Sve se nekako prelomilo dok sam sa drugom iz klupe u srednjoj školi pričao o danima kada smo kao celo odeljenje otišli da glasamo za Marjana Rističevića, jer nam je tada glasanje bilo više nova tema za ubijanje vremena na času, ili odraz buntovništva, nego nešto prema čemu se ozbiljno odnosimo. 10 godina kasnije je upravo isto, samo što su žalbe prema državi znatno glasnije. Umesto nesrećnog Marjana, koji se pretvorio u reality show zvezdu, sada smo odlučili da na listićima crtamo penise, dopisujemo Čak Norisa ili Duleta Vujoševića, ili jednostavno predamo beli listić. I dok je ovo donekle odgovornije od generalnog neizlaska na izbore, plašim se da sve ovo nigde zapravo ne ide…

Istina je da mi zapravo nemamo za koga da glasamo, ali ako je sve isto sranje, zašto onda ne videti da li je neko sranje manje od većeg sranja. Naše je pravo da probamo, menjamo, biramo, izbacujemo, dodajemo. To je odgovornost koje nam društvo nalaže, a na osnovu te odgovornosti upravo i dobijamo isto to društvo. Bez odgovornosti nema ni uređenog društva, bez uređenog društva nema ni svega onoga o čemu sanjamo i želimo. Ovde bih dodao i onu čuvenu, ako radiš kako si uvek radio, imaćeš i iste rezultate koje si i uvek imao. Razmislite o svemu, donesite neku odluku, nije lako, ali ako celog života bivate neutralni, nemate pravo da se žalite što je tako kako je. Žalenjem kako je loše u državi, u situaciji kada se niste potrudili ni da glasate na izborima, samo potvrđujete svoju ulogu parazita, i postajete još jedna domina u sistemu koji pada. Razmislite o tome, nisam ni ja siguran za koga ću glasati, ali sutra ću već o svemu razmisliti i doneti odluku. Nepopularnu. Ali takve su jedine koje vas kao pojedinca, a kumulativno i kao društvo guraju napred.

I, jako mi je teško poslednjih dana. Teško jer se iz sekunda u sekund sve slama i ruši. Negativizam podstaknut predizbornom kampanjom, o kome sam i toliko pričao na Twitteru, sada je dostigao i vrhunac, a umesto optimizma, nade i zadovoljstva, svi smo se pretvorili u bezvoljne zombije. Oni su opet pobedili…

Pitate se možda i zašto je nekome poput mene teško, kada mi život na sve liči samo ne na to. Putovanja, poslovi, dovoljno novca, “ugled”… gotovo sve čemu jedan čovek teži, pa opet gomila nezadovoljstva izbija iz mene.  Sve ovo zapravo ništa ne znači kada ste u okruženju gde će vas, umesto talentovanog pojedinca, gledati kao skorojevića koji je tu gde jeste zbog bogatih roditelja, ili veza koje oni nisu imali. Pritisak koji niste zaslužili, a koji morate da živite sa svakim pogledom sa kojim se susretnete na ulici. Jer, budimo realni, Srbija nije onih par stotina žrtava konzumerizma koji srećno kupuju u Ušću, već propala i siromašna, zavidna, neokupana i bez posla. Ona nije tu da nagradi trud, već da osudi uspeh. Kada ste u takvoj situaciji, optimizam vrlo često biva i sinonim ludosti. Potrebno je da se pogledamo u ogledalo, ali da bismo videli odraz potrebno je i malo svetlosti za koju se plašim da je odavno pobegla.

Kao neko ko je završio FON u vreme kada su privatne škole tek doživljavale svoju ekspanziju kod nas, ne mogu puno da se žalim na ono što je ponuđeno. Imali smo dosta korektnu nastavu za domaće uslove, i pristup koji je znatno praktičniji u odnosu na ostale članice Beogradskog univerziteta. Između ostalog, to je i jedan od razloga zašto su studenti FON-a toliko traženi i tako uspešni na takmičenjima širom sveta. Od tad se međutim dosta promenilo, a najbolji dokaz za to mi je bila poseta poslovnoj školi HULT o čemu sam vam već pisao prošle nedelje. Pristup koji oni imaju predavanjima je nešto o čemu mi trenutno ovde samo možemo da sanjamo, što zbog tehničkih preduslova i malog tržišta, tako i zbog jako velike tromosti fakulteta u reformi njihovih obrazovnih procesa.

Interaktivnost, ali stvarno!

Koliko god predavanja da sam posetio kod nas, uvek se potenciralo na interaktivnosti i retko kada uspevalo da se to i ostvari. Razlozi su donekle i u našoj prirodi, nedostatku želje za isticanjem zbog moguće osude, ili čega već što ne opravdavam. Ovo nije fenomen koji je prisutan samo kod nas – jednostavno, ljudi imaju problem sa javnim nastupom i javno uključivanje u diskusiju je jedan od segmenata istog.

Kada studenti u svakom trenutku uz sebe imaju laptop ili tablet, u vremenu kada je internet konekcija podrazumevana zašto to i ne iskoristiti. U slučaju HULT-a predavanja počinju mini kvizom o prethodnom predavanju ili case-u koji je trebalo pročitati u prethodnih 7 dana. U realnom vremenu, kroz Moodle (koji se i kod nas dosta koristi za Distance Learning) rezultati se projektuju na zid i vidi se pripremljenost studenata za čas. Princip kvizova sa početka predavanja mogu se ponoviti i nekoliko puta u toku predavanja, da se isprati pozornost studenata i dobije povratna informacija čak i od onih najstidljivjih.

Zatim se ide korak dalje – lekcije su dostupne kroz Hult Reader, što je aplikacija za iPad koja vam omogućava da svim materijalima vezanim za studije pristupite sa bilo koje tačke, ali i hvatate beleške tokom predavanja. Sve je naravno sačuvano u cloudu, tako da možete pristupiti i beleškama drugih studenata, ali i pogledati recimo šta je to što su drugi studenti u knjigama iz kojih uče označili bitnim. Na ovaj način dobijate širu sliku o samom predavanju i lakše ulazite u celokupan proces učenja.

HULT je specifičan i što iPad predstavlja podrazumevani uređaj za svakog studenta, i dobija se prilikom upisa na sam faks da bi sve ove aktivnosti bile moguće. Vremenom se utvrdilo da aplikacije nisu jedine koje daju vrednost studentima, već i da mogućnost da slikaju tablu ili snime deo predavanja može značajno olakšati da se što više informacija ponese sa predavanja. Ali ni ovde se nije stalo, već je studentima omogućena i aplikacija za pametne telefone gde sadržajima mogu pristupiti i onda kada nisu u blizini svog tableta.

Kroz aplikacije moguće je i pronaći kontakte studenata i profesora, prijaviti se na dešavanja i naći neke korisne informacije o kampusima u svih pet gradova gde se sve fakultet nalazi. Osim što studentima daju mogućnost da se informišu o samim dešavanjima, na ovaj način i sam univerzitet ima uvid u to koliko su neka dešavanja i informacije više popularni od drugih. Na osnovu tog uvida, i ogromne količine informacija koje se prikupe na osnovu ponašanja studenata tokom samog procesa studiranja, unapređuje se sam program prema onome što je studentima zanimljivije, na osnovu čega se program samog fakulteta iz godine u godinu menja u skladu sa navikama. Na ovaj način uvek imate aktuelan program koji izlazi u susret novim generacijama studenata.

Održivo obrazovanje

Nažalost nisam uspeo da zapišem brojke o količini papira koji se u ovoj godini uštedeo na štampanje raznih materijala za studente koje dobijaju za potrebe predavanja, ali nesumnjivo je da je ovo znatno održiviji način od ovog koji mi danas imamo u školama. Istina je da je za čitanje sa tableta potrebno malo vreme za privikavanje, ali sa druge strane u jedan uređaj od nekoliko stotina grama stanu hiljade i hiljade strana materijala koji je vrlo lako pretraživ i pruža mogućnost dodatnog opisivanja, poput podvlačenja ili dodavanja komentara, i sve to u interakciji sa drugim kolegama. Kolaborativno učenje na delu.

Previše tehnologije, premalo obrazovanja?

Digitalizacija ovde ne staje. Komunikacija studenata određenog smera vrši se kroz Facebook grupe čime su zamenjene oglasne table na fakultetima i odlazak do istih. Najvažnije od ovih informacija puštaju se i u mobilnu aplikaciju, kao i na Facebook stranu kampusa tako da studenti u svakom trenutku mogu imati aktuelne informacije uz sebe. Male su šanse da ćete zaboraviti na ispit uz automatsku sinhronizaciju kalendara i push notifikacije :)

Tehnološki skeptici verovatno će prokomentarisati kako je ovo samo još jedna prilika da se ode od suštine i učenje pretvori u lakrdiju, ali vreme će pokazati da nije tako. Obrazovanje se, kao i ljudi, menja. Klincima je danas sve teže pridobiti pažnju i za novo doba moramo da smišljamo nove načine obrazovanja. Verujem da je ovo jedan od njih, jer nas uvlači u svet informacija umesto da nas tera da ih učimo napamet. Siguran sam da će sirove činjenice sve manje vredeti u budućnosti kako ćemo ih imati previše, a biće dostupne na par klikova od nas. Pravo znanje će biti u odabiru i pripremanju ovih činjenica za oblik koji je nama potreban.

Ne treba zaboraviti ni da nam tehnologija daje još jednu lepu prednost – bogatije iskustvo učenja. Kažu da najlakše pamtimo ako nešto doživimo, a tek onda ako to isto pročitamo ili zapišemo. Uz istoriju koju ćemo sada učiti uz video snimke borbi koje su se dešavale i animirane prikaze formacija, geografiju gde ćemo posećivati neko afričko selo preko Google mapa i analizirati njihovo uređenje ili časove muzičkog gde ćemo prvu pesmu odsvirati na Piano aplikaciji – pregršt mogućnosti o kojima smo mi, koji smo bili klinci do samo pre 10 godina mogli da sanjamo. Naravno, trebaće vremena da sve ovo dođe i kod nas, ali ne mogu da ne priznam da se jako radujem tom trenutku – pogotovu ako sam bio u prilici da tome svedočim već sada.

Ovaj tekst je nastao tokom posete Hult International Business School-u u Londonu. Hult je trenutno jedna od najbrže rastućih poslovnih škola u svetu, sa kampusima u Bostonu, Londonu, Šangaju, San Francisku i Dubaiju. Tokom boravka imao sam prilike da posetim kampus, predavanja i dešavanja koje organizuje univerzitet, a najzanimljivije stvari iz tog iskustva podeliću ovde sa vama na blogu. Stay tuned!

Source: Londonist

Sam Twitter mi ne bi toliko zapao za oko, koliko činjenica da je koristio TweetBot na svoj iPhoneu. Nešto poput Ubera u Francuskoj, taksisti ovde imaju svoju iPhone aplikaciju u slučaju da ih neko pozove na taj način. Ali tu se ne završava njihova inventivna upotreba tehnologije, razlog zašto ovaj taksista ima TweetBot je u tome što im je Twitter način da međusobno komuniciraju o gužvama u gradu i da se na taj način bolje snalaze u istom, a opet TweetBot mu omogućava da to mnogo efikasnije radi u toku vožnje u odnosu na oficijelnu aplikaciju. Tako prosto i tako logično, a opet nama toliko nepojmljivo sa obzirom na svet taksista kakvim ga mi vidimo. Istina, i kod nas postoji #bgsaobracaj, ali osim nekolicine pojedinaca ne može se reći da je doživeo masovniju upotrebu. O taksistima tek da ne pričamo.

Kao što rekoh u naslovu, tehnologija je zaista lepa i pruža toliko načina da se dobro iskoristi. Sa pametnim telefonima, lokacijskim servisima i mobilnim internetom koji je dostupan gotovo svuda sada, rekao bih da je samo stvar lične inicijative koliko želimo pametno da je iskoristimo, a ovaj primer sa londonskim taksistima je verovatno najbolji dokaz za to.

Priča sa Tonijem počinje 1998. godine kada je, kao najmlađi CEO komercijalne banke u istoriji Afrike, sa 34 godine došao na čelo Standard Trust banke. U narednih 10 godina, ujedinjenu zajedno sa United Bank of Africa kreira jednu od najmoćnijih finansijskih institucija u Africi, koja se sada prostire u 20 zemalja i zapošljava 10.000 ljudi. Najbolje, ipak dolazi posle.

2010. godine Toni se povlači iz UBA, i osniva Toni Elemelu fondaciju za razvoj konkuretnosti i promociju afričke privrede. Vođen krilaticom koju bih voleo da neko od naših viđenih ekonomista više koristi – niko neće pomoći Africi, ako to ne uradimo mi sami, Toni formira platformu za sve preduzetnike i mlade kompanije, koje žele svojim delovanjem i rastom da unaprede i afričko društvo. Ono što je različito, i što me je motivisalo da ipak napišem tekst o svemu ovome jeste pristup, u kome se za razliku od ostalih fondacija insistira na razvoju društva, kroz razvoj privrede, a ne brzom povećanju vrednosti investiranog novca ili otuđivanju svega što imamo, a što nam donose strane investicije.

Toni i njegova fondacija pomažu malim i srednjim kompanijama da izgrade kapacitete i tako pretvore svoje ideje u finansijski održive i profitabilne projekte. Suština nije samo u investiranom novcu, već u edukaciji preduzetnika kroz učešće u projektima, ali i stipendiranju i mentorstvu mladih koji trebaju da donesu pozitivnu promenu u godinama koje dolaze. Uz sve to fondacija je tu da vrši pritisak na državu za pojednostavljivanje procesa, olakšavanje pokretanja biznisa i građenju neophodne infrastrukture za dalji razvoj društva. Sve ovo kreira ciklus, u kome kompanije koje su na kraju istog obezbeđuju novac za rast onih koje tek dolaze. A cilj uvek isti – dalji društveno-ekonomski razvoj Afrike.

This is Serbia

Čitajući priču o nekom afričkom biznismenu koji razvija održivi model razvoja jednog društva, nisam mogao a da ne zamenim reč Afrika rečju Srbija gde god bi se ona pominjala. Činjenica je da smo i mi društvo od kojeg se mnogo očekuje, a taj potencijal nikako da ostvarimo. Strane investicije prizivamo dodolama, dok unutrašnja incijativa ne postoji, a oni grcaji države da napravi nešto dobro obično završe malverzacijama. Za razliku od Afrike, mi nemamo svog Tonija.

Ponekad se pitam kako je moguće da smo toliko dominanti u mnogim stvarima, a opet na marginama onih ostalih. Imamo talenat, imamo uslove, ali ne i nekog ko će da preuzme odgovornost da napravi neke stvari boljim. Zasigurno postoje i kod nas uspešni ljudi, koji imaju dovoljan uticaj na državu da promene neke stvari, ali opet ne i želja da se to isto uradi. Ima za koga – prošle godine sam upoznao toliko mladih željih uspeha i izazova, ali i onih koji su sada već ozbiljni globalni igrači. Njima je potrebna pomoć onih koji su te stvari prošli, možda ne čak ni novac nego prenos iskustva. Potrebna im je platforma na koju mogu da se oslone, sistem od koga mogu da uče, ali i kome mogu da prenesu znanja. Onaj prvi milion koji okupi sve ljude sa kojima ste želeli da radite ceo život, ali niste znali kako. Postoji dosta miliona ovde, ali oni koji ih imaju odgovornost preuzimaju samo onda kada je potrebno da se slika za magazine o poznatima. Reflektori sobom nose i lepe benefite.

Sve priče o posetama Africi imale su i This is Africa priču u kojoj se nepostojanje nekih stvari objašnjava činjenicom da je to ipak Afrika i da ne treba očekivati puno. Uz priče poput ove, očekivanja rastu i bude nadu da se i u najtežim situacijama javi neko ko ima dovoljno moći i energije da promeni stvari na bolje. Do tad, dok ne dobijemo svog Tonija, možda nije loše da ka budućnosti gledamo malo više fokusirani na svoje dvorište, jer sigurno je da – niko neće pomoći Srbiji ako to ne uradimo mi sami.

Ovaj tekst je prvi u nizu tekstova koje ću objaviti tokom svoje posete Hult International Business School-u u Londonu. Hult je trenutno jedna od najbrže rastućih poslovnih škola u svetu, sa kampusima u Bostonu, Londonu, Šangaju, San Francisku i Dubaiju. Tokom svog boravka ovde imaću prilike da posetim kampus, predavanja i dešavanja koje organizuje univerzitet, a najzanimljivije stvari podeliću ovde sa vama na blogu. Stay tuned!

foto: Digital trends

1. Čuvajte se Facebook plemena - Pod Facebook plemenima podrazumevam ogroman broj organizovanih igrača Facebook nagradnih takmičenja, konkursa, kvizova i sličnih stvari. Ideja je vrlo prosta – prvi koji nađe igru je i osvaja, a ostali pomažu u tom cilju. Upoznao sam nekolicinu ovakvih likova, uglavnom radeći za Grand kafu. Gotovo je nemoguće ući im u trag, imaju 100-tine profila, koji su stariji od par meseci i imaju 100-tine prijatelja. Ili jednostavno koriste servise za lajkovanje koji postoje širom neta, pa tako među lajkerima imate i Kineze, Tajvance i ostale kosooke. Odavde sve akcije u kojima je Like sistem odabira pobednika gube smisao. Uključite žiri u odabir a lajkovi neka budu samo tu za odabir top 10 ili 20 najboljih. Za svaki slučaj i pratite što više podataka o korisniku, IP adresa može da otkrije vrlo lako ako se radi o vlasniku desetine profila.
2. Upoznajte se sa zakonom o igrama na sreću – Zakon o igrama na sreću nalaže da se svaka akcija usmerena ka potrošačima koja ima u sebi elemente sreće ili neizvesnosti (Primer: Neko od 2000 lajkera će dobiti nagradu) moraju biti prijavljene. Broj nagradnih igara je ograničen, poslednji zakon predviđa 2 nagradne igre godišnje, a i ako nisam imao prilike da vidim novi zakon čuo sam da se sada to svodi na jednu nagradnu igru godišnje i to u trajanju od mesec dana. Za pravne savete cimajte Ptikija ili Đoleta, a za Facebook aplikacije razmislite o takmičenjima znanja, konkursima ili kvizovima, mogu se organizovati koliko god puta godišnje želite, i koliko dugo to želite.
3. Pazite se inovativnih ideja - Svi vole inovativne ideje, i marketing menadžerima su oni jedinstvena prilika da dokažu svoju kreativnost široj javnosti. ALI! Pitanje je kako inovativnost utiče na doseg te ideje, i koliko se sa nekim inovativnim rešenjima zapravo usporava viralni rast same aplikacije, što je polazna osnova cele aktivacije. Aplikacije koje su prebrendirane, koje zahtevaju prevelika tehnička predznanja korisnika ili su jednostavno komplikovane za korišćenje (dobar deo augmented reality aplikacija) same sebi pucaju u noge, i onemogućavaju svoj brzi rast. Mislite o ovim stvarima u projektovanju.
4. Obratite pažnju i na Facebook pravilnik – Miloje u poslednje vreme aktivno piše o važnosti praćenja Facebook pravila, i koliko isti mogu da koštaju kompaniju. Ako nepravilno pristupite promocijama na Facebooku to vas može koštati i same strane u koju ste uložili stotine pa i hiljade evra. Najbolji primer za to je Jaffa strana, koja je prošle godine izbrisana sa Facebooka iz nepoznatih okolnosti. Strane treba čuvati time što ćete raditi onako kako je dozvoljeno, a za to je najbolje da pratite Facebook promotion guidelines kao i Platform Policies. Pročitajte ih, nisu preduge, a mogu vam spasiti život. U slučaju problema možete samo da se nadate da će vam se Facebook javiti, ako niste veliki i trošite puno novca za njih gotovo da ne postojite, i onda spasa nema.

To je to za sad, spremni ste da napravite svoju super popularnu Facebook aplikaciju. Kada pravite istu ne zaboravite da isplanirate i malo Facebook oglasa da biste pokrenuli celu priču, kao i tab na Facebook strani koji će da poziva na celu priču i može da ubrza stvari. Igrajte se, optimizujte, pobedite, a zatim i podelite te priče sa ostalima. Saveti su svima dobrodošli, ako imate još neki podelite ih u komentarima.

U celoj situaciji nije lako biti pojedinac, a sve ređe se prepoznaju oni koji bi vas razumeli i koji će umesto ustaljenog kukanja pokušati da se pokrenu, nešto promene, podele i poguraju društvo napred onda kada su svi od njega digli ruke. Tako stopljeni u društveni plićak, u kome je najmasovniji sport bežanje od odgovornosti potrebno vam je dešavanje, upoznavanje ili motiv da istupite i kreirate pozitivnu promenu. Srećom, taj okidač postoji i vreme je da se desi drugi put međ Srbima – Šer konferencija.

Setiću se samo prvog dana prošlogodišnjeg Šera, koji se poput oaze budućnosti spustio u sam centar Beograda i okupio neke nove, lepe, šarene, usudiću se reći i čudne ljude. Moja sreća bila je utoliko veća što sam među tim ljudima video svoje prijatelje iz drugih zemalja po prvi put u Beogradu, nasmejane i oduševljene onim što ih je u sledeća dva dana čekalo. Dnevni program koji se prepričavao i noći koje nisu davale priliku za puno sna. Restart realnosti i poziv na pokret, promenu i deljenje baš kako i ime konferencije kaže. Komentari posle svega potvrdili su samo da su organizatori u tome itekako i uspeli.

Retki su oni koji znaju da je to šerovsko prodrmavanje i mene donekle motivisalo da krenem u svoju Arigato priču, da iskoristim svoju poziciju i uradim nešto dobro, nauštrb svog vremena ali u znak zahvalnosti prema određenom društvu koje poštujem. Nisam jedini, promene su krenule da se dešavaju a ekipa koja se okupila oko Šera tog aprila nastavila da radi u punom sastavu, dobrim delom i na How To Web konferenciji, Exitu i svemu što se tog leta desilo. A onda je došlo hladno vreme.

Share 2 dolazi!

Kao što vizual iz gornjeg paragrafa kaže – Šer nam dolazi! Poslednja nedelja aprila, tik pred izbore, da uskomeša društvo opterećeno najnegativnijom izbornom kampanjom u prethodnoj deceniji, i kaže da promene leže u ličnoj incijativi. On je tu da nauči, motiviše, inspiriše, kreira i predstavi nas drugom delu istomišljenika kroz teme koje su bliske prošlogodišnjim, ali sa drugim predavačima i kroz prikaz svega onoga što se desilo prošle godine. A desilo se – od Wikileaksa, do skorašnjih ACTA, SOPA i sličnih inicijativa koje se suprostavljaju revoluciji deljenja znanja koja nam se odvija pre očima.

Ne sumnjam da će biti zanimljivo, očekivanja svih su posle prošle godine prevelika, a period koji nas posle toga čeka sigurno intezivan. Dobre priče, pametni ljudi, zabava i inicijative su nam nikad potrebnije a Šer nam ih sve nudi na jednom mestu. I moram priznati, ne mogu da dočekam. Vidimo se u tamo!

Znate, ja sam radio kod tog Ivana. I dan danas radimo zajedno, i vrlo često se družimo. I znam da problemi o kojima priča nisu tu senzacionalnosti radi, već zato što su tu da ukažu na ozbiljan problem koji postoji u društvu i koji sprečava da ekonomski rastemo ili ako moram da se obraćam jezikom Kurira – da nam pomognu da u narednih 500 godina otplatimo most.

I sad znam da će ovaj tekst mnogi protumačiti kao stajanje na stranu Ivana i njegovo branjenje, jer se suviše dobro poznajemo, radili smo zajedno i šta već ne. Ali to nije povod.

Povod je činjenica da ne mogu više da gledam medije kako idu i seru po ljudima koji prave neku promenu u ovom društvu. Koji ne oklevaju da popljuju nikoga jer njihova jedinica uspešnosti je lajk, šer, tvit ili broj komentara. I tako se ne ide napred. Isti taj Ivan je mogao i da ode, da mogao je kao i većina nas koji smo tu i borimo se protiv vetrenjača. Nismo, jer verujemo da neko mora da preuzme odgovornost i promeni ovo sranje. Sranje koje vi dodatno uveličavate vašim stavom. Potrudite se makar na sekund, da ne pravite od svega problem, već pronađete i pozitivan primer.

Vaša odbrana biće da smo kvazi elita, da smo isti mi ti koji seremo po svemu, ne znamo za moral i etiku. Razmišljamo kao surovi kapitalisti i nismo svesni da su nama radnici potrebni, kao i mi njima. Istina je, ali poželeću vam i dobrodošlicu u 21. vek. Iste te poslove koje rade neke osobe iz Srbije možete danas odraditi iz Indije, uz 3 puta manju cenu i viši kvalitet. Niko vas ne tera da zaposlite osobu iz Srbije. Ali vi ćete ipak to uraditi, jer verujete da je to jedini pravi način.

Istaći ćete i da je tužno da tako razmišljaju osobe sa 26. godina. Isto tako je tužno i da tekstove poput tih pišu baš osobe koje verovatno pogađa ovaj problem. Novinari koji, ako su srećni, rade za 300 eur, pod stalnom pretnjom otkaza i bez ikakvih prava. Bez penzijskog, socijalnog, zdravstvenog… Bez prava na porodiljsko, bolovanje, i sve ono o čemu je Ivan pisao. A koji u isto vreme tekst o svojim gazdama nikada neće napisati…

Srbija je danas vodeća zemlja po broju korisnika u bivšoj Jugoslaviju, sa preko 3 miliona korisnika i ta brojka i dalje nezadrživo raste. I ako je vrlo upitno koliko je ta brojka i realna, obzirom na veliki broj lažnih profila, činjenica je da je Facebook danas u Srbiji sinonim za Internet većini njegovih korisnika.

Po broju fanova, očekivano prednjači Novak Đoković, kao danas najaktuelniji srpski brend na svetskom nivou. Novak sjajno vodi svoju stranu, ali i Twitter profil, a odmah iza njega je još jedna teniserka Ana Ivanović. Od brendova koji su aktuelni na regionalnom nivou najpopularniji je FK Crvena Zvezda, a odmah za njim ide sajt Ma Nemoj?! (vrlo čudna brojka) ali i Vukajlija koja za veliki deo svoje posećenosti i popularnosti može da se zahvali Facebooku. Među medijima, neprikosnoven je Blic, koji je ujedno i najposećeniji srpski portal.

Za razliku od pregleda hrvatske scene, u Srbiji je zastupljeno mnogo manje agencija i strana, pa vas ovom prilikom pozivam da se pridružite i prijavite vaše strane na Social Numbers. Tako ćemo imati potpuniju sliku o tržištu i ovu trku učiniti mnogo zanimljivijom. Infografiku možete slobodno preuzeti u ovom obliku i integrisati na svoj sajt ili blog.