење које се устројава на различитим нивоима: државе, институције, јавни говор и јавна свест, школски систем. Хрватска норма је устројена на следећи начин: где год је ситуација мутна, као на пример у народној поезији, где имате фолклорне обреде који су шири и старији од националног терена – брише се српско присутво. Тамо где не можете да бришете српско присуство, као код Андрића или Селимовића, онда укључујете друго присуство, да би се ситуација учинила мутном. То нису спонтани процеси. Културе нису само природне појаве, оне су и вештачке творевине.

Да ли кључни пропуст направљен када су Карађорђевићи изузели Дубровник из Зетске бановине и присајединили га Хрватској?

На делу је максима о свођењу свега српског на србијанско.

Енглеска је тражила од кнеза Павла да се зарад стабилности државе, у предвечерје Другог светског рата, задовоље хрватске федералне тежње. И то не би било тако страшно да смо у исто време добили оно што је тражио Српски културни клуб – да се одреде и српске земље. Комунисти су, међутим, ствар учинили непоправљиво неразрешивим – конструисали су нове нације само на територији потенцијалних српских земаља. Зашто? На делу је максима о свођењу свега српског на србијанско.

Да ли је кнез Павле морао то да уради?

Ви, данас, у 2012. години, у Србији, немате српско становиште. Имате попис у Црној Гори на којем се већина становника Црне Горе, 42 одсто изјасни да говори српским језиком. Не, дакле, Срба, јер је Срба негде око 30 одсто. А ви имате Устав Црне Горе који каже да се говори црногорским језиком. Е, сада, питање је зашто српска политика то питање не универзализује, постави на међународни ниво, јер српска политика, по мени, треба да брине само о Србима, све друго треба да је у служби те бриге: и југосфера, и евроинтеграције, и уједињење са Марсом. Зашто српска политика не покуша да заштити права Срба у Црној Гори да свој језик зову српским језиком? На слици: Спасавање слика из запаљеног црногорског двора, рад Јарослава Чермака

Био је под јаким притиском Енглеза. Ми смо објект а не субјект политике. И зато би било важно да се бавимо собом. Увек имамо велики проблем када немамо српско већ југословенско или европско или глобалистичко становиште. Ви, данас, у 2012. години, у Србији, немате српско становиште. Имате попис у Црној Гори на којем се већина становника Црне Горе, 42 одсто изјасни да говори српским језиком. Не, дакле, Срба, јер је Срба негде око 30 одсто. А ви имате Устав Црне Горе који каже да се говори црногорским језиком. Е, сада, питање је зашто српска политика то питање не универзализује, постави на међународни ниво, јер српска политика, по мени, треба да брине само о Србима, све друго треба да је у служби те бриге: и југосфера, и евроинтеграције, и уједињење са Марсом. Зашто српска политика не покуша да заштити права Срба у Црној Гори да свој језик зову српским језиком? У Хрватској је 1974. године прописано да сви говоре хрватским књижевним језиком. То је била денационализација српског: како језика тако и народа. Хрвати, међу којима је знатан број кајкаваца и чакаваца, који су у школама учили да говоре штокавским дијалектом, наметнули су Србима, који су сви штокавци, да је њихов језик – хрватски. То је могло у титоизму, али данас, у садашњим приликама, када српска политика пропушта прилику да универзализује проблем – то је самопорицање. Јер, сада се утире пут денационализовању Срба у Црној Гори.

Зашто то она ради?

Па како ћете једну колонијалну власт натерати да ради нешто друго осим онога што се од ње тражи. Њена једина слобода је да краде: имате колонизатора који даје налоге, имате колонизовани народ који треба да удовољи тим налозима и имате класу (власт) оних који то обезбеђују по цену да могу да се обогате. То је све.

Може ли се оформити једна група људи која би дјеловала у чисто српском интересу?

То би значило једну политичку странку. Питање је: како је могуће да националне странке нису спремне да уложе снагу и средства у обликовање националне интелигенције, њено повезивање и организовање, јер би то била много дуготрајнија подлога за њихове политичке циљеве? Како да буду спремне да иду изнад својих страначких интереса, када им ти интереси обезбеђују сву моћ. Нема циља којем странке подређују своје интересе. То значи да нема ни националне интелигенције нити националне културне подлоге у нас. Отуд нема њихових идеја ни у медијима, ни међу људима, нити на јавним трибинама. Нема ничег.

Како је могуће да српски национални интелектуалци нису успели да створе једну организацију која би вршила непрекидан притисак на власт у вези са питањима идентитета и националног опстанка?

Изгледа да српских националних интелектуалаца нема толико колико они тврде да их има. Јер, између своје користи и општег циља, они увек предност дају себи.

То је прединтелектуално стање свести.

Али су Ваши текстови, и текстови људи који мисле попут Вас јако читани на интернету који је још увијек слободан медиј. Како се у њему не формира здрава српска самосвијест, својеврстан кружок?

То је право питање. Јер, то је организација. Како је могуће да српски национални интелектуалци нису успели да створе једну организацију која би вршила непрекидан притисак на власт у вези са питањима идентитета и националног опстанка? Изгледа да српских националних интелектуалаца нема толико колико они тврде да их има. Јер, између своје користи и општег циља, они увек предност дају себи. То је прединтелектуално стање свести.

Зар немамо велики број врхунских интелектуалаца?

Није реч о врхунским интелектуалцима, реч је о томе да имамо један број интелектуалаца које зовем ’интелектуалци у купатилу’. У купатилу они мисле најродољубивије мисли овога света. Председник Србије каже на Јахорини, у друштву хрватског и босанског председника, да је Андрић наш заједнички писац. Професор Српске књижевности XX века, српско чудо и полом у временима, лауреат свих награда за неинвентивну и сасвим просечну књигу о Андрићу, кандидат за члана САНУ, Јован Делић – ни мукајет. Зашто? Зато што истина о Андрићу мање значи од његових тренутних интереса. Код нас се конституише лик интелектуалца онако како га је именовао Слободан Јовановић – полуинтелектуалац. То сам назвао интелектуалац са психологијом марвеновог трговца: кило за кило. Имате, дакле једну власт која је колонијална, незналачка и игнорантска и националну интелигенцију која је заинтересована превасходно за себе. Отуд је логично да српска политика одбија да именује српска права као универзална.

Код нас се конституише лик интелектуалца онако како га је именовао Слободан Јовановић – полуинтелектуалац. То сам назвао интелектуалац са психологијом марвеновог трговца: кило за кило. Имате, дакле једну власт која је колонијална, незналачка и игнорантска и националну интелигенцију која је заинтересована превасходно за себе. Отуд је логично да српска политика одбија да именује српска права као универзална. На слици: Слободан Јовановић.

У српском националном кругу никако да никне фигура која би могла интегрисати нацију, створити квалитетан тим?

Није пресудна фигура него културна подлога. На песку и најчвршћа зиданица – тоне. У моралном смислу – интелектуалци и нису људи од великог поштења. У интелектуалним круговима влада дух самопорицања. Није извесно да ће бити боље. Ако људи који цели живот причају о Андрићу остају неми када председник Србије каже да је Андрић заједнички писац, онда морам – као неко ко не предаје о Андрићу – да се јавно успротивим овом свођењу српског на србијанско. Јер, не смемо пристати на самоиздају. Противљење самоиздаји је, међутим, само изоловани инцидент, јер су на снази мимикрија, кетмен и претварање.

Ипак, Ви сте успјели да у својој студији Дух самопорицања обједините филозофску, политичку и књижевно-критичку мисао, и учинили сте је питком – како учинити да ова самосвест, представљена у Вашој књизи заживи?

Морате имати организацију: новац, медијску заступљеност, интелектуалце и спремност да се делује. Морате отворити врата младима, морате им показати да улог на тас националних вредности није улог у мучеништво и изопштеништво, него и улог у успех, у признање, у посао, у срећу. У оваквом времену, које је користољубиво, морате показати младим људима да неће остати без хлеба ако буду ишли националном страном – оном којом су ишли најзнатнији људи српске прошлости. Да би сте то урадили морате имати средства и не смете очекивати да се ишта уради у првој години многоврсних активности.

У посљедње вријеме су се интензивирали напади на Вас због Ваших ставова изнесених у посљедњој књизи, како се носите са тим?

Настојим да будем критички и хуманистички интелектуалац. По угледу на оне које сам упамтио: такав је био мој покојни професор Никола Милошевић, такав је био Михаило Ђурић. За мене је дужност била да напишем ову књигу. Не верујем у неку брзу поправку наших прилика. Дозвољавам и могућност да су ствари непоправљиве. Али, наша је дужност да говоримо шта мислимо и када нема наде да наше мишљење буде усвојено.

Настојим да будем критички и хуманистички интелектуалац. По угледу на оне које сам упамтио: такав је био мој покојни професор Никола Милошевић, такав је био Михаило Ђурић. За мене је дужност била да напишем ову књигу. Не верујем у неку брзу поправку наших прилика. Дозвољавам и могућност да су ствари непоправљиве. Али, наша је дужност да говоримо шта мислимо и када нема наде да наше мишљење буде усвојено. На слици: Књига Мила Ломпара "Дух самопорицања"

Нада?

Неки нови нараштаји могли би се суочити са дискриминацијом на српској основи. Ако јасније сагледају шта се дешава, можда ће почети више да држе до националних вредности. Наша је дужност да своје знање пренесемо некоме ко ће бити у бољој позицији да га искористи. Како је било нашем интелектуалцу 1459. године када је пало Смедерево, а Османска империја тек хватала замах?

Шта сведочи српска ћутња о Гаврилу Принципу?

Од распада Југославије није у Србији поновљен ниједан од два филма о сарајевском атентату. Пет влада се – после 2000 – променило, а нико то неће да дира. Постоји известан прећутни споразум по коме се то склања из видног поља. Наш улазак у ЕУ – ако до тога дође – личиће на то како је замишљен наш улазак у Хабзбуршку монархију. Није најстрашније ако уђемо у ЕУ, већ ако уђемо без концепта, без јасно зацртаних циљева и освешћених интереса: без српског становишта.

Куда би отишао српски национални корпус када би РС и Србија ушли у НАТО?

У сваком случају ће се обновити југословенска конфигурација као титоистичка реминисценција: са, дакле, хрватском доминацијом. Очекујем даље кретање ка неутрализацији српских интереса. Свуд: и у Црној Гори, и у Републици Српској, и у Србији.

Како се Срби могу одупријети?

Тако што ће се вратити српском становишту, све ствари одмерити са српског становишта. Да ли је српски интерес да у Бањалуци, Палама, Новом Саду и Београду програми за хуманистичке науке буду саображени у великој мјери? Јесте. Да ли је српски интерес да студенти из тих средина могу да проводе један семестар у различитим српским срединама? Јесте. Ако студенти из Берлина, Граца, Брна и Беча долазе у Београд, зашто то не би могли они из Бањалуке и Пала. И обрнуто. Да проведу један семестар, да упознају тај свет, да имају свест да је ово овде и то тамо такође њихов народ. У овоме нас нико не спречава. Зашто то не радимо? То је питање. Такође, можемо да нађемо начина да направимо заједничке пројекте као што је Српска енциклопедија, да делујемо интегративно. Зашто имамо 500 универзитета умјесто 5, и зашто имамо читав низ рђавих одлука унутар хуманистичког образовања? То су минимална, али кључна питања.

ЕУ је једна мултинационална и неоатлнтска конструкција. Питање је колико и како ће трајати. А Европа је стари континент који полако, као стара госпођа, пада у сенку.

Сви наши најбољи духови су гледали у Европу, у њој учили, али нико није престао због тога да буде Србин, нити је заборавио да његова реч има смисла превасходно у свом народу.

Извори данашње разуђености школства?

Још је Бењамин Калај говорио да треба подстицати српски регионализам. То је онај регионализам по коме су Срби који су Босанци или Срби који су северно од Саве и Дунава нешто друго од Србијанаца. Шта је томе супротно? Интегрализам. Шта је интегрализам? Он има више страна: није интегрализам када дајемо првенство србијанству, али није интегрализам када – у Србији, у оквиру њених институција, било државних, било политичких, било културних – обнављамо братственичке, племенске, регионалне свести: херцеговачке, црногорске, војвођанске. Србија је, међутим, централна српска земља. Она не подразумева резервну отаџбину. Отуд је интегрализам када – не дозвољавајући да србијанство постане замена за српство – очитујемо спремност да следимо интересе Србије. Интегрализам је, дакле, осетљива равнотежа, међузависност различитих момената српства, безусловно првенство вредности. То није лако ни схватити, али је много теже применити у животу.

Шта је Европа данас?

Европа је једно, ЕУ је нешто друго.

А српској самосвијести се натура да су ти појмови изједначени?

У Беогарду немамо музеј геноцида. Јер, имамо одређене менталне слике у којима мислимо. Мислимо титоистичким менталним сликама.

Београд је и данас главни град мртве Југославије.

Народ од кога треба учити су Чеси. Они су окружени са 80 милиона Немаца, а ипак су нашли начина да опстану кроз историју.

* * *

Одговорност за Јасеновац носи титоистички режим. Да је титоистички режим учинио са Јасеновцем оно што су урадили савезници са Аушвицом, никада не би била могућа нека поновљена ситуација.

Титоизам је сакрио одговорност за геноцид над српским народом под лажном симетријом усташа и четника.

Тако је лакше објаснити неопходност уласка у ЕУ. ЕУ је једна мултинационална и неоатлнтска конструкција. Питање је колико и како ће трајати. А Европа је стари континент који полако, као стара госпођа, пада у сенку. Сви наши најбољи духови су гледали у Европу, у њој учили, али нико није престао због тога да буде Србин, нити је заборавио да његова реч има смисла превасходно у свом народу. Ниједан Немац неће пристати да за роман аустријског писца каже да је написан на аустријском језику, али ће рећи да су неке књиге преведене са америчког језика, не са енглеског. Немци увек штите своје интересе. Немци, међутим, говоре да постоји црногорски језик, иако знају да је то бесмислица. У њиховом је интересу да се наше подручје фрагментаризује. То не треба примати превасходно емотивно. Треба препознати интерес и организовати контракретање. Немцима не можемо пружити отпор када је рецимо реч о аутомобилима, али када је реч о српском језику није тачно да не можемо пружити отпор. Питање је само желите ли да пружите отпор.

Како направити отпор?

Направити културу. Без ње идете у сукобе без свести и без идеје. У Беогарду немамо музеј геноцида. Јер, имамо одређене менталне слике у којима мислимо. Мислимо титоистичким менталним сликама. Београд је и данас главни град мртве Југославије. Народ од кога треба учити су Чеси. Они су окружени са 80 милиона Немаца, а ипак су нашли начина да опстану кроз историју.

Како? Шта они имају што Србима недостаје?

Основно – рационализам и трезвен однос према култури. Немамо етику рада, наши интелектуалци не верују у перо, док наш народ верује само у кубуру. У таквом распореду сила нестаје сваког осећања дужности. Од целог Београдског универзитета сам био једини који је говорио када је био разговор о Сребреници у Руском дому. То није нормално.

Како схватити заборав Јасеновца?

Одговорност за Јасеновац носи титоистички режим. Да је титоистички режим учинио са Јасеновцем оно што су урадили савезници са Аушвицом, никада не би била могућа нека поновљена ситуација. Титоизам је сакрио одговорност за геноцид над српским народом под лажном симетријом усташа и четника.

У том контексту – значај рехабилитације Драже Михаиловића?

Видите како се хрватски председник буни против Дражине рехабилитације. Чега се он плаши када ми нисмо иста држава? Плаши се онога што се може десити када нестане лажне симетрије између усташа и четника.

И дан-данас имате отпор рехабилитацији Драже Михаиловића. Зашто? Зато што је Дража употребљен у лажној симетрији усташа и четника. Дража је водио војску која је била герилска. У колоплету светских сила испао је жртва. То не значи да његова војска није чинила злочине, али та војска није била окупациона. Дража је, у суштини, једна трагична личност: герилац, без директне команде над многим својим командантима, сломљен немачким односом 100 за 1 у Србији, није преговарао – у марту 1943. године – са Немцима, није им обећао да ће ратовати против савезника (као Титови изасланици: Велебит, Ђилас и Коча Поповић), одрекао га се краљ, одрекли су га се савезници, син му је погинуо у четницима, деца-комунисти су га се одрекла, осуђен на неправедном суђењу, убијен, остао без гроба. Зар није много за једног човека?

Није. Човек нема права ни 2012. године на гроб, иако има много доказа који мењају комунистичку слику о њему и његовом покрету. Зашто? Зато што са рехабилитацијом Дража Михаиловића нестаје титоистичка симетрије између четника и усташа. Само то не сме нестати. И видите како се хрватски председник буни против Дражине рехабилитације. Чега се он плаши када ми нисмо иста држава? Плаши се онога што се може десити када нестане лажне симетрије између усташа и четника.

Титоизам је особена решетка кроз коју је пропуштена српска историјска егзистенција: мењају се идеолошка образложења, али распоред сила остаје задат. Титоизам је светскоисторијско понашање које је задато српској нацији. Његов унутрашњи плод је дух самопорицања: као духовна помиреност са овом задатошћу, као пристанак на духовну неслободу, као спремност на поунутрашњивање хрватског становишта у нашој јавној свести.

Сваки наговештај српског становишта, као онога што осветљава саму ситуацију, уноси неку свест о њој, бива отуд предмет одмазде.

Све то показује да има нечег неумитног у нашој неспособности да се одмакнемо од титоистичких садржаја. Титоизам је особена решетка кроз коју је пропуштена српска историјска егзистенција: мењају се идеолошка образложења, али распоред сила остаје задат. Титоизам је светскоисторијско понашање које је задато српској нацији. Његов унутрашњи плод је дух самопорицања: као духовна помиреност са овом задатошћу, као пристанак на духовну неслободу, као спремност на поунутрашњивање хрватског становишта у нашој јавној свести. Сваки наговештај српског становишта, као онога што осветљава саму ситуацију, уноси неку свест о њој, бива отуд предмет одмазде. Јер, промена свести о ситуацији позива на промену понашања.

Интервју професора Мила Ломпара дат бањалучком “Екстра магазину”

Изворник преноса: Глава и зид