Da li je lj ili l, da li ima ije, je, naizgled  tako nevažno, slovo gore-dole, ali mnogi ne znaju da su sitnice one koje život znače, a te mrvice u poslovanju, te mrvice imaju težinu prosječnog indijskog slona

Riječi koje život znače

Udahni duboko, broj do 10.

Do 10, dobro, 1, 2, 3, 4, 5, …. 101, 102, 103, ne, ne, ne ide, ne ide…..

Kako je sve počelo?!

Sve datira od perioda kada sam studentski život počeo na Voždovcu, stanujući u stanu drugara Prokke. Pošto je najbliža menza u studentskom domu  4. april, tu sam odlazio svaki dan na ručak i večeru. Ne, nije još ključni momenat. I tako, hrana nije loša, ali ja veliki, kalorija malo, uvijek malo.

Posle jedne osrednje večere, zaputim se prema stanici tramvaja, i na putu sa desne strane ugledam malu pekaru. Prostor, desetak kvadrata, prilično neuredno, ali mnogo ljudi čeka u redu. Na prvi pogled meni čudno, kako toliki ljudi, a pekara se jedva čak i primjeti, iako morate da prođete pored nje.

Ne budem ja lijen, sačekam u redu, uđem, vrtim glavom, razgledam asortiman, ali ne uspjeh da primjetim ništa više do hljeba i lepinja. Dođem na red.

-Izvoli momak.

-Daćete mi……… jedan hljeb.

-Hoćeš kesu?

-Ako nije problem.

-Izvoli, 40 dinara.

Platim, uputim se ka stanu. Hljeb, vruć. Dođem u stan, da probam kakav je, kad, ključni momenat broj jedan u priči, u životu nisam jeo bolji hljeb. Divota.

Sledeći put kada sam došao da kupim hljeb, razgovor je bio skoro pa isti gore navedenom, ali, ključni momenat broj dva, „komšija, nije hleb baš najsvežiji, ali lepinje jesu“.

Uzmem tada lepinju, oduševim se ponovo, kupe me činjenicom da im nije bitno što neće prodati taj hljeb koji je svijež, ali je samo hladan, nego mi ukažu da kupim ono što je toplo.

Dani teku, mijenjam mjesta stanovanja, ali svaka pomisao kupovine hljeba, svako pitanje za bilo koju pekaru, vode do underground pekare (tako sam je ja zvao, jer čak nema ni ime jasno istaknut,  ili ga ja nisam primjećivao). Mnogo puta preporučena, mnogo njene proizvodnje pojedeno.

Počinje druga godina, uzimam dom,  4. april, moje stanovanje se nastavlja na Voždovcu.

Teku dani, učenja mnogo, gladi još više. Sada i cimere uputim na pekaru, i svako jelo kasno u noć

počinje kupovinom hljeba u pomenutoj.

I, sve je idilično bilo, da ne dođosmo do ključnog momenta serije tri.

Ulazim, u pekaru, radi gazdarica,

-Dobro veče, kako ste, jel ima hljeba?!

-Ne, nema za tebe hljeba, i ovde se ne prodaje nikakav hljeb.

-Ne razumijem…

-Šta ne razumeš, ovde se prodaje hleb, hljeb ne možeš dobiti.

-Problem je što ja govorim hljeb?

-Kakav hljeb, to se ne govori tako, gde si pročitao da to piše, u kakvim knjigama.

-Ja sam iz Republike Srpske, ja tako pričam, ne vidim zašto vam to smeta.

-Ti sada živiš u Srbiji i ne možeš tako da govoriš, ispravno je hleb, i tačka.

-Gospođo, ja samo studiram u Srbiji, ali i ako budem nastavio da živim ovde i dalje ću da pričam

ijekavski, ma koliko to nekom smetalo.

-Koliko si platio da studiraš kod nas?

-Hm, pođoh da kažem, tužna činjenica po vas je što sam ja vidjeo malo više od Srbije, a i dalje ću da gledam, a vi nećete dalje od ove loše stolarije, ali, umjesto toga, samo se nasmješim i izađem napolje.

Počinjem lagano da se tresem, adrenalin raste. U podsvjesti se osjećam  ugroženo, životinjski instinkt proradi u vama, mehanizam odbrane od zvijeri je uključen…

Brojim do 100, do 200, ne pomaže… Ne znam da li ja ta žena bila na drogama, na šarenim gljivama, da li ju  je možda u mladosti dečko Miloje sa Romanije ostavio, da li joj komšija pjeva pod tušem svako jutro, pa ima averziju prema ijekavskom, ali njenim postupcima moje divljenje pekari ne samo što se srušilo, nego se i zakopalo, nekih 3 metra pod zemlju.

Da li je lj ili l, da li ima ije, je, naizgled  tako nevažno, slovo gore-dole, ali mnogi ne znaju da su sitnice one koje život znače, a te mrvice u poslovanju, te mrvice imaju težinu prosječnog indijskog slona.

Ugljesha Eric aKa LoooD

Ulazim u prodavnicu (Idea), uzimam korpu, prolazim pored dela sa voćem i povrćem- i ugledam ih! Badnjaci u celofanu, baš pored paradajza, kupusa i jabuka. Zastajem da se uverim za svaki slučaj, ipak je ovo slavlje trajalo danima pa mi je možda praznično raspoloženje udarilo u glavu, ali ne, Badnjaci u celofanskoj kesici stoje i dalje tu, upakovani baš kao kokice ili čips.

Poželeh da nađem pozitivnu stranu tog preduzetničko-prodajnog poduhvata ali zaista ne umem. Zaista sve negativne konotacije mi padaju na pamet. I sada razmišljam- da li je bolje prodavanje badnjaka na ulici i pijaci ili ovako u prodavnici? Sa jedne strane imamo čitavu seču hrastova pred Badnje veče gde ljudi želeći da zarade koji dinar kidaju i lome delove šume i tako prave bukete koji će kasnije krasiti nečije pragove i domove. Mogu samo da zamislim prizor nakon Božića i te šume koje su vidno očerupane. Sa druge strane, ne mislim da je dotični preduzetnik, u ovom slučaju dobavljač Idea-inih prodavnica kupio svoju hrastovu šumu i onda lično nju ojadio kako bi potrošačima ponudio novi-stari proizvod na tržištu. Lično bih vrlo volela da vidim njegove poslovne knjige i vidim na koji način dolazi do sirovina, ali zapravo verovatno se on dobro ušuškao i našao rupicu u zakonu tako da to više nije ni bitno.

I prosto ne znam šta je žalije gledati: da li te šume nakon svega, da li te iste badnjake koji se ne koriste za svrhu kojoj su namenjeni (da izgore za Božićno jutro dok polaženik govori lepe želje na radost ukućana), već služe kao puka dekoracija pragova kuća, vrata, stolova, i čini mi se najveći idiotizam-branika automobila, ili pak kontejnere, parkove (jer pobogu „ne valja da se baci badnjak u đubre” ili ulice pored pijace gde se bacaju oni iskorišćeni ili pak neprodati Badnjaci nakon Božića.

A šta se desilo sa onim starim običajima? Oni o kojima sam slušala u svom selu i o kojima gledamo na televiziji u oči Božića? Da, da, baš ti običaji koji govore da je Badnjak nešto posebno, a odlazak u sopstvenu šumu, odabir onog pravog, zasecanje drveta i donošenje ispred kuće kao poseban Božićni ritual.

Da li smo veći vernici ukoliko očerupamo prirodu i donesemo je na sto na par dana, zaboravljajući sve osim da kupimo nešto što liči na ritualno ponašanje, ili pak u svojim srcima nosimo priču koja će nas podsećati kako je to nekada bilo? Možda je najbolje napraviti svoj način u skladu sa svim tim, a pokolenjima prenositi dobru poruku- da je najbitnije poštovanje, zdravlje i sloga kako za vreme Božića tako i ostalih dana, da je pravoslavlje u nama a ne u celofanskoj kesi i da je želeti dobro iznad svega za svaku veru i religiju pa i tu koju ste Vi izabrali.

Srećan Božić

Hristor se Rodi!

Pravi povod za ovaj post je sajt Narodne banke srbije i Jelena Opačić poznatija na Twitteru kao ooppii. Naime naša prepiska ide ovako:

Prokka: Da li bi neka dobra duša mogla da NBS namesti da im domen radi i bez www (upravo htedo da vidim odnos dolara i dinara i…) 2:22 PM Nov 25th

Oppii:@prokka radice sutra i bez www 2:30 PM Nov 25th

Prokka: @ooppii Wow! Ako ovo stvarno bude biće sjajno Hvala unapred p.s. kad se ovo desi ide na moj blog direct kao primer uticaja Twittera 2:31 PM Nov 25th

Dakle sve se odigrava u 10ak minuta. Ja narednog dana posećujem sajt NBS ali i dalje domen bez www ne radi. Izgleda da sam malo požurio Pre par dana mi stiže poruka od Ooppii da pogledam sajt NBS i da očekuje najavljeni post od mene, koji je upravo pred vama.

Dakle bio je dovoljan jedan twit, koji je videla prava osoba, da bi jedna velika državna institucija napravila promenu na svom sajtu. Iako ovo nije veliki posao za administratora, on nije urađen više godina, što govori o tome da ili ovo nikome nije smetalo pa se nije žalio, ili nije znao kome da se žali, ili nije bilo sluha da se problem reši.

Jedan twit je bio dovoljan da se promena dogodi!

Mislim da Twitter ima sve više uticaja jer ono što se napiše na Twitteru ostaje na twitteru i koliko god mi brisali naše statuse to sve ostaje u bazi i pretrazi zabeleženo. Nastup kompanija na Twitteru je sve češća pojava i praktično neophodnost kako bi ako ništa drugo bar oslušali šta ljudi o njima pričaju i pokušali na vreme da otklone probleme.

Šta vi mislite o uticaju Twittera kod nas?

*Update: za koji dan tekst o jednoj velikoj ličnosti i planovima jedne još veće institucije o korišćenju Twittera.

Verovatno ste već navikli da kritikujem prodavce, ali uskoro će na ovim stranama osvanuti i nekoliko saveta za njih, te se nadam da će bar nekome to nešto značiti.

Ovaj put bih se ipak okrenuo jednoj maloj trafici na uglu Njegoševe i Maksima Gorkog koja je otvorena pre par meseci. Ono zašto je ona bitna za ovu priču jesu njena potpuno dva lica.

Prvo, naravno ne previše svetlo, jeste gospođa srednjih godina koja tu radi i koja je stalno nešto tmurna, blago mrzovoljna, ali poslovna i brza. Posle jednog takvog susreta razmišljao sam da li ona uopšte ima potrebe da bude ljubazna, jer onaj ko je došao nešto da kupi, najverovatnije će to i učiniti. Njega mnogo ni ne zanima ko je sa one strane prozorčeta, sve dok dobije robu koju želi i kusur.

Danas sam mišljenje promenio i smatram da je ljubaznost i njima bitna. Naime umesto gospođe srednjih godina, sa druge strane prozorčeta stajala je mlada, pozitivna i vrlo ljubazna devojka. Cela komunikacija je bila vrlo prijatna, a ono što mi se posebno dopalo jeste što kada mi je vratila kusur i kada je praktično naš “posao” završen uputila jedan mali osmeh. Nju je to “koštalo” jedan sekund. Mene je to navelo da razmišljam o tome kako jedan tako mali gest može mnogo da znači i koliko sam u tom trenutku želeo da imam potrebu da kupim još nešto kod njih Ili da bih sigurno i narednih dana tamo bio čest kupac jer bi mi bilo prijatno i drago da baš njima ostavim svoj novac, naravno ukoliko bi tu bila ona, a ne gore pomenuta gospođa.

Da li i vama osmeh i prijatnost prodavca na trafici znače ili ne?

Želeo sam da nađem pre svega jednostavnu temu, koju će svi sa lakoćom koristiti. a koja će imati dovoljno veliki deo za glavni sadržaj, tj. textove. Našao sam elements of seo i kada sam već misliio da je to to, moja nova tema, ugledao sam ovu koja je pred vama.

Od prvog trenutka kada sam video Mystique temu, bio sam oduševljen njenim izvođenjem. Iako se ne uklapa baš najbolje u opis jednostavne teme, ono što je čini posebnom po mom mišljenju jeste jako lepo uklapanje elemenata.

Zahvaljujući jquery biblioteci ubačeni su veoma lepo rešeni tabovi (sa vaše desne strane), komentari i trackback-ovi su takođe zanimljivo rešene i izdvojeni, automatski se drugom bojom obeležavaju komentari administratora, mogućnost reply i quote, preporučeni članci, twitter, lightbox…

Po instalaciji iste bio sam još više iznenađen mogućnostima podešavanja, tako da sam uz malo sređivanja CSS-a dobio po meni vrlo lep rezultat, ali šta vi mislite pitanje je sad Stoga…

Kakvi su vaši prvi utisci? Da li mislite da je ovo korak napred za ovaj blog?

Pre par nedelja ipak sam uspeo da odvojim vreme i da se malo prošetam po centru grada i da testiram nekoliko modela. Ono što me je prvo vrlo neprijatno iznenadilo jeste da prodavnice u Brankovoj imaju veoma loš izbor modela, ali ono što me je još više iznenadilo je to što Win Win u Balkanskoj, koji se toliko reklamira, ima baš slab izbor. Ipak bih kod njih pohvalio vrlo ljubazno osoblje koje je pokušalo da mi pomogne, ali izbor je jednostavno bio suviše loš.

Kupovina i radno vreme

Čitajući na IT svetu opise tastatura zapadoše mi za oko par komada. Pre svega Saitek Backlit Slimline Multimedia tastatura. Pozadinsko osvetljenje i niska cena izgledali su dosta privlačni. Ukoliko se doda i da sam do sada imao lepa iskustva sa drugim Saitek periferijama činila se kao veoma zanimljivo rešenje. Nažalost od nje sam na kraju odustao zbog radnog vremena Compdesk-a koje se poklapalo sa mojim radnim vremenom tako da nije bilo moguće da odem i da testiram.

Meni je garancija bitna, a vama?

Ono što sam ipak mogao da opipam, a bolje da nisam, jeste Cooler Master Slim X i Neo-E. Otidoh tako sav srećan u Desk sa parama u džepu i željom da pazarim sebi ovaj flat komplet. Predusretljiva prodavačica mi je čak dala da testiram njenu radnu tastaturu pošto je isti komplet bio u pitanju. Prvo razočarenje je bio odgovor dugmića koji je nekako bio suviše blag. Drugi mnogo veći razlog zašto je nisam kupio je garancija. Na moje veliko čuđenje daju garanciju od samo mesec dana. Pitao sam ih zašto je tako mala, kada drugi proizvođači daju garanciju od nekoliko godina, na šta su mi odgovorili da ako tastatura nema problema tokom prvog meseca sve posle toga je usled neadekvatne upotrebe. Iskoristih priče sa Benchmark foruma i objasnih da to nije baš tako i da su ljudima crkavale i mnogo kvalitetnije tastature posle nekoliko meseci, ali se ipak na kraju zahvalih i odoh.

Pobednik dana! Logitech wave

Razmišljajući na putu kući setih se da sam video u MM house u Kralja Milana 20 da imaju Logitech Wave za 2960 dinara što se ispostavilo da je fantastična cena. Ipak kako nisam bio siguran ima li gde jeftinije proverih na netu i zaključih da ispod 4000 teško mogu da nađem. Dani su prolazili a ja nikako nisam uspevao da se organizujem i da odem do njih. Dodatni problem je bio što nemaju sajt, a na telefon nisam uspeo da ih dobijem. Ipak danas se sve poklopilo te sam otišao kod njih i uzeo ovu sjajnu tastaturu po odličnoj ceni.

Jedan od faktora zašto sam baš nju uzeo jeste i to što sam na sličnom, samo bežičnom, modelu radio u prethodnoj firmi punih 9 meseci i znam da mi prilično odgovara. Uostalom na njoj je i započeta ozbilniji život ovog bloga Ko voli gomile multimedijalnih tastera sa ovim sigurno neće zažaliti (mada meni to nije neki prioritet). Postolje za ruke je jako lepo i udobno i to me je oduvek oduševljavalo Osim toga ima i Fn dugme koje u kombinaciji sa F1-F12 omogućava pokretanje aplikacija po želji. Tasteri su malo mali po površini i bilo bi dobro da tastatura ima malo jači otpor, ali ako se to izuzme ja sam stvarno prezadovoljan. Dodajmo i da sam narednih 5 godina siguran, jer ako se bilo šta desi garancija je tu!

P.S. Kliknite na slike da bi ih videli u većoj rezoluciji.

Na prvi pogled sve izgleda impozantno, ali tek kada se uđe unutra i vidi koooliko toga ima postaje jasno koliki je ovo projekat bio. Ono što su nam posebno istakli jeste da su sanirali klizište sa jednom malom investicijom od 3 miliona evra, čisto da im ne dođu svi stanari zgrada iznad njih na ručak

Na okupljanju malom behu mnogi dobro poznati ljudi, a da nekog ne bih slučajno zaboravio preskočiću deo sa nabrajanjem, ali ću reći da me je veoma iznenadila činjenica da je sa nama bio i direktor Merkura koji nam je poželeo dobrodošlicu. Jako lep gest!

Ceo centar izgleda kao stvoren za trošenje godišnje plate. Primera radi meni se dopala ova jako lepa kada, ali cenu tačnu nisam mogao da saznam jer je nije bilo. Dobih samo hint da je verovatno preko 100 000 zbog renomiranosti proizvođača.

Fontane su im sjajne, a pogotovu će biti lepo kada bude došlo proleće pa ne bude napolju minus brrr. Mogao bi to da postane i lep prostor za održavanje konferencija i promocija.

Sinoć se udarao poslednji glanc, tako da ne mogu da kažem kakva je usluga, ali sudeći po ljubaznosti naših jučerašnjih domaćina, ne sumnjam da ću tamo ponovo otići.

I za kraj ono najbolje. Ko god danas bude otišao u kupovinu i na kasi rekao “Ispuni mi želju”, pored besplatnog piva i već obećanog poklona, dobiće još jedan poklon koji će učestovati u drugim nagradnim igrama.

My 7 cents
Veoma mi je drago što sve više kompanija se okreće digitalnim medijima i što se polako naša blog zajednica uzima kao jedan od činilaca medijske promocije. Verujem da će u budućnosti biti sve više ovakvih akcija, a po rečima ljudi iz Merkura ovo bi trebao da bude samo početak naše uspešne saradnje.

P.S. U dogovoru sa našim domaćinima, ukoliko privlačna devojka bude pitala stasitog prodavca da joj ispuni želju, on ima slobodu da joj da svoj mobilni telefon.
P.P.S. Ukoliko upitate privlačnu prodavačicu da vam ispuni želju, očekujte samo dodatni poklon

Nedavno sam se, vozeći se ponovo autobusom, osetila poprilično nebezbedno. Radni dan je, kasni večernji časovi, poslednji dnevni autobus. Ulazim, sedam i…safari počinje.
Prvo me je privukla priča telefonom. Vozač u ranim 30-im je neprestano telefonirao. U trenutku kada je završio razgovor, ponovo je buljio u telefon, verovatno u imenik i okretao nove brojeve telefona. I tada sam se setila! Jednom sam išla baš tom 25-icom celu trasu- od Karaburme do Kumodraža, i da, to je taj! To je taj isti vozač koji celu trasu, nooon stop razgovara telefonom i piše poruke. To je taj isti koji nije video da nisu svi putnici izašli, to je taj što je “čukao poruke” iako mu je bilo zeleno svetlo koje on nije primetio, to je taj što uvek ima šta da priča i baš dok vozi. Da, poželela sam da sama držim volan u rukama i sopstvenim očima gledam na put, da prevezem to malo studentarije koji se vraćaju ranije iz grada, i ono malo zalutalih gospođa koje nisu ranije krenule sa kafe od drugarice. I onda se desilo čudo! Vozač više nije imao sa kim da priča. Pomislih: “Dar sa neba!”, ali avaj…sms je tu! Čovek ladno poče da kuca duge poruke i pritom ni ne gleda na put. Verovatno je umislio da je Miško i da može i zatvorenih očiju. Pomislih, možda i mi, ceo autobus, treba da počne da viče “Veeerujemo, verujemo”, pa reko’ da dignem bunu i razbudim ono malo mojih saputnika, ali u tom trenutku je došla nova zanimacija- kolega vozač ulazi na novoj stanici. Miško je konačno dobio sagovornika!
Svima nam je laknulo, tada je bar gledao na put ponekad.

Uvek sam se divila vozačima autobusa. Oni treba da budu uvek pažljivi, pouzdani i strpljivi. Pogotovo ovi iz GSP-a, pogotovo na vrućini, i pogotovo u špicu. Kada god bih birala da li da idem sama kolima na more ili da idem autobusom, uvek bih izabrala autobus, jer kakav god da je vozač, zna put, iskusan je i u 95% slučajeva jako pouzdan i vešt. Ali šta se dešava sa ovim vanzemaljcima u GSP-u koji sve vreme ugrožavaju živote putnicima i svoju ličnu bezbednost? Ko će da zabrani mobilne telefone vozačima?
Koliko puta vam se desilo da vozač užina burek i jogurt baš u nekoj opasnoj krivini, a onda hvata volan u pauzi brisanja masti o rukav? Da li ste i vi prisustvovali situaciji da volan vozaču služi kao dobar podmetač za dnevne novine koje još uvek nije pročitao i to baš između dve najprometnije stanice? Koliko puta vam se desilo da vozač nagari, seče u krivinama, bude drzak i bezbrazan a onda dođe na poslednju stanicu i vi shvatite njegovu misiju- 5 minuta duže za pivce sa drugarima vozačima i kondukterima u hladu na okretnici. E ono što mene zanima je: ko kažnjava tako nešto? Ili pak, zbog čega se oni odlični vozači ne nagrađuju? Zaista ima sjajnih i savesnih a to očigledno nikoga nije briga. Čula sam da postoje zakoni i pravila za sudare, ali šta se dešava sa svim onim što se dešava pre sudara, ono što prouzrokuje nesreće. Zbog čega niko ne brine o tome?

I u trenutku kada je leto, svi se žale na redovnost vozila, ja pre svega predlažem da se pre ulaska u gradski prevoz prekrstite. Ne može da škodi čak iako ste agnostik. No ukoliko radije preferirate nereligijske obrede, šetnja je sjajna stvar i za zdravlje tela i za zdravlje duha.
Dobra obuća i put pod noge. Šetnja je odlična stvar. Mada me ne bi čudilo da uvedu porez i na šetnju. U odnosu na ostale smrtnike koji se voze GSP-om, šetnja mu dođe kao pravi luksuz.

Živela šetnja!

Da li je za vas demokratija pravo da svako iskaže svoje mišljenje ili drugi to smeju samo ukoliko se slažu sa vama? Da li ako ja imam drugačiji stav to znači da sam glup ili homofob? Zašto se moje drugačije mišljenje smatra toliko opasnim i degradirajućim?

Ako ja poštujem tuđe mišljenje zašto i on ne bi poštovao moje? Po čemu se to razlikuje? Ko je to nekome dao pravo da kaže drugome da je glup zato što se ne slažu oko nečega?

Mislim da se demokratija suviše često uzima kao generički pojam pod kojim se podrazumeva i sloboda govora (koja baš i nije tekovina osnovne demokratije), ali da je krajnje zanimljivo kako ona podrazumeva slobode samo kada se govori o manjinama. Ako većina iskoristi isto pravo i iskaže drugačiji stav to je onda glupost, to je neki strah to je…

I za kraj. Ja jesam bio za održavanje parade ponosa. Smatram da svako treba da bude ono što jeste. Smatram da niko ne bi trebalo da ispašta zbog svojih opredeljenja. Ne mislim da je homoseksualnost bolest. Mislim da oni trebaju da imaju sva prava kao i heteroseksualci. Ne mislim da ih treba tući ili slati na lečenja. Mislim da oni mogu da doprinesu društvu.

Ali ne mislim da je sloboda govora jednosmerna ulica…

Nakon 10ak minuta čekanja i još par ljudi koji su se izređali ispred mene naručujući druge stvari, vidim kako lik sprema ortaku palačinku i potom kreće moju da macka. Stavi on pavlaku, pa stavi pečenicu i šunku, pa kačkavalja pa… rusku salatu. Ja reko možda se čovek zeznuo, pa ga upitah da li je to ruska salata za mene? On mi mrtav ladan odgovori kako nemaju pečurke pa svima stavljaju rusku! Objasnih mu da ja to ne jedem, te on sam predloži da mi napravi novu što i na kraju dobih. Ne možete da verujete kojom je brzinom nova bila gotova… no…

Verujem da se ista greška javlja i u drugim sverama poslovanja, stoga kada nešto nemate ili niste sigurni uvek pitajte klijenta, tako je mnogo brže, kvalitetnije i jeftinije!