21. MEĐUNARODNI PESNIČKI KONKURS “GARAVI SOKAK”, INĐIJA 2010.
USLOVI KONKURSA:
- Poslati tri pesme u tri primerka, dužine od 12 do 24 reda, teme slobodne. Pesme potpisati imenom i prezimenom, navesti tačnu adresu stanovanja, brojeve telefona i elektronsku adresu ukoliko je imate.
- Pesme mogu biti na srpskom, hrvatskom i bošnjačkom jeziku, a u koliko stvarate na drugim jezicima, uz orginal poslati prevod na jedan od navedenih jezika.
- Obavezna kraća biografija autora.
Konkurs traje od 20. februara do 30. maja 2010. godine, a pesme slati na adresu:
Zlatomir Borovnica

(za konkurs)
ulica Kneza Lazara 14/25
22320 Inđija, Srbija.

Ili elektronskom poštom na adresu:

zlatomir_borovnica@vektor.net

U koliko šaljete elektronskim putem, dovoljno je slati u jednom primerku, umnožavamo sami. (ŠIFRA NIJE POTREBNA).
Telefoni – fiksni: +381/22-551-347 — mobilni: +381/63-1055-199

Pravo učešća imaju svi autori stariji od 14 godina.
Manifestacija će se održati polovinom septembra 2010. godine kada će biti и promoлisan zbornik koji će se štampati od prispelih i odabranih radova. На манифестацију ћемо позвати до 70 аутора заступљених у зборнику. Tačan datum i vreme održavanja manifestacije ćemo Vam blagovremeno javiti. Radovi poslati na konkurs se ne vraćaju, a za objavljene radove se ne plaća honorar.

Sa poštovanjem,
Zlatomir Borovnica, predsednik

Za Vas, Tatjana Debeljački

Verovao je malo,
ljuljao se za šankom i
preplitao jezikom.
Govorio je u prazno
visivši sa ivice života.

U jeftinom urednom odelu,
svakoga dana je bio na mestu
trpeći dreku pajaca u manje jeftinim odelima.
Pre početka ili pre kraja,
pre dece i pre šanka.

Nije voleo ženu koja je mrzela njega,
sa svog smrdljivog kauča psovao je i pljuvao
svakog ko mu se nadje ispred tv’a.

Odlazio je na prugu,
da gleda zalazak sunca.
Mislim da se čak ponekad i nadao,
sve dok tamo nije ostao-
k’o krvava fleka na vetrobranu.

Miloš Stanković

Vesna Pešić

Stoje i dišu
Ponekad promiču
Najčešće zjape
Između stvarnosti

Buduće dane
Vraćaju na raskrsnice
Gde su zaboravljeni
Namerom smešanih sudbina

I kada se zažele sebe
Osetivši ljudskost u blizini
U begu promaše pravac
I opet ulete kroz izlaz

Prodati spoljašnjosti
Ne razaznaju svetlost
Grče se pod svojom kožom
Čekaju

Julijana Kuber

To je bio jedan od onih dana.
Kad se trči za autobusom.
Kad ti se posere ptica na jedinu čistu jaknu.
Kad posiješ kišobran i kreneš u oluju.
I ciganka te proklinje jer nemaš sitno.
Vrata autobusa ti se zatvore
pred pokislim nosem
I posranom jaknom.
I ideš dalje. Trčiš. Bjesniš.
Dok stojiš u mjestu i ne vjeruješ.

To je bio jedan od onih dana
kada je tvoje lice ukralo masku
mojoj najvećoj ljubavi.
Čudih se Bogu. I sudbini. Horoskopu.
Zar baš njegovo lice na nečijem tuđem!

Odmahnuh rukom! Jer to je ipak bio
jedan od tih kotrljajućih dana.

Imao si zvrk na potiljku
I moje oči uprte u vrtlog tvog čela.

Prodah ti svoja brda i doline
kad nam se zvijezde u pogledu
prorepatiše. U tom jednom pogledu
u tom jednom od onih trenutaka.

Imao si bijele prste, muškog dodira.
Pipali smo se poprijeko se gledajući.
Českali se mislima.
Zavirivali se unutra iznutra odozgo i odozdo.
I sklopili se sasvih strana
u tom jednom od onih trenutaka.

Dobra volja je kasnila tog dana.
Uzrok je doveo posljedicu i ostavio je
da se igra sa nama i nestao bez traga.
Žmarci u tijelu su izdali potjernicu
ali su sve granice popucale
I vjesti carinici štrajkovali
I uzrok je anoniman odselio iz zdravog razuma.

Odmahnuh rukom! Ah! Pa to je još
jedna od onih pobjeglih slinavih istina.

Suza u oku je bila dar
stigao prije vremena, odbačen od trajanja.
Tvoja leđa su dobila noge koje
odskakutaše smanjujući se u mojim
mutnim zjenama.

Na žutim stranama ispisan broj.
Zoveš se kao onaj što kreće u boj.
Al’ čemu suze moje i zalijepljene šake
na prozoru voza?
Zavoljeh te prije vremena i
poslije vremena.
Oplakah te izmedju toga.

I danas se pitam…
Ko ti se daje pogledom
u jednom od takvih dana
kad se saplićemo o svoju krakavost
dok ti mirno čitaš dnevnu štampu
I puštaš zvrk na glavi da drugima bode oči?

I danas me posrala ptica
dok smo Sizif i ja
klesali tvoj izraz lica u kamenu.

Više ga ne guramo nikud.

Tatjana Lazić

Канал
Војна на умови
или парадокс на старци.
Шрафовите на клупите во паркот
зборуваат за нивното време.
Ветрот ги носи старите весници
кај нас,
судот го оставам на
каменот што врти во
старата воденица.
Погледот нагоре не значи
ништо повеќе
од
погледот надолу.
Крилото од буба мара
го чувам меѓу два листа,
како мојата песна помеѓу
две книги.

Rat umova

Kanal
Rat umova
ili paradoks staraca.
Šrafovi na klupama u parku
govore o njihovom vremenu.
Vetar raznosi stare novine
oko nas,
sud ostavljam na
kamenu koji se vrti u
staroj vodenici.
Pogled nagore ne znači
ništa više
od
pogleda nadole.
Krilo bubamare
čuvam izmedju dva lista,
kao i svoju pesmu izmedju
dve knjige.

Mitko Gogov
превод Ана Ристович

Saša Pešić

Danas su radnici otvarali slivnike…
Podizali su rešetke i na videlo iznosili
mulj svakodnevnice…

Odjednom ,
zacrnele su se na gomilama
ulične skrivalice,
natrula ogovaranja dobrih komšinica,
škripava kočenja mangupa iz broja 84,
tri slomljene štikle jedne nevešte gospodjice…
Razmašili su se silni izgovori,
pikavaci nervozni od čekanja,
psovke raznih karaktera, oblika i veličina,
saplitanja, prepiranja, pozdravljanja…
Otegli su se tragovi mrtvačkih kola sa otiskom suza,
zadnja reč kreatora posmrtne opreme…
Razmilela posrtanja pijanaca
odrana kolena nekolicine dečaka,
jedna zgažena loptica za tenis,
zadah iz smetlarskog kamiona
okićen otkinutim biserom sa venčanice…
Rastresla su se slova iz odbačenih školskih udžbenika…
Zadrhtao je prvi poljubac u mraku izmedju kandelabra
i piskavi uzdah: „Nemoj, videće neko!“…
Niko nije gledao …
Niko nije radnike ponudio kafom…
Kao da su svi želeli da što pre odu…
Želela sam i ja…
Brinula me je samo jedna reč…
Ostalo su mogli da odnesu…
Jedna besom zaslepljena reč…
Reč davno pristigla na svoje odredište…
Uzalud sam pogledom prosejavala mulj…

Aleksandra Pejić

Malaksalog jedra
Bez sidra k`o uklet
Niz tamnu vodu
Nošen ja – brod

Belasaju nedra
Tvoj mirisni buket
Začas slike odu
Ja – taman k`o svod

Ima li vetra
To ne pitam više
Da napne jedra
Odgovor znam

U tuđoj knjizi
Sve o tom` piše
Uprkos brizi
Ja plovim sam.

Mirjana Durutović Mozetić

Откажи се навреме.

Мојата ноќ
е подолга
од твојот сон.
Можам да го поделам
патот до утрото
на неколку залаци блискост,
но денот го втасувам
секогаш сама…
на работ од зората
сеуште гладна,
со очи полни мрак.

Navrijemenost

Odustani navrijeme.

Moja nokj je duza od tvog sna.
Mogu podijeliti
put do jutra
na nekoliko zalogaja bliskosti,
ali dan sustignem
uvijek sama…
na rubu zore
josh uvijek gladna,
ocima punim tame.

Veronika Kostadinova