Председник Демократске странке Србије Војислав Коштуница позвао је грађане Србије да у другом кругу председничких избора гласају за кандидата коалиције „Покренимо Србију“ Томислава Николића, јер су на тај начин, како је истакао, најбоље заштићени државни и национални интереси Србије.

„Кад кажем да су заштићени државни и национални интереси имам на уму споразум који је потписан између ДСС и Српске напредне странке,(око које је окупљена коалиција ‘Покренимо Србију’) и посебно две тачке тог споразума“, рекао је Коштуница.

Он је навео да је по првој тачки тог споразума предвиђено да се грађанима изјашњавањем на референдуму препусти одлука о томе да ли Србија треба да буде политички неутрална за шта се залаже ДСС или треба да буде чланица Европе уније за шта се залаже СНС.

„То је прави пут и нешто потпуно супротно политици да ‘ЕУ нема алтернативу’“, додао је председник ДСС.

Друга важна ствар у споразуму је да ће СНС и ДСС деловати сагласно кад је реч о промени Устава Србије, навео је Коштуница.

Он је појаснио да се према том споразуму питање промене Устава не може ни покренути, ни подржати без сагласности СНС и ДСС и да ће по том питању у Скупштини Србије деловати усаглашено и тежити консензусу какав је, како је навео, постигнут приликом доношења устава 2006. године.

„Постоје различите идеје, намере и науми да се кроз промену Устава настави даље распарчавање Србије и легализује противправна независност Косова“, рекао је председник ДСС.

Он је навео да је по првој тачки тог споразума предвиђено да се грађанима изјашњавањем на референдуму препусти одлука о томе да ли Србија треба да буде политички неутрална за шта се залаже ДСС или треба да буде чланица Европе уније за шта се залаже СНС.

„То је прави пут и нешто потпуно супротно политици да ‘ЕУ нема алтернативу’“, додао је председник ДСС.

Друга важна ствар у споразуму је да ће СНС и ДСС деловати сагласно кад је реч о промени Устава Србије, навео је Коштуница.

Упитан да ли ће СНС и ДСС урадити нешто да би се утврдило да ли је било изборних махинација у првом кругу председничких избора, када су одржани и парламентарни и локални избори, 6. маја, Коштуница је истакао да је запањен оним што се десило на тим изборима, јер се несумњиво ради о озбиљним нерегуларностима.

„Озбиљна је сумња пала на те изборе кад је реч о крађи. Јавно тужилаштво је саопштило да недостаје 20 џакова, а можда недостаје и више. ДСС тражи да се утврди прво тај број џакова, затим да се преброје гласачки листићи, а и једно и друго је уз жестоку опструкцију Републичке изборне комисије онемогућено“, казао је он.

Према речима лидера ДСС, било је и других нерегуларности, а подсетио је да је пре почетка избора установљено да има преко 260.000 гласачких листића више са Косова и Метохије.

„Ти гласачки листићи никад нису стављени на увид и ако је ДСС то тражио. Дакле они су могли бити поново употребљени у изборном процесу. То су све озбиљне сумње и то је разлог засто су са истим ставом и у овом споразуму иступили СНС и ДСС“, казао је Коштуница.

Он је истакао да се сад налазимо у ситуацији која се десила „са комунистичким `ћоравим кутијама` после Другог светског рата у Србији као што су се сад појавили неки `ћорави џакови` који се шетају улицама“.

„Демократије нема без поштених избора. Поштених избора нема без истине о тим изборима.

Зарад тога, то је још једна тачка о којој смо се сложили Николић и ја и зашто такође позивам грађане да у другом кругу председничких избора дају своје поврење Николићу као кандидату“, рекао је Коштуница.

„То је озбиљна и забрињавајућа ствар и она се мора зарад истине истерати до краја. Забрињавајуће је ћутање ОЕБС-а и међународних институција, које се иначе мешају у практично све унутрашње ствари Србије, али су у овој ствари остале потпуно неме“, истакао је Коштуница.

Он је нагласио да би победа Томислава Николића на изборима у недељу, 20. маја, омогућила да се као председник, својим ауторитетом, заложи да једна независна комисија поново преброји гласацке листића и утврди шта се стварно десило на изборима, 6. маја.

„Демократије нема без поштених избора. Поштених избора нема без истине о тим изборима. Зарад тога, то је још једна тачка о којој смо се сложили Николић и ја и зашто такође позивам грађане да у другом кругу председничких избора дају своје поврење Николићу као кандидату“, рекао је Коштуница.

Коштуница је истакао да се сад налазимо у ситуацији која се десила „са комунистичким `ћоравим кутијама` после Другог светског рата у Србији као што су се сад појавили неки `ћорави џакови` који се шетају улицама“. На слици: Београдски контејнер којег су комунисти 1945. године претворили у средство агитације.

Изворник текста: ДСС

Србија треба да остане војно неутрална земља и као таква настави да гради добре односе са НАТО, али и са другим војним и безбедносним организацијама, попут Организације за колективну безбедност.

То је потпуно здрава политика, за Србију најпримеренија.

О евентуалном чланству у Северноатлантској алијанси одлуку треба да донесу искључиво грађани Србије, на референдуму.

Према последњим истраживањима чак 70 одсто становника се противи уласку Србије у НАТО, рекао је Александар Митић, председник Центра за стратешке алтернативе на округлом столу „Реакција НАТО на кризу“ који је организовао Београдски центар за безбедносну политику.

* * *

А. Митић: "Партнерство за мир је довољан ниво сарадње Србије и НАТО и за будуће кораке је врло важна чињеница да су на недавно одржаним изборима поражене партије које се залажу за пријем земље у Алијансу." На слици: Ерл Лиценбергер, заменик америчког амбасадора у Србији, Соња Стојановић, модератор округлог стола и Александар Митић, председник ЦСА

Према Митићевим речима, Партнерство за мир је довољан ниво сарадње Србије и НАТО и за будуће кораке је врло важна чињеница да су на недавно одржаним изборима поражене партије које се залажу за пријем земље у Алијансу.

- Ту пре свега мислим на Либерално-демократску партију и Уједињене регионе Србије. Са Социјалистичком партијом Србије у будућој влади, власт неће више моћи иза очију јавности да предузима кораке ка чланству. Такође, министар одбране је доживео пораз јер подршка учлањењу у НАТО, које индиректно заговара, из године у годину пада. Шутановац је дао и врло добар аргумент зашто Србија треба да остане војно неутрална.

Према његовим речима, продаја наменске индустрије Србије је од 2007. године увећана за чак 400 одсто.

Подсетићу, тада је проглашена војна неутралност Србије – истакао је Митић.

Заменик америчког амбасадора у Србији Ерл Лиценбергер изјавио је да Србија сама треба да одлучи да ли ће постати члан НАТО-а. Он је навео да САД не врше притисак у погледу доношења те одлуке.

Александар Митић:

Министар одбране је доживео пораз јер подршка учлањењу у НАТО, које индиректно заговара, из године у годину пада. Шутановац је дао и врло добар аргумент зашто Србија треба да остане војно неутрална.

Према његовим речима, продаја наменске индустрије Србије је од 2007. године увећана за чак 400 одсто.

Подсетићу, тада је проглашена војна неутралност Србије.

- САД и њене савезнице у НАТО-у подржавају Србију да изабере што ближу сарадњу јер је она већ активна кроз програм Партнерство за мир, али она сама и српски народ треба да се определе за евентуално чланство у Алијанси. НАТО се не понаша по принципу – чланство или ништа друго – рекао је Лиценбергер на скупу посвећеном предстојећем самиту НАТО-а, 20. и 21. маја у Чикагу.

Он је подсетио да САД подржавају напоре Србије и на путу ка Европској унији, указавши на то да власти у земљи треба да имају у виду да је Европа “изграђена на сигурности коју гарантује НАТО”.

Он је навео да је мисија НАТО на Косову (Кфор) најбољи гарант мира и безбедности у региону, а тиме и гарант безбедности за косовске Србе, на чему Београд инсистира.

- У прилог томе говори и чињеница да је Кфор појачао присуство на терену током недавних избора како би послао поруку да неће толерисати ни најмању провокацију – додао је амерички дипломата.

Митић се успротивио оваком ставу, истичући да Кфор не поступа добро на Косову и да од косовских Албанаца треба директније да захтева да се суздрже од насиља.

- Последњих година приметан је недостатак воље НАТО-а да брани косовске Србе на северу покрајине. Алијанса је постала савезник Приштине. Надам се да тако неће бити тако у будућности. НАТО као колектив мора да искористи утицај и спречи Приштину и Тирану да шире великоалбанску политику на Балкану – подвукао је председник Центра за стратешке алтернативе.

Последњих година приметан је недостатак воље НАТО-а да брани косовске Србе на северу покрајине. Алијанса је постала савезник Приштине. Надам се да тако неће бити тако у будућности.

НАТО као колектив мора да искористи утицај и спречи Приштину и Тирану да шире великоалбанску политику на Балкану

Учесници скупа су се сагласили да на самиту у Чикагу неће бити донесене одлуке о проширењу Алијансе на нове чланице, већ да треба очекивати евентуалну ревизију одлука о програмима сарадње са досадашњим и будућим партнерима.

Митић је нагласио да предстојећи Самит такође неће решити проблеме са којима се НАТО већ дуго суочава, тражење индентитета, мањак пара, све јача Кина, Русија…

- Алијанса не може да заврши рат у Авганистану већ 12 година. То је организација која није у стању да се извини жртвама бомбардовања у Либији. Организација чија криза идентитета траје веома дуго, као и криза морала. Ипак, и поред великих проблема НАТО има значајну улогу у европској и светској безбедности. Зато Србија треба да остане војно неутрална и настави сарадњу са Алијансом као и свим осталим савезима и државама – закључио је Митић.

Александар Митић је члан Управног одбора Фонда Слободан Јовановић и координатор уредништва сајта Фонда

Публика у Београдском центру за безбедносну политику.

Небојша Бакарец; Први пут је установљен јединствени, електронски, бирачки списак. Нажалост не постоје докази да тај бирачки списак заиста постоји, пошто нико нема право увида у њега, осим министра државне управе и локалне самоуправе, кадра ДС-а. Ни РИК није добила тај списак, што ствара додатну сумњу да тај списак постоји и сумњу да нешто није у реду са тим списком, када се пореди са резултатима пописа и уз податак да је РИК два пута утврђивао коначан број бирача - једном на 7,03 милиона а други пут на 6,77 милиона, односно на 261.000 бирача мање.

Коначан број бирача је овај пут био 6,77 милиона. Број оних који нису изашли на изборе је 2,86 милиона и тај број константно расте, из циклуса у циклус. Број неважећих листића је у порасту и износи 4,5%, односно 175. 000 хиљада грађана је предало неважеће листиће на председничким изборима а њих 171.000 је предало неважеће листиће на парламентарним  изборима (из незнања или из намере).  На парламентарним изборима 2008. године је било 88.000 неважећих листића. Можемо рећи да је број неважећих листића готово удвостручен, што је забрињавајући податак, уз податак о паду излазности.

Први пут је установљен јединствени, електронски, бирачки списак. Нажалост не постоје докази да тај бирачки списак заиста постоји, пошто нико нема право увида у њега, осим министра државне управе и локалне самоуправе, кадра ДС-а. Ни РИК није добила тај списак, што ствара додатну сумњу да тај списак постоји и сумњу да нешто није у реду са тим списком, када се пореди са резултатима пописа и уз податак да је РИК два пута утврђивао коначан број бирача (једном на 7,03 милиона а други пут на 6,77 милиона, односно на 261.000 бирача мање). По попису у Србији живи 7,12 милиона становника. Коначан број бирача, који су саопштили РИК (подаци Министарства за државну управу и локалну самоуправу)  је 6,77 милиона.

Популација до осамнаест година броји око  милион људи. Ако упоредимо број становника и број бирача, испада да је број малолетних становника свега  350.000. Где нестаде преко 600.000 малолетних лица. Односно, по тој логици у бирачком списку имамо око 600.000 лица више. Дакле, или не ваља нови попис, који је спровео режим или не ваља тзв. Јединствени бирачки списак који је произвео тај исти режим.  Ово су запањујуће  логичке нерегуларности које су потпуно необјашњиве. Изборе су пратиле велике формалне нерегуларности на бирачким местима после затварања бирачких места. За то је одговорна власт која је дозволила, вероватно намерно, да на бирачким местима током пребројавања настане хаос, први пут у 22 године колико у Србији постоје вишестраначки избори. Ово је потребно истражити.

Представници ДСС, који су извршили покушај увида у изборни материјал који се налази у седишту РИК-а, тај увид нису могли уредно да обаве јер је РИК на више начина опструисао рад контролора ДСС.

Прво, на дан контроле ДСС, нико од овлашћених представника РИК-а, намерно није био у седишту РИК-а, па тиме није ни могао да одговори на писмене захтеве које су представници ДСС (један од њих је био и аутор овог текста) упућивали на лицу места. И наравно, ни на један од писмених захтева контролора ДСС и овлашћеног лица ДСС (Алигрудић) није одговорено, чиме је увид био ефективно спречен.

* * *

Наставак контроле је онемогућен од стране РИК-а. Због очигледних и јавних сазнања о хаосу на бирачким местима широм Србије, после затварања бирачких места и због невероватних неправилности које су представници ДСС утврдили овлашном контролом 11. маја, Демократска странка Србије је потпуно оправдано и логично захтевала од РИК-а поновно пребројавање целокупног изборног материјала.

РИК је тај захтев одбио.

Огроман број записника са преко 8000 бирачких места није регуларан.  Изборни материјал на огромном броју места није сређен, упакован и транспортован по законској процедури, што је оставило простор за манипулације и малверзације. Непознат део бирачког материјала је нестао (вреће). Изборни материјал  са различитих нивоа избора је помешан у исте вреће. Један од показатеља је рад ПИК-а. Покрајинска изборна комисија,  је три дана после избора још прикупљала изборни материјал и сабирала резултате за покрајински парламент (у уторак је у ПИК стигло тек 10% изборног материјала, односно записника са бирачких места).

Представници ДСС, који су извршили покушај увида у изборни материјал који се налази у седишту РИК-а, тај увид нису могли уредно да обаве јер је РИК на више начина опструисао рад контролора ДСС. Прво, на дан контроле ДСС, нико од овлашћених представника РИК-а, намерно није био у седишту РИК-а, па тиме није ни могао да одговори на писмене захтеве које су представници ДСС (један од њих је био и аутор овог текста) упућивали на лицу места. И наравно, ни на један од писмених захтева контролора ДСС и овлашћеног лица ДСС (Алигрудић) није одговорено, чиме је увид био ефективно спречен. Овлашћено лице ДСС је још 4.маја, тражило од РИК-а у писаној форми, увид у 261.000 гласачких листића који су били вишак после смањивања коначног броја бирача. РИК никада није одговорио на тај захтев, чиме је спречио ДСС у остваривању овог законског права. Дана 11. маја, Алигрудић је поново интервенисао, писаним дописом- опоменом РИК-у, у коме каже да му на претходни захтев није одговорено и у коме понавља захтеве. Одговора није било. Зашто? Ако је све било у реду са вишковима одштампаних листића за парламентарне изборе, због чега је ДСС био онемогућен да оствари своје законско право? Истог дана, овлашћено лице ДСС, је упутило РИК-у још два захтева. Један, у коме се тражи потврда за чињеницу да недостаје врећа са изборним материјалом на бирачком месту 13 у Кучеву (прво бирачко место које је ДСС проверио). Иначе, гласачких листића за парламентарне изборе на том месту нема али су ти гласови ушли у обрачун РИК-а за парламентарне изборе, што је скандал. Такође у том захтеву је тражено да се представницима ДСС, покаже извештај о пријему бирачког материјала у седишту РИК, за парламентарне изборе, тзв. инвентура, да би се видело колико врећа недостаје, али је све то остало без одговора. Дакле, не зна се колики број врећа са бирачких места за парламентарне изборе недостаје, што сумњу у изборну крађу, уз остало, чини потпуно основаном.

Такође ДСС је захтевала да јој се пружи увид у оригиналне записнике (који се налазе у РИК-у) са свих бирачких места у општини Кучево, као и са б.м 43 у Врању и са б.м.148 у Лесковцу, за почетак. И овај захтев је игнорисан. Као кандидат за посланика који је вршио увид у изборни материјал, о коме говорим, основано сумњам да постоје хиљаде неправилности, налик оним у општини Кучево. Највише у Војводини, али и у остатку Србије. Били смо онемогућени да остваримо контролу бирачког материјала јер је рок за контролу истицао 11. маја у 20 часова. Прегледом дела материјала за Кучево, Врање и Лесковац, установили смо запањујуће недостатке у врећама са материјалом (помешани листићи, неслагања података у записницима са бројем листића, недостајуће вреће итд.), а то је био тек почетак контроле ДСС-а.

У апсолутној тишини је прошла чињеница да се Борис Тадић, кандидовао трећи пут за председника државе, што је противно Уставу.

Наставак контроле је онемогућен од стране РИК-а. Због очигледних и јавних сазнања о хаосу на бирачким местима широм Србије, после затварања бирачких места и због невероватних неправилности које су представници ДСС утврдили овлашном контролом 11. маја, Демократска странка Србије је потпуно оправдано и логично захтевала од РИК-а поновно пребројавање целокупног изборног материјала.

РИК је тај захтев одбио.

Председнички избори

У апсолутној тишини је прошла чињеница да се Борис Тадић, кандидовао трећи пут за председника државе, што је противно Уставу.

По подацима РИК-а  на основу коначно обрађених резултата редослед је следећи: Тадић 25,3%, Николић 25%, Дачић 14,2%, Коштуница 7,4%, Станковић 6,6%, Јовановић 5%, Шешељ 3,8%, Глишић 2,8% итд. У други круг иду Тадић и Николић са по 989.000 односно са 979.000 хиљада гласова. Дакле, Тадић је био бољи за свега 10.000 гласова од Николића.

Занимљиво је и индикативно да ниједан кандидат није премашио милион гласова…

Занимљиво је и индикативно да ниједан кандидат није премашио милион гласова што се скоро није догодило у првом кругу председничких избора (то се догодило у првом кругу председничких избора 2004.) а колико ме сећање служи, то се никада није догодило у периоду од 1990. до 2000. године). То говори да, генерално гледано, опада подршка и једном и другом кандидату. Уочљиво је да подршка више опада Тадићу него Николићу. Досадашњи режим ће наставити и даље да влада, саставиће нову владу,  (са или без ЛДП-а  или УРС-а – како странци буду наложили), али о томе касније, а СНС-у, Николићу и Вучићу, власт је поново и чини се неопозиво измакла. Јако је важно што су ДСС и СНС потписале политички споразум пред други круг председничких избора и што је ДСС подржала Томислава Николића. Изузетно је значајно да Борис Тадић не буде изабран за председника Србије.

Парламентарни избори (пола милиона гласова мање за жуте)

Прво пада у очи да је постало неопходно и модерно да се готово све непопуларне странке – вукови, заогрћу јагњећом кожом, односно преименују, “да се Власи не досете”. Ретко се која странка не стиди свога имена и храбра је да са њим изађе на изборе.

По подацима РИК-а  резултати су следећи: СНС (коалиција) – 24% – 941.000 гласова – 73 посланика, ДС (коалиција) – 22% – 863.000 гласова – 67 посланика, СПС (коалиција) – 14,5% – 568.000 гласова – 44 посланика, ДСС – 7% – 274.000 гласова – 21 посланик, ЛДП (коалиција) – 6,5% – 256.000 гласова – 19 посланика, Г17 – УРС (коалиција) – 5,5% – 216.000 гласова – 16посланика, СВМ (мањине) – 1,8% – 5 посланика, СДА (мањине) – 0,7% – 2 посланика, Све заједно (калиција мањина) – 0,6% – 1 посланик, КАПД – 0,4% – 1 посланик, НОПО (лажне мањине) – 0,6% – 1 посланик, СРС- 4,6% – 181.000 гласова – испод цензуса, Двери – 4,3% – 170.000 гласова, испод цензуса, итд.

Прво пада у очи да је постало неопходно и модерно да се готово све непопуларне странке – вукови, заогрћу јагњећом кожом, односно преименују, “да се Власи не досете”. Ретко се која странка не стиди свога имена и храбра је да са њим изађе на изборе (ДСС, СРС, СВМ-од битнијих).

Упадљив је пад коалиције окупљене око ДС-а. На изборима 2008. године ЗЕС (коалиција) је освојила 1,59 милиона гласова или 38,4.

Овај пут су ИБЖ (избор за бољи живот) коалиција, плус УРС (упоредиво са 2008.) освојили 1,07 милиона гласова или 27,6%, што је преко пола милиона гласова мање (тачно 520.000 мање) или 10,8% мање него 2008.године.

Дакле, грађани су казнили Демократску странку и то тешко.

Међутим, истовремено, грађани су наградили СПС коалицију, готово стопостотно.

Друго, упадљив је пад коалиције окупљене око ДС-а. На изборима 2008. године ЗЕС (коалиција) је освојила 1,59 милиона гласова или 38,4% а овај пут су ИБЖ (избор за бољи живот) коалиција, плус УРС (упоредиво са 2008.) освојили 1,07 милиона гласова или 27,6%, што је преко пола милиона гласова мање (тачно 520.000 мање) или 10,8% мање него 2008.године. Дакле, грађани су казнили Демократску странку и то тешко. Међутим, истовремено, грађани су наградили СПС коалицију, готово стопостотно. Што изгуби режим на једној страни, доби на другој. СПС коалиција је 2008. освојила 314.000 гласова или 7,6% а ове године су добили 568.000 гласова или 14,5%. Хајде да кажем да су узроци успеха СПС, ЈС и ПУПС-а вишеструки. Добро синергијско дејство узроковано- влашћу, новцем, и вештом политичком и маркетиншком демагогијом, где је СПС очигледно успевао да се прикаже као некаква опозиција режиму  ДС-а и Г17(апсурдно- суштински- да се прикаже као опозиција самом себи-јер је недељиви део режима). А ту игру су игграли и ЛДП и УРС. Такође, са становишта обичног грађанина, СПС и Дачић су деловали способно, меко, погодбено, стабилно, поуздано а били су лишени и већих напада и афера. У суштини, мислим да су сви у владајућем режиму вешто одиграли подељене улоге.

СНС је доживела неуспех јер неће бити на власти. Неуспех је и проценат који су добили- 24% јер су очекивали 10% више. Успех, додуше, представља чињеница да су први пут изашли на опште изборе и постали појединачно, најјача странка али је та чињеница одавно позната, па изненађења нема, као у случају СПС-а. Кад се саберу резултати СНС и СРС, добије се 1,12 милиона гласова или 28,6%. Јединствена СРС је пре  четири године освојила 1,21 милион гласова (29,5%) или 90.000  гласова више. СРС сада није прешла цензус (4,6%), први пут од оснивања. Недостајало им је свега 16.000 гласова. Освојили су за њих скромних 181.000 гласова. Предвиђам да ће СРС лагано нестајати са политичке сцене.

Кад се саберу резултати СНС и СРС, добије се 1,12 милиона гласова или 28,6%. Јединствена СРС је пре четири године освојила 1,21 милион гласова (29,5%) или 90.000 гласова више. СРС сада није прешла цензус (4,6%), први пут од оснивања. Недостајало им је свега 16.000 гласова. Освојили су за њих скромних 181.000 гласова.

Предвиђам да ће СРС лагано нестајати са политичке сцене.

По мени, кључ ових избора није био СПС, јер се знало да ће они освојити више од 12% , већ УРС. Кључ није ни ЛДП, за који се исправно претпостављало да сигурно прелазе цензус. Али УРС је неколико месеци пре избора био на око 3%. Међутим и страни владари и режим, су знали да морају да обезбеде да УРС пређе цензус. То није било лако, али су страни новац и медији (отворени за бесомучну кампању УРС-а, маркетиншки вешту, јер је у први план истурен Станковић а не непопуларни Динкић) обезбедили  тих 20.000 гласова колико је УРС добио (5,5%- 216.000) преко цензуса (цензус-5% једнако 196.000гласова). УРС, који је једва прешао цензус, је према јавно објављеним подацима потрошио највише новца на маркетиншку кампању. То је један од доказа за сумње да су странкама режима финасијску помоћ пружали странци и домаћи олигарси.

ЛДП је имао, као и УРС, сву финансијску помоћ странаца и сву помоћ режимских медија. Генерално, четничко-либерална коалиција брадатог двојца и ЛДП-а и СПО-а је добила 1,3% гласова (40.000) више него ЛДП пре четири године. Међутим ЛДП је у свом главном упоришту Београду, доживео неуспех јер на градском нивоу није прешао цензус (учествовао је у садашњој градској власти ). Иста судбина је  задесила ЛДП и на покрајинским изборима јер је Војводина мала за две екстремистичке странке. У Војводини нема места и за Лигу и за ЛДП.  На републичком нивоу ЛДП је освојио 256.000 гласова или 6,5% али 19 , уместо 13(2008.) посланика (могу да се похвале некаквим успехом али део посланика иде СПО-у).

УРС, који је једва прешао цензус, је према јавно објављеним подацима потрошио највише новца на маркетиншку кампању. То је један од доказа за сумње да су странкама режима финасијску помоћ пружали странци и домаћи олигарси.

ЛДП је у свом главном упоришту Београду, доживео неуспех јер на градском нивоу није прешао цензус (учествовао је у садашњој градској власти ). Иста судбина је задесила ЛДП и на покрајинским изборима јер је Војводина мала за две екстремистичке странке.

Покрет Двери је начинио успех на првим изборима на којима су се појавили. Добили су 170.000 гласова или 4,3% и недостајало им је нешто мање од 30.000 гласова да пређу цензус. Догодило се оно на шта сам упозоравао када сам анализирао програм Двери и водио расправе у неколико чланака на порталу “Стандарда” прошле године:

- “Рајске Двери” или Коме је потребна још једна политичка странка

- Мој одговор свима или Да ли је забрањено критиковати Двери?

- Одговор Цвијановићу или Бура у чаши воде

Двери су у кампањи једнако нападале и опозицију и власт (“Сви су исти!”), што власти није штетило, али опозицији јесте.  Такође, Двери су се маркетинга ради, преко медија, два пута са непоштовањем обраћали лидерима три опозиционе странке (Николићу, Коштуници и Шешељу), хтевши да покажу, како су они – Двери – фактор који ће да обједини неспособну опозицију.

Двери нису прешле цензус и ти гласови и мандати су углавном отишли трима првопласираним странкама (СНС, ДС и СПС).

* * *

Уз све, тренутном кампањом за бојкот другог круга председничких избора, Двери директно раде у корист Бориса Тадића.

* * *

По мојој процени, Двери се неће гасити, за разлику од СРС.

Двери нису прешле цензус и ти гласови и мандати су углавном отишли трима првопласираним странкама (СНС, ДС и СПС). Гласови које су Двери добиле нису пали са неба (из раја). Хоћу рећи, то су само мањим делом гласови нових бирача а већим делом преузети гласови. Преузети од кога? Од СРС-а и од ДСС-а. Да, свака част, то су сада гласови Двери.

Али, ДСС је добила 75.000 гласова мање него пре четири године а СРС није прешао цензус (наравно ни за једно нису првенствено одговорне Двери, али јесу делом одговорне – којим делом просудите сами).

По мојој процени, Двери се неће гасити, за разлику од СРС. СРС је време прегазило (уз напомену да су 2008. кључну улогу у разбијању СРС одиграли странци, режим и преумљени двојац). Двери имају младе и религиозне гласаче, те незадовољнике. Жилави су, амбициозни, имају подршку дела СПЦ. Иначе, финасије СПЦ, нису под увидом државних финасијских институција и потпуно су ван регуларних финасијских токова – што оставља отворен простор за много тога. Подразумева се да постојећи режим вишеструко помаже кругове унутар СПЦ, који су му блиски. Уз све, тренутном кампањом за бојкот другог круга председничких избора, Двери директно раде у корист Бориса Тадића.

Демократска странка Србије је задржала извесни статус кво. Освојила је једнак број посланика као и 2008. године (21 мандат). Ово говорим и са становишта чињенице да је 2008. као власт ДСС освојио 8,5% или 350.000 гласова (када се одбију гласови НС- 130.000 гласова или 3,1%) а да је као опозициона странка у најтежим тренуцима финасијског гушења, медијске блокаде и лажних афера, освојила само 1,5% (75.000 гласова) процената мање него када је била власт. Подсећам, коалиција ДСС-НС је 2008. освојила 480.000 гласова или 11,6%.

ДСС је изашао на изборе под својим именом и уочљива је била финансијска скромност кампање ДСС-а. ДСС се једноставно није разбацивала спотовима, билбордима и плакатима. За ту намену ДСС је потрошила само средства која је од државе добила за председничке и парламентарне изборе (као и остале странке), док су остале странке трошиле додатне десетине милионе евра на медијске кампање. Такође, медијска блокада ДСС-а је настављена и у кампањи.

Кад се све то сагледа, резултат ДСС-а од 7% представља релативан успех.

Демократска странка Србије је задржала извесни статус кво. Освојила је једнак број посланика као и 2008. године (21 мандат). Ово говорим и са становишта чињенице да је 2008. као власт ДСС освојио 8,5% или 350.000 гласова (када се одбију гласови НС- 130.000 гласова или 3,1%) а да је као опозициона странка у најтежим тренуцима финасијског гушења, медијске блокаде и лажних афера, освојила само 1,5% (75.000 гласова) процената  мање него када је била власт. Подсећам, коалиција ДСС-НС је 2008. освојила 480.000 гласова или 11,6%. ДСС је изашао на изборе под својим именом и уочљива је била финансијска скромност кампање ДСС-а. ДСС се једноставно није разбацивала спотовима, билбордима и плакатима. За ту намену ДСС је потрошила само средства која је од државе добила за председничке и парламентарне изборе (као и остале странке), док су остале странке трошиле додатне десетине милионе евра на медијске кампање. Такође, медијска блокада ДСС-а је настављена и у кампањи. Кад се све то сагледа, резултат ДСС-а од 7% представља релативан успех. Али, ради се о исувише малом проценту, где сваки евентуални будући пад процента представља ризик пада испод цензуса.

Једина светла тачка ових избора је чињеница да је замисао ДС-а и СНС-а, о двопартиском систему, промовисана после председничких избора 2008. године, дефинитивно пала у воду.

Избори у покрајинама

Очигледно је да су намерно лоша организација избора и бројност нивоа избора у Војводини (5 бирачких кутија на сваком бирачком месту) узроковали хаос на бирачким местима у Војводини, после затварања бирачких места. Покрајинска изборна комисија се огласила у уторак, сопштивши да има доставњено и обрађено свега 10% материјала.

По подацима ПИК-а резултати су следећи: Шезедесет мандата за покрајинске посланике који су изабрани на листама за изборе по пропорционалном систему, у новом сазиву Скупштине АПВ биће расподељено је на следећи начин: Листа Избор за бољу Војводину – др Бојан Пајтић, са освојених 20,980 процената гласова добила је 16 посланичких места; Покренимо Војводину – Томислав Николић 14 мандата са освојених 18,322 гласа; Листа СПС Ивица Дачић, ПУПС, ЈС и СДПС имаће 9 места са 11,263 освојена гласа; Лига социјал-демократа Војводине Ненад Чанак има 8 посланика и освојена 11,04 процента гласова. Српска Радикална странка – др Војислав Шешељ освојила је 6,303 процента гласова и обезбедила 5 посланичких места, Листа СВМ Иштван Пастор 6,157 процената гласова и 4 посланичка мандата, као и Листа ДСС др Војислав Коштуница која је са 5,926 процената гласова такође добила 4 посланичка места.

ИЗБОРИ У АПВ:

Цензус од 5,0 процената нису прешле листе УРС – Млађан Динкић са 3,853 процена гласова, Листа Војвођански преокрет ЛДП, СПО Чедомир Јовановић, Двери за српску Војводину 4,565 процената гласова.

* * *

Треба сачекати резултате другог круга покрајинских избора али је чигледно је да ако посматрамо предочене резултате да ће странке садашње власти у Војводини, највероватније поново саставити већину у покрајинском парламенту.

ИЗБОРИ НА КиМ:

У суштини четири странке су изједначене по резултатима на КиМ и грубо гледано, имају свака око 20%.

Цензус од 5,0 процената нису прешле листе УРС – Млађан Динкић са 3,853 процена гласова, Листа Војвођански преокрет ЛДП, СПО Чедомир Јовановић, Двери за српску Војводину 4,565 процената гласова, итд.

За избор посланика по већинском систему у другом изборном кругу, који ће бити одржан 20. маја 2012. године, највише је кандидата за посланике са Листе Избор за бољу Војводину др Бојан Пајтић њих 50. Листа Покренимо Војводину Томислав Николић има 29 кандидата, Листа СПС Ивица Дачић, ПУПС, ЈС, СДПС 16, СВМ Иштван Пастор 10 посланичких кандидата, ЛСВ Ненад Чанак 8, УРС 2, ДСВМ 1 и ДСС др Војислав Коштуница 1 кандидата за покрајинског скупштинског посланика у другом изборном кругу.

Треба сачекати резултате другог круга покрајинских избора али је чигледно је да ако посматрамо предочене резултате да ће  странке садашње власти у Војводини, највероватније поново саставити већину у покрајинском парламенту.

На Косову и Метохији ствари стоје овако. Уписано је 112.000 бирача.  Изашло је нешто мало више од 31% или око 35.000 грађана. На председничком изборима су следећи резултати: Николић 21%, Дачић 20,4%, Коштуница 20,3%, Тадић 19,9%, Станковић 5,5%, Шешељ 7,0%, Глишић 1,8% итд. На парламентарним : СПС 20,5%, СНС 19,7%, ДСС 19,5%, ДС 18,5%, СРС 8,5%, УРС 6% и Двери 2,9%.

У суштини четири странке су изједначене по резултатима на КиМ и грубо гледано, имају свака око 20%.

Београд и локални избори

ГРАД БЕОГРАД:

Постоји занемарљив пад коалиције око ДС сада, у односу на 2008. годину јер садашњем резултату те коалиције треба додати проценат УРС, јер је 2008. године, Г17 била у коалицији са ДС-ом.

Дакле сада је проценат ДС +УРС-38%, а пре четири године је тај проценат био 39,2%.

* * *

У београдским општинама у којима су одржани локални избори, власт ће бити једнообразна, по узору на републичку и градску, уз вероватно учешће ЛДП-а и УРС-а поред ДС-а и СПС-а.

У Београду је гласало 840.000 грађана. Излазност износи 54,5%. Пре четири године излазност је била за 5 процената већа (59,5% – 904.000) или већа за  64.000 гласова. Резултати избора за градску скупштину су: ДС (коалиција) – 35,2% – 296.000 гласова – 50 одборника,  СНС (коалиција) – 25,7% – 216.000 гласова – 37 одборника, СПС (коалиција) – 9,1% – 77.000 гласова – 13 одборника, ДСС – 7,5% – 63.000 гласова – 10 одборника, ЛДП (коалиција) – 4,6% – 39.000 гласова, СРС – 4,0% – 33.000 гласова, Двери – 3,6% – 30.000 гласова, Г17 – УРС (коалиција) – 2,8% – 23.000 гласова итд. Из овога се јасно види да ће већину лако могу да формирају ДС и СПС (већина од 63 одборника од 110).  Постоји занемарљив пад  коалиције око ДС сада, у односу на 2008. годину јер садашњем резултату те коалиције треба додати проценат УРС, јер је 2008. године, Г17 била у коалицији са ДС-ом. Дакле сада је проценат ДС +УРС-38%, а пре четири године је тај проценат био 39,2%. Очигледно је да је Драган Ђилас, много успешнији у обмањивању грађана, него Борис Тадић. Из тог разлога је и одабран да буде његов наследник. ДСС је задржала исти број одборника- десет. СПС је повећала број одборника са 6 на 13. СНС је освојила 37 одборника.  Чак три странке – СРС, ЛДП и УРС су изгубиле статус парламентарне странке у граду Београду.

Колико је аутору овог текста познато, у београдским општинама у којима су одржани локални избори, власт ће бити једнообразна, по узору на републичку и градску, уз вероватно учешће ЛДП-а и УРС-а поред ДС-а и СПС-а.

Резултати у већини осталих градова и општина потврђују ову тенденцију.

То значи да ћe…

…власт у Србији бити још једноумнија на свим нивоима.

…контрола над медијима бити још потпунија него до сада.

…обмањивање грађана бити још веће него до сада.

…Србија и њени грађани наставити да пропадају још брже.

…се задуживање и економско пропадање Србије наставити до неслућених размера.

…Косово и Метохија, бити продавани још лакше а да ће осамостаљење Војводине бити убрзано.

…у Србији радити и просперирати само оно што је повезано са режимом и странкама које га чине.

Фирме ће се гасити, број незапослених повећавати.

* * *

Грађани нису ни свесни (а и како би били?) шта су урадили наградивши СПС коалицију – јер су они једнако одговорни за пропадање Србије као и ДС, Г17 и ЛДП.

То значи да ће власт у Србији бити још једноумнија на свим нивоима. То значи да ће контрола над медијима бити још потпунија него до сада. То значи да ће обмањивање грађана бити још веће него до сада. Најважније а најгоре, то значи да ће Србија и њени грађани наставити да пропадају још брже. То значи да ће се задуживање и економско пропадање Србије наставити до неслућених размера. То значи да ће Косово и Метохија, бити продавани још лакше а да ће осамостаљење Војводине бити убрзано. То значи да ће у Србији радити и просперирати само оно што је повезано са режимом и странкама које га чине. Фирме ће се гасити, број незапослених повећавати. Грађани нису ни свесни, а и како би били, шта су урадили наградивши СПС коалицију – јер су они једнако одговорни за пропадање Србије као и ДС, Г17 и ЛДП.

Напоменућу да сам још пре годину дана предвидео резултате ових избора, што сам и изнео у обраћању Главном одбору ДСС – 26.јуна 2011.године. Постоји неколико стотина сведока. Такође, 26. марта сам у писаној форми, путем електронске поште (онима у ДСС-у, којима је то требало) изнео предвиђање, које се обистинило, у коме сам изнео ко ће и како формирати власт и где сам предвидео резултате парламентарних избора. Ово помињем за случај да неко каже да је лако бити генерал, после битке.

Такође, овај текст је пре свега, делимична анализа избора.

Пошто садашња и будућа једноумна власт, очито имају успеха у макијавелистичкој вештини владања, због тога што имају политичку и финасијску подршку Запада, олигарха, медија- имају потпуну власт у земљи – предвиђам да Србију чека политичка судбина Црне Горе, у којој ДПС са партнерима влада дуго – непрекидно од 1989. године (ако се не варам). Економски, Србија стоји лошије од Црне Горе, која је мини држава, којом је релативно лако управљати.

Али, Србија је Западу много важнија од ЦГ, па ће сходно томе режим добијати сву неопходну помоћ – политичку помоћ. Не, финасијску, наравно. Запад ће помагати режиму да од Србије направи потпуну економски и политички зависну колонију и обрнуто.

Одувек је познато каква је тужна судбина колонијалних поданика.

На шта је Србија спала, да постане трећеразредна колонија у сред Европе! Резултати избора показују да се грађани томе нису одупрли.

Небојша Бакарец: "Одувек је познато каква је тужна судбина колонијалних поданика. На шта је Србија спала, да постане трећеразредна колонија у сред Европе! Резултати избора показују да се грађани томе нису одупрли." На слици: "Весна и њена мама задивљене лепотом бел-епок ресторана". Сцена из филма "А брод и даље плови" Фредерика Фелинија, 1983. година.

"Јавни дуг Србије на крају марта био је око 14,62 милијарди евра, што значи да је током месеца повећан око 270 милиона евра, објавило је Министарство финансија." На слици: Дуго пропадање Алисе у дубину зечје јаме. Сцена из Дизнијеве екранизације романа Луиса Керола "Алиса у земљи чуда", 1965.

Међутим, оно није саопштило колико је удео јавног дуга у бруто домаћем производу, али је прешао законом прописану границу од 45 одсто.

“Уз оптимистичке прогнозе, при десет посто номиналном расту БДП-а у односу на прошлу годину, удео јавног дуга у марту је износио 46,6 одсто”, каже економиста Мирослав Здравковић.

Он подсећа да је јавни дуг био тик уз зацртану границу од 45 одсто и на крају 2010. године и почетком 2011. године, када је усвајан Закон о буџету.

“Тада је износио 44,6 одсто, а на крају прошле године је био битно изнад те границе с уделом од 48,7 одсто, уз велику вероватноћу да је премашио 50 одсто БДП-а на почетку ове године”, додаје.

Међутим, није ту питање само колико износи јавни дуг већ већ и којом динамиком расте.

“Само у фебрауру је раст јавног дуга изнео 270 милиона евра, што је девет милиона евра дневно или 104 евра у секунди”, упозорава Здравковић.

По његовим речима, када гледамо приходну страну буџета, највећи допринос расту дефицита имале су измене Закона о финансирању локалних самоуправа, којима је удео општина и градова у порезу на доходак грађана повећан са 40 на 80 одсто. Због тога су приходи од пореза на доходак грађана у буџету преполовљени, тачније, смањени осам милијарди динара.

Он каже и да ће се “нова влада Србије наћи у позицији да неће бити у стању да се даље задужује те ће бити под притиском да потпуно промени пореску политику и јавну потрошњу, што под спољним притиском, а што услед ситуације у којој ће се наћи”.

Сарадник Економског института Иван Николић оценио је, међутим, да јепитање буџетског дефицита готово алармантно и требало би га хитно решавати, истичући да ће за будућу владу најкрупнији проблем бити како у кратком року зауставити ширење постојећег јаза у буџету.

“Готово да више нема места никаквом одлагању, нити калкулисању или жмурењу на проблеме, једноставно, доћи ћемо у ситацију да ћемо морати свим легитимним средствима да се боримо против тако високог дефицита”, рекао је Николић.

Директор Института економских наука Дејан Ерић нагласио је да објављени буџетски дефицит није добра вест, „и то је нешто што би свакога у земљи требало да брине”, али да треба имати у виду да је на то утицало неколико фактора, међу којима су јака и оштра зима, као и чињеница да смо у изборној години. По Ерићевим речима, “не би требало ширити панику” јер се ради тек о првом кварталу и постоји могућност да се у преосталом делу године буџетски дефицит смањи.

Изворник: SEEbiz/Дневник

Без икаквог отварања ватре, војници су седели у камионима под обичним церадама. На њих је отворена бесомучна паљба, уз директан телевизијски пренос, погинуо је 51 војник, а још 50 их је рањено. У октобру 2010. године одлуком Апелационог суда у Београду, Илија Јуришић, који је првостепено суђен на 12 година затвора због тог ратног злочина, ослобођен је притвора, првостепена пресуда му је укинута, а веће којем је председавао судија Синиша Важић наложило је да се Јуришићу одржи ново суђење пред новим судским већем. Јуришићев адвокат је изјавио да суд Србије не може да нареди његово евентуално привођење из БиХ.

У образложењу одлуке Апелационог суда у Београду судија Важић је изјавио „да је остало нејасно зашто се и по чијој наредби тузлански гарнизон повлачио, а постоје и многе контрадикторности око тога да ли је оптужени знао за постојање перфидног плана напада на колону ЈНА и да те чињенице треба да се утврде у новом поступку“.

У октобру 2010. године одлуком Апелационог суда у Београду, Илија Јуришић, који је првостепено суђен на 12 година затвора због тог ратног злочина, ослобођен је притвора, првостепена пресуда му је укинута…

Јуришићев адвокат је изјавио да суд Србије не може да нареди његово евентуално привођење из БиХ.

У образложењу одлуке Апелационог суда у Београду судија Важић је изјавио „да је остало нејасно зашто се и по чијој наредби тузлански гарнизон повлачио, а постоје и многе контрадикторности око тога да ли је оптужени знао за постојање перфидног плана напада на колону ЈНА и да те чињенице треба да се утврде у новом поступку“.

Како се слична „аргументација“ о непостојању споразума о мирном извлачењу припадника ЈНА са територије БиХ користила и пред Екстрадиционим судом у Лондону у случају Ејупа Ганића, због злочина над припадницима ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву, па се чак и у нашем Тужилаштву за ратне злочине тврдило да о споразуму о мирном повлачењу ЈНА из БиХ, постигнутом у Охриду априла 1992, нема писаних трагова – треба рећи да чињенице говоре супротно. Има писаних трагова, постоје наређења о мирном извлачењу ЈНА из БиХ. О свему томе писао сам у „Политици“ 13. 10. 2010. године: информација број 37-2 од 28. априла 1992. са потписом Бранка Костића, која је упућена Председништву БиХ, а у којој је реч о мирном повлачењу јединица ЈНА са територије БиХ, наредба број 5-30 са потписом Бранка Костића о извлачењу јединица ЈНА из БиХ, о чему је обавештено Председништво БиХ и Алија Изетбеговић, наредба генерала Аџића строго пов. број 340-1, од 10. маја 1992. којом се прецизира праћење стања у јединицама ЈНА приликом премештања са територије БиХ у складу са одлукама Председништва СФРЈ из априла 1992. године.

Јединица ЈНА се мирно повлачила из Тузле. То су већином били регрути, војници од 18 година. Масакрирани су бестијално. Смешно је и тужно када се наше правосуђе пита „по чијој се наредби повлачио гарнизон ЈНА из Тузле“.

У јулу 2011. почело је поновљено суђење Илији Јуришићу у Специјалном суду у Београду. То је нада да колона ЈНА у Тузли, што се тиче нашег правосуђа, неће отићи у заборав. Да не испадне да злочини над припадницима ЈНА нису били злочини, све због општег помирења. Јер, постоји тренутак када демократија пређе границу и крене лошим путем банализације злочина.

Мирослав Лазански: "Јединица ЈНА се мирно повлачила из Тузле. То су већином били регрути, војници од 18 година. Масакрирани су бестијално. Смешно је и тужно када се наше правосуђе пита „по чијој се наредби повлачио гарнизон ЈНА из Тузле“. У јулу 2011. почело је поновљено суђење Илији Јуришићу у Специјалном суду у Београду. То је нада да колона ЈНА у Тузли, што се тиче нашег правосуђа, неће отићи у заборав. Да не испадне да злочини над припадницима ЈНА нису били злочини, све због општег помирења. Јер, постоји тренутак када демократија пређе границу и крене лошим путем банализације злочина."На слици: Помен страдалима у тузланској колони ЈНА, 2012. година. Фото: http://www.vladars.net

Изворник текста: Политика

Пјотр Искендеров: "У глобалним енергетским играма (у ствари: ратовима) запажа се обрт, важан и повољан за Русију. Већ у блиској будућности може да дође до битног повећања испорука руског природног гаса земљама Европске уније – захваљујући гасоводу „Северни ток“. Акционари компаније Nord Stream AG су експертима дали налог да прораде могућности за даље повећање транспортних могућности гасовода, који преко дна Балтичког мора иде из Русије у Немачку."

То је 11.05. и званично саопштила наведена компанија из њеног седишта у швајцарском граду Цуг. У том документу се подвлачи да „прво, даља диверзификација маршруте представља гарант сигурности за испоруке гаса. Друго, потражња гаса у Европи ће и даље дугорочно расти захваљујући и економским, и еколошким предностима природног гаса, а такође и због смањења сопствене експлоатације у земљама ЕУ.“¹

Акционари компаније Nord Stream AG су поставили врло оштре рокове за вршење експертизе. Читав комплекс радова у вези са проценом могућности изградње једне или две нове гране треба да траје највише осам месеци, после чега ће бити донета одговарајућа одлука. У вези са тим треба да подсетимо да је прва од две паралелне гране гасовода „Северни ток“ већ започела са радом у новембру 2011г. Постављање друге гране је такође завршено, а тренутно се врше завршни радови провере пред пуштање у рад. Када крајем 2012. године и она почне са радом гасовод „Северни ток“ ће имати могућност да испоручује Европи до 55 милијарди м³ гаса годишње.

Карактеристичан детаљ: о питањима изградње нове, треће гране „Северног тока“ је већ дискутовано у јулу 2011год. на највишем међудржавном нивоу. То се десило у току сусрета федералног канцелара Ангеле Меркел и тадашњег председника Русије Дмитрија Медведева. Међутим, тада се немачка страна изјаснила да је против даљег повећања увоза гаса из Русије, због чега је то питање одложено.²

Са чиме је повезана садашња промена ситуације – обзиром да управо немачке компаније спадају у најјаче акционаре пројекта? Могуће је да се ради о целом комплексу фактора који терају западну страну да буде прилагодљива. Пре свега – то је дуготрајна криза у земљама Европске уније. Последњи извештај Европске комисије је потврдио већ познате, ни мало утешне, прогнозе у вези са рецесијом која у овој години очекује државе еврозоне. То објективно смањује могућности ЕУ за вођење самосталне игре на енергетским тржиштима – између осталог и на плану тражења нових испоручилаца или проналажења алтернативних енергетских извора. У сваком случају, Европљани не могу да порекну да за сада земље-чланице Европске уније увозе скоро половину потребних енергената. При том, у будућности зависност ЕУ од спољних извора енергетских сировина може само да расте и до 2030.године може да достигне читавих 70%. При чему за гас тај показатељ може да буде и 81%.³

О питањима изградње нове, треће гране „Северног тока“ је већ дискутовано у јулу 2011. год. на највишем међудржавном нивоу. То се десило у току сусрета федералног канцелара Ангеле Меркел и тадашњег председника Русије Дмитрија Медведева.

Међутим, тада се немачка страна изјаснила да је против даљег повећања увоза гаса из Русије, због чега је то питање одложено.

* * *

Позната је изјава посланика Европског парламента из Литве Витаутаса Ландсбергиса да је „ова нова алијанса Немаца и Руса испланирана како би променила политичку карту Европе“.

А пољски сејм је у своје време чак сачинио изјаву да немачко-руски споразум о изградњи гасовода „прети безбедности независности Пољске“. И то без обзира на чињеницу да су Европска комисија, Европски парламент и Савет ЕУ објавили да „Северни поток“ представља пројекат који „одговара интересима читаве Европе“, као и да су га прогласили за „трансевропску мрежу“.

Други важан фактор је политичког карактера. Сада се на европском простору врши процес „преформатирања“, чак оштре смене, елита на власти. Последњи доказ тога су председнички избори у Француској, која је са Немачком у тесним односима, без обзира што иза њихових леђа извирује гомила сакривеног камења, за сваки случај. То објективно тера садашње немачке власти да упорно измишљају нова тумачења за своје геополитичке приоритете. Међу резултатима таквог поступања може да се нађе и усмереност ка тешњем стратешком партнерству са Русијом, што се до сада код Ангеле Меркел није баш могло приметити. Тим пре, што ће 2013. године у Немачкој бити одржани своји избори и владајућа десноцентристичка коалиција ће морати да бирачима покаже конкретне резултате свог рада. Повећање обима и поузданости испорука енергената може да постане један од важних предизборних адута.

Није тајна да су неке државе северно-европске регије, као и неки чиновници Европске комисије, као и до сада, расположени скептично у односу на пројект „Северни ток“ , јер му приписују замало па улогу руског геополитичког „копља“ које је уперено ка срцу Европе. Позната је изјава посланика Европског парламента из Литве Витаутаса Ландсбергиса да је „ова нова алијанса Немаца и Руса испланирана како би променила политичку карту Европе“. А пољски сејм је у своје време чак сачинио изјаву да немачко-руски споразум о изградњи гасовода „прети безбедности независности Пољске“.⁴ И то без обзира на чињеницу да су Европска комисија, Европски парламент и Савет ЕУ објавили да „Северни поток“ представља пројекат који „одговара интересима читаве Европе“, као и да су га прогласили за „трансевропску мрежу“⁵.

Уосталом, у резолуцији, која је прихваћена у новембру 2005.године на заседању председништва Балтијске Скупштине у Талину такве спекулативне тврдње су изостале. У документу је само речено да „реализација крупних енергетских инфраструктурних пројеката у региону Балтичког мора да садржи јасне гаранције о безбедности енергетских испорука, као и безбедности свих држава у регији“⁶.

Прагматичке финансијско-економске рачунице такође терају Европљане да признају да од сарадње са Русијом у енергетској области постоји корист. Вреди подсетити и колико нагло поскупљује пројекат гасовода „Набуко“, који су Европска унија и САД подржавали колико год се то могло. Ако му је првобитна цена процењена на 8 милијарди евра, већ сада се говори о 14 милијарди. Као главни разлог поскупљења западни експерти наводе раст цена сировина. Криза тера Европљане да приштеде. А „Северни ток“ већ функционише и показао је своју ефикасност са гледишта обезбеђења енергетске сигурности Европе.На слици: "Гас за извоз приспева у року", пропагандни плакат енергетске индустрије СССР-а

Најзад, прагматичке финансијско-економске рачунице такође терају Европљане да признају да од сарадње са Русијом у енергетској области постоји корист. Вреди подсетити и колико нагло поскупљује пројекат гасовода „Набуко“, који су Европска унија и САД подржавали колико год се то могло. Ако му је првобитна цена процењена на 8 милијарди евра, већ сада се говори о 14 милијарди. Као главни разлог поскупљења западни експерти наводе раст цена сировина⁷. Криза тера Европљане да приштеде. А „Северни ток“ већ функционише и показао је своју ефикасност са гледишта обезбеђења енергетске сигурности Европе.

Без обзира на то, геополитички сукоби око „Северног тока“ у најскорије време могу да се појачају. И кључну улогу у њиховом допуњавању ће одиграти не само Европска унија, већ и САД. Према информацијама којима располажемо, може да се очекује да се скандинавске земље, као и прибалтичке, па и Пољска, врате на досадашње оптужбе на адресу „Северног тока“ у вези са политичким, економским и еколошким питањима. Осим тога, није искључено да се о овом питању дискутује и у оквиру самита „Велике осморице“ и НАТО-а који ће бити одржани у САД – први 18 – 19.05. у приградској резиденцији председника САД у Кемп-Дејвиду, а други 20 – 21.05. у Чикагу.

Није случајно да су у једном од последњих извештаја Националног обавештајног савета САД, који је близак америчким обавештајцима, питања енергетске поузданости постављена као главна у глобалним геополитичким играма. Докуменат прогнозира да се може појавити ситуација при којој ће доћи до „раста напрегнутости међу земљама, које конкуришу за ограничену количину енергената, посебно уколико је то праћено све јачом политичком збрком на Блиском Истоку и општим губљењем сигурности да су тржишта у стању да задовоље све веће потребе“. Овакав развој догађаја , према мишљењу америчких експерата, „може да доведе до даљег преплитања узајамних односа државне политике и енергетике са геополитичком забринутошћу“⁸.

Није тешко приметити да наведене констатације у многоме произилазе из ставова који су формулисани још 1997г. од стране Збигњева Бжежинског, бившег саветника председника САД за националну безбедност. Према његовим речима, главни задатак америчке политике у сфери енергетике, примењиво на евроазијску регију, треба да постане обезбеђење „да напредним и енергопотрошним економијама буду што лакше доступни енергетски богате републике Средње Азије“ преко гасовода који „не пролазе преко територије коју контролише Русија“.⁹

Није тешко приметити да наведене констатације у многоме произилазе из ставова који су формулисани још 1997г. од стране Збигњева Бжежинског, бившег саветника председника САД за националну безбедност.

Према његовим речима, главни задатак америчке политике у сфери енергетике, примењиво на евроазијску регију, треба да постане обезбеђење „да напредним и енергопотрошним економијама буду што лакше доступни енергетски богате републике Средње Азије“ преко гасовода који „не пролазе преко територије коју контролише Русија“

Контуре и задаци борбе Запада на енергетском пољу су формулисани у априлу 2007.год. у документу који је под називом „Стратешки план за период 2007. – 2012. финансијске године“ припремио Стејт департмент САД. У њему је први пут од формалног завршетка „хладног рата“ америчка администрација прогласила за свој најважнији задатак супротстављање „негативном понашању“ Русије, између осталог – њеном све већем утицају на светском економском тржишту. Сада се наведени план активно реализује, обзиром да већ у овој години администрација Барака Обаме треба америчком Конгресу да поднесе извештај о његовом испуњењу¹⁰.

Наведени „Стратешки план“ за један од главних задатака владе САД проглашава „онемогућивање енергетског савеза Русије и Европе“. Зато се претпоставља изградња нафтовода и гасовода ка Западној Европи тако, да се Русија заобиђе, уз истовремено деловање политичким, финансијско-економским и другим методама при реализовању руских пројеката транспорта енергената, који постоје на располагању САД¹¹. Оваква стратегија се добро уклапа у систем глобалних приоритета САД, који се састоји у коришћењу свих постојећих средстава у циљу обезбеђења државних интереса од животне важности, у које спада и обезбеђење енергената. Није случајно у билтену „Перспективе развоја до 2020.год.“ Удружена космичка команда оружаних снага САД“ формулисала задатак коришћења, између осталог, и „простора око земље“ у циљу „обезбеђења спољнополитичких и економских интереса САД“.¹² Уосталом, и у новој Стратешкој концепцији НАТО-а питања поузданости у обезбеђењу енергената, између осталог и ван граница географске зоне одговорности Северноатланске алијансе, су проглашена за приоритет, бар за следећу деценију. Тако да је очигледно да је за „енергетске ратове“ добро припремљен дуг живот.

Изворник текста: Фонд стратешке културе

Примедбе:

________

1 http://media.nord-stream.com/media/news/press_releases/ru/2012/05/nord-stream_press-rel_feasibility-study_rus_20120511_410_20120510.pdf

2 Ведомости, 20.07.2011

3 Куликова И. Можно ли сделать конструктивным энергодиалог Россия – ЕС? // Аналитические записки. 2007. Март. С.111-112.

4 Коммерсантъ, 16.09.2005.

5 http://media.nord-stream.com/media/news/press_releases/ru/2012/05/nord-stream_press-rel_feasibility-study_rus_20120511_410_20120510.pdf

6 http://www.baltasam.org/images/front/_pdf/3_Resolution_on_Gas_Pipeline.pdf

7 The Guardian, 21.02.2011.

8 Мир после кризиса. Глобальные тенденции – 2025: меняющийся мир. Доклад Национального разведывательного совета США. М., 2009. С.131.

9 Бжезинский З. Великая шахматная доска. М., 2009. С.67–68.

10 http://www.state.gov/documents/organization/156215.pdf

11 Томберг И. Как им обойти Россию? // Аналитические записки. Специальный выпуск. Энергетическая безопасность в трех измерениях: национальное, региональное, глобальное. М., 2007. С. 57–58.

12 Хомский Н. Гегемония или борьба за выживание: Стремление США к мировому господству. М., 2007. С.375.

Уназад шест месеци, шест догађаја, а неких и бизарних, осликала су епоху данашњице. Први је, слика баке са пеном на устима, од сузавца задобијеним на Вол Стриту (Wаll Street-u), други је изјава ТВ спикера и његовим канибалистичким односом према штрајкачима. Мада је уследило извињење ТВ станице, што је по медијским нормама и очекивано, лоши утисци су још увек остали по страни, примећени.

Зоран Зековић: "Уназад шест месеци, шест догађаја, а неких и бизарних, осликала су епоху данашњице. Први је, слика баке са пеном на устима, од сузавца задобијеним на Вол Стриту, други је изјава ТВ спикера и његовим канибалистичким односом према штрајкачима. Мада је уследило извињење ТВ станице, што је по медијским нормама и очекивано, лоши утисци су још увек остали по страни, примећени."

Сама изјава ТВ спикера није поникла из његовог размишљања и тоталне пажње, већ је проистекла из неформалних разговора о таквој ствари, а коју је он интерпретирао, ослушкујући је из високих кругова естаблишмента. Трећи догађај односи се на изјаве великих корпорацијских чиновника да уопште није битно ко ће на власти и са којом доменом политичког вектора бити у Америци, јер то за њих није ни важно. Четврти догађај везан је за предлог и настојање да се распрода имовина диљем Европе; Грчка, Италија, Шпанија, Португал, Аустрија и Ирска своју дужничку кризу намеравају решавати враћањем и продајом енергетских система, пољопривреде, острва и др. Пети догађај је невиђена бруталност полиције у Калифорнији према бескућнику. Успут, треба напоменути и чињеницу да је скоро 900.000 људи у Србији под претњом да постану бескућници. Шести је, свакако, исход избора у Србији у коме нема битне промене, већ само нова номенклатурна подела власти.

Садашње и историјске паралеле стварности

Не постоји данас стандард којим бисмо описивали догађаје стварне друштвене структуре, а да не укључимо паралеле и Западних и Источних школа. Модерна, не и савремена Америка, није она иста Америка од пре 30 година, земља која обећава, напредна, земља радних и вредних људи, са основном европском и традиционалном културом. Бака са Вол Стрита (Wаll Street), суочена са гласом савести и забринутошћу за судбину своје деце и унучади, изашла је у протест за повратак традиционалних вредности и враћање коренима америчке историје, оне коју су сањали очеви нације – Џеферсон (Јefferson), Медисон (Madison) и Вашингтон (Washington).

Као за узврат, добила је одговор уличне бруталности у маниру Јапија (Yаppi) – шта ће бака на Вол Стриту?

Не постоји данас стандард којим бисмо описивали догађаје стварне друштвене структуре, а да не укључимо паралеле и Западних и Источних школа. Модерна, не и савремена Америка, није она иста Америка од пре 30 година, земља која обећава, напредна, земља радних и вредних људи, са основном европском и традиционалном културом. На слици: "Америчка готика", рад Грента Вуда из 1930. године.

И мимо патриотских и других закона, донетих у време Бушове администрације, ситуација је као у рату: ко каже да је гладан, он не воли своју земљу. А ми се добро сећамо шта се десило 2003. године нама, пре изборне кампање, када је на ТВ јавно, од челника неких партија, речено: људи, да видимо шта ће да се једе! Ја сам тада побегао на село три месеца, а Звезда није прошла Лацио у Лиги шампиона и било је хладно и магловито. Успут, обећање да ће просечне пензије до краја 2020. године бити 40.000 динара, сходно економском плану владајуће странке, односно порасту стопе у оквиру развоја макро-економске политике, сагласно је да ће овом тенденцијом и цена парадајза тада бити 150 динара, али по комаду. Након избора, као Њу Ејџу (New Age-u), уследили су и јапији, дакле, и нови менаџери у нашој политичкој стварности.

Свођење оваквог прагматизма, у коме је детерминисано ко добија заправо корист, односи се на релацију моћи и права, дакле – право као моћ или моћ као право, терминологијом и познато као „right is might or might is right“. Да ни сама Америка није имуна од таквих ствари, показују историјски случајеви многих америчких председника. Роналд Реган, као творац Националне задужбине за демократију, прекришио је за прва три месеца своје владавине амерички Устав, чак 24 пута. Слично је и са Бушом, а често се помиње и неславни Бил Клинтон. У минулој години, обележен је опроштајни говор бриљантног генерала Двајта Ајзенхауера, главнокомандујућег приликом искрцавања Савезничке војске на Нормандију; сетимо се упозорења на елементе политичке доктрине који су се јавили у том тренутку, а поука је била да се врше радње управо оне против којих су се и борили савезници. Својом интелигенцијом, успео је балансирати односе Запада и Истока без испаљеног метка, од момента од када је био председник, мада је јако био увучен у контролу самих моћника. Основна идеја је била да Америка буде инспирација и пример економске и моралне предности демократског начина живота. Позната је и анегдота славног Ајка, када је у ужем кругу пријатеља говорио о рату: „Рат је период када се међусобно убијају људи који се уопште не познају, и то по заповести оних који се међусобно веома добро познају, па се ипак не убијају“. Са Линколном се догодило другачије; онда када је хтео спровести повраћај Федералних резерви у колевку државе, десио се атентат. Да ли то алудира и на славне Кенедијеве, подсећајући се на још једну Ајзенхауерову забринутост, а то је да би растући војно-индустријски комплекс могао да угрози демократске темеље америчког друштва. И сам Вудро Вилсон, узет као критични репер од комунистичког доба и режима, идејни промотер светске мреже држава као асоцијација, учинио је много, поготово за одлуке Првог светског рата, с обзиром да је и сам попустио под надзором и контролом моћника.

Даванаест година незнања шта се догађа: Глобализам, неолиберализам (корпоративизам), транзиција; на туђој моћи нема опстанка, секс и лото, политичко конституисање, рефеудализација односа. На слици: "Дечак са стереоскопом", рад Нормана Роквела из 1922. године.

Синтагма ових чињеница лежи у пракси да су се федералне резерве чак осам пута превртале из приватних у државне руке. Захвалност Америке, која своје постојање дугује свим цивилизацијама и народима овог света, данас није дата ни према страни Русије, нарочито имајући у виду да су руски царски бродови ти који су блокирали луке на Југу и тиме омогућили победу Севера, остваривању Федерације САД и ослобођење робова.

Даванаест година незнања шта се догађа: Глобализам, неолиберализам (корпоративизам), транзиција; на туђој моћи нема опстанка, секс и лото, политичко конституисање, рефеудализација односа.

Данашња парадигма света и међународних односа осликана је у супротностима које једино може да објасни геополитика. Ако се држимо епохе корпоративизма, за коју се није знало до скора како је назвати, почев од вируса неолиберализма, ултра-либерализма, преко финансизма, сходно освајању простора – трговачком логиком као геополитичком контексту, насупрот стваралачкој логици која припада нама, можемо слободно истаћи да је то скоро исто као и борба између Картагине и Рима. По аутору Жана Франсоа-Лиотара, постмодерна и није епоха, већ напросто став. Имајући у виду да према графиконима пада нафтних резерви без проналажења алтернативних решења, те сама неусклађеност са гасним тржиштем и препрекама за учествовањем Русије, опасност лежи управо ка тенденцији да она уистину постане једна трајна манифестација, па самим чином и постане једна епоха.

То је рецепт старих мајстора рата, увек побудити супротности које се налазе на мањем или већем простору, давати елана малим кнежевима, запустити економију у формату феудалне стварности, одсећи индустријску парадигму у корист крајњих израбљивачких корпорација, без велике зараде државе, допустити ново номадство човечанства, а то све на крају мимикрирати технолошким и бирократским развојем. На слици: "Хоћу натраг у СССР", илустрација савременог руског уметника Алекандра Уткина

С друге стране, изјава Сергеја Лаврова да је ова криза заправо крај 500-годишњице владавине трговачког Запада, уистину потврђују и неки политички моменти, а који се односе на незадовољство атлантиста везано за учвршћивање и опстајање Владимира Путина. Огледало стварности показује изричиту категорију будућих сукоба и ратова, а они су са Западне стране подељени на митске, бенигне и конструктивне, сходно трговачкој парадигми. С друге стране Европа, нарочито руска геополитика, има јаке примесе социјалне жеље у својим разматрањима, те поменуте квалификације своди на типове будућих мрежно-центричних ратова. То је рецепт старих мајстора рата, увек побудити супротности које се налазе на мањем или већем простору, давати елана малим кнежевима, запустити економију у формату феудалне стварности, одсећи индустријску парадигму у корист крајњих израбљивачких корпорација, без велике зараде државе, допустити ново номадство човечанства, а то све на крају мимикрирати технолошким и бирократским развојем.

Свакодневно укрпуњавање капитала, паралела је са симптомима Првог светског рата у сваком виду економије, чак су и Ротшилдови укрпунили капитал банака обједињујући филијале из САД и Француске у једну целину, недавно.

Сходо свему томе, можемо истаћи да су данашњи сукоби везани искључиво за глобализам и традиционализам, у коме глобалисти виде једну врсту будућности, док је традиционалисти виде као сасвим дугачију. У оба случаја, и једни и други потичу из различитих прошлости, догађаја и историје. Први је сагледавају наметнуто, попут Вудро Вилсона, као мрежу асоцијација са улогом корпорација феудалног облика укрупњивања капитала; док други, знајућу цену таквог форматирања, са ослонцем и ослобођењем нација из ратних искустава у индустријској епохи, не желе да приме тај Жиг звери.

Једна од неславних прожетих теза, мимо тога што je изворна наука готово свуда у свету изгубила свој углед, јесте, пре свега, да више не говоримо о облику Одрживог развоја; тај се термин прожима данас искључиво као Одрживост финансирања.

* * *

Наиме, права реч за Одрживост финансирања јесте у функцији интереса страног капитала, а не грађана и економије Републике Србије, и она је у складу са предвиђањима дугорочне депресије – од 10 година за богате земље, за остале, ће попримити карактер наредних 20-30 година.

Једна од неславних прожетих теза, мимо тога што je изворна наука готово свуда у свету изгубила свој углед, јесте, пре свега, да више не говоримо о облику Одрживог развоја; тај се термин прожима данас искључиво као Одрживост финансирања. У истих мах, дошло је и до великог раскорака у одређењима (детерминизму) између саме политике и науке, јер наука уистину нема праве чињенице које воде до спознаје наше стварности, и што је најгоре, она нема увида у појавном догађају, што утиче на систем правилног просуђивања.

Наиме, права реч за Одрживост финансирања јесте у функцији интереса страног капитала, а не грађана и економије Републике Србије, и она је у складу са предвиђањима дугорочне депресије (од 10 година за богате земље, за остале, ће попримити карактер наредних 20-30 година).

Графикон економског просперитета у координатама, исказан чињеницама које воде пут ка истини, јесте слика која говори више од хиљаду речи, она у исти мах показује да уназад осам година бележимо минус стопу раста која је приказана као минус стопе пада. Статистички детерминизам покрива чињеницу у односу на претходни квартал на следећи начин: ако је у прошлом кварталу стопа пада била 3,5%, а у овом кварталу 2%, то ће у координацији са политичким детерминизмом стопа раста бити обележена као плус 1,5%.

Наиме, целина одрживости једног система, у најкраћем облику, своди се на државни капитал производних снага и самог буџета.

Готова алтернатива у Србији лежи у томе да ће Србијом владати 20 породица и имаћемо преко 90% становништва које ће гледати турске серије и чекати премију на лотоу, као и забаву са залагањем за еротику, претерану забаву и осмишљавање орвеловског новоговора; све је начин да се потисне до најдубљих вода један општи нагон самоодржања (conses comuniti), и то се једино и нуди грађанима. Филозофија живота говори да алтернативу не носи, нити је има иједан предводник странке, тзв. експерт или мисионар, она је садржана искључиво у колективном или новом културолошком обрасцу.

У циљу опстанка, сходно томе, потребно је ново стварање вишка културних и материјалних добара, дајући при томе сопствено стваралаштво и градити сопствену моћ, јер је евидентно да на туђој моћи опстати не можемо и нећемо. Психологија потрошње грађанина своди се на то да велики део новца трошимо и на обућу и на одећу; наравно, увозна је то роба, те можемо обући све лепо и добро, али сакрити ову нашу беду, такође, не можемо никако. На слици: "Конзумеризам", савремена америчка илустрација.

У циљу опстанка, сходно томе, потребно је ново стварање вишка културних и материјалних добара, дајући при томе сопствено стваралаштво и градити сопствену моћ, јер је евидентно да на туђој моћи опстати не можемо и нећемо. Психологија потрошње грађанина своди се на то да велики део новца трошимо и на обућу и на одећу; наравно, увозна је то роба, те можемо обући све лепо и добро, али сакрити ову нашу беду, такође, не можемо никако.

Бесконцепцијско успостављање програма економије своди се, а оваквим путем и свешће се, на продају и предају странцима и то свега што је остало од богатства наше земље.

Да би уопште говорили о концепцији економског и привредног раста и развоја, Србија мора да се политички конституише, пре свега у виду консензуса социјалних односа, а не форсирање типа европског или проамеричког крупног капитализма.

За то је најбољи пример и нови феномен – Еквадор.

Животна очекивања и пад стандарда грађана наишао је свуда где је ММФ вршио регулацију и интервенцију, али и само скраћивање животног века у просеку 7 до 10 година. С обзиром на најављене финансијске резове, те ишчекивање нове транше ММФ- а у септембру 2012. године, јасно је да ће велики део популације у Србији такве мере битно осетити; у том смислу очекују се и битне редукције и сламање основних принципа демократије, мера које можемо сматрати да се граниче са парадржавом, и за то имамо примере у многим земљама. У геополитичком контексту, можемо рећи да се криза у том смислу решава мерама против друштва и против људи. То је начин контролисања и социјалне регулације у декадентном облику капитализма.

Финансијска олуја тек је на помолу. Историја је показала (САД, Мексико, Колумбија и остале земље америчког континента) да су многе од њих одбиле да плате дугове које нису направили грађани, и то све у складу са међународним правилима. Један од таквих коцепата је тзв. концепт „непоштеног дуга.“ Овај концепт је потекао из старе руске правне школе. Еквадор се самостално изборио за ту концепцију, и успут доказао да су 5/7 таквог дуга уједно и нелегитимне и неуставне. Шта ће донети тенденција ка новом уставу код нас?

Грађани Еквадора су превасходно схватили да имају приоритете пре ка националним интересима него ли према интернационалним.

Уз одговорност ка испуњавању интернационалних обавеза, оформили су МОДУЛ као државни интерфејс, те одлучно спровeли податке на улазу и корисност добијених резултата на излазу, најрелевантнијих економских параметара.

То је била ревизорска државна комисија за дугове, уназад 30 година, почев од 1976. године.

На првом месту су ставили живот, па тек онда отплату дугова и битну или тоталну редукцију зајмо-потраживања.

За то је заслужан Рафаел Кореја, председник Еквадора.

Грађани Еквадора су превасходно схватили да имају приоритете пре ка националним интересима него ли према интернационалним. Уз одговорност ка испуњавању интернационалних обавеза, оформили су МОДУЛ као државни интерфејс, те одлучно спровeли податке на улазу и корисност добијених резултата на излазу, најрелевантнијих економских параметара. То је била ревизорска државна комисија за дугове, уназад 30 година, почев од 1976. године. На првом месту су ставили живот, па тек онда отплату дугова и битну или тоталну редукцију зајмо-потраживања. За то је заслужан Рафаел Кореја, председник Еквадора.

У Србији се сваке године, почев од 2008. године, отпусти 400.000 радника, што је тенденција да ће за 15 година сви грађани Србије остати без посла, те се сетимо производње у Раковици од 200.000 мотора годишње, и да су радници некада за шест плата могли да купе ауто, а данас 80 одсто просечне плате троше на храну и рачуне.

Не отпустити динар на флуктирајућем курсу у циљу повећања производње, те сопственој креацији новчане масе и правилној њеној употреби у функцији оплођавања државног капитала, чекање самог одобрења од Европске и других банака или ММФ-а за дозволу о улагањима, као и себичних инвестиција крупног капитала у потрази за мање плаћеном радном снагом, производњом дела опреме, не и комплетне производње, само су извор затвореног облика економије којег смо имали у социјализму.

За то је био пример ЈУГА-45, који је носио француске амортизере, боју из Шведске и др., тако да на америчком тржишту које је тражило чак 48 различитих дозвола за приступ истом, на најмањој могућој цени, уједно је и пропао. То је апсолутно у колизији са тезама експерта Г17+ како смо до 5. октобра имали баш такав затворени ситем економије, јер он није превазиђен ни до дан-данас, само је преименовао и обликовао своју форму.

Овакав облик девастације привреде и рефеудализација односа, твори потребу за масивним ставкама такси, намета, пореза и накнада за попуну буџета, које у овим условима пада стандарда нагињу ка административном тероризму. На слици: Употреба производа југословенске ауто индустрије у примењеној уметности САД

Овакав облик девастације привреде и рефеудализација односа, твори потребу за масивним ставкама такси, намета, пореза и накнада за попуну буџета, које у овим условима пада стандарда нагињу ка административном тероризму.

Данак који криза преузима са овом владајућом гарнитуром, са јасном декламацијом да ће Србија имати економске користи тек с почетка 2020. године, према изјави челника УРС-а а по коордисаном Плану развоја са Демократском странком, равно је фантазији према грађанима који све више постају послушници него ли сами грађани. Докази за ово су, према подацима с почетка године, следећи: увоз опреме мањи је за 40 а репроматеријала за 16 %, индустријска производња смањена за 12 %, обим грађевинских радова смањен за 30 % (област која подстиче и расцветава око 30 других грана), извоз робе и услуга смањен за 22 %, рачуни 69.000 предузећа блокирани, број незапослених достигао 735.000, тако да на једног пензионера долазе 1,2 радника; људи немају пара за прикључак за гас на југу, и што је крајње фасцинантно – површине засејане пшеницом од Другог светског рата никада нису биле мање, а дупло су мање него 1990. године.

Поучени негативним искуством, иако јако критикована од Шпаније и ЕУ, Аргентина се одлучила на поступак ка национализацији нафтне компаније ИПФ (YPF). Разлог томе је, свакако, што је Аргентина била приморана да по први пут увози гориво, па је сходно томе и одузела контролни пакет шпанској фирми „Репсол“. Јавно се декларишући да није реч о каприциозној одлуци Владе или насумичној одлуци, већ да је она проистекла службено, Влада је оправдала овај корак тиме што се Репсол (којем припада 57% деоница) већ годинама не брине око развоја и повећања прераде нафте, него првенствено око интереса деоничара.

За решавање проблема око недостатка новца у државној каси, али и критички се осврћући према досадашњем облику пословања, Кипар је недавно преузео од Руске Федерације зајам од око 2,5 млрд. евра и то искључиво за инвестиције и оплодњу државног капитала, самим тим и почео решавати део проблема незапослености. У исто време очекујемо одговор на питање шта је са 800 мил. евра повољног кредита Србије од Руске Федерације, у циљу финансирања пет пројеката у оквиру српке железнице.

Као последњи пример тоталног економског хаоса треба истаћи и признање јавног дуга САД у износу од 14 трилиона долара, те тоталном стезању буџета САД, са апсолутном чињеницом да један произвођач ајфона и ајпода има веће залихе кеша од саме америчке државе.

При крају, да поменемо глобални ефекат оваквог начина пословања са доминацијом долара и све тежим одржањем евра. Реч је о томе да читавих 1,3 млрд. људи живи у апсолутном сиромаштву, са мање од 1,25 долара дневно, са тенденцијом да се смањи број становника у државама које то не могу поднети. Ипак, треба имати на уму да није кључан само број становникa, већ сама одрживост привреде; она земља која има своју привреду и бар је мало независна од светских корпорација има и те како добре услове за одржањем, с тим да се у оваквој изјави пре свега мисли на један једини критеријум: сам број становника у односу на профит.

С друге стране, најгорче ироније овог света, добровољни давалац крви за срећно детињство, берзански маг, господин Ђерђ Сорош изјављује, као са подсмехом чини ми се, како ће се ЕУ распасти попут СССР („он зна, док пали цигарету, ужива..“).

Нови мегатренд, познат као Волмартизација, јесте хендикеп обичног човека и одвајање од свих норми индустријског начела.

Наиме, све више у појединим светским градовима нећете наћи језгра малих продавница, занатских радњи, кафеа, ресторана; они су тотално опустели и преселили се у шопинг молове на периферији града, чак је и сама вожња и потрошња горива, те успутне услуге до молова и у њима самим, у корелацији са тоталним профитом.

Као последњи пример тоталног економског хаоса треба истаћи и признање јавног дуга САД у износу од 14 трилиона долара, те тоталном стезању буџета САД, са апсолутном чињеницом да један произвођач ајфона и ајпода има веће залихе кеша од саме америчке државе.

Нови мегатренд, познат као Волмартизација, јесте хендикеп обичног човека и одвајање од свих норми индустријског начела. Наиме, све више у појединим светским градовима нећете наћи језгра малих продавница, занатских радњи, кафеа, ресторана; они су тотално опустели и преселили се у шопинг молове на периферији града, чак је и сама вожња и потрошња горива, те успутне услуге до молова и у њима самим, у корелацији са тоталним профитом.

Симултанка неких догађаја, попут избора у Србији, присутна је и у Европском парламенту. Једна од правих критика, односила се и на приказивање грчког дуга као мањег него што он јесте. Тргујући зајмовима из јена у евро, те користећи застареле курсне односе уз асистенцију Голдман Сакса (Goldman Sacha), исти је направио милионе из ових трансакција. Овај трик је функционисао годинама, уз сагласност Владе и у исто време преко ЕУ, која ју је симултано нападала. Скандал је откривен 2010. године, и да иронија буде већа, најоштрије критике оваквог пословања упутиле су јој земље које су јој и продавале наоржање, по доброј цени и у правом удару кризе. Уговор о зајму са Немачком је такође садржавао увоз наоружања, најмање 6 подморница, те су зато пензије и социјалне давања била мања, трговина се расцветавала упркос највећој кризи; од Француске је купљено 6 фрегата за 2,5 млрд. евра, ту су се нашли и хеликоптери вредни близу пола млрд. евра, као и авиони типа Рафал, 15-25 комада по цени око 200 мил. Дакле, помоћ која је стизала од братске Уније, служила је многим добрим делом и за куповину наоружања од истих.

Са подручја метафизике, доласком нове ере, научно доказаним уласком у нови квадрант циклуса природе и настајањем више свести, ова година може и јесте пресудна за цео свет. Мада, једна ласта не чини пролеће, са задовољством јављају нестанак Великог Брата и засићење и пропаст оваквих (риалити) програма и изласком из једне декаде која је била попут менталног лавиринта. На слици: "Мао", рад Ендија Ворхола.

Просто се питам, ако смо и добијали помоћ од ЕУ и разних фондова, а стегнути смо око увоза наоружања, у смислу помоћи која прати Грчку, има ли икакве везе куповина нових трамваја код нас и олакшање Шпанског дефицита под патронатом ЕУ?!

За наше „сигурније небо“ побринуо се носач авиона Ентерпрајз (Еnterprise), те се може очекивати каква врста трговине, јер изворно та реч и значи предузимач, док у војном смилу може се рећи као брод који врши осигурање почетних дејстава, а у геополитичком смислу дајем синоним – као онај који осигурава „операције базних ефеката“. Највећи инфраструктурни пројекат, који вероватно има део помоћи као у претходним случајевима, јесте планирана селидба МО и то близу највеће амбасаде САД која се гради на Балкану. Реч је заиста о великом комплексу. Да имамо сопствену производњу, сами би били предузимачи, и вероватно би куповали или имали у плану набавку руских авиона који су уједно и бољи и јефтинији и прилагођенији нашој традиционалној војној стратегији. Сетимо се само када смо установили да један део НАТО снага уопште није имао координисану авио везу међу собом у самом чину бомбардовања.

Са подручја метафизике, доласком нове ере, научно доказаним уласком у нови квадрант циклуса природе и настајањем више свести, ова година може и јесте пресудна за цео свет. Мада, једна ласта не чини пролеће, са задовољством јављају нестанак Великог Брата и засићење и пропаст оваквих (риалити) програма и изласком из једне декаде која је била попут менталног лавиринта.

Уз непрекидну постојаност Русије, Французи су први најавили и иступили први корак, створили нову општу свест на парламентарним изборима и патриотски изабрали свој пут. Уосталом, Гете је рекао: „Патриотизам уздиже историју“. Само на степеницама развијених народа уздиже се цивилизација, речи су Иштвана Сећенија – мађарског реформатора, док је Ганди говорио: „Патриотизам је човекољубље, ја сам патриота зато што сам човек и волим људе.“

И Толстој и Ганди имали су јаку критику према европској цивилизацији. Њихове напомене биле су стриктно усмерене на то да се Европа све више удаљава од хришћанског и да следи и обожава Мамона.

И Толстој и Ганди имали су јаку критику према европској цивилизацији. Њихове напомене биле су стриктно усмерене на то да се Европа све више удаљава од хришћанског и да следи и обожава Мамона. Изразито се везао за три сталежа које је сматрао стубом традиционалног друштва, а то су пре свега професори, лекари и правосудни службеници. Отуђење од свог језика и мисли, замрачили су млађима и деци национално осећање, као што то можемо применити код нас у случају Болоњске декларације; медицина се према Гандију сводила само на олакшање физичког бола, али не и на отклањање узрока болести који су највише и подстицани од људског порока; за правосудне службеника је сматрао да су икључиво у функцији оруђа британске власти, да распирују раздор и размирице међу Индијцима.

Чувени је и план за несарадњу који је сковао Ганди, и он се састојао из неколико фрагмената од који су најзначајнији: одрицање од почасних звања и служби, неучествовање у владиним зајмовима, бојкот Савета за уставне реформе, одбијање сваког грађанског и војног положаја, ширење националне независности.

И сама корпуцијa по својој природи јесте психолошки двосмерни феномен. Док корумпирани немају избор да се икад поврате на нормалу ка онтологији друштва, дотле они у микроструктури немају избор за право дејство.

Овакав наметнут хаос, произведен из финансијске кризе где робе тј. капитала има али новца нема, уједно је и регулатор правних међународних односа, данас је замењен синонимом као бифуркацијом на међународној политичкој сцени. Право је питање: да ли се рецесијом, штедњом, рестрикцијама, новим наметима или др. решава проблем кризе? Наравно да је одговор не. Из прилога који се могу видети на Интернету, показала се сва пробојна моћ капитала на неком од простора, а пре свега, она се своди на корпуцију. И сама корпуцијa по својој природи јесте психолошки двосмерни феномен. Док корумпирани немају избор да се икад поврате на нормалу ка онтологији друштва, дотле они у микроструктури немају избор за право дејство. Уосталом, духовници и кажу да постоји вољни и невољни грех, јер ако стојимо и чекамо, уједно значи и да прихватамо судбину коју нам они одређују. На нашу вољу они не смеју утицати.

У вези прилога горе у тексту, поменућемо Сименс (Siemens) који је обзарио поклонима владу и разна министарства једне земље, а све у циљу обезбеђења зајмопотраживања на најмање једну деценију.

Лажни просперитет као баук кружи овом Земљом.

Лажни просперитет као баук кружи овом Земљом. Сва корелација нечега новог и праведнијег је садржана у шест месеци, боље и да мало гладујемо, отворимо се ка себи, створимо радна места, партнере за извоз имамо преко БРИКС-а + Аргентина и Еквадор, са напоменом да сва производња у Србији може да храни једну Москву, читавих годину дана. С друге стране, зајмопотраживањем и увећањем дуга решавамо проблем тренутно, а онда због нагомиланих дугова вршимо редуковање радних места према инструкцијама ММФ-а и банака, а све у циљу смањења потрошње.

О обавезама које нам стижу следеће године говорићемо другом приликом. Сетимо се само примера многих других земаља, тренутно озбиљнијих од нас, а које су напоменуте у овом тексту. Да је ђаво однео шалу показују нове намере поскупљења струје на јесен. Такво повећање цене киловата електричне енергије би, према званичницима, једино могло да смањи потрошњу енергије за грејање. Парадокс, опет је у питању смањење потрошње и редукција радних места…

Надамо се да овај свет неће прегорети, и да ће се десити нешто попут оног чувеног у цртаном филму када бака са кишобраном најури бандита који сеје мржњу, насиље и страх са улица и кућа у једном урбаном насељу.

Текст је посвећен мом трагично преминулом брату Срђану у потрази за послом…

Аутор је слободни новина и извршни уредник сајта Анализе-коментари

Зоран Зековић: "Надамо се да овај свет неће прегорети, и да ће се десити нешто попут оног чувеног у цртаном филму када бака са кишобраном најури бандита који сеје мржњу, насиље и страх са улица и кућа у једном урбаном насељу."На слици: "Црвена кућа", рад Казимира Маљевича.

Томислав Николић и Војислав Коштуница

1.

Председник СНС Томислав Николић и председник ДСС Војислав Коштуница сагласни су да постоји оправдана сумња да је дошло до озбиљних изборних нерегуларности и изборне крађе 6. маја. Утврђено је, уз многобројне друге нерегуларности, да недостаје двадесет џакова са изборним листићима а власт упорно одбија разуман предлог да се поново преброје гласови. И поред оправдане сумње у изборну крађу председник СНС Томислав Николић је донео одлуку да је у интересу Србије да се одржи други изборни круг.

2.

Председник ДСС Војислав Коштуница и председник СНС Томислав Николић сагласни су да се питање да ли је у интересу Србије да буде политички неутрална држава или Србија треба да буде чланица ЕУ разреши на демократски начин, тако што ће се о томе народ изјаснити на слободном референдуму. ДСС и СНС ће вођењем усаглашене политике у Скупштини Србије омогућити да се грађани и о политичкој и о војној неутралности изјасне на референдуму.

3.

Председник СНС Томислав Николић и председник ДСС Војислав Коштуница сагласни су да се питање промене Устава Србије неће покретати и бити подржано без сагласности обе странке и да ће ДСС и СНС у Скупштини Србије водити усаглашену политику када је у питању Устав Србије.

4.

На основу изнетих начела ДСС позива грађане Србије да у другом кругу председничких избора подрже председника СНС Томислава Николића.

Споразум су потписали председник ДСС Војислав Коштуница и председник СНС Томислав Николић.

Изворник: ДСС

Љубомир Кљакић: "Ако нâс људи има у данашњем свету седам милијарди, а осамдесет можда и деведедесет посто од тог броја живи у условима који нису достојни човека, мислим да је то један веома лош свет. Истини за вољу, кроз читаву досадашњу историју мало је епизода у којима су ствари биле значајно другачије. Најпознатија је она историјиска епоха неолита, када су људи, свуда по свету, живели исто, у једној врсти првобитне једнакости. То је оно златно доба које се у правилним циклусима призива кроз историју последњих миленијума. Али ми данас живимо у савременом свету, чија је битна карактеристика то што је у последњих двеста-двеста педесет година јаз између екстремно богатих и екстремно сиромашних до те мере нарастао да тај свет ни по ком критеријуму не може да буде препознат као свет достојан човека и као добар свет." Фото: Александар Драгутиновић

Када сам на промоцији књиге Љубомира Кљакића, политиколога и публицисте, „Криза –корисни идиоти и пропаст Србије“ чула да се у њој ради и о мом животу, одмах сам се  за њу заинтересовала. А када сам чула да се мој, као уосталом и ваши животи, налази близу краја, али да то не би требало много да нас узнемири јер оно што нас чека треба много више да нас забрине, књига ми је додатно привукла пажњу. Ова књига, рекао је Слободан Машић, полако напуштајући претходни саркастично-ироничан али топао и озбиљан тон,  „покушава да језик моћи преведе на језик ваше беспомоћности, да вам скрене пажњу да оно што вам изгледа јасно није јасно, него монструозно. Ова књига је проговорила о нечему што морате знати“… Сам аутор рекао је да је књига настала као потреба да себи и нама одговори на питање зашто је овај свет у којем живимо тако гадан и ружан. Па да га и ми прво то питамо.

- Ако нâс људи има у данашњем свету седам милијарди, а осамдесет можда и деведедесет посто од тог броја живи у условима који нису достојни човека, мислим да је то један веома лош свет. Истини за вољу, кроз читаву досадашњу историју мало је епизода у којима су ствари биле значајно другачије. Најпознатија је она историјиска епоха неолита, када су људи,  свуда по свету, живели исто, у једној врсти првобитне једнакости. То је оно златно доба које се у правилним циклусима призива кроз историју последњих миленијума. Али ми данас живимо у савременом свету, чија је битна карактеристика то што је у последњих двеста-двеста педесет година јаз између екстремно богатих и екстремно сиромашних до те мере нарастао да тај свет ни по ком критеријуму не може да буде препознат као свет достојан човека и као добар свет.

Слика света коју нам нуди владајућа доктрина социјалног дарвинизма каже да је свет у коме живимо само поље сурове борбе за опстанак у којој побеђују најјачи, да смо сви егоистична бића која ће међусобно да се туку до последње капи туђе крви, да само јачи и само најјачи побеђује, и да само онај ко тако докаже своју способност и супериорност треба да преживи. Међутим, слика света која полази од тога да смо сви спремни на злочин и да је онај ко први почини злочин и убије последично у праву, погрешна је. Следствено, свет који је на таквој представи заснован, структуриран и организован иницијално је погрешан свет…

Савремене науке увелико су довеле у питање валидност концепта борбе за опстанак карактеристичан за викторијански еволуционизам и његове двадесетовековне деривате – као што су то еугеника и „теорија“ о супериорним и инфериорним расама – па је дошло време да се и владајућа идеологија социјалног дарвинизма доведе у питање и на нивоу организације људског света. Драгоцен путоказ у овој ствари оставио нам је Петер Кропоткин, велики револуционар, научник и мислилац, када је 1902. у Лондону објавио оно своје капитално дело, „Узајамна помоћ: фактор еволуције“ („Mutual Aid: A Factor of Evolution“). Овде Кропоткин показује и доказује да борба за опстанак није основни регулативни и формативни принцип природе и њеног поретка, него да је то принцип узајамне помоћи, солидарности и сарадње унутар врсте и међу врстама. Данашња наука дала је за право Кропоткину…

Интервју Дијане Ивановић с Љубомиром Кљакићем објављен је маја 2012. године у 523. броју Геополитике.

Истраживали сте, како сами кажете, вођени старом идејом Хераклитовом, готово аксиомом,  да оно што је суштинско, што је важно, истинито хоће да се скрива, а да оно што је на површини, појавно, често замагљује ту праву слику. Шта сте нашли иза тих врата која сте отворили, шта је у позадини савремених односа, каква им је заправо структура?

- Иза тих врата налази се планетарна хијерархија моћи на чијем је врху малобројна група припадника корпоративне олигархије која током протеклих сто педесет година настоји да успостави своју неприкосновену светску доминацију и хегемонију.

Протеких четрдесетак година, од почетка седамдесетих година 20. века до данас, ова самозвана група „спасилаца човечанства“ снажно је обележила успостављањем једног корпоративног планетарног поретка  перманетног рата, невиђеног тлачења, експлоатције и новог робовласништва. Све то време, ови самозвани „спасиоци човечанства“ махали су заставом на којој су великим словима били исписани високи идеални људске слободе, социјалне правде, демократије и универзалних људских права. Међутим, планетарни поредак који су успоставили показао је да је то била лажна застава. Високи идеали систематски и системски конвертовани су у стварност светског корпоративног поретка који се, са ваљаним разлозима, данас још назива и светски либерални фашизам.

Током седамдесетих и осамдсетих била су артикулисана три међусобно конкурентна програма, сва три као програми „новог светског поретка“.

После тешке борбе за превласт која је обележила осамдесете године, на светској сцени су остали само протагонисти „Пројеката осамдесете“.

Реч је о пројекту америчког Савета за спољне послове, највећем у досадашњој историји те организације.

Све је почело крајем шездесетих и почетком седамдесетих година 20. Века, када је свим актерима на великој сцени светских послова постало јасно да човечанство неминовно улази у фазу историјске демисије дотадашњег светског система, да је реч о почетку дуготрајне транзиционе кризе самих темеља на којима је свет до тада почивао и да је задњи час да се артикулишу програми за оптимално администрирање кризом. Током седамдесетих и осамдсетих била су артикулисана три таква, међусобно конкурентна програма, сва три као програми „новог светског поретка“. После тешке борбе за превласт која је обележила осамдесете године, на светској сцени су остали само протагонисти „Пројеката осамдесете“. Реч је о пројекту америчког Савета за спољне послове, највећем у досадашњој историји те организације.

Са данашње историјске дистанце није тешко уочити да је концепт „контролисане дезинтеграције“ који се искристалисао у једној од економских студија „Пројекта осамдесете“ уједно и најважније постигнуће читавог тог посла. Већ од половине осамдесетих, концепт „контролисане дезинтеграције“ показао се као успешан у свим сегментима људског живота, па је од 1990. заиста и могао да произведе све оне последице о којима данас говоримо као о тамним странама тзв. Глобализације, или као о стварним циљевима велике корпоративне револуције и њене идеологије „неолиберализма“. Да овде само поменем највећи успех стратегије „контролисане дезинтеграције“ – ону радикалну трансформацију политичке мапе света која је демонстрирама кроз „самораспуштање“ комунистичких режима у Источној Европи и СССР крајем 1989. и 1990−1991.

„Контролисана дезинтеграција“ завршава у властитом колапсу, утопија о светском друштву како су га видели носиоци велике корпоративне стратегије и њене велике корпоративне револуције, ови протагоности „контролисане дезинтеграције“, пред нашим очима завршава као једна планетарна дистопија, као светки поредак који је по свим параметрима неподношљиво лош за живот.

Читав свет нашао се у провалији ове дистопије – осамдесет, можда и деведесет одсто човечанства живи у беди и крајњој оскудици; свега један проценат припадника америчке корпоративне олигархије, ничим ограничен, управља животима свих 99 процената тамошњег становништва; права епидемија незапослености захватила је најразвијерније земље света.

Jедна самопроглашена група приватних грађана позната као „Група из Франкфурта“, преузела је у новембру 2011. све ингеренције управљања економијама земаља Европске уније.

Да ли ми данас живимо у том концепту или у његовом колапсу?

- Не постоји ниједан план у историји, ниједна идеја или доктрина која се идеално остварила, нити се у историји догодило да су људи до краја успели да контролишу процесе којима су желели да управљају. Тако се и овде, са „Пројектом осамдесете“ и са стратегијом „контролисане дезинтеграције“, догодило оно што се по правилу дешава са свим месијанским идејама и програмима.

„Контролисана дезинтеграција“ завршава у властитом колапсу, утопија о светском друштву како су га видели носиоци велике корпоративне стратегије и њене велике корпоративне револуције, ови протагоности „контролисане дезинтеграције“, пред нашим очима завршава као једна планетарна дистопија, као светки поредак који је по свим параметрима неподношљиво лош за живот. Читав свет нашао се у провалији ове дистопије – осамдесет, можда и деведесет одсто човечанства живи у беди и крајњој оскудици; свега 1 (и словима, један) проценат припадника америчке корпоративне олигархије, ничим ограничен, управља животима свих 99 процената тамошњег становништва; права епидемија незапослености захватила је најразвијерније земље света; једна самопроглашена група приватних грађана позната као „Група из Франкфурта“(1), преузела је у новембру 2011. све ингеренције управљања економијама земаља Европске уније итд.

То је експлозивна и опасна ситуација која говори о дубини структуралне кризи у којој се већ четрдесет година налази данашњи свет. Под постојећим претпоставкама на које пресудно утиче актуелна конфуигурација светске моћи, излаз из ове кризе је практично немогућ.

Ако Грцима, Шпанцима и Италијанима не дају да изађу из те доктринарне клопке у којој се читава Еврпоа налази, већ да у оквиру ње траже решења, а како сте рекли − решења нема, шта је онда опција за Србију?

Наш образовни и здравствени систем реформише светска банка, а не људи који се баве образовањем и здравством. Целу Србију реформише Међународни монетарни фонд, а безбедносне војне и полицијске системе − НАТО и његове афилијације; тако да је Србија уствари земља која не располаже сама са собом.

- Моја књига се зове „Криза. Колапс Србије и корисни идиоти“. У њој, понудио сам аргументе на основу којих мислим да смо ми фактички доживели колапс. Сви социјални и економски параметри говоре у прилог том закључку. Уосталом, немогуће је да постоји заједница од нешто преко седам милиона становника, а да се у њој ништа озбиљно не производи, таква алхемијска формула до сада није смишљења.

Наш образовни и здравствени систем реформише светска банка, а не људи који се баве образовањем и здравством. Целу Србију реформише Међународни монетарни фонд, а безбедносне војне и полицијске системе − НАТО и његове афилијације; тако да је Србија уствари земља која не располаже сама са собом.

То је Србија на појавном нивоу. А шта је иза оних врата која воде у суштину која се скрива?

Да би носиоци светске корпоративне моћи заиста остварили светску доминацију, они увек у локалној заједници морају да имају своје послушне локалне заступнике, своје агенте утицаја и своје слепе присталице. То су „корисни идиоти“ светског корпоративног поретка – људи суштински неупућени у послове од интереса за заједницу, они који се политиком не баве због заједнице, јавног интереса и општег добра, него због себе, изван заједнице и у властитом личном интересу, незналице и по свему морално недостојне и некомпетентне особе. На слици: Књига Љубомира Кљакића: "Криза. Корисни идиоти и колапс Србије"

- Да би носиоци светске корпоративне моћи заиста остварили светску доминацију, они увек у локалној заједници морају да имају  своје послушне локалне заступнике, своје агенте утицаја и своје слепе присталице. То су „корисни идиоти“ светског корпоративног поретка – људи суштински неупућени у послове од интереса за заједницу, они који се политиком не баве због заједнице, јавног интереса и општег добра, него због себе, изван заједнице и у властитом личном интересу, незналице и по свему морално недостојне и некомпетентне особе.

Главна последица овдашњег поректа „корисних идиота“ јесте колапс Србије. Опширно сам у томе писао у мојој књизи.

Кад тако кажете, изгледа као да свако ко дође на власт неминовно улази у улогу „корисног идиота“.

- Не, сасвим сигурно не. Биће „корисни идиоти“ уколико не поседују квалитете као што су то знање и морална врлина, уколико проблеме гурају под тепих и уколико сваки интерес протагониста светског корпоративног поретка претпостављају интересима грађана земље у којој живе. Међутим, онај ко се са драмтично отвореним питањима српског друштва буде ухватио на компетентан и морално уверљив начин, тај има шансу да добије унутрашњу подршку у Србији. И, такође, има шансу да не буде „корисни идиот“.

А шта ћемо с подршком споља?

- Будући да се сан о светском корпоративном поретку и његовој империји завршава као дистопија у којој се све урушавају и САД и Европска унија, а да су се у истовремено неке  друге земље – Русија, Кина, Индија, Бразил, Јужна Африка – показале као земље убрзаног економског и социјалног развоја, пред Србијом је могућност сарадње са тим земљама. Међутим, уколико би Србија остала везана за концепт чијем пропадању сада присуствујемо, онда би Србија заиста заједно са њим завршила у тешким социјалним немирима и хаосу. Јер ми не знамо до чега ће за годину или две да доведу ове тешке ствари које се дешавају у Грчкој и Шпанији, и које ће се дешавати у Француској, Уједињеном Краљевству, а на крају и у Немачкој.

Видите ли у Србији, пре свега код младих људи, бар у назнакама, потенцијал да се то разуме и преведе у адекватан одговор и реакцију?

Будући да се сан о светском корпоративном поретку и његовој империји завршава као дистопија у којој се све урушавају и САД и Европска унија, а да су се у истовремено неке друге земље – Русија, Кина, Индија, Бразил, Јужна Африка – показале као земље убрзаног економског и социјалног развоја, пред Србијом је могућност сарадње са тим земљама.

Међутим, уколико би Србија остала везана за концепт чијем пропадању сада присуствујемо, онда би Србија заиста заједно са њим завршила у тешким социјалним немирима и хаосу.

- Као што се то увек у историји дешава, и овде је аутономно покренута социјална динамика која ка томе води. То видим по томе како размишља генерација тридесетогодишњака. Они су прошли кроз потпуно невероватан идеолошки, политички, економски и ратни дрил, који је ову земљу захватио у последњих тридесет година, и они о томе размишљају као прави наследници оног најбољег у српској историји. То се најбоље види у разумевању политике на један другачији начин. Када данас читате младе људе који о томе пишу, или их слушате како говоре, видите да они више не размишљају доктринарно, као фах идиоти, већ као људи који су свесни да живе у сложеном свету. Упркос свему, они се у свом погледу на ствари чврсто држе начела без којих би иначе човечанство, па и Србија, просто изумирли. Ово унутрашње језгро њиховог односа према свету, њихова стајна тачка, јесу људска слобода и достојанство, правда и солидарност, морална врлина. Ја то препознајем у припадницима генерације тридесетогодишњака које познајем и срећем.

Мислим да присуствујемо обнављању енергије од виталног значаја за људски живот уопште, па тако и за живот Срба и Србије.

Један од феномена времена у којем живимо је морализација политике и права, из чега произилзе хуманитарне интервенције, током којих људима падају бомбе по главама. Роберт Френсис Купер отворено говори о двоструким стандардма по којима постмодерне државе међусобно комуницирају по законима, али када преговарају са старомоднијим државама, враћају се методама из ранијиег времена, методама силе, превентивних напада, превара. „Када делујемо у џунгли, морамо користити законе џунгле“, сва срећа те нам каже овај господин јер многи од нас мисле да нас равноправно третирају, па чак и воле, да је свака казна и батина за наше добро. Он нам је заправо сам отворио она „Хераклитова врата“, зар не?

Већ почетком двадестог века идентификовано је да империјална концепција света почива на томе да код куће примењује један сет прописа, а у колонијалном свету други. Сила је ту важан фактор, ту се лаже без стида и срама и у колонијама и у метрополи – становништво у метрополи зато што оно мора да буде држано у уверењу да је то што раде њихова држава и њихова власт у реду, а они у колонијама у уверењу да нема друге алтернативе за њихов положај. Данас је овај механизам доминације над људима посредством двоструких стандарда на много вишем технолошком и пропагандном нивоу. Неизмерна средства стоје му на располагању – од војних, до цивилних. Зато су такозване хуманитарне интервенције само један модерни облик старих класичних освајачких доктрина које памтимо кроз историју. На слици: Љубомир Кљакић. Фото: Александар Драгутиновић

- Већ почетком двадестог века идентификовано је да империјална концепција света почива на томе да код куће примењује један сет прописа, а у колонијалном свету други. Сила је ту важан фактор, ту се лаже без стида и срама и у колонијама и у метрополи – становништво у метрополи зато што оно мора да буде држано у уверењу да је то што раде њихова држава и њихова власт у реду, а они у колонијама у уверењу да нема друге алтернативе за њихов положај. Данас је овај механизам доминације над људима посредством двоструких стандарда на много вишем технолошком и пропагандном нивоу. Неизмерна средства стоје му на располагању – од војних, до цивилних. Зато су такозване хуманитарне интервенције само један модерни облик старих класичних освајачких доктрина које памтимо кроз историју.

Ту нема ничега историјски новог, већ се само стара пракса доминације и потчињавања, субјугације, представља као нешто друго, морално по својој природи. Све ово што се данас дешава у Ираку, Авганистану, Египту, Либији, Сирији и другде, што ће се сигурно десити и у Ирану, на почетку овог историјског мини-циклуса, испробано је у свим својим димензијама код нас током последње деценије 20. века, од 1991. до 2001, током десетогодишњег рата за југословенско наслеђе, како називам серију ратова која је код нас вођена у том периоду.

Ми данас само присуствујемо примени једне матрице која је тада била артикулисана. Онај ко данас у свету не препознаје да с тим имамо посла, тај ће у блиској перспективи имати проблем преживљавања.

Шта нам разумевање тога о чему говорите доноси? Ако препознамо све то, а и даље смо конзументи свега што нам одатле долази (од хране и облачења до свега осталог што нам чини живот уопште), јесмо ли неминовно без могућности да не будемо заправо највећа логистика те моћи, јесмо ли сви „корисни идиоти“?

- У ситуацији у којој је пропагандом  могуће моделовати  понашање  стотина милиона људи па и читавог човечанства, заиста је тачно да је процес отварања излаза двосмеран. Он мора почети из срца ствари – открићем оног правог устројства ствари које воли да се скрива и оног невидљивог склопа који је важнији од видљивог, како то каже Хераклит. Али, истина је да се, уколико би публика, јавност, човечанство, остали недирнути тим процесом разумевања ствари, ништа не би десило.

Како данас покренути овај процес ослобађања заробљене људске свести и самосвести јесте проблем који тренутно нема право решење. Међутим, сви ми смо на неком ниво актери историје. Некада је то на први поглед мало и занемарљиво, али познато је да никада унапред не можемо знати шта је иницијална каписла за нешто што ће на крају да покрене ланац догађаја са веома крупним последицама.

Откад се у овом циклусу историјске демисије светског система, први пут отворила и криза на Косову, било је то марта 1981, дакле пре тридесет година, ово питање је до данас драматично отворено. Већ тридесет година, без прекида, ова криза се симултано оркестрира споља, и подгрева изнутра. На слици: Фигурина змије из Предиловице код Приштине, крај VI миленијума пне.

Питање решења проблема Косова је, кажете, питање наше заједничке људске будућнусти. Појасните нам ту параболу.

- Откад се у овом циклусу историјске демисије светског система, први пут отворила и криза на Косову, било је то марта 1981, дакле пре тридесет година, ово питање је до данас драматично отворено. Већ тридесет година, без прекида, ова криза се симултано оркестрира споља, и подгрева изнутра. Тако је марта 1981. са отварањем кризе на Косову покренут ланац догађаја који ће 1991. довести до десетогодишњег рата за  југословенско наслеђе, па ће тако историјски случај Југославије бити решен посредством Косова кроз ону операцију „контролисане дезинтеграције“ монументалних размера. Истовремено, такође посредством косовске кризе, решава се историјски случај Србије.

У преводу, то значи да је на овом нашем малом простору испробан, демонстриран и усавршен један сурови модел „контролисане дезинтеграције“ који је произвео бројне последице од којих је за империју најважнији тај да је управо овде, код нас, усавршила модел савремене територијалне експанзије, освајања и потчињавања, који је познат као Рат четврте генерације. И заиста, већ од 2001, ми широм света, а нарочито на такозваном проширеном Истоку – простор од европског Балкана, тј. Србије, до централноазијског Балкана, тј. Авганистана – присуствујемо перманентном понављању овог обрасца „контролисане дезинтеграције“ Југославије и Србије, чије је родно место Косово.

Реч је о тзв. „дугом рату“ који се води за доминацију у 21. веку. Зато од исхода косовске кризе зависи наша заједничка људска будућност.

На овом нашем малом простору је испробан, демонстриран и усавршен један сурови модел „контролисане дезинтеграције“ који је произвео бројне последице од којих је за империју најважнији тај да је управо овде, код нас, усавршила модел савремене територијалне експанзије, освајања и потчињавања, који је познат као Рат четврте генерације.

Нажалост, то решење које је на нама извежбано сада се успешно примењује где им треба и одговара. Где је излаз?

- Не постоји једноставан одговор на питање шта би требало да се уради па да ствари почну да се окрећу у бољем правцу и да се вектори историје преусмере.

Замислимо ли наш људски свет као једно монументално клупко бескрајног мноштва људских, психолошких, социјалних, економски, културних, политичких, војних и свих других релација, главна ствар била би да се на том клупку нађе онај кончић који је наша Аријаднина нит. Онај ко буде нашао тај конац и повукао га,  чак и ако тога у том часу не буде био свестан, тај ће покренути ланац догађаја који ће сасвим у складу са ритмом историје довести до преусмеравања историјских вектора и до крупних промена у нашој догледној будућност. Ко ће то да уради, када, и са које стране, тешко је рећи, али да ће се то догодити изван сваке је сумње. Један нови свет рађа се пред нашим очима, и он ће се, све су прилике, стабилизовати око 2050. године.

Од нас који у томе данас учествујемо, од онога шта радимо и од начина на који то радимо, зависиће хоће ли нови свет бити бољи или гори од овога у коме живимо.

Љубомир Кљакић: "Замислимо ли наш људски свет као једно монументално клупко бескрајног мноштва људских, психолошких, социјалних, економски, културних, политичких, војних и свих других релација, главна ствар била би да се на том клупку нађе онај кончић који је наша Аријаднина нит. Онај ко буде нашао тај конац и повукао га, чак и ако тога у том часу не буде био свестан, тај ће покренути ланац догађаја који ће сасвим у складу са ритмом историје довести до преусмеравања историјских вектора и до крупних промена у нашој догледној будућност. Ко ће то да уради, када, и са које стране, тешко је рећи, али да ће се то догодити изван сваке је сумње. Један нови свет рађа се пред нашим очима, и он ће се, све су прилике, стабилизовати око 2050. године. Од нас који у томе данас учествујемо, од онога шта радимо и од начина на који то радимо, зависиће хоће ли нови свет бити бољи или гори од овога у коме живимо." Фото: Александар Драгутиновић

Изворник текста: Геополитика бр. 52

Упутница (према договору аутора са уредништвом сајта):

__________

(1) Фракфуртска група или Група из Франкфурта, која се јавности представила новембра 2011. има и свој официјелни сајт на адреси: Frankfurt group (Groupe de Francfort) http://www.groupedefrancfort.com/. Појава ове најновије организације представника корпоративне олигархије пропраћена је бројним критичким коментарима у европској и америчкопј штампи; виети, на пример: The emergence of the Frankfurt Group has turned back the democratic clock, The Guardian, 8 November 2011, http://www.guardian.co.uk/business/economics-blog/2011/nov/08/euro-papandreou-berlusconi-bailout-debt ; Insight: Euro has new politbiro but not solution yet, Reuters, Nov 7, 2011, http://uk.reuters.com/article/2011/11/07/us-eurozone-leadership-idUKTRE7A513B20111107 ; Europe’s new parallel government, PressEurop, 11 November 2011, http://www.presseurop.eu/en/content/news-brief/1155161-europe-s-new-parallel-government…

О томе, да грчки сценарио банкрота може да се понови у Шпанији, економски аналитичари су почели да говоре после 11.04, односно после изјава Луиса де Гиндоса, министра за економију Шпаније, који у њима није искључио да ће Шпанији ускоро затребати финансијска помоћ. Њему се придружио и председник Шпанске банке Мигел Анхел Фернандес Ардонес који је изјавио да ће кредитним установама земље бити потребан допунски капитал. Он је потврдио и да је Шпанија ушла у рецесију. На слици: Шпанско јубиларно издање евра са ликом "витеза тужног лица" емитовано 2005. године, поводом четири века првог издања Сервантесовог романа "Дон Кихот".

Како се то „консолидација“ испољава на социјалном осећању становништва земаља Европске уније, највећи финансијери и политичари највише воле да ћуте. Мада је и без тога јасно да смањење државних трошкова води смањењу куповне моћи становништва, што продубљује рецесију и тиме ствара нове милионе незапослених.

Али – да ли се криза своди само на буџетске проблеме?

Џорџ Сорош, на пример, на кризу у Европи гледа сасвим другачије. Како он мисли, европски политичари погрешно сматрају да криза евра представља кризу буџета. Јер, на крају крајева, она је почела крахом банкарског система САД и продубила се неједнаком конкурентском способношћу земаља Европе. Они који су створили евро, сматра Сорош, нису схватали да дисбаланс може да се створи не само преко државног сектора, већ и самим тржиштем. Милијардер је убеђен да „евро подрива политичку целину ЕУ, и ако се овако настави, он може да уништи ЕУ. Разлог је у погрешном схватању проблема“.

Зато закључивање Фискалног пакта од стране 25 земаља Европске уније представља корак у погрешном правцу, јер он обавезује владе да избалансирају државне буџете и да смање задуженост у периоду када потражња није довољно велика. Међутим, претпоставља Сорош, неспособност да се отклони криза усмерава становништво против ЕУ, заоштрава унутрашња трвења у земљама ЕУ и међу самим земљама. Разлог због кога европско руководство ништа не чини је у Немачкој, у којој јавно мњење верује Бундесбанци, „која доминира европском политиком, али остварује стратегију која је корисна за Немачку, а не за Европу“ – каже финансијер. „Немачка је земља која цвета, она користи кризу евра и за низак курс при размени евра у односу на своју јаку економију и за јако ниске камате за финансирање свог дуга“ – каже Сорош.

Они који су створили евро, сматра Сорош, нису схватали да дисбаланс може да се створи не само преко државног сектора, већ и самим тржиштем.

Милијардер је убеђен да „евро подрива политичку целину ЕУ, и ако се овако настави, он може да уништи ЕУ.

Разлог је у погрешном схватању проблема“.

У одговор је шеф Европске комисије, говорећи 18.04. на пленарном заседању Европског парламента у Стразбуру, изјавио да „неће постојати јака економија без јаког евра“. „Потребно је да евро јача и није чудно што противници Уније (читај: Сорош и амерички финансијски кругови који стоје иза њега – аутор) покушавају да подрију јединствену валуту“. „Ја инсистирам такође на важности инвестирања“ – рекао је Жозе Мануел Барозу. Они, по његовом мишљењу, представљају „кључ економског раста“. Само – одакле да се појаве инвестиције када постоје појединачне прозивке у вези са „консолидацијом“?!

У условима неодређености, са новим антикризним мерама, ЕЦБ је привремено обуставила аукције јефтиних кредита. За сада, говорећи да за то, као, нема посебне потребе, обзиром да су ту могућност већ користили „сви који су то хтели“.

Стварно, у децембру 2011. и фебруару 2012. ЕЦБ је банкама земаља ЕУ поделила трогодишње повлашћене кредите на износ преко билион евра. Међутим, од тога никоме није постало боље, о чему говори и чињеница да ЕЦБ више нема намеру да купује вредносне хартије Италије и Шпаније. Посебно тешко ће бити овој последњој.

Следећа на реду је Шпанија?

У децембру 2011. и фебруару 2012. ЕЦБ је банкама земаља ЕУ поделила трогодишње повлашћене кредите на износ преко билион евра. Међутим, од тога никоме није постало боље, о чему говори и чињеница да ЕЦБ више нема намеру да купује вредносне хартије Италије и Шпаније. Посебно тешко ће бити овој последњој. На слици: Дон Кихот и његове утваре, рад Гистава Дора.

О томе, да грчки сценарио банкрота може да се понови у Шпанији, економски аналитичари су почели да говоре после 11.04, односно после изјава Луиса де Гиндоса, министра за економију Шпаније, који у њима није искључио да ће Шпанији ускоро затребати финансијска помоћ. Њему се придружио и председник Шпанске банке Мигел Анхел Фернандес Ардонес који је изјавио да ће кредитним установама земље бити потребан допунски капитал. Он је потврдио и да је Шпанија ушла у рецесију. Као и у 4. кварталу 2011, тако је и у 1. кварталу ове године показатељ БДП поново мањи. Пад БДП-а у току најмање два квартала заредом се сматра за рецесију.

О погоршању ситуације у Шпанији говори и пораст доходовности њених вредносних папира. На берзи 17.04. доходовност 10-годишњих дужничких папира је постигла ниво од 5,94% – поуздан знак да тржишта сматрају инвестирање у шпанске финансијске активе врло рискантним. То је, уосталом, враћање на прошлогодишње максимуме.

Тако се сервисирање шпанског националног дуга де-факто попело на 6% камате.

Инвеститори имају све разлоге да немају поверења, изјавио је 16.04. новинама „Ел Мундо“ професор Пенсилванијског универзитета (САД) Хесус Фернандес-Виљаверде. Први је јадно стање шпанске економије, њена неконкурентност, пад производње који и даље траје и највећа незапосленост у ЕУ – 23,6% становништва, способног за рад.

Слику употпуњује кризно стање банкарског система, који је практично прекинуо финансирање реалног сектора.

Инвеститори имају све разлоге да немају поверења, изјавио је 16.04. новинама „Ел Мундо“ професор Пенсилванијског универзитета (САД) Хесус Фернандес-Виљаверде.

Први је јадно стање шпанске економије, њена неконкурентност, пад производње који и даље траје и највећа незапосленост у ЕУ – 23,6% становништва, способног за рад.

Слику употпуњује кризно стање банкарског система, који је практично прекинуо финансирање реалног сектора.

Осим тога, наставља професор, инвеститори знају да шпанска влада није способна да контролише поштовање буџетске дисциплине у областима које су аутономне. На пример, радници левих опозиционих партија – социјалисти и комунисти, који владају у Андалузији, на југу земље. Изјављују да немају намеру да поштују финансијске захтеве централних власти. Зато обећање да ће се смањити буџетски дефицит многим аналитичарима изгледа немогуће.

А за нас је право време да се присетимо да, када је стопа по државним папирима дошла до 7% годишње камате, Брисел је, мада после дугих одлагања Берлина, решио да Шпанији укаже помоћ. Цена те помоћи је позната: потрошено је, према речима Жозе Мануел Барозуа, 380 милијарди евра, или 3% БДП-а читаве Европске уније за 2011. годину, али се воз, како се то каже, није ни мрднуо са места. Државни дуг Грчке, који она није у стању да самостално измирује, прешао је 350 милијарди евра. У тим условима Европска комисија и ММФ нису се сетили ничег паметнијег од захтева, датог Атини, да поново смањи плате у државном сектору.

Ако је релативно мала Грчка подигла толику прашину, онда ће много јача економија Шпаније, уколико дође до понављања грчког сценарија, имати изузетно негативан утицај на светска тржишта хартија од вредности и на ситуацију уопште у Европској унији.

Шпанија има о чему да размишља. Јер ће државни дуг Шпаније у овој години да се попне на 78% БДП-а, како је министар економије, Луис де Гиндоса, изјавио почетком априла. То је 10% више од прошлогодишњег максимума који је био 735 милијарди евра и који је тада достигао 17-годишњи максимум. Узрок таквог повећања дуга је неспособност да се обезбеди раст економије у условима смањења буџетских трошкова. Ето праве слике „консолидације“!

Aмеричка агенција Еган-Џонс Рејтингс Компани је спустила за један степен – на ВВВ – државни кредитни рејтинг Шпаније. По верзији те утицајне агенције вредносни папири Шпаније су сада само један степен изнад тзв. „папира за бацање“ (junk bonds) који немају инвестициони статус.

Као главни разлог за смањење рејтинга стручњаци те агенције су навели „високу државну задуженост Шпаније и као најсложенији – проблем све веће незапослености у земљи“.

Као последица – америчка агенција Еган-Џонс Рејтингс Компани је спустила за један степен – на ВВВ – државни кредитни рејтинг Шпаније. По верзији те утицајне агенције вредносни папири Шпаније су сада само један степен изнад тзв. „папира за бацање“ (junk bonds) који немају инвестициони статус. Као главни разлог за смањење рејтинга стручњаци те агенције су навели „високу државну задуженост Шпаније и као најсложенији – проблем све веће незапослености у земљи“.

А незапосленост у земљи стварно – бесни. Њен ниво је 23,6% (око 5 милиона људи) и цифра је заиста импозантна – скоро сваки четврти Шпанац (Шпањолка), способан за рад, остао је без посла. Да подсетимо да је назапосленост у ЕУ дошла до цифре 10,8%, што такође представља рекорд. Али 23,6% у Шпанији – то је само заједничка цифра. Много лошије стање је у вези са запосленошћу младих. Незапосленост међу младим Шпанцима, старим до 25 година премашила је цифру од 50%. Зато многи млади људи, као и у Италији, не могу да стварају породице, а криминал и наркоманија расту.

Потражња дрога је довела до измишљања невероватних рецепата као решењима за борбу са кризом. „У условима економске кризе локалне администрације морају да прибегавају „салто мортале“-у како би попунили буџет. У малој сеоској комуни на североистоку Шпаније нађено је креативно решења за самофинансирање. Локални савет сеоцета Раскуера у Каталонији је донео необичан предлог: пошто спроведу посебан референдум – да гаје марихуану за приватно коришћење “ – пише „Кориере дела Сера“.

Потражња дрога је довела до измишљања невероватних рецепата као решењима за борбу са кризом. „У условима економске кризе локалне администрације морају да прибегавају „салто мортале“-у како би попунили буџет. У малој сеоској комуни на североистоку Шпаније нађено је креативно решења за самофинансирање. Локални савет сеоцета Раскуера у Каталонији је донео необичан предлог: пошто спроведу посебан референдум – да гаје марихуану за приватно коришћење “ – пише „Кориере дела Сера“. На слици: "Аутопортретна фотографија у виду Мона Лизе", рад Салвадора Далија из 1954. године.

Нова влада Шпаније на челу са Марианом Рахое је обећала да ће као свој приоритет да означи борбу са незапосленошћу. Али у условима чувене „консолидације“ од обећања се даље није кренуло. Стање са незапосленошћу у Шпанији ће се и даље погоршавати због озбиљног смањења државних трошкова. Влада је 30.03. изјавила да ће се буџетски трошкови за 2012.г. смањити за 27 милијарди евра (36 милијарди долара). Ресорни буџети ће се смањити за скоро 17%.

Вице-премијер Шпаније Сораја Саенс де Сантамарија каже да се држава налази у ванаредном стању. „Та ситуација захтева озбиљне напоре на смањењу трошкова, али и структурне реформе које би помогле раст економије и отварање радних места, – каже она. – Али за сада реформе на тржишту рада, по виђењу премијера Рахое, претпостављају не формирање нових радних места већ, пре свега, дају већу слободу власницима. Оне предвиђају поједностављење процедуре пријема и отпуштања, смањење исплата за нерадне дане, дозвољавају власницима да мењају плате и радно време у случају тзв. „потребе посла“, а да се пре тога не договоре са синдикатима. Другачије речено – капитал добија право да чини шта му је воља.

Од „Пакта Монклоа“ до нове диктатуре?

Знајући за борбеност шпанских синдиката, власти су се замислиле због оштрине законодавства у делу права најамних радника на штрајкове и протесте. На пример, министар унутрашњих послова Шпаније Хорхе Диас ових дана је све запањио шокантном изјавом. Он је предложио да се појачају казне организаторима уличних протеста „који озбиљно крше друштвени ред“. Руководилац МУП-а Шпаније је убеђен да затвор за такво дело не треба да буде испод 2 године. Диас такође инсистира да „покушаји да се организују демонстрације повезане са насиљем, између осталог и преко социјалних мрежа“ треба да се кажњавају кривично.

Другим речима , „флешмобови“, који су распрострањени данас, па чак и само учествовање у њиховим интернет-дискусијама, по мишљењу министра, постају криминал. А ако доведу до уличних немира – то је злочин против државе.

Реформе на тржишту рада, по виђењу премијера Рахое, претпостављају не формирање нових радних места већ, пре свега, дају већу слободу власницима.

Оне предвиђају поједностављење процедуре пријема и отпуштања, смањење исплата за нерадне дане, дозвољавају власницима да мењају плате и радно време у случају тзв. „потребе посла“, а да се пре тога не договоре са синдикатима. Другачије речено – капитал добија право да чини шта му је воља.

Да приметимо да се то све дешава у земљи која је некада дала свету добар пример политичког компромиса. Мислим на „пакт Монклоа“, када су 1977.г, при преласку од франкизма ка демократији, на иницијативу премијера Адолфа Суареса, у његовој резиденцији Монклоа били потписани споразуми међу различитим политичким снагама Шпаније о сарадњи, како би се постигли општенационални циљеви и освета била искључена.

Испада да је, излазећи из диктатуре, Шпанија била способна за дијалог који је дао резултате, а сада, као чланица Европске уније, одједном се сетила пооштравања мера које се граниче са диктатуром.

Власт у Шпанији се стварно плаши свог народа. Последњи свеопшти штрајк против нових закона о раду у Мадриду и у главном граду аутономне области Каталонија – Барцелони, се претворио у масовне нереде и завршио сукобима са полицијом. Око 800 хиљада Шпанаца је у читавој земљи протествовало против поједностављења процедуре отпуштања са посла.

У Мадриду, по оценама полиције, на улице је изашло око 80 хиљада људи. У Барселони су демонстранти прешли са парола на дело и почели су на аутомобиле чувара да бацају камење и флаше. Како би растерала гомилу полиција је била принуђена да употреби сузавац.

Испада да је, излазећи из диктатуре, Шпанија била способна за дијалог који је дао резултате, а сада, као чланица Европске уније, одједном се сетила пооштравања мера које се граниче са диктатуром. На слици: "Против општег добра", рад Франциска Гоје.

А пре тога, 11. марта, демонстрације у којима је учествовало више хиљада људи, које су организовали синдикати, одржане су у 60 градова Шпаније. Синдикати су подржали такође леве опозиционе партије – Шпанску социјалистичку радничку партију и „Удружење левих“.

Према мишљењу Кандида Мендеса, председника Општег савеза радних људи, реформа тржишта рада води рачуна само о интересима предузимача и усмерена је на решавање свих проблема преко сиромашних слојева народа. „То је ударац на стандард Шпанаца“ – уверава К.Мендес.

Риба смрди од главе – доказ

Много година је краљ Хуан Карлос сматран за морални ауторитет нације. Али је баш он, без обзира на декоративни карактер монархије, осмишљавао компликоване ситуације у друштву и држави. Еврокомуниста Сантјаго Кариљо је једном, разнежен, пред камерама изјавио: „Боже, чувај краља!“ Ауторитет Хуана Карлоса није окрњило чак ни то, што је 2005. године потписао закон који је легализовао геј-бракове (и то у католичкој земљи).

Много година је краљ Хуан Карлос сматран за морални ауторитет нације. Али је баш он, без обзира на декоративни карактер монархије, осмишљавао компликоване ситуације у друштву и држави. Еврокомуниста Сантјаго Кариљо је једном, разнежен, пред камерама изјавио: „Боже, чувај краља!“

Али све има крај. Он није мимоишао ни краља. Буру узнемирености у Шпанији је изазвала новост о путовању Хуана Карлоса у афричку Републику Боцвану, где је отишао у лов на слонове. Али ствар уопште није у слоновима којих у Јужној Африци сада има око 300.000. Шпанци су се узнемирили зато што је њихов монарх своје путовање, које је коштало око 40.000 евра, направио без обзира на најтежу економску кризу и највиши ниво незапослености у Европској унији, које ових година преживљава Шпанија.

У таквим случајевима се говори о томе да „риба смрди од главе“. А то је још један аргумент у корист тврдњи да су промене у земљи неизбежне.

Владимир Нестеров: "Али све има крај. Он није мимоишао ни краља. Буру узнемирености у Шпанији је изазвала новост о путовању Хуана Карлоса у афричку Републику Боцвану, где је отишао у лов на слонове. Али ствар уопште није у слоновима којих у Јужној Африци сада има око 300.000. Шпанци су се узнемирили зато што је њихов монарх своје путовање, које је коштало око 40.000 евра, направио без обзира на најтежу економску кризу и највиши ниво незапослености у Европској унији, које ових година преживљава Шпанија." На слици: "Лабудови који подсећајуна слонове", арчимболдеска Салвадора Далија из 1937. године.

Изворник текста: Фонд стратешке културе