Удружење Краљевина Србија Србац

Приједор: Пакетићи за најмлађе

2014-01-27T11:36:00.000-08:00

Поводом прославе и обиљежавања дана највећег српског просветитеља,учитеља вјере. Који је дао смисао постојању и опстанку српског рода.

Удружење Краљевина Србија градскиог одбора Приједор на челу са повјереником Милованом Малићем, подјелио је пакетиће дјеци без једног родитеља у Приједору . Сиромашним и угроженим у околним мјестима и дјеци из Оштре Луке.

Удружење Краљевина Србија одбор из Коцељеве, на челу са ђаконом Савом Ждером донирао је градском одбору у Приједору већи број пакетића. У пакетићима су се осим слаткиша налазиле сликовнице на којима су били приказани наши највећи светитељи,дјечији молитвеници,иконице.бројанице и часопис Анђео чувар,разгледнице српских манастира и посвета Светоме Сави манастира Велика Ремета на Фрушкој гори.

Дјеци у Оштрој Луци пред храмом Христа Спаситеља,чланови удружења заједно са парохом оштролучким ,протојерејем ставрофором Петром Миловцем подјелили су пакетиће уз честитке и жеље да им Свети Сава да много доброг и корисног за њихово духовно усавршавање.

Удружење Краљевина Србија ће и даље организовати сличне акције,са циљем развоја добрих српских обичаја и вјековне традиције нашег народа,који им се полако почео враћати.

Кроз угледање на дјела Светога Саве,кроз љубав и поштовање према њему научићемо да волимо Бога и све људе широм свијета. Научићемо да са својим личним примјером,животом и радом ширимо љубав и мир међу људима и да у њихов живот унесемо обиље радости,среће и доброте.

Да је кнез Павле остао на власти, Србија би била међу водећим економским силама у Европи

2014-01-10T11:27:00.005-08:00

Да је испоштован споразум између кнеза Павла Карађорђевића и Адолфа Хитлера, Србија би избјегла братоубилачки рат, Јасеновац, комунизам, а данас би била главни стуб ЕУ, сматрају историчари.

БЕОГРАД - Пропуштена историјска шанса .
Да је кнез Павле остао на власти , Србима се не би десио Други свјетски рат , Јасеновац , прогон , комунизам . Србија би данас имала статус Швајцарске - држава би имала развијену индустрију и била поштована у међународним оквирима . Многи историчари тврде да би нас било бар 30 милиона уместо само седам ...

Павле као браник

У прољеће 1941. сваљена је кривица на најдемократскијег монарха Балкана . Оцрњени су напори кнеза Павла да сачува земљу , нацију . Марта 1941. Хитлер је усмјерио пажњу на последње упориште на Балкану , које је стајало на путу освајања Русије - Краљевину Југославију . Кнез Павле је био браник . У разговорима са Хитлером инсистирао је на неутралности Краљевине. То је и добио , Хитлер је чак попустио пред захтјевима да не дозволи њемачке базе или пролаз трупа преко територије Краљевине . Павле је успио да натјера Хитлера на попуштање као ниједан лидер пре њега , Крнааљеви је била једина балканска држава без тих обавеза . Уместо захвалности , Павле је проглашен издајником и протјеран из земље . Неправда је исправљена рехабилитацијом 2011. и пренос моштију на Опленац .

- Да смо били неутрални до краја рата , неколико милиона Срба не би било убијено , Југославија би постојала и била Швајцарска . Не би имали Броза нити живели 70 година под комунизмом . Били бисмо још моћнији и јачи од Швајцарске јер она нема тако добар и транзитни положај , море , обрадиве површине као ми . Данас бисмо били један од главних стубова ЕУ , сви би се угледали на нас , ми бисмо били ти који постављају услове - наводи за "Курир" професор Оливер Антић .

Умио с Хитлером

Историчар Коста Николић каже да кнез Павле није био издајник , већ добар владар који је од Хитлера издејствовао добар споразум за државу и народ .

- Хтио је да сачува земљу , поштеди људе рата . Можда бисмо данас били као Шведска и Швајцарска да је постигнути споразум опстао . Данашња реалност може имати корјене у 1941. Можда данас не бисмо били пред банкротом нити изгубили Косово - закључује Николић .

Покушај кнеза Павла да направи договор с Хитлером , избјегне рат , спаси народ и државу стављен му је на терет и био разлог да га прогласе издајником . Његово издајство односило се на закључење Тројног пакта . То је била лаж . Пакт је закључила Влада Краљевине Југославије .

Професор Антић објашњава да је кнез Павле у преговорима са Хитлером наступао као да је владар велике светске силе . Хитлеру је чак замерио и Њемачки начелник Генералштаба : " Мој фиреру , зашто се односиш према Југославији као према некој примадони ? "

- Хитлер није хтио да ратује са Србима због лоших искустава из претходних ратова . Дао је најповољнији могући уговор Краљевини - статус неутралности . То је отишло у тајне клаузуле да друге државе не би тражиле исто . Павле то износи влади . Нема приговора . Влада потписује Тројни пакт и 27. марта 1941. долази до државног удара услед спољног утицаја , пре свега Енглеске , која према документацији за то улаже 100.000-250.000 фунти . Бива ухапшен и преко Грчке протеран Кенију , где је морао да финансира кућу у којој је био заточен . Плаћао је закупнину . Прешао је после у Француску , гдје је и умро - закључује Антић .

Помогао и Русима
Професор Оливер Антић наводи да је кнез Павле одуговлачењем преговора с Хитлером помогао Русима и омогућио да Други светски рат траје краће.
- Пошто је кнез Павле куповао вријеме, Хитлер је шест недеља каснио са нападом на Русију. Умјесто у марту, напао је Русију 22. јуна и улетео у тешку зиму од минус 40 степени, због чега су Њемцима пропали техника и муниција. У међувремену, Руси су ојачали, довели трупе из Сибира и убрзо, после двије године (1943), било је јасно да Хитлер губи рат. Дакле, кнез Павле је помогао Русима и омогућио да Други свјетски рат траје краће.

Србац:Прва промотивна активност Удружења Краљевина Србија

2013-12-17T06:17:00.001-08:00

Удружење Краљевина Србија,заједно са поввереништвом у Бањој Луци а под патронатом принца Престолонаследника Александра ll Карађорђевића извршила је своју прву промотивну активност.

Одбор у Београду који је уз сагласност Престолонаследника Александра, поклонио је икону Св. Симеона Мироточивог основној школи "Јован Јовановић-Змај" у Српцу.

О.Ш. "Јован Јованивић-Змај је централна школа општине Србац и у њој су у току радови око изградње кабинета вјеронауке. Кабинет вјеронауке овог типа је први у Републици Српској и има за циљ подизање вјерске активности и приближавање цркве ученицима кроз предавања и научне скупове.

Кабинет ће бити опремљен у Бизантијскм стилу манастирског конака. Са манастирским клупама,црквеним реликвијама и иконама. Овај пројекат треба да постане од значаја за РС и престављаће мјесто одржавања семинара и предавања,те промоција књига. А најважније служиће ученицима ове школе.

Чланови Удружења "Краљевина Србија" на челу са чланом извршног одбора удружења у Београду Стојаном Предовићем, те члановима повјереницима из Републике Српске: Горјаном Кљајићем,Желимиром Урићем и Александром Максимовићем уручили су икону Св. Симеона Мироточивог директору ове школе Верољубу Малетићу.

Св.Симеон Мироточиви је слава удружења "Краљевина Србија"а уједно један од највећих свјетовних владара познат као велики жупан Стефан Немања.

Директор основне школе је био угодно изненађен и јако поносан што је Краљевска породица преко удружења узела симболично учешће у помоћи око изградње кабинета.

Удружење "Краљевина Србија" ће наставити своје активности и даље кроз хуманитарни рад,ширећи идеје монархизма.
Сви који желе да се укључе у рад удружења могу да нам се јаве на "фејсбуку".

ВЕЛИКА ХУМАНИТАРНА ЖУРКА УДРУЖЕЊА КРАЉЕВИНА СРБИЈА

2013-12-02T08:56:00.003-08:00

Градски одбор Београд Удружења Краљевина Србија организовао је у уторак, 8.октобра у клубу „Молокини“ хуманитарну журку за седмочлану породицу Стојменовић из Врања.

Велики број квалитетних извођача и лијеп простор клуба „Молокини“ с једне, као и потресна прича породице Стојиљковић и жеља да им се помогне с друге стране, окупили су у уторак увече велики број посјетилаца на хуманитарној журки Удружења.

Догађај је почео наступом КУД-а „Вук Караџић“, чији чланови су одиграли неколико народних игара. Тада је журку посјетила и наша велика драмска умјетница Јелисавета Сека Саблић, која је дала изјаву за неколико телевизијских кућа и подржала жељу Удружења да помогне породици Стојменовић, и ми јој се и овим путем захваљујемо.

Потом су се на сцени смјењивали познати естрадни умјетници, који су обезбједили одличан провод за све присутне. Наступили су: Немања Стевановић, Милан Топаловић Топалко, Марко Булат, Филип Митровић, Немања Анђеловић, Ивана Костић, Дарија, Игор Икс, Pulse Band и Иван Петровић.

Око 22 сата господин Бојан Старчевић, предсједник Удружења Краљевина Србија, је подјелио захвалнице свима који су својим залагањем омогућили да ова акција успије. Захвалнице су поред свих наведених извођача добили и госпођа Сека Саблић, КУД „Вук Караџић“, клуб „Молокини“, телевизије DM Sat, КЦН Коперникус, Sky plus, Happy и ТВ Врањe.

На штанду који је током већег дјела вечери био постављен на улазу у клуб, посјетиоци су могли да се информишу о циљевима и активностима Удружења и овом приликом је Градски одбор Београд добио доста нових чланова.

На овој хуманитарној журци је скупљено 30 000 динара (300 еура),овај износ породици Стојменовић је уручио госп. Стојан Предовић,који се и сам увјерио у каквим условима живи ова породица: "Било ми је веома тешко,ови људи живе у старој штали у веома тешким условима, удружење ће учинити све што је у нашој моћи да се акција настави и да њихову нову кућу ставимо под кров".

Цјелу галерију слика можете погледати на линку: https://www.facebook.com/media/set/?set=a.575208152514484.1073741879.221446871223949&type=3&uploaded=79

Повезане видео прилоге можете видети на званичном You tube каналу Удружења: http://www.youtube.com/user/KraljevinaSrbijaTV

О породици Стојменовић из Врања, за коју је журка и организована, можете прочитати на линку http://www.blic.rs/srce-za-decu/prica/77/Petoro-dece-zivi-u-stali

Подземни град Карађорђевића туристичка атракција (ФОТО)

2013-12-01T06:21:00.000-08:00

Подземни град Карађорђевића у Малом Зворнику, градићу на десној обали Дрине ускоро би требало да буде отворен за туристе као туристичка атракција Подриња. Ову јединствену локацију, телевизијски гледаоци су видјели у другој епизоди серије Равна гора.

Подземни град прошле године посјетило је око 4.000 посетилаца, а приближан је број и ове, мада је од октобра објекат затворен због предстојећих електро радова, каже директор Туристичке организације општине Мали Зворник Војислав Стаменковић.

Планирано је фазно уређење комплекса, а први корак је реконструкција електро мреже, која почиње у јануару.

Подземни град и склониште, налази се у великом каменом брду, код старог жељезног моста на Дрини, са лијеве стране магистралног пута Лозница-Љубовија.

Грађен је по налогу краља Александра Првог Карађорђевића, у периоду од 1932. до 1934. године, а предвиђен је да буде краљево ратно командно мјесто.

Дуж централног ходника дугог око 1.500 метара, налази се седамдесетак различитих одаја, предвиђених за дужи боравак већег броја људи под земљом.

Овај објекат, међутим, до прије неколико година био је недоступан јавности, због чега се мало шта знало о њему зна.

Коришћен је само једном, априла 1941. године, када је ту прије одласка у избеглиштво, своју последњу ноћ у Србији, провео млади Петар Други Карађорђевић.

ЕКСКЛУЗИВНЕ ФОТОГРАФИЈЕ: Овако се краљ Петар ll понашао у Априлском рату! (ФОТО)

2013-11-24T15:34:00.000-08:00

Краљ Петар од Југославије иако млад, херојски се држао у Априлском рату и у свом прогласу од 16. априла позивао је на борбу, а његова Влада никада није капитулирала.

У првом дjелу ТВ серије "Равна Гора", постало је јасно да она у ствари неће говорити о Равној Гори, већ о догађајима до доласка пуковника Драже Михаиловића на Равну Гору, 11. маја 1941. године гдје ће главни јунак бити краљ Петар Други Карађорђевић, Аутор многих књига о четничком покрету Милослав Самарџић износи чињенице о томе како се заиста понашао краљ у априлском рату, а које су супротне дешавањима у серији и историји које су генерације у Србији училе.

Зато се поставља питање: да ли ће лик младог краља бити реално приказан, а нарочито да ли ћемо видјети његов проглас од 16. априла 1941, јер је то најважнији документ из Априлског рата и један од најважнијих имајући у виду цјели Други светски рат на нашем тлу.

У том прогласу, емитованом из Атине, кључне су ове краљеве рјечи:

- Приморан да пред надмоћнијим непријатељем напустим национално земљиште, Ја не мислим прекидати борбу. Част заставе спасена је, али национална слобода је у опасности. Ја позивам Мој драги народ да не клоне под ударима судбине и да сачува вјеру у будућност ... Ујверен да ће Бог бранити нашу правед ствар, Ја кличем: Живјела Југославија и њена слобода!

Другим рјечима, краљ и влада нису ни помишљали на капитулацију, нити је о њој било говора.

Још важније је што су то фактичко стање прихватиле све земље ван осовинског блока, а послије 22. јуна 1941. године то је учинио и Совјетски Савез. Министар иностраних послова Велике Британије, Ентони Идн, саопштио је истог дана, 16. априла 1941, југословенском посланику у Лондону како се нада "да ће Југословенска влада, иако изван земље, наставити борбу уз савезнике Енглеску и Грчку и она остаје у очима енглеске владе легитимним представником Краљевине Југославије и да ће Југославија учествовати у крајњој побједи''.

Иста правна ситуација постојала је и у случајевима Пољске, Чехословачке, Француске и осталих окупираних земаља. Као и Краљевина Југославија, ни једна од тих земаља није потписала капитулацију. Сматрало се да је окупација само привремено стање и да ће се, по ослобођењу, ствари вратити на своје мјесто. За случај окупације Велике Британије, као резервно место за све ове протјеране владе била је предвиђена Канада.

Када је стигао у Лондон, код краља Петра су акредитовани амбасадори слободних земаља, а он се потом сретао са њиховим лидерима, од Черчила до Рузвелта.

Краљ Петар је једини југословенски лидер који је добио прилику да говори у америчком конгресу. То је било 25. јуна 1942. године.

Јер, и дан данас, различитим поводима, често чујемо фразу: "После капитулације Југославије 17. априла 1941. године ...'' Та фраза упорно се преписује у уџбеницима историје, и даље слови као неспорна чињеница и практично представља неку врсту камена темељца за историјске радове о Другом светском рату. Тако је из ње изграђена и једна теорија новијег доба, она о "два покрета отпора". Наводно, пошто је Југославија капитулирала, свако ко је желео имао је право да организује "отпор", са једнаким правним премисама

Aко се пак призна фактичко стање, да Краљевина није капитулирала, већ је током читавог рата имала краља, владу и војску, онда аутоматски отпада та прича о "два покрета отпора".

Ствари се тада морају посматрати кроз призму закона Краљевине: постојала је једна војска, регуларна Југословенска војска, а све друге формације у земљи биле су или окупаторске или петоколонашке, односно бандитске.

Главном питању прилази се са супротне стране: ако се "Равногорски покрет" правно изједначи са "Народноослободилачки покрет", овај други не одлази на "буњиште историје", већ му се аутоматски продужују легитимност и легалност, у свим аспектима које обухватају ови појмови.

Краљ Петар ll у својим мемоарима које је он лично написао 1955. године када је имао свега 32 године и које су први пут су објављени на Француском језику, а ове године их је члан Крунског кабинета Мр Душан Бабац приредио и на Српском језику, овако је описао почетак рата:

"Око четири сата ујутро пробудила ме је сирена са крова двора. Покушао сам да упалим светло, али оно није радило. Узео сам џепнулампу, обукао кућниогртач, огрнуо капутпреко рамена и журно сишао у хол, кад је изненада дошло светло, пошто је наша електрична централа пуштена у рад. Угасио сам светла јер је изнад хола био застакљен кров у облику куполе. Сви смо из Белог двора сишли у склониште. Телефонирао сам команди ваздухопловства да питам за новости, а они су ме обавестили да је педесет неидентификованих двомоторних авиона прешло границу у правцу град. После три или четири сата чекања телефон је поново зазвонио и рекли су ми да су бомбардери кружили над градом и да су се вратили ка граници. Објављен је крај узбуне и ми смо се вратаи у кревет.

Следеће чега се сећам је врисак који пара уши ипотмули тутањ бомби које експлодирају. Искочио сам из кревета и док сам облачио капут заслепљујуће је бљеснуло и врео ваздух је појурио кроз отворене прозоре, бацивши ме на под. Други прозор који је био затворен прснуо је у собу. Рат је почео ", написао је краљ Петар ll

Петар l Карађорђевић краљ који је живео само од плате

2013-11-21T13:50:00.002-08:00

Краљ Петар l Карађорђевић није успио да добије зајам од српског министра финансија Лазе Пачуа ! Образложење министра било је да "неће имати ко да врати новац у касу ако краљ умре"

Још један случај забиљежен само у српским аналима и нигдје више у свјету јесте да је један српски краљ живио искључиво од плате коју је за свој "посао" добијао од Владе. Звао се краљ Петар први Карађорђевић и владао је почетком 20. вијека .

Тај период везује се за почетак стварања грађанског друштва у Србији, за настанак демократије, али је из њега остала и прича о министру финансија који је одбио да одобри зајам једном краљу.

За удају своје ћерке , краљу Петру је хитно било потребно 200.000 динара .

Рјешио је да тражи позајмицу од Лазе Пачуа , тадашњег министра финансија , који је одбио приједлог да владару исплати ову суму , а да му је касније одбије од плате .

Овакву своју одлуку је, како прича каже, образложио овако :

" Не може ! Умре краљ, не дај Боже, а смртан је као сви ми. Ко ће онда да врати дуг државној каси? -Зна се, Лаза ! Или, политичари натерају краља да абдицира. Ко ће да плати дуг? -Опет Лаза".

Зато је министар финансија краља савјетовао да оде у банку и тамо подигне кредит, али да тако нешто не тражи од Владе јер она није ту да испуњава жеље владара. По причи савременика , краљ Краљ Петар први Карађорђевић се није наљутио, а новац је заиста подигао у банци.

95 година од ослобођења: Прва Српска војска умарширала у Бању Луку 1918. године

2013-11-21T13:11:00.001-08:00

Вјекови су вас изгледали, гусле су вас дозивале, храбри јунаци гинули с именом вашим на уснама, И, ето, испуњен је дуго сањани сан, пожелио Никола Костић, добродошлицу мајору Драгољубу Бајаловићу и припадницима његовог батаљона.

Ослободиоци стигли на Аранђеловдан

Уласком српске војске у Бању Луку на Аранђеловдан, 21. новембра 1918. године, уско је повезана цијела историја аустроугарске окупације Босне и Херцеговине и српски и југославенски покрет кроз цијели деветнаести вијек, а посебно рат 1914-1918. и стварање југославенске државе.

То је повезано и с каснијим и најновијим друштвеним и државним кризама с којим по правилу наступају политичке кризе које су везане не само за прошлост, будућност него и за прошлост коју неки почињу да мијењају и омаловажавају.

Догађај уласка српске војске не само у Бању Луку него и у многе друге крајеве бивше Хабсбуршке монархије, иако спада у ред свих историјских ослободилачких улазака страних војски у ратовима и послије њих давно је изгубио некадашњу ширину поштовалаоца и одушевљивача.

Архивски помени о томе, ако су заиста постојали, а морали су, као да су се давно негђе затурили. Зато су остали записи у штампи, која се сва није могла затурити и загубити.

У тој локалној бањолучкој штампи о уласку српске војске у Бању Луку може се трипут срести веома детаљан опис, први пут у новопокренутом листу "Држава", други и трећи пут у "Врбаским новинама", на 17. годишњицу и 20. годишњицу прославе 1938. године. Ти описи и прославе су историјски записи који не дају да се тај догађај заборави нити да се избрише из важних датума овог града, краја и народа.

У опису из 1935. о уласку српске војске у Бању Луку 1918. године, каже се да је ступање прве чете српских војника, ослободилаца, у Бању Луку, та војска ступила у центар Мркоњићке крајине и да је историја нашег града и историја југословенства, тај велики дан забиљежила златним словима, јер је то био необично радостан и значајан датум, којег су кршни Крајишници чекали вјековима.

Тог дана чуло се на све стране само весело и одушевљено клицање: "Наша Бања Лука је слободна", "Братска ослободилачка војска нам долази", "Живјела српска војска, живио краљ Петар ослободилац".

Било је то одушевљење какво се не памти и какво се само у историјским размацима понавља. Било је то одушевљење које прелази у делиријум, у којем је учествовао цијели југославенски народ, сва племена и све вјере. Тог тренутка било је спроведено јединство народа и јединство државе, без државно-правних церемонија и формалности. Узрок томе је био то што је национално ослобођење испод туђинске власти наш народ стајало много крви. На многим бојиштима пали су његови најбољи витезови, див-јунаци. Остављали су своје миле и драге у градовима и питомим селима, и пошли на фронтове да се боре за слободу свог потлаченог народа. Слобода је дошла у вријеме када се мислило и код непријатеља с весељем причало, да је све свршено, да је Србија уништена и да се никада неће подићи. На радосну вијест, која се пронијела муњевитом брзином кроз Бању Луку, да српска ослободилачка војска долази, тог дана је на хиљаде и хиљаде грађана, без разлике на вјеру и племе изашло на жељезничку станицу да је што љепше украси и заспе цвијећем ослободиоце и јунаке. По први пут послије дуго година на многим домовима у Бањој Луци залепршале су се народне заставе. Триимена браћа, хитала су руку под руку, раздрагани на жељезничку станицу пред своје витезове. Када је воз стигао, тек послије подне, којег су Бањолучани очекивали пријеподне, с бедема старе тврђаве поздравили су улазак војника. А десетине хиљада грађана, ђеце, мајки, ђевојака клицало је на све стране и приредило одушевљене овације вијесницима слободе.

Војска је дошла под командом мајора Драгољуба Бајаловића, команданта Првог батаљона 13. пјешадијског пука "Хајдук Вељко". Њега је на станици поздравио кратком добродошлицом предсједник новоизабраног Народног вијећа свештеник Никола Костић, а одмах и подначелник Паво Гргић, понудивши му со и хљеб.

Предсједник Народног вијећа, Никола Костић, ступајући пред мајора Бајаловића са сузним очима које су одавале неограничену радост и љубав што у Босни поносној, у Мркоњићкој крајини виде велике ослободиоце и поздравио га ријечима:

"Жељно очекивана, браћо, добро нам дошли. Вјекови су вас изгледали, гусле су вас дозивале, храбри јунаци гинули с именом вашим на уснама, многе су се руке потајно шириле, да вас приме у загрљај. И, ето, испуњен је дуго сањани сан. Први пут ступа нога српског војника на тло крваве Крајине, хајдучко коначиште Петра Мркоњића, благословене нека су ваше стопе. Процвјетаће њиве и ливаде, пропјеваће шуме и лугови, заиграће коло браће од три имена и три вјере, заориће се химна слободе, силна, громка, никад не чувена. Ви, јунаци, који носите ране с небројених крвавих бојишта, чија је племенита крв текла за слободу нашу, ходите у наш загрљај. Остало је још јаких мишица да вам помогну доградњу велике домовине. И сестре ваше, чију неограничену љубав уживате, дошле су да вас оките цвијећем, да вам изразе сестринску милошту, милошту у пјесми опјевану какве равне у свијету нема. Мала је људска ријеч у овом часу гђе историја говори. Сувише су силни осјећаји да би их могла уста изразити. Мада би срца наша извадили, она би вам показала трзаје наше велике радости".

И док је Костић изговарао ове дирљиве ријечи, непрегледна маса непрестано је одушевљено клицала: "Живјела српска војска, живио краљ Петар Ослободилац".

Побједници дошли код браће

Пошто је на величанственом дочеку српске војске у Бањој Луци, на велики православни празник Аранђеловдан, Уједињено пјевачко друштво Срба и Хрвата отпјевало химну, пред мајора Драгољуба Бајаловића је ступио ондашњи муслимански првак хаџи Махмут-бег Џинић, познат као уклети непријатељ Аустрије, и с много љубави и топлине поздравио ослободиоце. Једна ђевојчица предала је Бајаловићу букет пољског цвијећа, набраног у ливадама и шумама око Бање Луке, што је био најдирљивији тренутак на овој свечаности.

Узбуђен братским дочеком, говорима и овацијама, у отпоздравној ријечи мајор Бајаловић је захвалио браћи на величанственом дочеку. Затим је српска војска кроз густи шпалир ђевојака и мајки помијешаних с мушкарцима, омладином и ђецом, засута хиљадама стручака цвијећа, пошла према градској тврђави. Ту је настало велико весеље, које се касније пренијело у кафану "Балкан". Одушевљењу није било краја.

Атмосфера која је владала на дочеку српске војске у Бањој Луци, детаљно је описана у новопокренутом бањолучком листу "Држава" којег је уређивао познати сликар - умјетник Шпиро Боцарић. Између осталог у листу "Држава" објављен је и говор предсједник новоизабраног Народног вијећа, свештеника Николе Костића. У истом броју листа, чланак под насловом "Када браћа као побједници долазе" објавио је Хуснија Ћумурукчић.

Ето тако су били дочекани први вијесници наше народне слободе у нашој поносној Бањој Луци. Тако су Бањолучани одушевљено дочекали своје витезове и ослободиоце 21. новембра 1918. године.

Тај јавни дан дочека слободе био је сваки дан у мислима потлаченог српског народа. Те мисли и борба српског народа од 1878. године биле су одлучујући фактор да коначан исход аустроугарске власти у Босни и Херцеговини до Првог свјетског рата буде неповољан. Уведена 1878. да онемогући српско-хрватско државно уједињење, окупација је имала потпуно супротан учинак. У вези с тим, земаљски поглавар Саркотић, закључио је годину дана прије краја рата да су Босна и Херцеговина које су 1878. године замишљене да буду "као клин између Србије и Хрватске, који ће запријечити било какав облик сједињења, током времена постале, све мање клин који раздваја, а све више ватра која набој на лијевој и десној обали спаја, што је морало довести до експлозије и што је уосталом показала 1914. година".

Пред овом Саркотићевом мишљу падају све три теорије о завјери могуће позадине Сарајевског атентата. Полицијска, Мађарска и политички злочин, то јест национални покрет за ослобођење. Исто тако падају четири школе мишљења у литератури које атентат у Сарајеву вежу за одговорност Србије за избијање рата, а то су: да иза атентата стоји Влада Србије, слободно зидарство, руска обавјештајна служба или мађарска влада.

Бројни велеиздајнички судски процеси у Босни и Херцеговини у току Првог свјетског рата вођени су да би се доказало да је Србија крива за атентат у Сарајеву, а тиме и за рат. Преокрет у рату почеће да наступа 1917. године, а већ у марту 1918, окружни надстојник Бањалучког округа је у вези с југословенском пропагандом, упозорио надлежне власти да она преноси свој бацил и овамо. Он је у тој служби уочио и православног свештеника Алексу Поповића из Добрљина, код Босанског Новог, данашњег Новог Града, као и народну интелигенцију уопште. О разлозима за политичко ангажовање један виши свештеник рекао је достојнику: "Знате да сам у политици био индиферентан, али државна политика и прогон Срба пробудили су у мени савјест мог српства, а како мени, тако сигурно иде и у другим мојим истомишљеницима. То српство нам више никад не можете истјерати". Изјаву овог свештеника, предстојник је заједљиво пропратио ријечима: "То је сигурно рђава хвала за многе амнестије и пуштања."

У југославенском покрету створила су се у свакој већој вароши од Словеније до Фоче, народна вијећа. У Сарајеву је образован Главни одбор народног вијећа 24. октобра 1918, у окрузима Окружна, а у срезовима Среска народна вијећа с 12 чланова, а у сеоским са шест. Нека подручја као у Бањој Луци се стварају самостално и постају држава у држави. Она су жељела да имају самосталан однос са српском владом. У Далмацији народна вијећа воде Срби.

Народно вијеће у Бањој Луци је образовано 29. октобра, на врху му је био Никола Костић. Бројало је 18 чланова, седморицу Срба, шесторицу Хрватра и петорицу Муслимана. Важан дио његове ђелатности било је спречавање нереда и пљачке. Ово народно вијеће је бјежало испод скута Загреба, али и Сарајева, које је слало поруке да у Бањој Луци влада хаос, да је то вијеће сепаратно, сличне етикете су добила и друга вијећа, Народно вијећо у Дубици са свештеником СлавкомВујасиновићем на челу, у Градишци са др Јовом Малићем на челу, у Санском Мосту са Чедомиром Кокановићем, у Бихаћу са Цвјетком Падовићем и слично. У Сарајеву је другог новембра 1918. основана Народна влада с Атанасијом Шолом на челу.

Снагу народним вијећима дао је пробој Солунског фронта и доласком српске војске и дијела савезничке војске почетком новембра на старе границе Хабзбуршког царства. Француз Франш Депре дао је трећег новембра 1918. године наређење да српска војска шаље своја ођељења у све југославенске крајеве да би "пружила руку елементима који имају да се организују". Српска влада је послала генерала Божидара Терзића у Босну и Далмацију. Народна влада у Сарајеву је изјавила да ће радити по инструкцијама српске владе. Њени хрватски чланови су били уз то, Муслимани су признали династију Карађорђевића, мада су прије тога били против Мајске декларације и за БиХ као посебну државу, па чак и у саставу Угарске. Саркотић је уочавао да су они били најмање инфицирани југославенском пропагандом, да Шетиф Арнаутовић води већину Турака, да су млади окупљени око Храснице, емигранти Шукрија Куртовић, Хасан Ребац уз Србију.

Своје побједе поклањали другима

Уједињење 1918. године, прије првог децембра се претворило у широк народни фронт и покрет одоздо. Цијели ланац покрајинских и мјесних скупштина доноси о томе одлуке, Фоча 5. новембра, Подгорица 26. новембра, Нови Сад 25. новембра, Далматинска влада 16. новембра дала Загребу пет дана а тај ултиматум је прихватила и БиХ.

У тренутку уласка српске војске у босанскохерцеговачке градове 1918, муслиманско становништво је то прихватило с олакшањем, а негђе и с добродошлицом. Народ се плашио освете. У једном извјештају се каже "Имају респекта само од српске војске и српских власти и имају и вјере у њих".

Уједињењем, Југославија није постигла довољан степен националне интеграције. Социјална и културна интеграција територија није окончана. Југославија је уједињена на основу учења рационалистичке филозофије с краја осамнаестог вијека која није одговарала историјској стварности. Религија је основа етничке идентификације. Демоктратија је прихваћена као средство да се држава уништи. Иза уједињења 1918. године Српски национални покрет, који је историјски утрошио највише енергије у његово стварање, прешао је из периода организованости у период дефазивности.

На југославенском простору било је 1.900.00 мртвих: само у Србији 65,63 одсто свих губитака, или 1.247.000 од тога 845.000 цивила и 402.000 војника. Од 2.900.000 изгубила је 43 одсто становништва. За Србију је уједињење било Пирова побједа. У БиХ је нестало 360.000 људи или 19 одсто, а близу трећина је отпадало на ђецу испод десет година.

Судбина револуције 1941-1945 има историјски коријен у револуцији Првог свјетског рата, пошто су Срби зарад лажног братства и јединства олако опраштали својим непријатељима, а своје ратне побједе су несебично поклањали чак и онима који су починили најтеже ратне злочине над српским цивилима. Тек у посљедњем Одбрамбено-отаџбинском рату таква наивност се није поновила, али то је, међутим, тема за неку другу прилику.

Било како било, из свечаног дочека српске војске у Бањој Луци, 21. новембра 1918. године, извирала су сва каснија сјећања и сва свечана обиљежавања те годишњице.

Штампа је поводом седамнаестогодишњице, 21. новембра 1937. године, забиљежила да се "Бањалучани с једнаким одушевљењем сјећају тих ведрих и узвишених часова и сјећаће се их вјечно".

У спомен и славу тога историјског дана Обласни одбор Народне одбране у Бањој Луци одржао је у четвртак, 21. новембра 1935, свечану сједницу у Дому краља Петра Ослободиоца. Прослава је изведена спонтано, али с одушевљењем каквим су прије 17 година дочекани први српски јунаци. Колико год то било ради њене важности, било је то и због тога што је то био први пут да је Бања Лука прославила овај знаменити датум. Био је то први пут од уједињења да се 21. новембра прославља као дан доласка и дочека српских витезовам, слави као велики дан Мркоњића Крајине. Припремајући се за тај дан и данас за њих велики и сјајан, исто тако велик и сјајан као што је био оног часа када су први српски војници побједоносно ушли у Бању Луку.

Прослава двадесетогодишњице уласка српске војске у Бању Луку, 21. новембра 1938. године, била је свечана као и дан њеног уласка 1918. године. Она је повезана с прославом тридесетогодишњице Народне одбране. За прославу су се чиниле велике припреме, основан је нарочит одбор у којем су били заступљени представници свих витешких народа и националних друштава. Одбор је издао проглас којим је позивао неђељу дана раније грађанство и сељаке из околине да учествују сви до посљедњег у овом народном слављу и програму свечаности. Поред других била је предвиђена и велика поворка сељака кроз град. Наглашено је да се тим манифестацијама оживе најљепши успомене када је прије 20 година, тада мајор, а сада потпуковник Војног округа у Бањој Луци Драгољуб Бајаловић побједоносно ушао први у Бању Луку и развио југославенску заставу.

Дан уочи националне свечаности Босанске Крајине, прослава 20. годишњице, коју је у "Врбаским новинама" описао бањолучки новинар Ганибеговић, најављен је и образложен цијели сценариј прославе. Наглашен је као дан ослобођења Босанске Крајине испод туђинског јарма и као дан 30. годишњег опстанка рада Народне одбране. У цијелој Врбаској бановини, у сваком мјесту, па и у најзабитијем селу припреман је историјски дан прославе за све Југословене. У свечаност су укључена сва витешка, национална, културно-просвјетна и остала друштва са свим својим чланством. У одборовом прогласу и позиву свим општинама и свим Крајишницима, између осталог, наглашено је: "Народно уједињење је резултат безбројних жртава задњег рата, поготово Србије, и да би и она била узалудна без слободних и побједоносних српскух жртава, као што су биле узалудне у акцији Крајишника у устанку 1875-78. и неуспјеле када је 20. августа 1876. године Крајина покушала спровести уједињење с ондашњом Кнежевином Србијом, када је 77 војвода и народних представника на Крајини издало о томе проглас. Подсјетило се на жртве Србије од Куманова до Битола и Брегалнице, од Цера и Колубаре па све до Кајмакчалана, на српске војнике и добровољце, на савезнике, с којим се срећно заврши историјско ђело ослобођења и уједињења словенског југа, с којим су ударене широке границе отаџбине".

Вјерујући да се у народној прошлости држи и узграђује будућност, жеља је била да се освјеже успомене на ове велике и историјске дане и највећи датум заједничке историје. Зато је овај дан послије 20 година био дан признања војсци ослободиоцима, дан сјећања на хероје који су свој живот жртвовали за бољу будућност нараштаја.

Крајина вјечито на мачу и пушци

Прослава 20. годишњице од првог уласка српске војске у Бању Луку била је много помпезнија него на сам дан ослобођења, на Аранђеловдан, 1918. године. Буквално, цијели град је био неколико дана у свечарском руху, окићен заставама, зеленилом и цвијећем. Југославенска застава лепршала је на свакој кући, како у центру града тако и на периферији. Вијећници Градске општине одржали су свечану сједницу Градског вијећа у присуству изасланика команданта Врбаске дивизије пуковника Мирка Гргића, изасланика Банске управе инспектора Анте Берничевића, пољског конзула Артура Бурде, бројних делегација привредних установа, шефова државних надлештава, шефова културних, просвјетних, витешких установа и многобројних грађана.

Предсједник општине др Асим Џинић пред вијећницима је одржао свечани говор о борби за самоодржање и о историјском дану слободе и предложио да се пуковник Драгољуб Бајаловић изабере за почасног грађанина Бање Луке, што су вијећници једногласно прихватили. Једна посебна делегација је одабрана да то саопшти пуковнику Бајаловићу, који је кад му је то саопштено био необично дирнут пажњом и чашћу.

Послије завршетка сједнице формирана је дуга поворка грађана и сељака околине која је главном улицом отишла до стадиона бана Богољуба Кујунџића, који се, иначе, родио 1887. године у Лијевну. Поворку кроз град су предводили чланови Удружења добровољаца, чиновници, радници државног рудника "Лауш" с директором Миситом, ученице Пољопривредно-домаћинске школе које су биле обучене у живописну народну ношњу.

На стадиону их је френетично поздравило грађанство, које се раније сакупило. Били су ту сви родови војске, ђаци свих бањолучких школа, у ложама шефови свих државних надлештава, самоуправних тијела, представници спортских установа, соколи, а испред свих Српско пјевачко друштво "Јединство".

У центру је био командант Врбаске дивизијске области Миливоје Алимпић и пуковник Бајаловић, затим генерал Петровић и изасланик краљеве војске Војислав Костић. Војну свиту на улазу у стадион генерала Костића дочекало је командант дивизије генерал Алимпић, сви чланови Одбора за прославу с предсједником др Стеваном Мољевићем на челу уз поздравну музику.

Пошто је краљевски изасланик заузео почасно мјесто у ложи свечаност је почела. Прво су православни и католички свештеници одслужили молитве за покој душе знаних и незнаних јунака који су изгинули у рату, а на јектаније је одговарало српско пјевачко друштво "Јединство".

Свечаност је отворио предсједник Одбора за прославу и члан бившег бањолучког вијећа др Мољевић. У свом говору је приказао борбе Србије за народно ослобођење, жељу Карађорђевића да пређе Дрину, борбе Крајишника и проглас бањолучког Народног вијећа од 27. новембра 1918. године, с којим је извршено сједињење с Краљевином Србије.

Затим је предсједник Удружења добровољаца, Петар Трумић, у опширном говору приказао тежње Крајине, учешће осам хиљада крајишких добровољаца у рату за ослобођење, посљедњих својих претходника из Крајишког устанка. Мартин Зрелец, члан бившег Народног вијећа је говорио о доласку српске војске у Бању Луку и приказао одушевљење с којим су дочекани јунаци са Цера, Кајмакчалана, на чијим се мрким ратним лицима опаљеним димом и свим ратним тегобама, није читала мржња освајача и завојевача,већ се зрцала дубока словенска питомост, човјечна црта очева, браће и ослободилаца, заточеника истине, слободе и правде. Говорио је и о невољама Хрвата који су били изложени туђим господарима, о Србији као жаришту народне слободе која је својим народним духом уливала вјеру свим Јужним Словенима у коначно ослобођење и уједињење.

На све говоре одговорио је пуковник Бајаловић, који је евоцирао успомене на оне дане када је стигао у Бању Луку с батаљоном 13. пука "Хајдук Вељко". У својој ријечи комадант Врбаске дивизијске области генерал Алимпић је рекао да је Босанска Крајина од искона предњачила у свим народним покретима и због тога вјечито живјела на пушци и мачу. Вјерна ослобођењу и уједињењу и томе завјету, Босанска Крајина је међу првима прихватила луч слободе и прогласила уједњење с Краљевином Србије. На стадиону се свечаност завршила дефилеом војске Бањалучког гарнизона, који су ученици у пролазу засули цвијећем. Цијела свечаност је крунисана представом у Народном позоришту комадом "На леђима јежа".

Овим двама патриотским говорима на манифестацијама поводом уласка српске војске у Бању Луку 21. новембра 1918. године и оној из 1935 и 1938, славио се овај дан, сјећало на неправду 1914, логоре, таоце, интернирце, велеиздајничке процесе међу којима је бањолучки био највећи, на добровољце и њихово путовање преко Архангелска и Сибира до Солунског фронта, на Кајмакчалан, пут низ Вардар и Мораву, на омладинца Лазара Ђукића и његову вјереницу Мару Пиштељић, на велеиздајника Драгољуба Кесића, који је умирући изговорио ријечи: "Јавите Србији да је волим", на родитеље који су мобилисаним синовима поручивали чим ухвате прилику, да побјегну у Србију.

Била је то вјера у слободу и живот коју је најбоље сабрала пјесникиња Исидора Секулић у ове ријечи: "Крајишници као у бајци, живе без новца, али с идејама. Када погледате фотографије тих људи, видите да се сва плахост на њима спекла и осушила."

За "Фокус" пише Ђ.Микић

Српчани домаћини ктиторске славе у Пећкој патријаршији

2013-11-12T08:48:00.000-08:00

Делегација Општине Србац заједно са 37 вјерника вратила се из дводневне посјете Косову где су обилазили православне светиње и уједно били домаћини ктиторске славе Цркве Светих Апостола , најстарије и највеће цркве у Пећкој патријаршији . Они су прво посјетили манастир Високи Дечани у којем се налази братство од 25 монаха на челу са игуманом Савом Јањићем из Требиња .

" Њима смо уручили новчану помоћ а потом посјетили српску енклаву Гораждевац у којој живи око 800 Срба у окружењу где смо такође уручили новчану помоћ и поклоне " , каже начелник општине Драго Ћирић .

Испред локалне управе , путовали су још заменик начелника Ранко Недић и начелник Одјељења за просторно уређење и стамбено комуналне делатности , Зоран Ђурић , док је представник србачке парохије био архијерејски намјесник , Жељко Сарић . На пут се запутила и Етно група " Споменке " из Српца која је извела неколико традиционалних пјесама , уз музичку пратњу професора Недељка Кусића .

" Кључни разлог појсете био је тај што сам прихватио да будем домаћин празника посвећеног Светом Арсенију Сремцу , који се слави као ктиторска слава у Пећкој патријаршији . Овај светац је на трону насљедио Светог Саву од кога је добио задатак да измјести сједиште патријаршије из Жиче на неко безбедније место , што је он учинио градећи манастирски комплекс Пећку патријаршију " , рекао је начелник Ћирић и додао да је славски обред и ломљење славског колача обавио владика Теодосије .

Поред Цркве Светих Апостола , манастирски комплекс чине и цркве Светог Димитрија , Пресвете Богородице Одигитрије , Светог Николе и припрата .

Међу бројним верницима је био и начелник општине Прњавор , Синиша Гатарић , коме је припала једна четвртина славског колача и који је прихватио да буде домаћин славе идуће године .

" Општина Србац је опредјељена да се братими са једном од општина на југу Косова . Владика Теодосије нам је препоручио да одаберемо српски енклаву Велика Хоџа код Призрена где у окружењу живи око 700 Срба којима је стало до посјете Срба из Републике Српске у смислу духовне подршке а не толико због материјалне помоћи " , рекао је начелник Ћирић .

Он истиче да ће бити покренута иницијатива у неколико општина бањалучке регије за набавком једног аутобуса који би се искључиво користио за посјету Косову како би се смањили трошкови пута .

Представнике наше општине на Косову је дочекао и свештеник Веља Стојковић из Гњилана , који је заједно са 40 чланова КУД " Плетеница " Музичке школе " Стефан Христић " , боравио половином октобра у Српцу .

Србачка делегација је за поклоне манастирима и Србима у Гораждевцу , трошкове пута и организацију ктиторске славе прикупила добровољне прилоге вјерника , тако да није оптерећен буџет општине Србац .

Прилоге су издвојили следећи верници :

Драган Татомир 1000 евра
Јово Стојковић 1000 евра
Драго Ћирић 500 евра
Ранко Недић 500 евра
Зоран Ђурић 500 евра
Зоран Кнежевић 500 евра
Предузеће " Дарко комерц " Косјерово 500 евра
Предузеће " Манера " Србац 500 евра
Предузеће " Миг турс " Бања Лука 500 евра
Реља Кусић 300 евра
Мишо Маљчић 200 евра
Мира Шумар 100 евра
Рада Давидовић 100 евра
Мићо Давидовић 100 евра
Савка Ћирић 100 евра
Мира Ћирић 100 евра

Начелник општине Драго Ћирић упућује искрену захвалност свим вјерницима који су донирали новчане прилоге и најављује да ће у наредном периоду за њих бити приређен свечани пријем у знак захвалности .

Вијест преузета са службене веб странице општине Србац

Осам од десет најразвијених земаља су монархије !

2013-11-06T10:25:00.000-08:00

Да ли монархија може да донесе економски просперитет и раст квалитета живота?

Веома интересантно; осам од десет најразвијенијих земаља свијета су монархије. Према "Легатум пресперити индексу" за 2013. годину на листу развијених земаља спадају: Норвешка (1. мјесто), Швајцарска,Канада,Шведска,Нови Зеланд,Данска,Аустралија,Финска,Холандија и Луксенбург(на десетом мјесту).
Извјештај "Бренд Финанси-а" који је успоредио важност монархије на исти начин као што то ради са другим брендовима. Дејвид Хајих је директор "Бренд Финансиј-а" који је стручњак по питању монархије је изјавио : " Монархија је један он највриједнијих брендова Велике Британије,шта год ви мислили о уставном принципу онда доноси доста по питању дугорочне зараде и економске вриједности у В.Британији".

Монархија даје подршку како појединцу тако и предузећима те националном бренду. И сигурни смо да она даје значајне напоре како би В.Британија изашла из рецесије.
"Легатум просперити индекс 2013" пружа јединствен увид у просперитет и како се он формира широм свијета.

"Атлантик" пише да је британска туристичка агенција објавила да краљевска породица остварује око 500 милиона фунти зараде на основу туризма.(од улазница у одређене краљевске институције,посјете Бакигенској палати,Виндсору, те осталим атракцијама везаним за краљевску породицу).Уз то туристичка агенција тврди да је Британију посјетило 30 милиона посјетилаца од којих је 5,8 милиона посјетило замак.

Одржаване су многе дебате по питању монархије наспрам републике,али неки су се аргументи посебно издвојили:
- Трошкови монархије понекад су сматрани неоправданим. Типично је да монарси и чланови уже породице добијају велике своте новца које користе за разне активности и одржавање луксузног живота-заједно са слугама,те обиљежавање празника и балова. Те уз то држава улаже пуно у одржавање дворских комплекса који претежно нису доступни посјетиоцима. Али ипак монархија је далеко исплативија него републиканско уређење наиме: Рачун за одржавање предсједништва са великим особљем и службеницима који су под високим степеном безбједности превазилазе рачун монархије.
Ипак краљевска резиденција је ту да сачува и држи нацију на окупу.а дворови се свеједно морају одржавати да ли у њима столовали монарси или они били празни.

Педро Шванцер предсједник "Монархистичка асоцијација Европе" сматра: Да сваки народ треба да разуме значај монархије. Уставна монархија представља стуб једниства једне нације те побољшава имиџ државе у свијету.
Битну ствар чини и оданост и лојалност једном монарху који је изнад дневне политике. Наиме боље имати краља него политичара који намеће своју идеологију.

Уставна монархија пружа стаблиност. Улога круне је такође уставна и она је ту да пази на правила игре и да се испоштује устав.
Грађани монархије су у предности јер су њихови монарси у свијету препознатљиви и представљају симболе земље на чијем су челу-док су предсједници ти који не оставњају велике утиске и поштовање.

Још нико није представио боље рјешење од монархије. Она је била и остала идеал, и национални понос. Монархије су задржале поштоваље и углед широм свијета.
Зато треба озбиљно размислити о увођење монархија у мање земље погођене рецесијом,јер научно доказано је да уставно-парламентарне монархије које данас функционишу су далеко изнад малих републиканских земаља и немају велик углед као нити њени политичаки који су ту; дођу и прођу.

Италијан сенатор и четнички командант

2013-11-05T12:53:00.000-08:00

Ајмоне Финестра, дугогодишњи члан горњег дома италијанског парламента и градоначелник града Латине, у 90. години се за Прессмагазин присећа како је за време Другог светског рата, на челу српског четничког одреда у Лици и Далмацији, био невољни сведок усташких злочина над Србима у Јадовну

И поред дугогодишње политичке каријере - као члан горњег дома италијанског парламента у два мандата и два пута изабран градоначелник Латине, града у централној Италији - Ајмоне Финестра данас воли да се представи као бивши командир четника у Лици и Далмацији и борац за откривање истине о злочинима усташа и партизана над српским народом.

Војничка судбина и стравични призори на које је наилазио њега и његове саборце довели су на чело Срба који су се спонтано окупљали у јединице како би се одбранили и од усташа и од партизана.

Иако има пуних деведесет година, Финестра се и даље активно труди да у италијанску и светску јавност продре права истина о злочинима којима су Италијани били сведоци 1941. године када су ушли на простор Далмације: како су партизани и усташе заједно нападали Италијане, да су комунисти убијали све цивиле који су долазили под италијанску заштиту, а поготово истина о логору "Јадовно" који је ових дана у центру пажње српских и хрватских медија.

Сведоци - Италијани су нотирали све усташке злочине
и на све начине покушавали да спасу Србе

Логор "Јадовно" је затворен када је наша војска дошла у Грачац и околину и када смо наишли на стравичан призор закопаних лешева, жена, деце, старих. То је призор који људска свест не може да замисли. Прво велико етничко чишћење у Европи био је погром Срба у Хрватској - каже на почетку разговора за Прессмагазин Ајмоне Финестра. - То су биле јаме у којима смо наилазили на лешеве закопаних на само метар дубине. У Јадовном је страдало преко 40.000 људи, али то није био прави логор. То је само било место кроз које су заробљеници пролазили на путу до јама у којима су их закопавали. Убијали су по читаве породице. Нама је то било невероватно, зато је наша војска затворила тај логор и протерала усташе. Усташе на територији коју смо би контролисали нису смеле да носе оружје. Сећам се првог сусрета са локалним Србима, била је то чета војника, рекли су ми да су четници, да су им побили породице и да хоће да се свете. Једино сам могао да одговорим ми смо Италијани, чекајте да прођемо па идите да се осветите. Имали смо сталне сукобе са усташама. Међутим, ти људи су страшно били угрожени. Када смо ушли у Грачац, сукобили смо се са усташама, окупирали смо њихову касарну и ослободили заробљене српске жене.
Финестра је био поручник у италијанској 6. регименти, која је послата у Лику да смири ситуацију, јер како каже, италијанска команда је била упозната са злочинима над Србима и знала је да ће Срби да се побуне. До сада је објавио неколико књига о партизанским и усташким злочинима над Италијанима и преко 350.000 протераних домицилних Италијана са хрватског приморја.

Хрвати су, како каже, ионако довољно мрзели Италијане, а чињеница да су им „крали Србе с ножа" само је појачавала мржњу и жељу за уништењем италијанске војске. Финестра каже да је ова истина дуго скривана не само у бившој Југославији него и у Италији, јер свима је одговарала прича о злочиначким окупаторима.
- Ми нисмо били окупатори, ми смо се борили да сачувамо српске цивиле. Италијанска војска је прибављала помоћ у храни за српске породице, а партизани су дошли до списка породица којима је намењена помоћ и све их ликвидирали. Срби су само хтели нормално да живе и прихватали помоћ. Морали су да се окупе у јединице, да се бране, јер су их нападали и усташе и партизани. На челу њихових јединица били су италијански команданти. Те јединице су себе називале четницима, али нису биле под командом Драже Михаиловића. Они су били под директном командом италијанске војске - каже Финестра.
На челу једне од таквих јединица затекао се и Ајмоне Финестра. У Кистању. Каже да су то били најхрабрији војници са којима је бојевао. А у Кистању се, како прича налаже, и заљубио - у Српкињу Наду.
- Ушао сам у православну цркву у време литургије и чуо невероватан глас какав не може да се чује у католичким црквама. Видео сам девојку која је певала. Моментално сам се заљубио у њу. После капитулације Италије 1943, повлачио смо се са својом војском у Задар. Тамо су још били стациониране италијанске снаге. Својим војницима Србима нисам дозволио да спусте оружје, наредио сам да буду организовани у повлачењу. Усташе су нас нападале с једне стране, а партизани с друге. Партизани и усташе су често заједно нападали четнике. Не знам за случај да су ратовали међу собом. Говорио сам им „ако спустите оружје, готови сте, убиће вас". Дошли смо у Задар, али „моји" четници су желели да се врате кућама - прича Финестра.

То је био међупериод, када су се повлачиле италијанске снаге, а Немци још нису заузели италијанске положаје. Усташе су користиле то време да се освете Италијанима. Финестра каже да је ослободио своје војнике свих обавеза према њему као команданту (имао је чин поручника) и обезбедио да их наоружају најбоље што су могли у том тренутку. Како каже, чак им је дао своје лично наоружање, пошто је имао најбоље оружје.
- Поделили су се у две групе. Једна чета је упала у партизанску заседу и све су их измасакрирали. Друга група је успела да се споји са Ђујићевим четницима. Остао сам у Задру како бих одбранио град од усташа и партизана. Један немачки официр ми је донео писамце, Нада ми је послала писмо. Узео сам допуст и кренуо сам поново у Кистање по њу. То је био период када су већ дошле немачке трупе, и Немци су ме ухапсили. Хтели су да ме стрељају, мислили су да сам партизански командант. Код неколико партизана које су заробили нашли су моју слику. За мном је била расписана потерница, моја глава уцењена. На крају су ме пустили, узео сам Наду и преко Грачца сам се вратио у Задар - говори Финестра.
Тада су, прича наш саговорник, дошле наоружане усташе и именовале свог префекта.
- Послали су нас у Италију. Дошли смо до границе и требало је да идемо за Блајбург, али су нас вратили. После неког времена успео сам да уђем у Италију. Нада се пријавила за Црвени крст, али је откривено да има галопирајућу туберкулозу - присећа се бивши четнички командант. - Ја нисам хтео да се предам партизанима. Борио сам се до краја. Сви смо били ветерани из Далмације, а партизани су нас се бојали, нису смели отворено да нас нападну. Рекли смо им да ћемо да се предамо Американцима. Завршио сам у америчком логору, где сам добио вест да је Нада умрла.

Гробнице су крили од јавности
Архиве италијанске војске из Лике и Далмације 1941. доскоро су криле истину о страшној судбини српских цивила у логору Јадовно. Нови документи који су у Италији изазвали бурну реакцију јавности, јер потпуно мењају историјску улогу италијанске окупаторске војске, за Србе су важни јер у потпуности урушавају све покушаје да се релативизују усташки злочини у Јадовну, али и „партизанске теорије" да су Титови војници извршили притисак због ког је логор затворен. Мила Михајловић, новинарка Раи ТВ, дошла је до докумената у којима су италијански војници забележили усташке злочине и објавила књигу „Италијански извори - документација о масакру Срба у Далмацији, Лици и Книнској Крајини 1941-1943". Она каже да су Италијани педантно бележили и фотографисали све гробнице на које су наилазили, али се то - у контексту победника који су писали историју - деценијама крило од шире јавности. - Италијани су затворили логор на Пагу истог дана када су преузели власт од Хрвата и успели да преузму власт. Спасли су живот заосталим логорашима, ископали су затечене јаме, остатке су спалили и тај пепео достојно сахранили. То је забележено и у документу из септембра 1945. године, који је Италијанима служио на Мировној конференцији 1946. у Версају, а који је у то време још био заплењен и од тада му се губио сваки траг. Ти документи нису важни само за нас Србе већ и за Италијане, зато што мењају читаву историју улоге италијанске војске у Далмацији. Војска која први дан затвара концентрациони логор, спасава људе, ископава убијене, брине за прехрану угрожених. Људима је био обезбеђен мир, а партизани су нападали Италијане како би произвели репресалије Италијана према Србима. Али до тога никада није долазило - каже Мила Михајловић за Прессмагазин. Према доступним подацима, за само 132 дана колико је постојао логор "Јадовно", са подручја НДХ у логор је доведено 42.246 мушкараца, жена и деце од којих је 40.123 убијено. Међу жртвама је било 38.010 Срба, 1.999 Јевреја и 88 Хрвата

У тај амерички логор италијански партизани послали су списак оних које желе да им Американци предају не би ли их послали на народни суд. Његово име се, наравно, нашло на том списку. Један подофицир је чистио канцеларију и видео папир са том наредбом. Дошли су на невероватну идеју: замениће идентитет.
- Променили смо одећу, а на прозивци сам се представио као он. Пустили су ме. Он је после рекао да он није Финестра и да је нека забуна, и то је код Американаца прошло. Из америчког логора у Новари отишао сам у Рим, међутим тамо су ме препознали и одвели ме у италијански затвор. Судио ми је преки суд.
Требало је да му пресуди Оскар Луиђи Скалфаро, који ће касније бити председник Италије.

Туга - После Јасеновца, највеће стратиште у НДХ

Пре мене је седам момака осудио на смрт. Скалфаро је, међутим, као посланик тог дана имао седницу конститутивне скупштине. Иако је написао оптужницу за смртну казну, имао сам среће да га је заменио хуманији судија. Био сам одликован орденом за храброст па сам с те стране имао право на примену општих олакшавајућих околности. Осудили су ме на 16 и по година затвора, али после жалбе Врховни суд ме је ослободио оптужбе. На крају сам завршио са три и по године затвора - каже Финестра.

У деценијама касније, као десничарски политичар, успеће у више наврата да добије поверење гласача. Десет година је провео као градоначелник Латине, а био је и сенатор и са тог места упозоровао је да је - Косово срце Србије.

- На скупштинском заседању, пред пуним парламентом, испричао сам целу историју Косова. Тамо нико није ту историју познавао. Испричао сам им о Косовској бици, да је тамо разбијена српска војска која је бранила хришћанство, да су после тога Турци дошли до Беча и Будимпеште. Били су изненађени, јер нису очекивали да ће неко то да каже. Рекао сам да ће бити грешка ако Италија не подржи Србију.

Данас прича само најбоље о четницима, јер су били антикомунисти као и он.

- У књигама желим да покажем истину о улози италијанске војске у Далмацији, о четницима и усташама, о партизанима не говорим. Ни у својим књигама, ни у свом животу.

Вељко Миладиновић

Фондација за образовање Престолонаследника Александра на „Сајму запошљавања 2013 – Креирај своју будућност!“

2013-11-05T12:14:00.000-08:00

Фондација за образовање Њ.К.В. Престолонаследника Александра II и ове године учествује на традиционалном годишњем 13. сајму запошљавања за студенте и дипломце техничко - технолошких факултета Универзитета у Београду. Свечано отварање дводневног сајма који је организован под слоганом “Креирај своју будућност” одржано је данас на Архитектонском факултету у Београду.

Фондација за образовање Њ.К.В. Престолонаследника Александра II је и ове године један од покровитеља Сајма запошљавања. То покровитељство представља наставак подршке коју Престолонаследник пружа напорима за запошљавање широм Србије, у циљу убрзаног економског опоравка наше земље.

Учесницима су се на отварању обратили г-дин Дејан Јовановић, члан Управног одбора Фондације за образовање Престолонаследника Александра II, проф. др Бранко Ковачевић, декан Електротехничког факултета, као и представници Националне службе за запошљавање, Агенције за европске интеграције и сарадњу са удружењима градске управе Града Београда, компанија Мицрософт Девелопмент Центер Сербиа, Ассецо СЕЕ, ТелеСигн Мобиле и Грундфос Србија.

Сајам је посјетио и Њ.Е. г-дин Ивица Дачић, председник Владе Републике Србије. Представници Фондације за образовање Престолонаследника Александра II учествовали су на панелу на тему стартапова у Србији.

Сајам запошљавања 2013. подржали су Фондација за образовање Престолонаследника Александра II, Универзитет у Београду, Национална служба за запошљавање, Канцеларија за младе Градске управе града Београда, Српска асоцијација менаџера, Универзитетски Центар за развој каријере и саветовање студената, Фондација Ана и Владе Дивац и многе друге релевантне институције.

Југославија у рату 1941-1945 (Видео)

2013-11-05T11:40:00.000-08:00

Престављамо вам документарни филм "Југославија у рату 1941-1945" у коме се говори о југословенској влади у емиграцији,о првом европском герилцу у окупираној Југославији: пуковнику Драгољубу Михајловићу. У филму се спомиље улога младог краља Петра другог и околности под којима је морао да напусти вољену отаџбину.

Не постоји траг да је краљ Петар Други абдицирао

2013-11-03T10:09:00.000-08:00

Душан Бабац: Постоји писмо честитка британског краља Џорџа Шестог краљу Петру Другом, у којем га он ословљава: Господине , мој брате и драги рођаче, Ваше величанство”

краљица Александра и краљ Петар други

На данашњој прес конференцији у београдском Медија центру биће представљена два документа који разјашњавају дугогодишњу мистификацију око абдикације краља Петра Другог, што се наводно десило почетком 1945. године, услед чега је проглашена југословенска република 29. новембра 1945. године. Како сазнајемо од Душана Бабца, члана Крунског већа у којем се налазе још и синови престолонаследника Александра Карађорђевића, принц наследник Петар и принчеви Филип и Александар, оба документа су из 1945, један од 27. априла, а други од 8. јуна.

– Суштина оба документа је да се из њих види, почев од начина ословљавања, преко њихове садржине, да онај коме су упућени, односно краљ Петар Други, нема статус обичног грађанина, већ монарха. Једно је документ, из априла, о формирању комисије која треба да направи протокол о рођењу детета Његовог величанства краља, што се десило 17. јула 1945. године. А друго извештај, из јуна, краљевог намесништва упућен Његовом величанству о спољним и унутрашњим приликама у земљи – објашњава за „Политику” Бабац, који је и директор Фонда Краљевски двор.

Постоји и трећи документ, који „Политика” ексклузивно објављује, односно писмо честитка британског краља Џорџа Шестог краљу Петру Другом, у којем га он ословљава: „Господине, мој брате и драги рођаче, Ваше величанство”, а затим му честита рођење престолонаследника Александра.

– Ако су прва два документа о којима сам говорио игром случаја стигла из Америке, ово писмо краља Џорџа Шестог је годинама, урамљено, стајало у канцеларији престолонаследника Александра у Лондону, где се и данас налази. За ову прилику, пошто се много говори о томе да је краљ Петар Други наводно абдицирао, ово писмо извађено је из рама и скенирано, па сте ви у могућности да га данас објавите – открива Бабац.

Апсолутно не постоји никакав траг, никакав податак да је краљ Петар Други икада абдицирао, додаје наш саговорник.

– У то време, 1945. и 1946, тадашњи Брозов режим апсолутно није експлоатисао тезу да је краљ абдицирао, јер је било веома лако доказати да је неистинита. Био је то један апсолутно надреалан тренутак, када су чак и краљевски намесници на свом печату имали звезду петокраку. Могуће је, стога, да су имали двоструку агенду, па их је краљ Петар и опозвао, односно укинуо је намесништво 9. августа 1945, када је штета већ била учињена. Апсолутно одговорно тврдим, да не постоји ниједан званичан документ у којем би краљ Петар Други признао своју абдикацију. А о томе најбоље сведочи и ово писмо краља Џорџа Шестог, у којем га 21. фебруара 1946. назива „Ваше величанство и краљ Југославије” – закључује Душан Бабац, додајући да су краљ Џорџ Шести и његова ћерка, принцеза Елизабета, данашња британска краљица Елизабета Друга, били кумови на крштењу престолонаследника Александра у Вестминстерској опатији.

Бојан Билбија

Данас је 43 године од смрти краља Петра II

2013-11-03T09:44:00.000-08:00

Прворођени син краља Александра I и краљице Марије, Петар II, рођен је у Београду 6. септембра 1923. године. Никада није абдицирао. Након што је укинута монархија, живио је у изгнанасту, где је и преминуо, а његови посмртни остаци пренијети су ове године у Србију.

Данас се навршило 43 године од смрти последњег југословенског краља Петра 2.. У име престолонаследника Александра вијенце на гроб у краљевском маузолеју цркве Светог Ђорђа на Опленцу положио је Драгољуб Ацовић, председник Крунског савета и Никола Моравчевић, члан Крунског савета,док је епископ шумадијски Јован служио литургију.

Прворођени син краља Александра 1. и краљице Марије, Петар 2. , рођен је у Београду 6. септембра 1923. Кумови на крштењу били су му енглески краљ Џорџ 6. и краљица Елизабета. После основног образовања које је стекао на двору, похађао је школу у Енглеској, из које се вратио после атентата на његовог оца 1934.

краљ Петар 2. у друштву Николе Тесле

Пошто је тада био малољетан и имао свега 11 година , краљевско управљање земљом пренијето је на намјесништва које се састојало од три регента , међу којима је био и његов стриц Принц Павле Карађорђевић .

Одлука Принца Павла да потпише Тројни пакт на почетку Другог светског рата наишла је на жестоке протесте у земљи , који су 27. марта 1941. довели до кризе владе и државног удара . Престолонаследник Петар проглашен је пунољетним и одмах је преузео овлашћења од Намјесништва .

Ипак , нацистичка Немачка окупирала је Југославију за 11 дана . Краљ Петар 2. био је приморан да заједно са владом емигрира , прво у Грчку и Палестину , а затим у Египат . У јуну 1941. стигао је у Енглеску , где је прихваћен као симбол противљења нацизму . За време свог избеглиштва Краљ Петар 2. је довршио школовање на Кембриџу , након чега се придружио енглеском Краљевском ваздухопловству ( РАФ ) .

Године 1945. у новембру , монархија је незаконито , без референдума укинута , а Југославија се преобразила и током више од четири деценије остала једнопартијска држава под влашћу комунистичке партије .

Краљ Петар 2. никада није абдицирао. Године 1947. комунистичка власт је одузела држављанство и конфисковала имовину краљевској породици. У изгнанству је прво живио у Лондону са својом супругом, грчком и данском принцезом Александром (од 1944. године) и сином Александром, рођеним 1945. године. Последње године живота провео је у Америци.

После дуге и тешке болести умро је у денверској болници 3. новембра 1970, а сахрањен је у Цркви Светог Саве у Либертвилу и на тај начин постао је једини краљ сахрањен у Сједињеним Америчким Државама. Његови посмртни остаци пренијети су 22. јануара 2013. године у Краљевску капелу на Дедињу, а 26. маја 2013. године сахрањени у задужбинској Цркви Светог Ђорђа на Опленцу, заједно са његовом супругом краљицом Александром, његовом мајком краљицом Маријом и братом принцом Андрејом.

извор: новински портал "Телеграф"

Принцеза Катарина уручила дјеци вриједну донацију

2013-10-31T06:43:00.000-07:00

Принцеза Катарина Карађорђевић уручила је донацију вредну 40 000 долара Центру у Звечанској улици и Прихватилишту за дјецу у Београду стару 7-18 година

БЕОГРАД - Принцеза Катарина Карађорђевић уручила је донацију вриједну 40 000 долара Центру у Звечанској улици и Прихватилишту за дјецу у Београду стару 7-18 година.

Донацију је обезбједила хуманитарна организација " Лајфлајн Чикаго " која ради под патронатом принцезе Катарине .

Донација , која се састоји од намјештаја , одјеће , обуће , постељине и играчака , сакупљена је уз помоћ људи који су дио хуманитарне организације " Лајфлајн Чикаго " , али и уз помоћ Српске православне цркве на територији Илиноиса и Индијане .

Испред Центра за заштиту одојчади , дјеце и омладине у Звечанској улици донацију је примио директор тог центра Зоран Милачић који се , у име корисника и колектива центра , захвалио принцези Катарини на урученој донацији .

У Прихватилишту за дејцу , принцезу Катарину је , испред колектива и корисника те установе , дочекала управница Данијела Стајковић која се захвалила на пруженој помоћи .

Вриједна донација садржала је пелене , завесе , цуцле , јастуке , мајице , флашице за воду , четкице и пасте за зубе , пешкире , зидне украсе , лутке , веш за дечаке и девојчице , чарапе , средства за личну хигијену , огледала , 6 лампи са абажурима , четири столице , 8 кауча и фудбалску мрежу .

За понос: Престолонаследник Александар 2. од Србије донио је више од 20 милиона евра!

2013-10-29T12:06:00.003-07:00

Сав овај новац донијет је преко разних пројеката, фондација и помоћи које воде сам престолонаследник и његова супруга, принцеза Катарина. Карађорђевић често помаже и српски народ на Косову.

Престолонаследник Александар 2. Карађорђевић од Србије у претходних 13 година донио је у Србију више од 20.000.000 евра, што кроз фондације, стипендије и помоћ,
Домаћа јавност слабо је обавјештена о раду породице Карађорђевић и њиховим активностима у Србији, а она свакако није занемарљива, јер је према подацима до којих је дошао наш портал, породица престолонаследника од 2000. године, кад се принц Александар 2. Карађорђевић вратио у земљу, па до данас донијела је више од 20.000.000 евра.

- Престолонаследник Александар има огроман углед у свету и феноменалну репутацију. На прослави његовог 60. рођендана 2005. било је далеко више племства, шефова држава, представника светског џет-сета него на било којој председничкој инаугурацији до сада. Отуд није чудо да је породица Карађорђевић донијела толико новца у Србију - каже наш саговорник близак Карађорђевићима, док нам показује сва документа о улагањима, донацијама и фондацији Карађорђевића.

Сав овај новац унијет је преко разних пројеката, фондација и помоћи које воде сам престолонаследник и његова супруга, принцеза Катарина.

Тако је, на пример, преко милион евра врједео пројекат "Нотингем стипендиста" који је реализовала Фондација престолонаследника Александра за образовање и културу. Око 700.000 евра је врједност мобилног дигиталног мамографа који је поклоњен Нишком клиничком центру, захваљујући коме је до сада прегледано више од 50.000 жена широм Србије.

Вредност НИЦУ пројекта који је 2005, 2006. и 2007. радила Фондације принцезе Катарине, а тиче се опремања неонаталних одељења интензивних нега у целој Србији, износи више од два милиона евра.

Престолонаследник је заједно са Фондацијом принцезе Катрине обезбједио средства за отварање " Прве палијативне неге у Србији " за најтеже болеснике који болују од карцинома . Такође , ова Фондација сваке године шаље наше љекаре у најпрестижније медицинске центре широм свијета на бесплатне обуке , а огроман број медицинске опреме и возила обезбјеђен је за медицинске установе широм земље .

Поред свих ових донација , пројеката и стипендија , породица Карађорђевић је један од донора и Храма Светог Саве , а огромна челична врата на уласку у овај понос Србије и Београда такође су набављени заслугом Александра Карађорђевића .

Да нема области у Србији у којој није било помоћи и донација краљевске породице говори и организовање првог " Старт ап викенда у Србији " .

Треба подсетти и на чињеницу да већ 13 година престолонаследник сваке године организује Божићни и Ускршњи пријем на Двору за 1.500 деце без родитељског старања , док принцеза сваке године за Божић и Ускрс посећује београдске дјечје болнице и дјеци која су у том тренутку у болници поклања играчке и пакетиће .

Ипак, једна од за престолонаследника најважнијих активности јесте помоћ српском манастирима на Косову и Метохији, као и житељима ове српске покрајине. Само у току ове године Александар 2. Карађорђевић је три пута на Косово слао хуманитарну помоћ која је била допремана до српских светиња на Косову и распоређена српском народу.

Престолонаследник Александар присуствовао је првом Дану инвестирања у Србију у Лондону.

Овај догађај од изузетног економског и политичког значаја организовала је Влада Републике Србије, како би представила нашу земљу као значајну дестинацију међународним инвеститорима из Велике Британије.

Како сазнаје наш портал, вече пре одржавања Дана инвестирања у Србију, директор Британско-српске привредне коморе Пол Џаџ Сер приредио је пријем у част принца Александра Карађорђевића и премијера Србије Ивице Дачића.

Извор: новински портал "Телеграф",фотографије;Немања Јовановић,Зоран Жестић,Тањуг

МЕМОАРИ КРАЉА ПЕТРА II (7. део)

2013-10-28T13:35:00.004-07:00

Мемоари Краља Петра II: Очева сахрана

Преселио сам се из мале куће где сам живео у главну зграду двора у просторије мог преминулог оца. Ово је заиста било за мене сувише. Могао сам да се сетим како га посећујем рано ујутро, док он седи за својим писаћим столом или на кревету и чита извештаје.Сада су те собе биле лишене његовог присуства, али упркос сећањима која су се гомилала у мојој глави,те ноћи сам спавао у његовом кревету.

Господин Перот, мој пријатељ и учитељ, спавао је у малој соби на другом крају двора. Изгледало је да преузима нову врсту одговорности и сада је био много озбиљнији. Верујем да га је моја лична трагедија дубоко погодила. Било му је само двадесет осам година и већ шест месеци били смо веома блиски.

Касно поподне бака, мајка и ја, са многим другим људима, отишли смо главним улицама Београда у стари Двор где је мој отац лежао на одру. Непосредно уз издигнут ковчег стајало је около шест официра, двојица у једном пару, представљајући пешадију и коњицу, један артиљерију и један инжењеријске јединице. Стајали су по тројица са сваке стране ковчега, држећи испред себе своје сабље окренуте ка земљи. По страни од њих стајали су у два реда Гардисти са спуштеним главама док су у рукама имали оборене пушке. Сви су стајали као кипови и једини знак живота биле су сузе које су се сливале низ њихове образе.

Непомично сам гледао очев ковчег у коме су се налазили посмртни остаци мог оца, био је то тежак тренутак у мом животу и по први пут нисам заплакао. Сетио сам се очевих последњих речи које ми је упутио. Стајао сам мирно и осећао се као војник: заклео сам се да ћу извршити сваку његову заповест.

Три дана је ожалошћени народ пролазио поред свечаног одра. Ујутру, на дан сахране мајка и ја отишли смо у београдску Саборну цркву где су претходно донели очев ковчег праћен осталим члановима породице. Придружили смо се скупу који је скрхан 6олом, присуствовао опелу које је служио Варнава, патријарх Српске православне цркве.

Ковчег је изнет из Саборне цркве и положен на лафет који су вукли пешадинци и морнари. Испред њега је ишао генерал носећи краљевску круну, а са стране други генерали који су носили одликовања покојног краља. Мајка и ја смо били одмах иза одра, а иза нас је ишла најближа породица. Високи достојанственици из целог света били су присутни у поворци. Дошли су у жељи да одају почаст великом и храбром човеку, чврстом борцу против свих покушаја да се слободарски народ подјарми од стране туђе доминације и чији непријатељи нису нашли други начин да га уклоне већ да га убију.

Међу званичним представницима били су војвода од Кента у име краља Џорџа V; румунски краљ Карол; бугарски принц Кирил; грчки принц Павле; аустријски надвојвода Антон; председник Лебрен, кога је веома погодило што се ово убиство догодило на тлу Француске, и маршал Петен. Силе осовине су послале војводу од Сполета, којије представљао италијанског краља Виктора Емануела, и генерала Геринга. Целокупна влада, чланови Сената и Представничког дома, генерали и адмирали,високи црквени достојанственици заједно са много очевих личних пријатеља, формирали су дугу, свечану поворку коју је пратила коњица и два војна оркестра који су свирали Вагнеров Посмртни марш из „Сумрака богова“. Црквена звона су тужно звонила док се поворка полако кретала ка станици главним улицама Београда дуж којих је народ километрима и километрима клечао. Увек ћу се сећати тог призора.

Ковчег је скинут са лафета пред станицом. Стајао сам одмах иза њега између мајке и стрица а чланови пратње су се поређали позади. Поред нас су прошли представници наше војске и морнарице одајући прследњу почастсвом главнокомандујућем и другу по оружју. После њих дошли су одреди страних војски. Генерал Геринг је напустио своје место, на коме је стајао у реду заједно са другим командантима иза одра и одао посебним гестом високу почаст непријатељском војнику, тако што је предводио немачку колону у мимоходу.

Сви смо се укрцали у воз са посмртним остацима и пошли за Младеновац у коме смо ручали. За време ручка догодио се други један инцидент када је генерал Геринг са незадовољством приметио да није смештен за краљевски сто где је седео маршал Петен.

Стотине хиљада српских сељака обучених у националне ношње, радници из свих крајева земље, жене и деца, стајали су дуж пруге историјске Шумадије. Сећам се да сам гледао кроз прозор и видео како су се неки сакупили чак у тунелима да би нашли себи место у маси људи кроз коју је последњи пут путовао њихов краљ. Ипак, уз пут дуг преко осамдесет километара којим је воз пролазио, није било довољно места да стане сав тај народ што је клечећи одавао почаст свом краљу.

Пошто је воз стигао у Младеновац, ковчег је пренет и положен на погребни аутомобил, а ми смо у аутомобилима ишли за њим до Тополе где је цело село дошло да дочека погребну поворку. Изашли смо из кола и пратили сандук који су носили ветерани који су у рату били одликовани највишим војним одликовањем, Карађорђевом звездом, све до породичног маузолеја, цркве Св. Ђорђана Опленцу.

са мајком краљицом Маријом на сахрани свог оца

На том месту је мој чукундеда, оснивач династије Карађорђевића, повео народ на устанак против Турака који су га угњетавали током дугих и тешких 400 година. Захваљујући његовој огромној храбрости и упорности Србија је ослобођена и после много нараштаја постала велика земља каква је данас. Сада се још један Карађорђевић вратио у дом својих предака. Мој отац је захтевао да буде сахрањен поред своје мајке, а не на најпочаснијем месту у горњем делу маузолеја које је било резервисано за њега. Тако смо га ми, чланови најуже породице однели доле до крипте да спава поред својих предака.

(Наставиће се...)

Принцеза Катарина уручила вриједне донације Центру у Звечанској и Прихватилишту за дјецу у Београду

2013-10-25T10:01:00.000-07:00

Њено Краљевско Височанство Принцеза Катарина испоручила је донације свог хуманитарног фонда Центру за заштити одојчади, дјеце и омладине и Прихватилишту за децу узраста од 7 до 18 година. Донације у вриједности од 40.000 долара обезбедила је хуманитарна организација Лајфлајн Чикаго која ради под патронатом Њ.К.В. Принцезе Катарине.

Донације које се састоје од намјештаја, одјеће, обуће, постељине и играчака сакупљене су уз помоћ људи који су дио хуманитарне организације Лајфлајн Чикаго која се налази под покровитељством Принцезе Катарине, али и уз помоћ Српске Православне Цркве на територији Илиноиса и Индијане. Испред Центра за заштиту одојчади, деце и омладине у Звечанској донацију је примио директор Центра г-дин Зоран Милачић, који се у име корисника и колектива Центра захвалио Принцези Катарини на урученој донацији.

У Прихватилишту за децу, Њ.К.В. Принцезу Катарину је испред колектива и корисника Прихватилишта дочекала управница г-ђа Данијела Стајковић која је Принцези упутила речи захвалности на пруженој помоћи. Веома вредна донација садржала је пелене, завесе, цуцле, јастуке, мајице, флашице за воду, четкице и пасте за зубе, пешкире, зидне украсе, лутке, веш за дечаке и девојчице, чарапе, средства за личну хигијену, огледала, шест лампи са абажурима, четири столице, осам кауча и фудбалску мрежу.

МЕМОАРИ КРАЉА ПЕТРА II (6. део)

2013-10-25T09:43:00.000-07:00

МЕМОАРИ КРАЉА ПЕТРА II:

(Школовање у Енглеској; Вест о смтри мог оца Краља Александра)

Придошлице, и ја међу њима, полагали смо следећег јутра тест општег знања. Прво сам стављен у 7б; али изгледа да нису могли да сеодлуче о мени. Био сам премештан кроз три разна разреда током једног дана!Најзад су ипак успели да донесу одлуку о мом „I.Q.“. Нису били одушевљени мојим енглеским нити латинским који је доистабио никакав. За моју математику су мислили да је „врло добра“, а моје знање живих језика (изузев енглеског, претпостављам) одлично.

Ускоро сам се осећао као код куће и убрзо сам се спријатељио са многим дечацима али сам стекао и непријатеље скоро на самом почетку. Био сам импресиониран прорачунатом похабаношћу одеће неких старијих дечака и та ми се „мода“ и допала па сам је и прихватио.

Збунило ме је овде и изненадило то што су неке од активности које су за мене првобитно биле приватног карактера овде биле собне.Прошло је неко време док сам се навикао на живот у спаваоници и на заједничкотуширање.

Првих недеља сам се учланио у боксерски клуб и много сам пливао у лепом, али ледено хладном базену а моја издржљивост помогла ми једа будем у школи „прихваћен“ као дечак који зна неке вештине.

Током неколико недеља мог кратког боравка у школи, било ми је дивно. У разреду сам имао умерено добре резултате, а на спортским теренима сам уживао. Играо сам фудбал и волео га, играо сам и крикет кога сам се гнушао. Постао сам скаут. Мислим да ме је рад у столарској радионици привлачио колико и остало, посебно откад нам је саопштено да у једном делу поставимо електричну железницу.

Замерио сам се наставницима јер сам причао у ходницима, али у Југославији нико не држи задуго затворена уста! Само једном сам се стварно наљутио и потукао са једним дечаком када ме је назвао „смрдљивим малим балканским принцом“. Пошто је „пао“ преко ограде степеништа не повредивши се много, рекао сам му ако икада помене овај инцидент учитељу или директору даћу га тако истући да више никад неће моћи стати на своје ноге. Једног раног октобарског јутра мирно сам спавао у спаваоници када ме је неко благо продрмао и прошапутао: „Петре, устани из кревета, понеси своје недељно одело, умиј се брзо и дођи да доручкујеш са господином Оузаном и са мном“. Била је то госпођа Оузан, директорова жена. Послушно сам устао не правећи буку, покупио ствари а онда су ме одвели доле у радну собу директора.

Господин и госпођа Оузан су доручковали са мном после чега је дошао господин Перот и тихо објавио да морамо одмах у Лондон. Упитао сам зашто, а он ми је одговорио да се не бринем и да ће све бити у реду.„Поздрави се са господином и госпођом Оузан“ – рече он – „јер се неко време нећеш враћати“. Упитао сам шта се догодило, али господин Перот ми је само одговорио да ће ми све рећи у колима. Тако сам рекао „До виђења“ и изашао на предња врата. Напољу на путу био је широки„дајмлер“, и што је било још чудније, два „бобија“ са шлемовима.

Нисам добио никакво објашњење о томе шта се дешавало. Нерасположено сам закључио да је све у вези с тим што сам бацио С-а преко ограде, или можда због прекршаја правила о држању слаткиша у соби. Постојало је строго правило да када год купимо шта слатко да то морамо предати истог дана домаћици ако их не поједемо. Ја нисам тако поступио. Претходно вече сам преостале слаткише ставио испод јастука, а када сам устао стрпао сам их у џеп. Ма шта да је било у питању, очигледно сам био ухапшен, британска правда је била брза! Господин Оузан, или „Тиз“ како смо га звали, био је љубазна душа. „МамаТиз“ је била обливена сузама. Нисам разумео зашто, можда им је било жао што морам да идем у затвор. Полицајац је ушао у кола и ми пођосмо.

Убрзо пошто смо кренули, јадни господин Перот је покушао на најблажи начин да ми саопшти вест. Рекао ми је да је мој отац имао веома тешку несрећу при доласку у Француску. Рекао је да од сада мој живот неће бити исти и да морам да идем кући. Нисам знао шта да мислим. Био сам погођен чувши за „несрећу“ мог оца, задовољан што идем кући, али ми је било жао што напуштам пријатеље из школе.

„Да лићу ускоро моћи да се вратим?“ – упитао сам, али господин Перот је избегавао одговор.

При нашем доласку у Лондон, наш амбасадор за кога сам мислио да је потпуно без осећања, сасвим сломљен, загрли ме говорећи: „Десила се ужасна ствар. Ви сте наша нова нада“. Очи су му биле у сузама. Тад изненада рече: „Убили су нашег краља,“ и поздрави ме по први пут са „Нек дуго живи ваше величанство!“

Био сам запањен али сам узвикнуо: „Нико не може битикраљ: само тата може да буде краљ“. Одвели су ме у собу за примање где су сви плакали. Амбасадорова жена ме је држала у загрљају а ја сам плакао на њеном рамену. „Шта се десило?“ – непрестансо сам говорио – „Шта се десило тати? Шта ће сада бити?“

Најзад ми казаше. Мог оца је убио атентатор у Марсеју и као његов најстарији син ја сам сада био краљ. Такође су ми рекли да ће следећег јутра мајка доћи пред мене у Париз да ме одведе у Београд. Требало је да одржим Регентски савет а мој стриц Павле треба да буде један од намесника.

У амбасади сам остао само неколико сати. Сви су били врло љубазни према мени и дали су све од себе да ме утеше. Господин Перот је изашао и вратио се са електричним возом за који је мислио да ће ме мало разонодити. Касније су ме одвели у „Риц“ где сам ручао са баком, ујка Џорџијем, грчким краљем и многим другим члановима породице. Бака ме је загрлила, изаједно смо заплакали. Остали су били веома неспретни, мада љубазни према мени, стидљивији него ја. Трагедија је прошла ближе мени него било коме другом и мало шта су могли да учине да ми ублаже бол.

Истог дана смо специјалним возом отпутовали за Довера одатле бродом за Кале. Када је брод пристао у Кале, сачекали су нас многобројни високи француски достојанственици и приличан број полицајаца.Такође и један веома висок и крупан џентлемен у свечаној одећи, који ми се наклонио и на мом језику рекао: „Добродошли, ваше величанство“, и бризнуо уплач.

Пошто смо се сви искрцали одвели су ме до личног пулман-вагона краљице Мери. Ту су била такође и два специјална југословенска краљевска вагона, прикачена за тај воз. У близини Париза воз сеи зненада зауставио. Није било станице, само стрма низбрдица преко које су билеположене даске, па сам морао да идем преко тих дасака до главног аутопута где нас је чекало неколико официра у колима; ту ме је поздравила група француских функционера који су заступали председника републике, сви у свечаним оделима. Говорили су француски који сам тек почео да учим у Енглеској тако да нисам ни реч разумео од оног што су рекли. Ушли смо у кола која су нас чекала, седео сам са баком и одвезли смо се за Париз. Возили смо се дуго кроз ноћ. Пред поноћ у даљини сам угледао осветљену Ајфелову кулу. Одсели смо у приватној резиденцији нашег посланика Спалајковића и његове жене. Пошто сам се поздравио са баком одвели су ме у њихов апартман. Тада је господин Перот рекао да треба да се окупам и идем на спавање.

Следећег јутра сам се пробудио у седам, доручковао, а онда су ме повели по Паризу колима посланства. У подне су ме обавестили да ћу се ускоро срести са мајком. Одвели су ме у главну собу за пријеме посланства где сам наишао на смркнуту групу људи који су били обучени у црно, као и даму потпуно увијену у вео у којој сам пошто је подигла вео препознао своју мајку.Загрлили смо се и заједно плакали. Био сам веома узнемирен.

Те вечери смо се на станици срели са председником Лебреном и осталим члановима и функционерима из његовог кабинета, као и са представницима југословенске колоније у Француској. Затим смо отпутовали Арлберг експресом за који су били прикачени краљевски вагони.

После веома дугог пута прешли смо касно увече југословенску границу код Јесеница, где нам је добродошлицу зажелело изасланство локалних власти и неколико генерала који су представљали војску, а затим смо без даљег заустављања продужили до Београда.

Када сам следећег јутра сишао из краљевског воза, поздравила су ме моја три намесника и цела југословенска влада на челу са премијером г. Узуновићем, као и почасна пратња састављена од генерала и адмирала оружаних снага. Поздравила ме је група генерала који су импресивно изгледали, па сам се окренуо мајци и рекао: „Мама, молим те хајдемо што пре кући.“ Мајка ме је узела за руку и ми смо отишли.

После овог тужног путовања радовао сам се што долазим назад кући где ћу се поново наћи са браћом, видети блиска и пријатељска лица, на месту где сам провео најсрећније дане детињства...

(Наставиће се...)

Престолонаследник: Имао сам добре односе са Јованком Броз

2013-10-24T15:04:00.000-07:00

- Иако је била удовица покојног маршала Тита, имали смо врло коректан однос са Јованком. Моји синови, супруга и ја радовали смо се сваком сусрету са њом - каже престолонаследник Србије.

Јованка Будисављевић Броз, супруга доживотног председника СФРЈ и комунистичког лидера Јосипа Броза Тита за вријеме свог живота, а након смрти њеног супруга, који је провела у изолацији и бједним условима за живот, одржавала је контакте и са престолонаследником Александром 2. Карађорђевићем од Србије!

За то "виђање" био је обавештен веома мали број људи.

У књизи Жарка Јокановића "Јованка Броз - мој живот, моја истина", једине књиге са потписом покојне Титове супруге, изнесено је много ствари које нисмо знали о животу прве и последње даме СФРЈ. Између осталог, говори се ио њеном сусрету са престолонаследником Александром Карађорђевићем, као ио томе да је Јованка у Старом Двору држала и слику вожда Карађорђа!

Јованка у књизи каже: "Једног дана у госте нам је дошао Кардељ и питао ме је да ли је истина да сам у стари Двор ставила портрет Карађорђа. Одговорила сам му, сва поносна: Истина је, а кога би сте ви ставили? "

- Он је мислио да бих ја можда Тита ставила или не знам кога другог, а не српски вожда, јер сам ја ту слику узела из музеја и лепо окачила да сви виде - тврди Јованка Броз у овој књизи.

Јавност у Србији мало зна да је престолонаследник Србије Александар 2. Карађорђевић посјетио Јованку Броз, заједно са својом породицом.

Супруга Јосипа Броза Тита о тој посјети каже:

- Принц Александар је долазио код мене, а пре тога питао је да ли бих ја њега примила и ја сам рекла да бих. Зашто да не? Дошао је са принцезом и са једним својим сином. И баш смо дуго разговарали. Јер ја сам доста добро познавала како су они прошли у тој емиграцији и шта им се све издешавало и налазим да он ту није ништа крив. Он се није ни родио када се све то догађало, то што је узроковало такву једну ситуацију.

- У вријеме одржавања министарске конференције несврстаних земаља престолонаследник Александар је приредио вечеру, а послије ње су се најавили принцеза Катарина и он код мене у посјету. Примила сам их. Донели су ми огроман букет ружа, ма то је био нарамак ружа и то руже сорте "маршал Тито". Тад је мени принц рекао да је он позвао и мене на ту вечеру, јер су то министри желели, међутим, ја тај позив нисам никада добила. Нисам ни знала да тако нешто постоји. Зато је он послије те вечере и дошао код мене да провјери да ли сам ја тај позив примила. Кад је чуо да ми министарство није послало позив, јер је преко њих то све ишло, само је рекао: "Значи и мене су слагали" - описује један од сусрета Јованка у књизи Жарка Јокановића.

Престолонаследник Александар 2. Карађорђевић од Србије за "Телеграф" каже да су он и његова породица били пријатељи с Јованком Броз, да су се увек радовали сусрету с њом и да му остаје жал што јој због њених здравствених проблема није могао испунити жељу.

- Упркос томе што је била удовица покојног маршала Тита, имали смо врло коректан однос са госпођом Јованком. Моји синови, супруга и ја радовали смо се сваком сусрету са њом, она би нас увек јако лијепо угостила. Разговори које смо водили с њом били су врло интересантни и садржајни. Жао нам је што због здравствених проблема није могла да дође на ревију Пјер Карден у Белом Двору, с обзиром на то да су били пријатељи - каже престолонаследник Александар 2.

Ово је само један у низу састанака Брозових и Карађорђевића, а један од њих је и историјско руковање и разговор Јошке Броза с Александром 2. који је познат по својим изјавама да се залаже за помирење и превазилажење свих разлика у Србији.
_______________________________________________________________________________
Вијест преузета са новинског портала "Телеграф" аутор текста: Д. Злојутро
Фото: Зоран Жестић,С.Пикула,Драган Зебељан,Википедија.

МЕМОАРИ КРАЉА ПЕТРА II (5. део)

2013-10-24T06:41:00.000-07:00

КРАЉ ПЕТАР II: ДОЛАЗАК У ЕНГЛЕСКУ

(Сећање на баку, сусрет са Краљем Џорџeм V, почетак школовања у Енглеској.)

Туга због растанка, можда је била за мене умањена,због узбуђења што имам нови пасош (а путовао сам инкогнито као гроф од Рудника), који су аустријски службеници накитили печатима.

Стигли смо у Салцбург на време за вечеру, после које смо наставили путовање возом за Париз, а одатле „Златном стрелом“ за Лондон.

Прелазак каналом из Калеа био је непријатан. Вукао сам господина Перота до прамца где нас испрскаше таласи, што ми је веома сметало. Морао сам да дам панталоне да ми се осуше како не бих у Лондон стигао мокрих панталона.

На станици „Викторија“ приређен је диван дочек од стране бројне господе са цилиндрима на главама који су нас затим отпратили до хотела „Клериџис“ где се моја соба налазила на другом спрату.

Првог јутра ме је господин Перот одвео да ми купи одећу за школу: дуге панталоне, полуцилиндер и црни капут. Такође смо купили кошуље, копачке, школску кравату, чарапе, штап за крикет и друге ствари које су биле потребне за моје школовање, тако да је у мој хотел отпремљен повећи пакет.

Послеподне сам имао пријатно изненађење, мада се оно завршило веома лоше. Господин Перот ми је дао неколико фунти од износа који му је дао мој отац при одласку из земље, и одвео ме у велику радњу с играчкама. Рекао ми је да купим шта желим, тако да сам се одлучио за парни мотор и динамо. Пожурили смо назад у хотел да испробамо нове играчке. Прво ми је требало мало шпиритуса па сам зазвонио собару, не знајући, не претпостављајући шта ће од тога испасти на крају. Када је дошао, замолио сам га за мало шпиритуса (назвао сам га алкохол), а он ми је са веома зачуђеним изразом на лицу донео коњак. Моје изненађење је било још веће. Пошто смо се објаснили, најзад ми је донео боцу оног што је он звао метилалкохол.

Сећам се да су ми рекли да ће моја бака, коју сам много волео, доћи на вечеру и да морам да се уредим, после чега ћу моћи да сеиграм са мојим мотором у купатилу. Међутим, нешто је кренуло наопако са шпиритусом, тако да сам све однео у моју спаваћу собу и понадао се да ћу имати више успеха и све то поставио на сточић за тоалету. Упалио сам ватру и добио приличан пламен испод котла, а затим сам отишао до суседне собе да доведем господина Перота и покажем му призор. Нажалост, заборавио сам да скинем хартију са сигурносног вентила и док сам дозвао господина Перота који се купао, котао се запалио. Политура сточића је прилично нагорела а мени су наредили да одем укревет.

Када је дошла бака, није била незадовољна мојим понашањем, мада је могла да буде. Само ме је пољубила и рекла ми да сам био неваљао и да треба да будем послушан. Мислим да сам био довољно кажњен. Изгубио сам мотор, пропустио вечеру и био послан раније у кревет, све то за једно вече.

Моја бака, жена румунског краља Фердинанда, била је кћи војводе од Единбурга и унука краљице Викторије. Најстарија и најљупкија одчетири сестре, удала се веома млада за Фердинанда који је тада био румунски престолонаследник и била много година престолонаследниковица на двору Фердинандовог стрица краља Карола I и краљице Кармен Силве, велике песникиње, који нису имали своје деце. Увек је била веома пробритански настројена. Од свих жена које сам икад упознао, она је била најдинамичнија. Имала је великог утицаја на румунску политику и њен утицај био је јачи од утицаја њеног мужа у дворским круговима. Заиста, на много начина она је била лепа верзија своје славне баке. У току Првог светског рата веома се истакла и њена улога је достојна поштовања.

Све до болести од које је умрла 1938, никада у животу није боловала. Била је добра спортисткиња и посебно је волела јахање. Њени хобији су били баштованство и сликање, а тај дар је од ње наследила моја мајка. Можда је, ипак, имала највише дара за писање. Њени „Мемоари“ су очаравајуће штиво као и њене приче о животу сељака у Румунији. Она је била једна од првих особа којих се сећам и често је долазила у Београд. Одлазио сам у њену собу ујутру док је још била у кревету и ћаскао са њом. Неко време је писала причу за децу где је главна личност био аутомобил. Знајући за моје занимање за све што је механичко, дозволила ми је да исправљам недостатке услед њеног недостатка техничког знања о аутомобилима, читајући ми делове свог рукописа и запиткујући ме за разне појединости. Моји родитељи су је веома волели, иако је једном при крају њене изузетно дуге посете мој отац осећао замор, јер се ова бурна личност сувише задржала. Сећам се како је замишљено вртео главом мрмљајући: „C’estassez“.

Свој боравак у Лондону претрпао сам свим могућим. Ишао сам два пута у биоскоп и једном у Зоолошки врт. Са баком сам отишао у „Риц“на ручак, по први пут носећи дуге панталоне. Лондонска кула ме је испунила страхопоштовањем; тајне Научног музеја у јужном Кенсингтону суме потпуно опселе; ништа у Лондону није ми се свидело више од тога.

Нешто пре но што је требало да кренем за Сендројд, краљ Џорџ V икраљица Мери су ме позвали на ручак, у Бакингемску палату. Господин Перот ме јеоставио пред главним улазом и пустио ме да сам прођем кроз предње двориште где су ми два импозантна гардиста у капама од медвеђег крзна одала почаст са свом својом чувеном прецизношћу. Отпратили су ме до горе и представили отменој леди краљици Мери, која ме је веома подсетила на моју баку. Краткo је разговарала са мном, а онда је у собу ушао краљ Џорџ. Његово уздржано али љубазно понашање учинило ме је мало нервозним, али сам убрзо пребродио своју дечју стидљивост и уживао сам у њиховом друштву. Џорџ V је био мој кум, али је Џорџ VI − тада војвода од Јорка − био његов изасланик на мом крштењу. Овај ручак је, дакле, био прилика за наш први сусрет. Било нас је само четворо, ујка Берти, ујна Мери, како смо у породици звали краља и краљицу –један краљевски ађутант и ја. Распитивали су се о животу код куће у Београду, а краљ Џорџ ми је причао о својим посетама Крфу и Црној Гори пре Балканских ратова.

Крајем септембра одвезли су ме у Сендројд у ауту који је припадао југословенској амбасади у Лондону. Био је то расклиматани „градски ауто“ оног модела у коме шофер седи издвојен од дела за путнике. Део крова изнад шофера који је првобитно био од платна а касније ојачан гумом није био добро намештен, тако да се у току пута одвајао од каросерије и три пута падао на земљу, на крају га је шофер некако причврстио и до краја пута је издржао.

Сачекао насје господин Оузан, директор, који ме је упознао са надзорницом и неколико мојих будућих другова. На мој ужас, надзорница ме је, тек што сам стигао, натерала да се одмах окупам иако сам то већ био обавио тог јутра! Затим су ме, наравно после купања, заједно са још неким придошлицама повели у обилазак школе; те ноћи у спаваоници, дечаци који су већ били неко време у Сендројду, пружили су ми много информација о томе „како да се понашам“, што ми је касније било од велике користи.

(Наставиће се...)

Извор: Званична страница ЊКВ-а престолонаследника Александра

Прилог о сахрани краљевске породице на Опленцу-мај 2013

2013-10-23T11:41:00.001-07:00

Краљ Петар 1. Карађорђевић и његове сељачке чарапе

2013-10-22T07:41:00.002-07:00

Српски краљ Петар 1. Карађорђевић подигао је споменик Макрени Спасојевић, храброј сељанки и брижној мајци која је по завејаним планинама Албаније трагала за сином јединцем током повлачења српске војске у Првом свјетском рату.

Током повлачења српске војске преко завејаних планина Албаније у Првом светском рату током зиме 1915/1916. године, одиграо се један несвакидашњи догађај. Српски краљ Петар 1. Карађорђевић, који се повлачио са војском, владом и великим делом становништва, добио је од једне жене пар вунених чарапа - да их носи и преда њеном сину јединцу када га пронађе

Макрена Спасојевић је чарапе исплела за свог сина јединца који се, иако још млад, придружио српској војсци. Макрена је сустигла војску и кренула да тражи сина по снегом прекривеним планинским висовима, али после више недеља потраге није имала снаге да настави.

Негде у снијегом окованој Албанији на њу је наишао нико други до краљ Србије Петар 1 Карађорђевић. Макрена му је дала чарапе и заветовала га да их преда њеном сину када га пронађе, а она се вратила у село.

Под чудноватим околностима, њен плач и очај чуо је један тешко рањени аустријски војник кога је туга ове жене подсетила на његову мајку. Последња жеља му је била да га Макрена оплаче на сахрани и она му је ту жељу испунила. На његовом гробу је после сахране од туге за својим сином и умрла. Вероватно је предосећала да се ни њен син - неће вратити

Краљ Петар је Макрениног сина, умрлог од хладноће, пронашао у планинама Албаније. Није имао срца да је обавести о смрти њеног сина јединца. Вијест о смрти Макрене примио је послије рата, када је и послао свог савјетника да је тражи. Наредио је и да јој се краљевским новцем на гробу подигне споменик.

Недуго након тога, умро је и краљ Петар 1. Карађорђевић. До краја живота се није одвајао од вунених чарапа мајке Макрене. Држао их је испод јастука на коме је спавао, а прича каже да је на самрти тражио да му их обују да у њима умре.

Прича о краљу, вуненим чарапама и несебичној љубави мајке овековечена је иу књизи српског писца Милована Витезовића, а споменик Макрени Спасојевић још увек стоји у малом српском селу Словац код Лајковца.

Геринг украо српску Тајну вечеру

2013-10-21T11:58:00.000-07:00

Кућа краља Петра Првог Карађорђевића у Тополи данас је својеврстан музеј са низом вредних и уникатних предмета, слика и фотографија чланова династије Карађорђевић. Налази се поред цркве Светог Ђорђа на Опленцу, а саграђена је 1912. године по замисли архитекте Косте Јовановића из Београда, који је пројектовао и сам храм.

Херман Геринг (у средини) на сахрани краља Александра првог

У овој кући на врху Опленца, одакле се пружа величанствени поглед на Тополу и већи део валовите Шумадије, већ остарели краљ провео је три године. Одатле је послије слома српске војске у борбама са аустроугарском армадом 1915. године, са војницима кренуо на неизвестан и тежак пут преко беспућа Албаније.

Задужбина краља Петра Првог Карађорђевића данас чува много предмета из тог доба, али посебно место заузима икона Тајна вечере, урађена од чистог седефа. Ова непроцењива икона је ручни рад мајстора чувене радионице Салса у источном Витлејему, а урађена је по угледу на слику Леонарда да Винчија, која се налази на зиду трпезарије цркве Света Марија де ла Грација у Милану. Икона је била свадбени поклон јерусалимског патријарха Дамјана за краља Александра и краљицу Марију. Краљу Александру предата је у Белом двору, 16. октобра 1924. године.

Икона тајне вечере

Музејски водич Иван Петровић каже да је Александар наредио да се икона одмах изложи испред олтара храма Карађорђевићевих на Опленцу.

- То је за икону замало било кобно . Наиме , приликом сахране краља Александра , који је 1934. године убијен у Марсеју , вредну икону је запазио Њемачки изасланик Херман Геринг - каже Петровић .

Након што је положио вјенац на гроб краља Александра Првог Карађорђевића , на коме јеј писало " Нашем великом непријатељу - Немацка Рајх " , Геринг је дуго стајао пред иконом " Тајна вечера од седефа " и стално понављао - фасцинантно !

Одмах након окупације Београда 3. маја 1941. године , Геринг је послао елитну немачку јединицу да узме икону од седефа и отпреми је у Немачку . Вођа јединице Франц Нојхаузен узео је икону из храма и организовао да се у специјалном сандуку пошаље у Герингов замак у Немачкој . Била је изложена на зиду Геринговог замка у Берлину све до 1947. године . Према белешкама мајора ОЗНЕ Радојице Ивановића , икону је први пут видео у кабинету Слободана Пенезића Крцуна . Том приликом је записао : " У једном сандуку је била икона од седефа или бисера , која је бљештала као да је сва светла овог света примила у себе " .

Из Геринговог замка у Србију , а касније и на Опленац , наводно ју је вратио Слободан Крстић Уча . За овај подвиг похвалио га је лично Александар Ранковић . Рекао му је да је одлично обавио посао .

Хроничари су забиљежили и да је Тито приликом једног боравка на Опленцу наредио да се икона однесе у његову резиденцију , али га је у томе спречио Александар Ранковић рекавши да је она " део историје српског народа " . Броз се тада жестоко наљутио , али је икона остала у задужбини Карађорђевића . Неки сматрају да је то био први озбиљнији сукоб Ранковића и Броза .

Сабља и дневник

Пред иконом данас са дивљењем застају многи који дођу на Опленац у кућу Краља Петра. У овој музејској збирци изложени су и портрети чланова породице Карађорђевић, круна краља Петра, његова сабља, ратни дневник из Првог светског рата, поклони руских владара и низ других црквених и личних реликвија ове славне краљевске породице. Међу њима су и сребрни есцајг и тањири из Петровог дворца, летњиковца који се налазио код Хан Пијеска. Остаци дворца су преживели отаџбински рат, али су пре неколико година страдали у пожару. Дворац Карађорђевића на Хан Пијеску још није обновљен.