Malene ruke povlače ćebe i kažu:

„Mama, probudi se!“

Smeju se. Otvorim polako oči i uspravim se — moje bebe.

Opet male.

Zanemim.

Zaplačem.

Penju se u krevet, kikoću se, migolje.

Nekada sam žurila kroz jutra — ali ne i danas.

Privlačim ih sebi.

Grlim ih jako.

Ljubim njihovu razbarušenu kosu i grejem njihove prstiće svojima.

Ovog puta, upijam svaku sekundu.

U ogledalu — nema dubokih bora, nema sede kose. Moje mlađe lice.

Nekada sam mislila da izgledam staro sa 41. Kako smešna misao.

U kuhinji, moj muž kuva kafu. Snažan je. I mlad. Obavijam ruke oko njega i držim ga.

Gleda me iznenađeno. Možda se tada nismo dovoljno grlili.

Pričamo o nebitnim stvarima. A danas, te nebitne stvari deluju kao sve. Pamtim zvuk njegovog glasa.

Ulazimo u auto — deca se prepiru oko pojaseva, mrvice svuda. Nekada me je to izluđivalo. Danas me to hrani. Jednog dana moj auto će biti tih i besprekorno čist, ali ne danas.

Večera — glasna, neuredna, puna vike, smeha, života koji se preliva. Ne sklanjam odmah. Samo sedim i gledam. Pokušavam da urežem svaki i najmanji detalj u sećanje.

Pred spavanje, zovem mamu. Njen glas — nisam ga čula godinama. „Mama…“ Zatvaram oči i puštam da me njene reči preplave. Kažem joj da je volim, iznova i iznova. Ovog puta, ništa ne ostavljam neizrečeno.

Za laku noć, ne preskačem stranice. Ne večeras. Čitam svaku reč. Onda pitam: „Još jednu knjigu?“ Sa oduševljenjem kažu da. Ne želim da se ovaj dan završi.

Jer ovog puta, znala sam.

Ovo je bila radost.

Ovo je bila ljubav.

Male ruke, neuredne večere, naša snažna mlada tela, naši roditelji još živi.

Sve je imalo smisla. Mnogo više nego što smo ikada mogli da shvatimo.

Ovaj tekst cirkuliše internetom neko vreme i mislio sam da je dobar podsetnik da smo danas najmlađi i najsnažniji nego što ćemo ikada biti. Upijajte život i trenutke koje proživljavate mnogo više nego što sebi dajete za pravo, jer će vam jednog trenutka svi ti momenti dosta nedostajati.

Sreća nova godina!

Da bismo dali odgovor na ovo pitanje mislim da se treba vratiti u prošlost i bolje razumeti ulogu pismenosti kroz istoriju. Primarna uloga je bila da olakša pristup znanju i time da priliku širokim masama da steknu znanja i veštine koji bi im kreirali bolje životne prilike: bolje poslove, veća primanja i viši životni standard. Onog trenutka kada su knjige i štampa postale lako dostupna roba svima, jedina prepreka za društvo da se modernizuje i krene suludom brzinom napred bila je pismenost. Dotakli smo se malo ovoga u tekstu o veštačkoj inteligenciji.

Da li je osnovna, ili čak i funkcionalna (digitalna) pismenost nešto što u današnjem poslovnom okruženju pravi razliku? I kreira bolje životne prilike?

Mislim da je ispravno reći ne, ili ne toliko i razloga je više:

• Osnovna pismenost je prestala da pravi razliku, jer se podrazumeva da su svi pismeni.
• Način na koji pristupamo ovim informacijama se promenio. Funkcionalna pismenost podrazumeva da ste i digitalno pismeni, kako se većina sadržaja danas kreira i konzumira u digitalnom obliku.
• Količina informacija koja se kreira u jednoj sekundi veća je nego količina informacija koja se kreirala u čitavoj godini pre 100 godina. Odavde mogućnost da čitate te informacije je sekundarna, koliko znanje da nađete one informacije koje su vam potrebne.
• Slično je i sa proizvodima, hranom, sa svim stvarima koje nas svakodnevno okružuju. Živimo u dobu hiperprodukcije. Zatrpani smo izborom i zbunjeni kada trebamo da donesemo bilo kakvu odluku.

Ako ovo uzmemo u obzir, mislim da treba identifikovati i objasniti različite tipove pismenosti koji postoje u današnje vreme i mogu da nam omoguće da napravimo razliku na tržištu i tako unapredimo kvalitet života:

1. Osnovna pismenost (čitanje i pisanje)
2. Digitalna i AI pismenost (korišćenje tehnologije i veštačke inteligencije)
3. Informaciona i medijska pismenost (kako doći do relevantnih informacija)
4. Finansijska pismenost (kako upravljati novcem i učiniti da novac radi za vas)
5. Zdravstvena pismenost (kako unaprediti kvalitet života i produžiti životni vek)

Osnovnu pismenost ne treba previše pojašnjavati. Ona se podrazumeva i kao što smo rekli, velika većina stanovništva danas je pismena. Ako se posmatra digitalna pismenost, tu već kreće da se vidi razlika između različitih država i regiona. Eurostat tvrdi da je procenat digitalno pismenih u Srbiji oko 33%, dok je prosek u Evropi 56%. Holandija prednjači sa preko 80%.

Digitalna pismenost postaje sve kompleksnija, i sledeći korak je definitivno veštačka inteligencija (AI), odnosno kako koristiti veštačku inteligenciju. Ako provodite koliko toliko vremena na Linkedinu, sigurno ste imali priliku da čitate kako je AI pismenost veština broj jedan koja se traži kod novih zaposlenih. AI je novi Internet, novi kvantni skok u produktivnosti i efikasnosti, i poslodavci žele da budu među prvima koji će iskoristiti ovaj talas.

Fokus ovog teksta bih ostavio na informacionoj pismenosti. Za finansijsku pismenost verujem da je potrebno odvojiti ceo tekst, možda i čitavu seriju tekstova. O zdravstvenoj pismenosti mislim da je bolje da piše neko ko je više stručan da piše na ovu temu. Preporučujem Instagram nalog dragog kolege Veroljuba Zmijanca kao jedan od naloga koji može da vam otvori vrata ove teme. Sa druge strane, kao neko ko je dosta dugo u medijima, a posebno društvenim medijima verujem da je interesantno obraditi informacionu (ili medijsku) pismenost – pismenost novih generacija, neverovatno bitnoj temi o kojoj se jako malo piše.

Informaciona pismenost

Informaciona pismenost mi je postala jedna od centralnih tema razmišljanja tokom korone, jer je količina netačnih informacija koja je krenula da cirkuliše po prvi put otkrila jednu drugu stranu društvenih medija. Stranu koju nisam do tada video. Postalo je jasno da vreme u kom svi imaju pravo da pišu, je ujedno i vreme gde više niko nema jasnu ideju o tome šta je istina.

Mi smo kao društvo posebno ugroženi ovom medijskom promenom jer smo preskočili jednu celu fazu razvoja interneta koja bi nas naučila kako da razlikujemo dobro od lošeg. Mi smo sa klasičnih, pažljivo uređenih medija odmah prešli na društvene medije, u kojima je ceo medijski prostor postao tabloid. Nije postojala tranzicija u kojoj je društvo iz faze državne televizije i štampanih medija sa dugo građenom reputacijom, prešlo na medije u kojima danas svako kreira sadržaje. Odavde se žuta štampa i kreatori često stavljaju i isti koš kao i ozbiljni mediji, i daje im se lažni kredibilitet koji oni vrlo vešto koriste da prodaju svoje proizvode ili promovišu nekada i vrlo opasne ideje. Prebrzo smo ušli u nešto što ne može brzo da se razume, a to je trenutno stanje informisanja.

Da stvar bude gora, otišli smo korak dalje od toga da pojedinci, ili možda bolje reći žive osobe kreiraju sadržaje. Sve je više tekstova algoritamski generisano – čitajte napisao ih je računar, iliti veštačka inteligencija. Blic je uvek nekako negativan primer promena, skoro su bili kritikovani za dva teksta koje je očigledno generisao ChatGPT. Drugi, koji je Petar danas prijavio je odličan primer ove promene. Imate nekada jako cenjeni medij koji prenosi netačne, kompjuterski generisane informacije.

Oseti (algo)ritam što te pokreće

Kao globalno društvo mi smo već neko vreme zaglavljeni u raljama algoritama. Algoritama koji nagrađuju reakciju, klik, komentar, ili vreme provedeno na videu. Sa algoritmima i obični i društveni mediji su se sveli na zadovoljavanje najnižih strasti – seksa, straha, zavisti, statusa i pripadnosti. Često sve što vidite i čitate na domaćim medijima služi isključivo u svrhu ovih primarnih potreba. Odavde nema više dečijeg programa i svaki dan nam se svodi na 24/7 Farmu i prepucavanja u privatnim medijima. Algoritam to voli, algoritmu to dajemo.

Tekstovi generisani sa ChatGPT-jem nisu više neka novost, novo je da ih koriste mainstream mediji. Zamislite kako će izgledati svet u kome je većina sadržaja tako kreirano. Kada algoritam koji nagrađuje ove niske strasti, krene i da pravi isključivo ovakve sadržaje. Uključujući video. Već sada možete videti neverovatne realistične video snimke za koje je jako teško reći da li su ili nisu pravi. Ovo samo nagoveštava da sve ide ka potpunoj automatizaciji i samo-optimizaciji. Što nas vraća na još više onoga što je loše po nas – bićemo prepušteni algoritmima koji optimizuju algoritme. I kojima nije bitna tačnost informacija. Već reakcija, odnosno engagement.

Ova promena izaziva sledeći nivo medijsko ludila, koje je krenulo sa društvenim medijima (i medijima koji su porasli na njima) i pretvorilo se u sveopšti haos, izazvan zatrpanošću poluproverenih informacija. Ulazimo u klasičan “jebe lud zbunjenog” scenario gde više niko sa potpunom sigurnošću ne može da tvrdi da je nešto istina ili nije istina. Nije ovo vezano samo za medije. Za bilo kakve informacije, čak i akademske. Onda se setite samo svih teorija zavera tokom korone. Nadrilekara koji su se pojavili u tom periodu. Poznatih ličnosti koji su odjednom poverovali da je zemlja ravna ploča. Nije bitno koja je tema ili zabluda, ako se napiše dovoljno veliki broj vesti, verovatno ćete naći jednu koja tu istu zabludu potvrđuje.

Nedostatak informacione pismenosti ugrožava sve nas

Da ne budem sad isključivo fatalističan, ovo nije univerzalno loše. Samo je drastično drugačije, i kao svaku veliku promenu, treba je razumeti i objasniti ljudima oko nas.

Istina je da novi mediji moraju bolje, i budu obazriviji sa prihvatanjem svake promene koja podrazumeva smanjivanje troškova. Jer biti medij bi trebalo da podrazumeva određenu odgovornost. Ali isto tako je i činjenica da oni nemaju posebnu motivaciju da budu bolji. Jer žive i navučeni su na te iste algoritme. Ovde krivica jeste dobrim delom na nama jer smo mi ti koji reaguju i koji su pustili stvari da odu predaleko niz stranputicu idiokratije. Jedno rešenje je da krenemo da ignorišemo jeftine zamke i nagrađujemo zdravije stvari. Od medija i sajtova koje pratimo do deljenja videa u Telegram i Whatsapp grupama. Ovi videi su posebno interesantni jer nas, naše roditelje i našu decu čine aktivnim delom ideoloških propagandi. Svaki put kada vam neko prosledi neki video o vakcinama, ratu u Izraelu, bombardovanju Ukrajine, 5G antenama, ili beskućnicima na ulicama San Franciska, taj neko je nesvesno aktivni deo te propagande. Vrlo često su ovi videi godinama stari i oportunitetno iskorišćeni u novom kontekstu. Nije bitno na čijoj ste strani, bitno je da ste deo sistema koji sam sebe hrani. Sistema koji nas ujedno namerno suprostavlja, jer je polarizacija, odnosno podela na strane isto tako nešto što algoritam voli. Suprostavljanje izaziva burnu reakciju i drži nas konstantno na telefonima.

Pod nagrađivanjem zdravijih stvari mislim na podršku medijima koji iza sebe imaju kredibilne i školovane novinare. Podršku malim i lokalnim medijima. Pretplatite se na Patreon podkasta koji volite jer je to jedini način da ti sadržaji opstanu. Nije jeftino, ali je neophodno. Kao kada birate između povrća i brze hrane. Zdravi mediji su povrće za mozak.

Na nama je i da vršimo pritisak na postojeće medije da prestanu da šire paniku i hrane anksioznost. Kao i da politički lobiramo na društvene medije da regulišu svoje algoritme i filtriraju određene teme koje ugrožavaju društvo. Oni će se, poput Elona Maska, pozivati na slobodu govora, ali da li su teme poput nacizma i rasizma zaista nešto što treba dopustiti pod izgovorom slobode govora? Pogotovu ako ih propagira neko ko ima 33 miliona pratilaca poput Kanye Westa?

Informaciona pismenost jeste veština budućnosti

Nažalost, sve je manje vremena da edukujemo ljude oko nas, pogotovu one koji nisu preživeli rane dane Internet forumima u 2000tim i znaju šta je trolovanje, širenje lažnih informacija i traženje pažnje. Trolovanje je danas omiljena strategija svih političara, kako bi skrenuli pažnju sa realnih problema dok vi komentarišete trivijalna dešavajnja. Poput ćacija i studenata koji vole da uče. Ako vam neko od bliskih prosledi informacije i vesti koje su netačne ili opasne, probajte da objasnite zašto je to pogrešno. Gotovo sigurno nećete uspeti, ali ćete makar navesti nekoga da misli drugačije. Makar na trenutak.

Edukujte vašu decu i mlade, da malo šire gledaju na situaciju u svetu i informacije koje im se serviraju, van tog začaranog kruga algoritama. Izaći van okvira algoritma i medija biće neophodno da biste razumeli širu sliku i napravili razliku u društvu koje će sve više biti zavisno od tog jednog odgovora koji im ponudi veštačka inteligencija. Imaćemo armiju ChatGPT pametnica, koje zdravo za gotovo uzimaju sve što im AI servira i odmah se hvataju za neke brojke koje bez toga da ih provere. Ovo kreira priliku, na isti način na koji su i knjige kreirale priliku pre par stotina godina.

Koji sadržaj konzumirati, i kako izvući informacije koje vam trebaju postaje najvažnija veština za mlade ljude.

Razaznati šta je bitno, šta je istinito a šta ne postaje ključno; znati koji sajtovi, mediji i koji pojedinci su relevantni i kako da iskoristite veštačku inteligenciju da koristi te izvore. Isto tako kako da od pretraživača dobijete mnogo više, a ne samo rezultate koji su optimizovani za pretraživače. To je veština budućnosti. Odabir, korišćenje i uređivanje (curation) informacija, a ne pamćenje.

Kada se sve ovo uzme u obzir, pitanje da li smo pismeni postaje pitanje – da li je naš nivo pismenosti dovoljan za vreme u kome živimo? Vreme zatrpanosti – informacijama, savetima, slikama, očekivanjima. Za odgovor ćemo se još jednom vratiti na početak i upitati – koja je uloga svega ovoga? Knjiga, interneta, zdravstvenih i životnih saveta. Uloga nije da nas nauči sve o svemu, već da nas dovoljno opismeni da bolje razumemo promene i društvo oko nas. U vremenu sa previše, prebrzih promena moramo da radimo pametnije, pismenije. Odavde nova pismenost postaje prioritet, a sve sa namerom da tehnologija i promene rade za, a ne protiv nas.

Kažu da kad napuniš četrdeset da si tačno na pola života. Možda i na više od pola ako uzmete da je prosečni vek muškarca 77 godina. Bilo kako bilo, ulazak u petu deceniju nije mala stvar. Drastično se menjamo mentalno i fizički i postajemo svesniji naše konačnosti. Sve je to deo prirodnog ciklusa starenja od koga se ne može pobeći, ali se može usporiti i učiniti da bude nešto kvalitetnije. Medjutim, mora se krenuti koliko odmah. Odavde, dve dominantne teme o kojima razmišljam u ovoj godini su energija i jasne namere.

Energija

Fizički pad koje dolazi sa godinama se najviše prepoznaje po tome da nemate više energije kao nekada. Godine donose sa sobom sporiji opravak, a roditeljstvo – lošiji san. Ova dva su dovoljna da vas izbace iz ritma, ali onda – tu je i posao. Nepresušni ćup energije koji imate u dvadesetim je sada više jedan omanji bokal. Zbog svega ovoga energija je resurs koji nikako ne smemo rasipati, već čuvati pa možda i više nego vreme. Jer vreme bez energije je ništa drugo do preživljavanje.

Očuvanje energije konkretno znači više brige o telu i umu i često se spominju četiri vrste energije:

1. Fizička
2. Emotivna
3. Intelektualna
4. Duhovna

Da bi smo dobili više energije moramo da investiramo više u stvari koje nam je daju, a pazimo na stvari koje nam je oduzimaju. Zdrava hrana, kvalitetan san i fizička aktivnost nam daju fizičku energiju. Prijatelji i porodica emotivnu. Profesionalni izazovi, zanimljivi problemi i umetnost intelektualnu, a religija/misija duhovnu. Iz ovoga se zaključuje da je energija je rezultat konzumacije. Ono što unosimo u sebe nas čini da se osećamo dobro ili loše, i na osnovnu gore navedenog jasno je da nije reč samo o hrani.

Reč je i o stvarima koje moramo da izbegavamo. Nisu u pitanju samo šećer i alkohol, već i toksično okruženje i energetski vampiri; žuta štampa, društveni mediji i neispunjavajući poslovi koji loši su i po mentalno (stres) i fizičko (sedenje) zdravlje.

Da biste znali kako na vas šta utiče neophodno je budete svesni kako različite stvari utiču energetskog balans. Ne treba vam nutricionista ili personalni trener, samo slušajte vaše telo. Posmatrajte kako se osećate kada nešto “konzumirate” a kako kada ne. U mom slučaju bilo je jasno da je traženje brzih rešenja (kroasani, slatkiši) za doručak i ručak rezultiralo popodnevnim “padom šećera” koji se manifestuje iscrpljenošću i nemogućnošću da se koncentrišete. Odavde to ležanje na podu. Čim sam krenuo da pratim kako se telo ponaša, i prebacio se na nešto zdravije obroke videla se i promena energije. Ali morala je da postoji namera da se ovo desi.

Odlučnost i jasne namere

Bez jasne namere da se bavimo svojim zdravljem (i energijom kao posledicom) mi smo samo sada na samo par koraka daleko od pregorevanja, hroničnog nezadovoljstva, besa i, u ekstremnim slučajevima, depresije. Verovatno vam i ovo zvuči poznato. Ovo je hronično stanje naše generacije i posledica 15-20 godina neplaćenih računa guranih pod otirač koji su došli na naplatu. Rezultat je zapušteno telo, višak kilograma a manjak strpljenja, hronična neispavanost i loše navike. I gotovo sigurni problemi sa leđima.

S tim u vezi, očuvanje energije i zdravlja je sve manje opcija, a sve više moranje. Što nas dovodi do odlučnosti. U trenutnoj fazi života gotovo ništa se ne dešava spontano i bez jasne namere, a samim tim i plana. Što pre prihvatite to kao realnost biće vam lakše da rešite neke od ovih izazova. Zato sedite sami ili sa vašim partnerom i napravite plan kako da podržite jedno drugo u nameri da živite zdravije i sa više energije.

Ovo ne važi samo za hranu ili treninge. Važi za sve, ukljujučujuči i društveni život. Hoćete da se vidite sa porodicom – planirajte. Hoćete da se vaša deca i deca vaših drugara znaju i druže – planirajte. Hoćete redovno da se čujete ili vidite sa društvom – odvojite dan u nedelji ili mesecu da se to desi. Mora da postoji jasna i eksplicitna namera da se stvari dese. Mora da se odvoji vreme i da to postane prioritet. Inače se neće desiti.

Da se vratimo na energiju. Dobra stvar je da nije kasno napraviti plan, ali morate početi odmah. Sa jasnom namerom – da se pomeri jedna po jedna stvar na bolje:

Da se ode u krevet malo ranije.

Jede malo bolje.

Kreće malo više.

I odvoji vreme za sebe.

A sve, da bi vreme koje provodimo sa ljudima koje volimo bilo kvalitetnije, zdravije i, nadam se – ne na podu.

“Ako ne želiš da budeš zaboravljen čim umreš i istruliš, ili piši stvari vredne čitanja, ili čini stvari vredne pisanja.” – Bendžamin Frenklin

Pitanje “Da li je to bio elektricitet?” iz čuvenog crtanog filma sa simpatičnim mišem Amosem je verovatno prva asocijacija na Bendžamina Frenklina. Njegovi eksperimenti sa elektricitetom koji se mogu videti u crtanom su samo deo svega onoga na čemu je on radio. Bio je prava renesansna ličnost – jedan od najproduktivnijih ljudi svog vremena, pronalazač, filozof i naučnik. Nešto manje je poznata činjenica da je bio veliki zagovornik vođenja dnevnika, i praćenja ličnog napretka na ovaj način. Čuvena biznis fraza kaže “Meri ono do čega ti je stalo”, odnosno prati ono do čega ti je stalo. U slučaju dnevnika praćenje je zapisivanje. Jer ako ne zapišeš – ne pratiš, a ako ne pratiš nemaš način da jasno znaš da li si se pomerio sa neke tačke.

Tako dolazimo do ovog bloga i činjenice da je 11. marta 2005. godine, pre tačno 20 godina, nastao moj prvi tekst na tadašnjoj Blogspot verziji bloga. Ovaj blog me je formirao i obeležio koliko i posao i karijera posle toga. Napisao sam 615 tekstova, prošlo je kroz sajt stotine hiljada ljudi, a verovatno će najduže ostati zapaćen onaj tekst o heroju tuđe ulice. U poslednje vreme pišem ređe, možda jednom do dva puta godišnje, ali se trudim da ti tekstovi prenesu neka dominantna razmišljanja iz svog života i tako ih sačuvam od zaborava.

Nego dosta statistike – da se vratimo na onu ideju da merite šta vam je bitno. Blog je nastao kao posledica moje stalne potrebe da podelim svoje ideje, ali postao je način da sam sebi objasnim neke stvari. Pisao sam o svemu, o fakultetu, muzici, sportu ali i o sarmi. Iz ove perspektive, sam sadržaj tih tekstova nije toliko bitan koliko ta promena koja se desila od prvog teksta do danas. Promena od jednog tinejdžera koji se po prvi put obreo u velikom gradu, stavljenog pred najveći izazov u životu (fakultet). I usput nekako završio na drugoj strani sveta, u stotinama projekata, okružen hiljadama ljudi u jednoj specifičnoj eri kada tehnologija osvaja svet.

Šta ja mislim, kako pišem, kakav mi je humor. Koji je moj odnos prema sebi, poslu, porodici. Gde živim, šta radim, šta mi je bitno. Brak, dete, stan.

Sve.

Sve se to promenilo u ovih 20 godina, što je ujedno tačno pola mog dosadašnjeg života. I dobar deo toga je zapisan, na ovom blogu kao neka moja lična “coming of age” priča koju vam sada prepričavam. Imati sve to zapisano, i vratiti se tekstovima sa vremena na vreme je najveći dar koji je ovaj blog mogao da mi da.

Pitate me zašto pišem?

Pisanje kao veština je ujedno napravilo i najveću razliku u mojoj karijeri. Sposobnost da sklopite jasnu i pitku priču i pretvorite ideje u reči uvek i svuda pravi razliku. Ljudi vole priče – one su deo našeg DNK, i delom se razlikujemo od životinja upravo zato što verujemo u te iste priče. Religija je priča, možda i najveća ikada ispričana. Zbog priča ulazimo u dugove (Američki san), odlazili smo na mesec (”Odlazak na Mesec je naš izbor” – JFK) i stradali (“Krv i zemlja”). Negde u dubokoj podsvesti mi i dalje sedimo oko logorske vatre i čekamo da čujemo dobru priču. Zato nas narativi toliko “rade”. Jezici su možda drugačiji, i jesu barijera ako radite na drugom tržištu ali te neke univerzalne poruke su uvek iste. Da nije tako, Ezopove basne napisane na starogrčkom ne bi bile i dan danas popularne na svim jezicima sveta.

Pisanje je ujedno i najbolji način da sami sebi, a onda i drugima, objasnite ideje. Kada pišete, terate sebe da usporite, organizujete misli i izbacite sav nepotreban šum, pa tako jasnije vidite suštinu. Nije slučajno što su najuspešniji preduzetnici ujedno i vrhunski pisci: ko vodi veliku grupu ljudi, mora da bude i vrhunski komunikator. A to gotovo uvek potiče iz čitanja i pisanja.

Pisanje vas tera da usporite, da organizujete i apstrahujete misli. Tera vas da se vratite na napisano, da izbacite nepotreban šum i tako se fokusirate na bitno. Ovoga nema u govoru, koji je više slobodnog stila i gde obično samo izbacimo iz sebe što mislimo. Tu negde sve počinje i sve se završava. Sa druge strane, lepo napisane ideje se lakše pamte i diskutuju i uvek im se možete vratiti. Najbolji govori su isto tako, prethodno zapisani.

Zato pišite. Pre svega zbog sebe. Jer tako objašnjavate i sebi i drugima svet oko vas – i pisanje će vam to višestruko vratiti.

Šta je sledeće za ovaj blog?

Jedno sigurno znam a to je da ću i dalje pisati. Osim što je veliki deo mog ličnog identiteta – sa svakim novim danom svaki od tih naivnih studentskih tekstova me podseća odakle sam krenuo. I govori – ok je sve. Realnost nije uvek toliko loša kakvom je predstavljamo, idemo napred. Iz jedne priče u drugu. Samo ih ne zapisujemo i ne pratimo već se davimo u previše šuma i još više očekivanja pa se to teško da videti. Blog kao referentna tačka puno vredi i kad već postoji, mislim da treba da je čuvam.

Možda je glavno pitanje koje treba sebi da postavim posle hiljada sati pisanja: koliko je ovo što pišem vredno drugima čitanja? Ne zbog neke moje želje da se otrgnem od zaborava, koliko god bih ja voleo da budem nisam Bendžamin Frenklin. Više jer je logično da postavite sebi pitanje – da li je ovo vreme koje je bačeno u vodu? Lepo je imati mogućnost da se vratite posle dosta godina ali je ujedno i ogroman trud bez konkretne koristi. Odgovor leži u brojevima, a oni kažu da su moji najbolji tekstovi nastali kada sam pisao primarno za sebe. Kada sam odustao od prenošenja vesti i trendova i pisao samo onda kada je srce htelo na papir. Na kraju dana, ovo je lični dnevnik. Moja priča koju pričam nekom budućem sebi i tu nema potrebe za kompromisima. Moglo je sve ovo da bude popularnije, ali menjao sam čitanost za autentičnost. Mislim da ste vi baš zbog toga tu. Toliko dugo. I lagao bih da mi to ne znači i da je i dalje motiv da pišem.

Na kraju, ostaje nada da ću za nekih 20-30 godina opet da uradim sve isto: pogledam prve tekstove, a onda i sve ostale. Setim se ko sam bio sa 20 i 40 godina i ko sam tada. Setim se svog straha od velikog grada, ispita, setim se svojih drugara sa kojima sam igrao PES, francuskih šansona i rep verzije Bajage. Onda opsesije društvenim medijima, prozivki sa Blogowskim, prvog puta u Sarajevo i Zagreb, prijateljstava koja su tamo nastala, majica za Japan, odlaska na LeWeb i u Ameriku. Ali i bratove veridbe, braka, deteta i ko zna čega što tek dolazi. I kao sada, premotaću svoj život kao neki film koji čuva sve te trenutke od zaborava.

Na posletku, i ako budem zaboravljen, to nije toliko bitno. Jer znam da ću i na tom kraju biti isto tako ponosan kao i sada što je sve tu, da svedoči jednom vremenu, jednom putu i priči koja je meni samom itekako bila vredna pisanja.

Hvala vam na ovih 20 godina.

Nebojša Radović Eniac

Ja: Kako to mislite negativan…Da li mogu da dobijem konkretan primer kada sam bio negativan?

Kolega: Kod tebe je negativno to što ubiješ ideje i prestaneš da veruješ u njih pre nego što i dobiju krila. Previše se fokusiraš na to zašto nešto neće raditi, a ne šta možeš da uradiš da bi radilo.

Ja: Ima smisla

Isto ja… Sebi: Ništa nisam naučio.

Diskusija iz uvoda je od pre par nedelja. I ono što me posebno poremetilo jeste to što ja, po ko zna koji put, nisam bio spreman da prihvatim ovaj komentar. Moj odnos prema idejama i problemima je jedan od najkompleksnijih izazova sa kojima sam se suočavao u karijeri. Za američku kulturu moj odnos je uglavnom ekstremno negativan, i ako je jako teško prihvatiti činjenicu da ste vi jedina negativna osoba u grupi. Pogotovu ako ne vidite sebe kao negativnu osobu, ako vam je taj aspekat ličnosti u takozvanom mrtvom uglu. Što je sa mnom slučaj.

Nekako sam oduvek sebe kao osobu koja veruje u pozitivne ishode, da će sve biti ok, da će se dobre stvari na kraju desiti. Ali izmešten u drugi kontekst, koji je u ovom slučaju zapadna kultura – to naprosto nije tačno.

Razlog zašto mi je ovo teško palo je jer sam na ovome puno radio. Da usporim sa donošenjem odluka. Da budem pametniji u načinu na koji dajem mišljenje o projektima. Da generalno budem pozitivniji, odnosno fokusiram se na to šta ja mogu da pomognem umesto da krenem sa kritikom. Moj stav se dosta promenio ali i dalje je moja automatska reakcija na gomilu izazova, da oni nikada nisu ni trebali da se dese.

Jedina teorija koju imam za to je da je razlika zapravo više kulturološka nego invidualna. Podsetimo se onog čuvenog grafa o objektivnosti.

Kada upoznate obe strane, shvatite da ovo nije daleko od istine i nameće se pitanje – zašto smo mi, kulturološki negativni prema novim idejama.

Carevi kompromisa

Ako se osvrnem na moju karijeru tokom boravka u Srbiji sve se to dosta svodilo na kompromise. Ovo je donekle posledica manjka samopouzdanja a više limitiranih resursa, koje pokušavamo da istanjimo kao onaj najtanji hleb u Miki Mausu i čarobnom pasulju. Da posluži što više ljudi. Limitirani resursi nisu uvek loši jer razvijaju veštine i pozitivno utiču na kreativnost. Ali nas i, vrlo često, sprečavaju da napravimo neki veliki rezultat. Jer znaš da nemaš previše prava na grešku. I ulažeš vreme i resurse na ono što ima veće šanse za brzi uspeh, u kompromise koje si napravio.

Dok sam razgovarao sa drugaricom o ovoj temi ona je podelila par jako bitnih zaključaka o kompromisima i o tome kako smo mi carevi kompromisa. I kako su oni nažalost, početak kraja. Onog trenutka kada prihvatiš kompromis, odustaneš od veće ideje. I tu je donekle odgovor na naše pitanje, ili makar pravac u kom treba razmišljati kada se donose odluke.

Prerano odustajanje od ideja dovodi do toga da im ne damo da puste krila i postanu nešto mnogo veće. Većina velikih projekata nisu imali smisla. Godinama. Dok se vreme i tržište nisu uklopili da ih prihvate a kompromisi nisu prerano sprečili da postanu to što jesu.

U mom slučaju ove ideje se nikada ne bi desile. Jer bi moj mozak, koji je naviknut na limitirane resurse uvek išao na one ideje koje imaju veće šansu za uspeh, a ne one koje imaju dobru šansu da postanu veliki uspeh. Naučen da uvek može da bude gore nego što je sada, ja se plašim neuspeha. Odavde sam češće pažljivo realan, nego optimističan. Mislim da se u ovome, u dalekoj meri, i krije razlika u uspehu zapadnih i istočno evropskih firmi. Mi se mnogo ređe osmelimo na velike ideje, jer dok još ne postanu ono što jesu svi oko nas ih ubiju. Vežu im krila hiljadama pitanja i osude na propast.

Kako će to da pravi pare?

Od čega ćeš da živiš?

Kome to uopšte treba?

Ko će to da čita?

U to vreme drugi na njima godinama rade, imaju podršku društva i ekosistema (investitora) i pretvore ih u ogroman biznis. Primera je puno. Facebook jer verovatno najpoznatiji. Ali tu su i Amazon (9 godina im je trebalo da postanu profitabilni), Tesla (17 godina), Uber i mnoge druge.

Da, ako

Svaka od ovih firmi je podsetnik da ne mora uvek biti tako. Pre nego što osudite ideje i kažete sebi “DA ovo je super ideja, ALI…“ izbrojite do pet i pomislite na sve razloge zašto nešto neće raditi. Objasnite sebi koliko su oni zaista problemi, a koliko posledica našeg neverovanja u sebe i činjenice da smo programirani da uvek jurimo manje rizično rešenje. Umesto da kažete sebi to čuveno ali, recite sebi ako. I objasnite šta je šta je to što “ako se desi” može učiniti da dođete do sledećeg koraka. Umesto da sebe sputate pre nego što ste i krenuli napred.

Možda smo odrasli na pogrešnoj strani optimizma ali nam niko nije oduzeo pravo da se promenimo. Malo po malo. Jednim “da, ako” ostavimo po strani da nikad ništa ne može. Ne skačimo lenjo ka prvom kompromisu jer mi nismo mogli da poverujemo da nekim stvarima i ljudima naprosto treba više vremena.

Stoga, ne ubijajte ideje prerano. Dajte im vreme da im izrastu mala krila. Da probaju da postanu velike.

I polete.

Najgore što se može desiti je da propadnu. Da oni koji su ih osporavali budu u pravu. Međutim, kada se sve kockice jednom sklope tih mnogo u pravu vredi mnogo manje nego jedno veliko “neočekivanje” koja promeni ceo svet. Ili makar jednu, ali veoma upornu vlast.

Ako posmatrate učenje i prenos znanja kroz istoriju, prava revolucija desila se prvo sa pismom ), onda knjigama, a eksplodirala sa štampanjem (Gutenberg, 1440 N.E). Štampanje je omogućilo da prvi put, bez intervencije, osobe jedan komad znanja (knjiga ili časopis) mogao da se 100% replicira. Sve ove promene značile su ogromnu revoluciju u načinu širenja i sticanja znanja, koje više nije bilo eksluzivno dostupno samo određenim grupama ljudi (npr. Crkva i čuvena Resavska škola) već bilo kome ko je mogao da dođe do kopije. Sa razvojem radija i televizije, došli smo do toga da je opšte znanje dostupno svima. Mediji su doneli lakoću dostupnosti ali ste morali da imate način da konzumirate medije, i morali ste da budete tu u trenutku prenosa da biste saznali šta vas interesuje.

Onda je došao Internet, koji je je doneo lakoću globalne distribucije i konzumacije. Iz vaše sobe, u vreme koje vama odgovara mogli ste doći do gotovo bilo kojih informacija. Niste više u rukama lokalno dostupnih medija, već globalno dostupnih sajtova. Potom je došao web 2.0 (ako se još neko seća tog imena) i omogućio da svi kreiraju sadržaje. Društveni mediji su danas toliko sveprisutni da se često i zaboravi kolika je ovo revolucija – dati svakom priliku da napravi svoj medij. 10-15 godina kasnije, nešto što smo zvali web 2.0 je dovelo do toga da individualni mediji imaju presudnu ulogu na američkim izborima. Internet danas ima masovnost. A informacije, bilo da su to vesti, saveti ili naučni radovi su mnogo lakše i brže dostupniji nego ikada pre. Danas na Youtube-u ili Tiktok-u možete da naučite sve, od kuvanja ili popravke automobila do plivanja.

Poslednja barijera je bila jezik, jer je Internet i sadržaji dobrim delom rezervisan za one koji pričaju engleski jezik, ali i kulturološke obrasce koji nisu nužno lako prevodivi. Da jezik nije mala prepreka, najbolji primer su naši roditelji koji su malo zakasneli sa prihvatanjem tehnologije dok se sama tehnologija nije približila njima kroz lokalizaciju uređaja i sadržaja za te uređaje prilagođene starijoj publici i manjim tržištima.

Zašto je ovde AI toliko bitan?

Na nivou na kome je danas, AI sa lakoćom prevodi bilo koji sadržaj u video ili audio formu na sopstvenom jeziku. I tu se otprilike završava poslednji korak demokratizacije dostupnosti znanja. Znanje i informacije su dostupni svima na razumljivom jeziku.

Ako ne verujete u ovo dajte svojim roditeljima ChatGPT. Pitajte ih da pitaju bilo šta na našem jeziku, audio porukom. Bićete fascinirani. I vi i vaši roditelji. Jer jednostavno radi, i lako je razumljivo zbog činjenice da je audio komunikacija intuitivna. Naviknuti smo da pitamo verbalno i da tako dobijemo odgovor. Na našem jeziku. I to je danas moguće. I značajno je logičnije i lakše za konzumaciju nego naprimer Google jer se otklanja barijera (minimalna doduše) vizuelnog interfejsa.

Drugi fenomen vezan za AI jeste da ne postoje jezičke barijere za pristup autorskim sadržajima. Mislim da smo par meseci od toga da svaki sadržaj koji izađe se plasira na svim jezicima. Netflix serije automatski prevedene. Youtube isto. Zamislite Joe Rogan-a na srpskom istog trenutka kad izadje na engleskom. Ovo nije mala stvar i neki od najvećih YT ličnosti poput Mr Beasta su lokalizovali sadržaj na razne jezike jer je ovo realna barijera. A deo sveta koji ne priča engleski jezik je i dalje ogroman.

Pristup znanju ne pravi kompetitivnu razliku već kako ga koristimo

Za nas kao društvo ovo konkretno znači nekoliko stvari:

• Pristup informacijama ne pravi kompetitivnu razliku. Pristup ljudima i idejama pravi. Mislim da će biti bitnije nego ikada da budeš na pravom mestu u pravo vreme.
• Memorisanje znanja, ne pravi značajnu razliku. Traženje i razaznavanje kvalitetnijih informacija će biti jedna od najvažnijih veština za naučiti u budućnosti.

Ovo drastično menja način na koji se obrazujemo i kako učimo. Škole će u nekom trenutku morati da kapitaliraju veštačkoj inteligenciji, koja će samo postajati bolja u rađenju repetitivnih stvari na kojima se baziralo i ocenjivalo obrazovanje iz prošlosti (memorisanje činjenica ili pisanje seminarski radova). Fokus će morati da se premesti na informacionu pismenost i učenje kako da:

• znaš koji je relevantan a koji nerelevantan izvor
• razaznaš istinu od neistine i važno od nevažnog
• najbitnije: urediš i uvežeš sve ove informacije i dobiješ rezultat koji želiš

Na kraju dana će uspešniji biti oni koji će znati da raskrče digitalne puteve prezasićene sadržajima i dođu do svog cilja. Budućnost pripada onima koji razumeju više disciplina, i umeju da uređuju i povezuju a manje onima koji samo pamte i ponavljaju informacije. Škola će naravno kasniti da ovo prihvati, jer se stvari prebrzo odvijaju i na vama je da se pripremite i, bitnije, pripremite vašu decu. AI je Internet njihove generacije. Ne plašite ih da će im uzeti poslove, nego ih motivišite da žive u AI vremenu, da probaju alate, testiraju svoju kreativnost i osvoje novu eru. Eru u kojoj je vreme je da ostavimo konje sa strane i sivim Delorianom se zaputimo pravo u budućnost.

Veliki uvidi poput ovog, pogotovu oni koji su se dugo krili u mrtvom uglu vas dalje upute na introspekciju, na pitanje – kako je došlo do ovoga? Jedan od mojih omiljenih saveta mlađim ljudima je čuvena – ljudi precenjuju šta se može uraditi za godinu dana, i potcenjuju šta se može uraditi za deset. Tako je i tih deset godina rada u visoko stresnim okruženjima, i profesija dovela do toga da se uvek, često nepotrebno, traži prostor za optimizaciju.

Hajde na brzinu da pređemo preko toga šta je moj posao, jer mislim da to može pomoći da razumete kako smo došli dovde.

Moj primarni zadatak je da optimizujem novac koji se ulaže u marketing, tačnije marketinške kampanje.

Proces optimizacije počinje sa tim što razložite sve kampanje/strategije i onda pokušate da razumete koji je povratak investicije svake od njih. Globalno prihvaćena skraćenica za povratak investicije je ROI iliti Return On Investment. U najprostijoj verziji, uzmete sve prihode od tih kampanja, podelite sa svim troškovima i nadate se da je to veće od 1. **Tačnije da se uloženi novac vratio i ostvario profit. **Zadatak mog tima je da nađemo kombinacije ovih strategija koje će da vrate najveći mogući profit (ROI) iz postojećeg marketinškog budžeta. Ovo zahteva dosta gledanja u brojeve, ali i razumevanje samih platformi kako biste mogli dalje da unapredite rezultate samih strategija.

Kako napredujete u karijeri, manje se fokusirate na specifične strategije, a više kako da na neke pametnije načine izvučete maksimum od ukupnog budžeta. Ovaj put budžet uključuje i tim, odnosno njihovo vreme.

To dodaje novu dimenziju optimizaciji – vreme.

Apsolutno vam je bitno da je vreme utrošeno na kreiranje i optimizaciju kampanja bude najbolje moguće utrošeno. Optimizacija vremena je često bitnija od optimizacije kampanja, jer je u našoj prirodi da se bavimo zanimljivim, a ne nužno i stvarima koje daju najbolje rezultate. Odavde, formula za ROI više nije samo vezana za budžet za određene strategije, već i za vreme koje je potrebno da se te strategije održavaju.

Na primer, mnogo je efikasnije da Facebook koristite u 100 zemalja, nego da imate lokalne kanale u 100 zemalja jer to naprosto nije moguće postići sa malim timom.

Vreme je ultimativni resurs

Posle nekog vremena rada na seniorskim pozicijama u firmama, shvatio sam se iste greške prave i u privatnom životu. Da pažnju i vreme posvećujem zanimljivim (ili lakšim) a ne nužno i stvarima koji imaju najveći benefit za mene lično. Razmislite o svim poslovnim sastancima koji su mogli biti email. Na sve kafe na koje ste otišli umesto da završite neki problem u kući ili pozovete svoje prijatelje. Ili na sve vreme koje ste proveli u firmama i na poslovima jer vas je mrzelo da isti promenite. Kada imate vreme, onda imate i tendenciju da manje kažete ne, da idete linijom manjeg otpora.

Sve dok jednog trenutka ga više nema, a surova prioritizacija postaje neophodnost. Kod mene se ovo dogodilo prvo sa poslom, koji je zahtevao veću posvećenost. Inteziviralo se sa brakom, prosto jer nas je sada dvoje i zajedno planiramo aktivnosti. A otišlo na neki potpuno novi nivo sa roditeljstvom. Vreme je postalo jako redak resurs, koji mora da se čuva i planira jednako kao i budžet svakoga meseca.

Odavde, postavlja se pitanje, ako ovako moram da se ponašam u poslovnom okruženju, i ako ovo daje rezultate zašto onda ne bih pokušao da istu “formulu” primenim na sve, uključujući i na privatni život.

Formula za život?

Tokom pisanja ovog teksta, što obično traje mesecima, naleteo sam na knjigu “Algebra za sreću”, koja na sličan način pokušava da život, tj sreću pretvori u skup pravila, tj formula. Prvo me knjiga malo demotivisala da završim tekst, jer je ideja dosta slična, ali je onda i iskristalisala šta želim da kažem.

Problem sa formulama jeste da sve mora da se pretvori u brojeve, ili u ekstremnom slučaju – u novac. Najveća mana ovog pristupa je što pretpostavlja da se svaka aktivnost u životu ima monetarnu vrednost. I da se sve optimizuje za količinu novca koju ta neka aktivnost generiše. Tj, podrazumeva da je jedini cilj više novca. Ovo nije samo pusta priča, naći ćete dosta vrlo ozbiljnih i uspešnih ljudi kojima je ovo mantra. Naval Ravikant, “filozof iz Silicijumske Doline”, je jedan od tih ljudi. Njegova razmišljanja vrlo interesantan priručnik za moderna vremena, i mislim da je on neko koga svakako treba čitati i pratiti, ali isto tako neke savete poput ovog uzeti sa malom zadrškom:

Definišite željenu cenu sata koju biste želeli da naplaćujete. Ako rešavanje nekog problema košta manje ako se taj problem prepusti nekom drugom, ignorišite taj problem. Svaki problem čije rešavanje košta manje nego vaš željeni sat, treba prepustiti nekom drugom da to uradi.

Fenomen “cene sata” je tipičan za moju Internet generaciju, koja je odrasla radeći takozvane “freelance” poslove, gde se sve naplaćuje na sat. A sve što je ispod cene sata je nedostojno njihovog vremena. Ovo nekada zaista ima smisla. Na primer, ok je neke stvari prepustiti drugima. Čišćenje kuće, krečenje ili popravku automobila. Stvari koje mogu da vas koštaju više ako ih ne uradite kako treba. Stvari koje vam ostavljaju prostore da se fokusirate, budete produktivniji ili manje pod stresom.

Međutim, za razliku od posla, privatni život je teže tretirati kao novcem definisanu transakciju. Razlog za ovo je što stvari poput zdravlja ili odnosa sa bliskim ljudima nemaju brze rezultate. Oni se grade godinama, u njima nema konstantnog ulaza i izlaza, već rastu i umnožavaju godinama. Stoga ih ne možete tretirati kao transakcije koje uz sebe imaju nekakvu cenu. Pogotovu ne cenu sata, jer se ništa ne dešava za taj sat.

Takođe, postoji dosta nisko plaćenih aktivnosti, koje vas čine srećnim. Mene kuvanje smiruje. Popravka malih stvari kući takođe. Pisanje mi je velika strast koja zahteva previše vremena i nema apsolutno nikakav finansijski benefit. Ali me čini srećnim i postoje ljudi koji to poštuju. Finansijski gledano, apsolutno nema smisla pisati, ili ne dati sve ove druge stvari drugima da urade ali postoji i veliki benefit toga da stanete, usporite, izmestite se. Ili uradite nešto što ne morate da se ne biste izgubili u stalnoj optimizaciji. Naš uspeh i naše ideje su često rezultat tih izleta u dokolicu, koji nam pune baterije i daju inspiraciju za nešto drugo.

Balans karijere i života može da postoji

Ivan mi je u poslednjem podkastu koji sam snimio kod njega pitao zašto sam prešao u Zyngu. U veliku i stabilnu korporaciju, koja je na neki način dosta suprotna od onoga po čemu su me ljudi znali. Bio sam “startap lik”, neko ko ide u male firme, ko je uvek tamo gde su dešavanja i juri sledeću veliku stvar. Ono što ljudi ne znaju jeste da sam pre toga bio u tri jako uspešne male firme. Gde sam poklonio godine sistemima koji su puno obećavali, ali na kraju su i ostali na tom obećanju. Zaradio sam reputaciju, kontakte i iskustvo. Ne i neku velika nagrada koju život “startap lika” obećava.

Startap život podrazumeva rad od 80 do 100 sati nedeljno. Za tuđu firmu. Gde je sav rizik na vama, a potencijalna nagrada uglavnom u rukama vlasnika. Oportunitnetni trošak ove odluke je bio takav da sam zapostavio odnose sa ljudima koje volim, zapostavio sam stvari koje su mi bitne poput pisanja. Najgore – zapostavio sam sebe. Došao sam do toga da imam razgovore na papiru sa samim sobom o tome ko sam ja, šta mi je bitno i koliko to vreme koje sam neurotično merio, zaista daje ono što ja želim. “Startap život” ispostaviće se je još jedan trend pod čiji smo uticaj pali.

Zynga sa druge strane mi je dala 5 meseci da provedem sa svojim prvim detetom. Kolika je meni vrednost tog benefita? Beskonačna. Kad ste poslednji put imali mesec dana da niste radili. Nikad verovatno. I eto odgovora, zašto Zynga a ne još jedan vratolomni startap. Kada se sve sabere i oduzme, život dobije više. Nije sve u ceni sata.

Život i posao mogu da žive zajedno, ali stvari puknu kada se fokusirate samo na optimizaciju poslovnog dela života. Balans mora da postoji. I treba se konstantno pitati – šta vam je zaista prioritet?

ROI za život je podsetnik

Tako da dolazimo i do ključnog pitanja – Šta je ROI za život, ako nije formula?

Više je podsetnik. Jedna od dobrih stvari koje sam naučio vremenom je da stvari koje su vam bitne morate svesno staviti na listu prioriteta. Ništa se ne dešava samo od sebe, pogotovu kad ste deset hiljada kilometara daleko od kuće. Za sve mora da postoji prioritet i vreme.

To je moj poziv samom sebi da više razmišljam o tome gde mi ide vreme, i šta dobijam od toga. Ali ulaz i izlaz nisu novac. Ulaz jeste vreme, a izlaz je možda neki malo bolji ja. Koji ima više poštovanja prema sebi, prema svom vremenu i prostoru. Koje sada mogu da poklonim onima koji to više zaslužuju. Bila to moja porodica ili ja. Često sami sebe zanemarimo a da toga nismo svesni.

Mora da postoji kao snažan podsetnik jer društvo uvek da neki jak izgovor koji počinje sa trebati – treba da napraviš nešto veliko, treba da postaneš najbolja verzija sebe, treba da kupiš kuću, treba ovo, treba ono. Ono vas tera da radite više; budete izdržljivi, jaki. Da ostavite emocije po strani. Da radite kad vaša konkurencija spava. Da budete bolji, najbolji. Po cenu ostavljanja emocija, tj nas samih po strani. Sve ovo jer upadnete u taj egom voženi vrtlog modernog sveta, gde se svi konstantno poredimo i merimo, i guramo jedni druge do maksimuma da bismo došli do krajnje tačke ličnog razvoja.

Sve to bez da se pitate za koga treba sve to postati? Deluje da nije za sebe jer vaše mentalno i fizičko zdravlje trpi. Gabor Mate, u svom stilu dodaću, tvrdi da je su i za ovo uzrok traume iz detinjstva. Da se mi zatrpavamo poslomu konstantnoj potrazi za odobravanjem jer mislimo da nismo dobri. Kaže:

Ljudi žrtvuju potrebu za igrom i uživanjem, nesvesnom potrebom da stalno traže odobravanje i razlog za svoje postojanje. A odakle ovo dolazi? Iz dečje traume. Igra i uživanje su jako važni za naše zdravlje.

Umesto da merim samo vreme koje ide na posao i kako da povećam vrednost toga, shvatio sam da treba da merim vreme koje ide na stvari koje volim. I kako to da mi uvek bude više vredno nego taj dodatni sat koji mogu da prodam.

Stoga je ovo podsetnik na način razmišljanja u trenucima kada treba da donesete odluku o tome gde će vam otići vreme. Podsetnik na to šta vam je bitno, i kako da odlučite da li ćete provesti vreme na jednu ili drugu stvar. Ako ćete da radite 100 sati nedeljno, radite to ako vam omogućava da ima neki dugoročni cilj, da vam izgradi poziciju sa koje ćete moći da živite balansiraniji život. Ne radite to da biste bili bogati ili ispričali nekom drugom svoju biznis priču. Ujedno, ovo je i najlakši način da odbijete određene prilike, da kažete ne svim onim pozivima, druženjima i kafama kada ste mogli da budete sa svojom detetom, porodicom, sobom.

I ne, ovo ne znači da ne trebate da budete ambiciozni i konstantno se usavršavate. Samo ne dozvolite da ambicija i uspeh budu svrha samima sebi. Slobodno budite najbolja verzija sebe.

Najbolja verzija sebe, za sebe.

U prethodnih par godina mi se vratila opsesivna potreba za čitanjem. Vratio mi se taj osećaj koji sam imao kao klinac da MORAM da završim knjigu. I odmah krenem sa sledećom. Samo, ovaj put, sam i roditelj. Zaposleni roditelj. Sa dosta obaveza koje nemaju nužno veze sa roditeljstvom ili poslom. Obaveze se sa godinama talože. Tako, čitanje (ili slušanje) se dešava u nekim retkim rupama u rasporedu. Između dve bebine dremke, tokom šetnje ili vožnje na posao.

Dok sam nestrpljivo pokušavao da završim poslednji roman, i tresao se da se to desi u tih nekih 16 minuta slobodnog vremena, shvatio sam da je to još jedan patern u mom ponašanju. Da ponovo bežim. U neki drugi svet, koji nije sad i danas i tu, gde god da sam. U neku priču uglavnom, vizuelnu ili pisanu. Nebitno. Daleko od danas, i sutra. Obećanog sutra.

Begunac

Moj odnos prema bežanju iliti eskapizmu se menjao vremenom kao i moj odnos prema novcu, egu ili prokrastinaciji. Sa vremenom i godinama sam prestao da ih osuđujem i naučio kako da ih koristim (ili tačnije izbegavam) tako da rade za mene.

U mom slučaju taj “kvantni” beg svih begova bio je odlazak iz Srbije. Odlazak od kuće je najveći izvor krivice koji sam ikada imao u životu. A kad odete imate i dosta vremena da razmišljate o tome. I kao Harison Ford u “Beguncu” koji u begu pokušava da dokaže svoju nevinost, godinama sam objašnjavao sebi i drugima zašto sam pobegao. I da nisam kriv. A to je sve vreme bilo pogrešno. Kao i korišćenje termina bežanje.

Izmestio sam se. Promenio okruženje i probleme, da bih shvatio ko sam ja. Šta želim i šta mi je bitno. Promenio sam koordinatni sistem. Da bih se video iz neke druge pespektive, sačuvao integritet i razumeo svoje vrednosti. Jesam pobegao ali ne od sebe, već od dela sebe koji sam mislio da može da bude bolji ili samo drugačiji.

Koordinatni sistem bežanja

Kada ste mladi, neiskustvo vas navodi da se suočite sa svakim problemom direktno. Međutim postoje problemi i pristisci čije rešavanje zahteva vreme a ne daju ti prostor da misliš, da dišeš, da donosiš odluke. Kada te neko fizički napadne, direktan i impulsivan odgovor je kontranapad. Uz vreme i prostor verovatno biste shvatili da je pametnije skloniti se. Ili, pobeći… Direktno suočavanje često dovodi do impulsivnih odluka, a one su neretko i loše.

Na te pritiske me najbolje podseti Beograd. Beograd je grad koji (mene) pritiska. Kao ona mašina koja polako smrskava auto i pokušava da od njega napravi kocku, Beograd sa svih strana pravi udubljenja i sužava ti prostor u kom funkcionišeš. Previše očekivanja, mojih i tuđih. Previše ljudi, previše stepeni, previše vozila. A premalo prostora da budeš svoj. Cena kvadratnog metra u Beogradu je jako skupa. Ne govorim samo o stanovima.

Beograd je izvukao dosta toga sjajnog iz mene i ljudi koje znam, ali ti ne da odmora ni mira. Traži od tebe nametljivost i agresiju. Traži impuls. Za Beograd treba imati debele živce i jak stomak. A nemamo ih svi i nemamo ih uvek.

Slično je sa većinom stvari koje vam toliko dominantno okupiraju vreme. Posao, pa sad i roditeljstvo. Primer koji sam možda tek deceniju kasnije shvatio su čuveni nestanci Dona Drejpera (iz Mad Men-a), koji bi svako malo pobegao od posla i kuće i živeo neki drugi život. Moderni Dr Džekil i Mister Hajd. Kog ne razumeš sa 25, a sa 40 mu zavidiš.

Fight Club. Ista priča.

Nema to veze sa ljubavlju, ona je neupitna ovde. Već sa kreiranjem to malo prostora koji ti dozvoli da spojiš celine, izvršiš kitsungi nad svim rastrganim mislima i razumeš sebe.

Zato je dobro, ili čak neophodno, fizičko izmeštanje iz sličnog okruženja da biste se izolovali i fokusirali na nešto što nisu svi ovi pritisci. Ovo zvuči možda sebično. U slučaju selidbe i bolno jer ostavljate veliki deo svog ličnog narativa iza sebe i napuštate status kvo. Ali donosi novu energiju, i saznanja.

Malo slatkog šećera u vene

Ovo nas seli na drugi kraj sveta i tog koordinatnog sistema eskapizma. Na Havaje. Na ultimativno mesto za beg. Tamo sam po prvi put sreo ljude koji su se možda izgubili u bežanju. Beg je postao njihova religija. Beg od obaveza, od stalnog posla, od braka, od dece, od porodice. Od procesa, jurenja za lovom. Od oblačenja zimske garderobe i nošenja bili čega što nije šorc za kupanje i japanke. Ostrva toliko toga pružaju jer nema puno radne snage i lako je naći poslić ili dva koji ti dozvoljava da preživiš dok čekaš sledeći i bolji talas.

Nezahvalno je pričati o bilo čijoj sreći, ali taj život mi je izgledao kao neka uramljena slika sreće. Sloboda, more, plaža, papuče, pesak, zalazak. Ali kao što rekoh, to je samo slika. Kada izađeš iz tog rama, život je dosta kompleksniji i teži. Mi smo deo nekog društva i nekih porodica. Živimo u nekom sistemu, koji mora da ima neke procese i sisteme zaštite. Moguće je ignorisati sve to, ali nije i dobro. Konstantan beg te vodi u ravnodušnost, gde ti ništa nije bitno ni važno osim tog tvog rituala. A neke stvari jesu bitne i važne. Kao, na primer, da imate vodu u hidrantima. Požar koji se desio pre tri meseca na ostrvu Maui je dokaz za to.

Izazov bežanja je što je zarazno. Što je lakše da se skloniš, nego suočiš. Skloniš u prejedanje, alkohol, društvene medije, opsesivnu kupovinu, previše hobija i u teorije zavere. U bilo šta što te makar mentalno oblači u taj isti šorc i te iste japanke, a stavlja neprovidnu foliju ili metaforički tepih na sve ono što te tera da bežiš.

Hodanje između ovih ekstrema je često jedini način da shvatite gde je vaša sredina. Moja sredina je negde malo dalje od mesta gde mi je najudobnije, gde su mi najbliži jer je meni potreban fizički prostor i vreme da razumem svoje misli. Ovo je u velikoj meri jer ne umem da se ogradim i izgradim taj prostor u Srbiji. I to nikada ne bih shvatio da nisam otišao. Stoga moj beg nije beg. I greška je bila što sam osuđivao sebe za odlazak. Ono je više izmeštanje. Kao kada zamenite raspored nameštaja u prostoriji pa sve nekako prodiše. Ovo izmeštanje mi je pomoglo da više cenim sebe, ljude oko sebe, svoj posao, mesto odakle dolazim, društvo koje me podiglo. Dobio sam dosta, i izgubio dosta. Ali sam dobio novo mesto za beg. Beg na fabrička podešavanja. U detinjstvo i jednostavan život u Ivanjici. Beg na Jadran, pravo u devedesed petu i tih poslednjih par slika sa zajedničkog mora, u njegove mirise i zvuke zrikavaca. U lokalnom kafiću svira “Ko na grani jabuka”.

I na kraju beg u haotičnost i šarm Beograda, od koga sam pobegao. Beograda čiji aerodrom sasvim slučajno ili ne ima skraćenicu BEG.

Bežanje je stvar mentalne higijene

Moja sredina trenutno kaže da je bežanje stvar higijene. Neophodnost. Mi bežimo sami od sebe da bismo pronašli sami sebe. Eskapizam je naš multiverzum, i mi pokušavamo da nađemo ko smo i šta smo, tako što se konstantno izmeštamo. Fizički, putovanjem, selidbom, treningom ili mentalno kroz umetnost, meditaciju ili religiju.

Stoga, bekstvo ne treba osuđivati. Treba ga prihvatiti i koristiti kao alat. Da shvatite ko ste i šta želite. Šta vas čini onim što jeste i šta izaziva ono što ne želite.

U vremenu koje očekuje puno od nas, ne fizički koliko mentalno, gde nas nagriza taj pritisak posla i života u velikom gradu svako od nas ponekad treba da se, poput gorespomenutog Dona Drejpera, spakuje u auto i odveze u nepoznatom pravcu. Metaforički ili stvarno. Makar na dan. I tim begom, tom vožnjom, odmorom, shoppingom, knjigom – ugasite onaj deo mozga koji služi da konstantno misli i procesira svaki mogući signal u svetu sa previše signala, a mesto napravite za onaj drugi deo.

Deo koji misli o vama.

_{Photo by John Hebert}

U poslednje 2 decenije menjao sam kompanije, gradove, zemlje pa i kontinente ali te neke fundamentalne lične vrednosti koje sam poneo od kuće su mi pomogle da se ostanem svoj. Ostanem radoznao, skroman i zahvalan za sve prilike koje sam dobio i ljude koje sam upoznao. Naučile su me da poštujem druge i njihov trud. Novac, titule, nagrade i ono što bi mnogi nazvali uspehom nisu to promenili. I dalje sam dečko iz malog grada kome je stalo prvenstveno do svoje porodice, prijatelja ali i do posla kojim se bavi, kako je posao veliki deo mog identiteta.

Duge dve godine u karantinu su mi dale vreme i prostor da razmislim o ovome podrobnije i shvatim da su upravo moje lične vrednosti glavni razlog zašto sam tu gde jesam. I fizički, i mentalno. Vrednosti su te koje su me gurale da ispunim svoje snove. Da iskoristim svoju privilegovanu poziciju da pozitivno utičem na svoje okruženje. Da se zahvalim onima koji su mi pomogli na ovom putu i da ih svojim trudom i delima učinim makar malo ponosnim što su bili tu uz mene.

Najvažnjije, one su me konsantano podsećale na važnost integriteta. Integritet često znači da morate da kažete ne većim i profitabilnijim izazovima, ali je krajnja nagrada uglavnom mnogo veća od toga. U svetu koji je primarno orijentisan ka materijalnom, integritet je retka vrednost i često jedini način da budete autentični. Život je zaista igra i, kada god ste u dilemi, podsetite se da više novca i veći uspeh nisu sve. Ne obraćajte pažnju na broj na semaforu, obraćajte pažnju na to kako se osećate. Ovo je trenutak kada vaše lične vrednosti imaju presudnu ulogu. Da vas podsete da vi igrate potpuno drugu igru. Igru življenja ispunjenog života, igru dugoročnih i pravih prijateljstava i igru ljubavi. Vi igrate ovu igru da biste bili ispunjeni i srećni.

Moje lične vrednosti su najveći poklon koji sam dobio od svojih roditelja, učitelja, mentora i, nadam se, najveći poklon koji ću proslediti drugima. Razmišljajte o njima. To je jedan od najvažnijih zadataka u vašem životu. Ako se ne uklapaju ili nisu oni što želite u životu, ne plašite da ih izmenite jer ste vi ste vaše vrednosti. A život ispunjen vrednostima je život vredan življenja.

Tekst je originalno objavljen kod mene na Linkedinu za moj 37-mi rođendan.

Majica

Po sletanju, ništa nisam objavljivao nekih desetak dana. Ta mešavina euforije oko svega novog i 1001 obaveze koju imate sa selidbom i početkom škole stavila je sve ostalo u drugi plan. Po početku studija, u jednom od školskih dešavanja u kom smo upoznavali ostale studente, morali da se uspenjemo uz čuvene Filbert stepenice i slikamo na vrhu. Miljana, moja cimerka tada, me je slikala i objavio sam tada prvu objavu o tome kako mi je u Americi.

Onda je nekoliko godina kasnije Facebook izbacio čuvenu “Na današnji dan” stranu i podsetio na ovu sliku. Ovog puta, na njoj je sam video jedan detalj koji sam sve vreme ignorisao. Na majici, koju sam jako voleo u to vreme pisalo je “Get lost & find yourself” (izgubi se da bi se pronašao), sa sve mojom poluzabrinutom facom i meni manje poznatim Bay Bridge mostom u pozadini. Moj odlazak je, na preneseni način, bio način da se izgubim i ponovo počnem, a da toga nisam ni sam bio svestan u trenutku kada se sve to dešavalo. To je valjda i lepota mladosti. Odluke se mnogo manje većaju, a mnogo više slušaju impulsi, nego pamet. To i treba da je tako jer su telo i um dovoljno mladi da mogu to da istrpe.

Tekst

Proces gubljenja je zapravo, proces kretanja od nule. Proces u kom morate da rasformirate svoj ego, i krenete ponovo da ga gradite. Proces koji je za mene u tom trenutku verovatno bio i najbolja stvar koju sam mogao da uradim jer je “pucanje” neophodno za dalji rast. Seme postaje biljka i mišić postaje veći.

Međutim, pucanje nije prijatan proces. Izlazak iz zone komfora zvuči sjajno kada vam to kaže neki life coach ili je poster na zidu, ali ne i kada zapravo izađete. Kada morate da ponovo formirate navike jer ste sada na margini u novom okruženju. Kada ostanete bez statusa, a kasnije i novca. Kada ostavite sve što imate na parkingu McDonaldsa i idete okolo i molite ljude da vam pozajme telefon da pošaljete poruku. I oni vam ne daju. Kada treba da pozajmljujete novac od ljudi ne znajući da li ćete ikad vratiti. Pritisak je ogroman i mnogi odustanu. Nema ovo veze sa selidbom samo, već sa bilo kojom velikom promenom. U prirodi nam je da ne želimo promene.

Međutim, imao sam taj tekst. 17 godina kasnije, najvažnija lekcija kojom me je blog naučio jeste da sve dokumentujem jer onda tome mogu kasnije da se vratim. I razumem sebe bolje. To leto, tri meseca pre odlaska, napisao sam na tekst o tome šta se dešavalo, zašto želim da odem u Ameriku i probam nešto drugo. Svaki put, kada bi moral bio blizu tačke odustajanja, vratio bih se tom tekstu i podsetio zašto sam tu. To me održavalo tih nekih godinu ili dve koliko je trajalo privikavanje. Ako bi me neko odbio, išao sam dalje. Reči su me gurale dalje. Ljudi koji su se javili da me podrže, čak i finansijski, su me gurali dalje.

Vođenje dnevnika, pogotovu oko donošenja važnih odluka je sjajan način da razbistrite misli onda kada ste u velikoj dilemi. Meni je taj tekst puno pomogao, a zbog njega nastalo je i puno drugih na ovom putu. Onaj čuveni o heroju tuđe ulice, o važnosti okruženja ili rekapitulacija prve godine. Iz ove perspektive oni deluju nezrelo i smešno ali su odigrali ogromnu ulogu kada je trebalo. Pišite, i pisanje će vam vratiti.

Odgovor

Pitanje na koje se odgovor najćešće traži je da li je selidba, sav trud i stres oko iste bio vredan? Da li je Amerika sada moj dom? Da li bi se vratili? Da li sam uspeo da se pronađem?

Pronašao sam dosta toga, najviše da je svrha više u konstantom pronalaženju, nego zaista pronaći se. Poput onih motivacionih natpisa koje ćete naći u Airbnb stanovima, put je bitniji od destinacije. Ciljevi se menjaju kako starimo i menjamo se. To je sve normalno. Sve dok idemo u nekom pravcu, idealno ka gore. Život je jedna “haotična sredina” (the messy middle) koja se desi između rođenja i smrti.

Preselio sam se zbog karijere, možda i obećanja “Američkog sna” a našao sam nešto što mi je u tom trenutku bilo mnogo bitnije od novca ili titula. Našao sam vreme i prostor. Vreme da se, za početak, fokusiram na jednu stvar i postanem bolji u poslu koji mi je bitan i čini me srećnim. U poslu fokus (specijalizacija) je sve, i to je mi je u tom trenutku bila jako potrebna lekcija. Ovde te nauče da je “đavo” u detaljima. Da bi bio dobar u svom poslu, moraš da se posvetiš i razumeš stvari do tančina a, američki sistem ume itekako da nagradi ako ste u nečemu dobri. Bez obzira odakle ste. Kako je posao veliki deo mog indentiteta, Amerika mi je dala način da se osećam zadovoljnim i uspešnim. Tekst o čeličnoj ptici je bio u pravu, lokacija je odigrala ogromnu ulogu u svemu ovome.

Međutim, to što mi je posao doneo, trivijalno je u odnosu na to što sam dobio na ličnom planu. Vreme i prostor, ali i stabilnost koju ti da sistem, su neophodni da čuješ svoje misli. Da skapiraš ko si. Da jasno razumeš šta želiš. Nažalost, ja ovo u Srbiji nisam imao. Niti sam znao da mi treba. I zbog toga je bilo dobro da odem. Ako postoji jedna zamerka balkanskom načinu života koju moram da podelim, to je taj ogroman društveni šum koji proizilazi iz nepoštovanje tuđeg vremena i prostora, a posledica je izrazito društvene kulture i viška slobodnog vremena. U mom slučaju jedino rešenje da dobijem vreme i prostor je bio da se izmestim. U tom smislu mi je selidba u zapadnije i “manje društveno” društvo bila pun pogodak, samo ja u tom trenutku nisam bio toga svestan.

Vreme koje sam dobio mi je dalo prostor za razmišljanje i saznanje da je suština u kvalitetu i dubini odnosa, a ne kvantitetu ljudi kojima se okružuješ. Vreme mi je dalo i prostor da razumem sebe i svoje roditelje bolje. Da skinem prašinu sa vrednosti koje nosim od kuće i shvatim da su one blago koje mnogi žele, a nemaju. Dalo mi je prostor da volim.

Ako su odnosi i prijateljstva prava, lokacija nije bitna. Ujutru možeš da popiješ kafu u Kafeteriji, uveče u Blue Bottle-u. Moguće je, samo zahteva malo truda. Možeš i da imaš više od jednog doma, jer je dom tamo gde su prijatelji i ulice koje dobro poznaješ. Prijatelji, koji će i pored toga što letiš u 7 ujutru doći na aerodrom da te isprate. I koji će biti tu, i ako ti nisi uvek tu. Možda ih nema više toliko kao nekad, ali su veze mnogo jače.

Da li je odlazak morao da se desi? Možda ne ali me je, na kraju dana, učinio potpunijim čovekom. Možda nisam morao da odem toliko daleko, ali distanca mi je dala taj mir i stabilnost. Otvorila prostor u kome sada ima mesta i za nekog drugog. Nekog koga volim i ko me stalno gura da budem bolji muž, sin, brat, prijatelj ili kolega. Uloga nije bitna. Neko, koga u svom tom šumu svog života u Srbiji u kasnim dvadesetim, možda ne bih ni stigao da primetim. Ako postoji jedna stvar, zbog koje je vredelo otići, to je ona. Život ne bi bio predivna haotična sredina kada se ne bi malo poigrao i osigurao da je ona odrasla samo 50 km od mesta u kome sam ja odrastao. Sreća mora da se izaziva.

Preselio sam se i izgubio tražeći sam neki drugačiji uspeh. A pronašao sam sebe i pronašao sam ljubav. To je najveći uspeh koji sam mogao da postignem.

E da. Još jedna stvar.

Postaću tata.