Pogledajte prilog Radio televizije Vojvodine o tome.

Leonardo DiCaprio i Amitabh Bachchan su festival proglasili otvorenim, nakon čega je prikazan film Baz Luhrmanna, Velik Getsbi, koji nije u takmičarskoj konkurenciji.

Međunarodni žiri je istakao da se Tasićev film odlikuje ” impresivnim produkcijskim vrednostima
i neverbalnim pripovedanjem.”

Film je krajem prethodne godine nagrađen za najbolji kratki eksperimentalni film na Međunarodnom
filmskom festivalu u Tirani (TIFF 2012). Prikazan je i u regionalnom takmičarskom programu na Festivalu
novog filma i videa (Alternative Film/Video Festival) u Beogradu kao i na Međunarodnom festivalu
digitalnog filma Kinofest u Bukureštu. Početkom ove godine prikazan je u zvaničnoj selekciji FLEX Festivala
eksperimentalnog filma i videa na Floridi. U narednom periodu predstoji mu predstavljanje na
Krakow Film marketu, najvećem filmskom marketu za kratke i dokumentarne filmove u centralnoj
i istočnoj Evropi, kao i učešće u zvaničnoj selekciji Milwaukee Underground filmskog festivala.

Tasić je rođen 1981. u Kruševcu. Eksperimentalnim i igranim filmom bavi se od 1999. Jedan je od
osnivača i direktor Reakcije film, male produkcijeske kuće nezavisnog filma. Od ove godine je i urednik
filmskog programa AJDE festivala u Kruševcu.

Ovaj film je nastao u okviru filmske radionice projekta “Od dionizijskog socijalizma do predatorskog
kapitalizma” Centra za vizuelnu kulturu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.

Projekat je osmišljen kao serija radionica s mladim profesionalcima i mentorima (mentor filmske
radionice bio je Želimir Žilnik), koje su za fokus imale analizu i novo čitanje društvene istorije i umetničke
produkcije u Srbiji i Jugoslaviji posle 1949. godine.

Osnovni cilj projekta bio je da učesnici radionica, kroz kontinuirane diskusije i potom praktičan rad
razviju aktivan kritički stav spram načina na koji se istorija piše i da s tim stavom pristupe kreativnom
procesu u medijima u kojima inače rade, koristeći pri tome ponuđenu arhivsku filmsku i audio građu.

Reakcija film u čijoj produkciji je film snimljen, je filmska kuća osnovana 2012. od strane mladih filmskih
autora iz Srbije, okupljenih oko ideje stvaranja nezavisnih filmova kao lične reakcije na život.

Kratki metar će pored takmičarskog programa imati čak osam pratećih programskih celina. Beogradska publika imaće prilku da pogleda izabrane filmove sa Short Shorts festivala u Tokiju u programu Made in Japan. Program London Calling predstaviće najbolje filmove sa London Short Film Festivala, dok će se program Kontrasti Rusije: Patriote i bludnici fokusirati na oprečnosti moderne Rusije, od političkog fanatizma do raskalašnog noćnog života. Sa istoka nam stiže i program Angry Ukrainians, sastavljen od filmova istoimenog pokreta filmskih autora, koji se bave problemima moderne Ukrajine. Ljubitelji muzike i dokumentarnog filma imaće prilike da u programu Rockumentary Revolutions pogledaju film ’’Otroci socijalizma’’ o istoimenoj slovenačkoj pank grupi i film ’’How we played the revolution’’ o litvanskoj ’’raspevanoj’’ revoluciji. Ostvarenja iz regiona biće predstavljena u programu Komšiluk, koji ove godine ima poseban fokus na novi crnogorski film, koga će predstaviti filmovi studenata Fakulteta dramskih umjetnosti sa Cetinja. Tradicionalni prateći program Vrelo će se baviti temom art terapije sagledane kroz prizmu 5 dokumentarnih i kratkih igranih filmova iz Evrope i Južne Amerike, dok nam putujući festival UNAFF donosi dokumentarni film ’’Sing your song’’ o Hariju Belafonteu i njegovoj ulozi u pokretu za ljudska prava u Severnoj Americi.
Pored filmskog programa, u okviru Kratkog metra će se održati diskusije o filmovima, kao i druženja sa domaćim i stranim autorima, gostima festivala. Povodom jubilarnog 60. izdanja, u danima pred festival, biće organizovana izložba u Domu omladine, specijalna projekcija filmova iz arhive Dunav filma i promocija knjige o Milenku Štrpcu.

Ovogodišnji dobitnik Nagrade za životno delo Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma je Želimir Žilnik, jedan od najuglednijih i najnagrađivanijih domaćih autora, poznat u svetu po svom umetničkom i društvenom angažmanu. U čast dobitnika biće prikazan njegov film „Pirika na filmu“, iz 2013. godine

Želimir Žilnik (rođen 1942. godine, živi i radi u Novom Sadu), autor je brojnih igranih i dokumentarnih filmova, jedan od začetnika žanra doku-drama, nagrađivan na domaćim i internacionalnim filmskim festivalima. Od samog starta profesionalnog rada na filmu, okrenut savremenim temama, koje uključuju društvenu, političku i ekonomsku kritiku svakodnevice („Žurnal o omladini na selu, zimi“ (1967), „Pioniri maleni, mi smo vojska prava, svakog dana ničemo ko zelena trava“ (1968), „Nezaposleni ljudi“ (1968) i „Lipanjska gibanja“ (1968), „Crni film“, „Ustanak u Jasku“ i drugi. Studentske demonstracije 1968. godine, i veliki potres iste godine, posle okupacije Čehoslovačke, tema su i Žilnikovog prvog igranog filma „Rani radovi“ (1969) nagrađenog Zlatnim medvedom na Berlinskom filmskom festivalu, kao i sa četiri nagrade u Puli te godine.

Nakon problema sa cenzurom u Jugoslaviji, te zaustavljanja rada na narednom igranom filmu „Sloboda ili strip“ (1972) takođe u produkciji “Neoplanta filma”, Žilnik sredinu sedamdesetih godina provodi u Nemačkoj, radeći nezavisne filmove – sedam dokumentaraca i igrani film „Raj“ (1976). Ti filmovi su među prvima tretirali temu gastarbajtera u Nemačkoj, te se i danas pokazuju na retrospektivama i simpozijumima.

Po povratku u zemlju, od kraja sedamdesetih režira seriju dobro primljenih televizijskih filmova i doku-drama, za Televiziju Beograd i TV Novi Sad ( „Bolest i ozdravljenje Bude Brakusa“ (1980), „Vera i Eržika“ (1981), „Dragoljub i Bogdan“ (1982), „Prvo tromesečje Pavla Hromiša“ (1983), „Stanimir silazi u grad“ (1984), „Beograde dobro jutro“ (1986), seriju „Vruće plate“ (1987), „Bruklin Gusinje“ (1988), „Stara mašina“ (1989), „Crno i belo“ (1990) i dr.). Pomenuti naslovi su nagrađivani na televizijskim festivalima u zemlji i inostranstvu.

U saradnji televizije i filmskih radnih zajednica nastaje i nekoliko igranih filmova, sredinom osamdesetih: „Druga generacija“ (1983), „Lijepe žene prolaze kroz grad“ (1985) i „Tako se kalio čelik“ (1988) – koje u fokusu imaju nagoveštaj političkih i socijalnih promena, kao i nadolazećih tenzija u zemlji.

Tokom devedesetih, u nezavisnim filmskim i medijskim produkcijama realizuje niz igranih i dokumentarnih filmova na temu kataklizme na Balkanu („Tito po drugi put medju Srbima“ (1994), „Marble Ass“ (1995), „Do jaja“ (1997), „Kud plovi ovaj brod“ (1998) i dr.). Filmovi su dobili najznačajnije nagrade na domaćim festivalima (u Herceg Novom, na Paliću, u Novom Sadu i Sopotu). Pokazani su na brojnim međunarodnim festivalima, a na Berlinalu 2005. godine „Marble Ass“ je dobio značajnu nagradu „Teddy Bear“.

Slom sistema vrednosti u post-tranzicijskim zemljama centralne i istočne Evrope, problemi izbeglištva i migracija u novonastalim okolnostima proširene Evrope – okvir su tematskog ciklusa započetog filmovima „Tvrdjava Evropa“ (2000 – nagrada „Victor“ za najbolji film godine, Ljubljana ), „Kenedi se vraća kući“ (2003 – nagrada „Zlatna mimoza“ Herceg Novi), „Gde je Kenedi bio dve godine?“ (2005), „Evropa preko plota“ (2005 – nagrada za najbolji regionalni film Beograd 2006 i ZagrebDox 2007), “Dunavska sapunska opera” (2006), „Kenedi se ženi“ (2007), „Stara škola kapitalizma“ (2009) i „Jedna žena – jedan vek“ (2011). Pomenuti filmovi su pokazani na preko 250 međunarodnih festivala i filmskih manifestacija. U 2010. u Srbiji mu je dodeljena nagrada za moderni umetnički senzibilitet Fonda „Todor Manojlović“, kao i nagrada Fonda za afirmaciju stvaralaštva „Mića Popović“.

Uz kontinuirani rad na filmskoj produkciji, Žilnik se od 1997. godine bavi i pedagoškim radom – mentor je i izvršni producent niza međunarodnih filmskih radionica za studente iz regiona jugoistočne Evrope (npr. „Podeljeni bog / Divided God“ tokom 2007/2008., „Petrovaradinsko pleme“ 2005., „Crossing Borders“, od 2003 – 2012, itd.); od 2006. godine, angažovan je kao gostujući predavač na nekoliko inostranih filmskih škola (Holandija, Velika Britanija, SAD, Mađarska, Slovenija).

Radnja filma se odigrava tokom NATO bombardovanja i rata na Kosovu. Mlada udovica Danica (Zrinka Cvitešić) živi skromno sa dva sina boreći se da preživi u malom kosovskom (pretežno srpskom) selu blizu grada koji reka Ibar deli na srpski i albanski deo. Smrt njenog muža kojeg su ubili Albanci ostavilo je duboke tragove na porodicu. Mali Danilo (Miloš Mesarović) od tada ne govori, a Vlada (Andrija Nikčević) je postao osobenjak koji sanja da ima bicikl. Da bi zaradio pare za njega, skače svakodnevno u Ibar i lovi ribu koju prodaje za mali novac vlasniku bakalnice. Iznenada Ramiz (Mišel Matičević), ranjeni albanski vojnik OVK skloni se kod njih pred srpskim vojnicima. Danica ga, suprotno logici, primi i počne da leči, izlažući porodicu velikoj opasnosti. Između njih dvoje se rađa ljubav…

Ova dirljiva drama sa elemenatima komedije je snimljena prošle godine kao koprodukcija Nemačke, Srbije i Hrvatske.

U filmu pored gore nevedenih glumaca još igraju Danica Ristovski, Slavko Štimac, Eva Ras, Suzana Petričević, Velimir-Bata Živojinović.

Michaela Kezele je osvojila za film Najlepša je zemlja moja nagradu za najbolju mladu rediteljku u okviru bavarske filmske nagrade (“Bernhard-Wicki”- nagrada za mlade naraštaje 2012), kao i “Bayerischer Filmpreis” za najboljeg mladog režisera (renomirane nagrade u okviru kojih je na primer priznanje za najboljeg režisera dobio je Michael Haneke za film “Ljubav”, dok je kao najbolja produkcija proglašen “Cloud Atlas” sa Tomom Hanksom).

Trejler za film

Drama pozajmljenog života

Oba Vaša filma nose teret lične drame i odluke: kako Mladena (“Klopka”) tako i Marka („Krugovi“). Čiji je „prtljag“ teži i da li su po Vama obojica junaci?

Mladen u “Klopci” kao i Marko u “Krugovima” imaju dilemu koja je nadljudska, izazov koji je pred njima je ogroman. Očigledno je da volim da se bavim takvim junacima. Ono što postoji u dramaturgiji kao definicija, obični ljudi u neobičnim situacijama, obični normalni ljudi u ekstremnim situacijama, odnosno situacijama gde se njihova moralnost stavlja na probu. Svakako, sličnost između ova dva filma postoji. Moja je potreba da se bavim upravo ovakvim likovima i situacijama. Verujem da je priča “Krugova” kompleksnija, prosto rečeno ima jedan širi zamah, koliko moralnog istraživanja toliko i društvenog angažmana. Za mene su “Krugovi” dosta ličan film.

U kom se krugu pakla nalazi Haris (Leon Lučev), kakav on teret nosi i da li je iko od Vas razgovarao sa Alenom Glavovićem?

Nismo pričali sa Alenom Glavovićem, gledali smo snimke na youtube-u i na taj način smo izgradili lik. Mislim da je Haris, (kao i svi likovi u filmu) u pokušaju da razreši sopstvene traume i strahove i da izađu iz kruga prošlosti koji im je obeležio život, da izađu iz senke događaja koji im je obeležio zivot. Harisova drama je ogromna, jer on u stvari živi jedan pozajmljeni život, živi život koji mu na neki način ne pripada, koji je trebao da pripada čoveku koga više nema, Marku. Mislim da je centralna priča odnos između Marka i Bogdana, ona sve objedinjuje. Harisova priča je jako važna, ona govori o žrtvovanju.

Nastojali ste da analizirate dobro i zlo i ponudite univerzalnu priču o ratu i njegovim posledicama. Koliko je ona slična a koliko različita podudarnoj ambicji vaših kolega, recimo “Spasitelja”(P.Antonijević).

Mi na žalost nikako da pobegnemo od tema koje imaju veze sa ratom, naši životi su u velikoj meri obeleženi ratom, iako većina nas nije direktno učestvovala uvek je bio u našoj neposrednoj blizini. Živimo posledice tog rata. Za mene lično, ovo je poslednji film koji se bavi tom temom, ovim filmom izlazim iz te priče. Snimanje ovog filma za mene je na neki način bio terapeutski. Teme koje se dešavaju oko nas i život je sam po sebi intrigantan.

Kažete da ste se trudili da se ne bavite ni politikom ni međunacionalnim odnosima već pre svega sudbinama ljudi i da su „Krugovi“ pošten film. Na taj ili sličan način svoje filmove i namere predstavljale su i neke vaše kolege i koleginice, poput recimo Anđeline Džoli (“Zemlja krvi i meda”).

Prirodno je da svako napravi pošten film, to je normalna stvar. Ja sam se trudio da film ne bude politički, ne zato što sam od toga bežao, nego zato što sam osećao odgovornost prema Srđanu Aleksiću. Njegov čin nije politički, pre svega je ljudski čin, zbog toga nisam hteo da pravim politički film. Politike u filmu ima, zato što je ona prisutna u našem životu, ali sam se trudio da ona bude scenografija u kojoj se kreću junaci. Film se bavi ljudskim sudbinama. Politika je obeležila naše živote ali sam se trudio da to ne bude glavna tema. Pokušao sam da se bavim segmentima ljudskih sudbina.

Otac glavnog junaka u čitulji, sinu upisao je “Umro je obavljajući ljudsku dužnost”. Koliko smo svi daleko od nje, jer teško je prisetiti se sličnog “obavljanja” a bilo je hiljade prilika za to.

Njegov otac kaže da je to ljudski, dodao bih da je to humanistički čin, što se ne dešava svaki dan, prava je retkost da neko na taj način štiti drugog čoveka. Ispovest Radeta Aleksića bio je jedan od impusla da snimimo ovaj film, ne samo ta rečenica već i deo ispovesti govori da ukoliko Srđanovo delo donese neke pozitivne konsekvence, u tom slučaju dosta je učinjeno. To jeste jedna od ideja filma. Mogu da kažem da je način na koji je Rade, hrabro i dostojanstveno govorio svih ovih godina, ima nešto što je duboko utkano u ovaj film.

Kako “Krugove” doživljava američka a kako evropska publika. Ima li razlike?

Generalno mislim da publika svugde na svetu na isti način prihvata neki film, ukoliko je filmska priča snažna, ukoliko ima emociju, publika svuda u svetu to prihvata na vrlo sličan način, tako je bilo i u Americi i u Berlinu. Ugao posmatranja je malo drugačiji, u Americi to je uglavnom publika koja o nama ne zna gotovo ništa, i malo je informisana o ratovima na prostorima Jugoslavije. Oni na to gledaju kao jednu ljudsku dramu, prate junake bez ikakvih političkih pogleda, dok je u Evropi drugačija situacija, tamo sve gledaju iz političkog ugla, međutim kad im objasnite da niste hteli da napravite politički film, i da ovo nije politički film, shvataju.

Ratna i traumatična vremena ostavljaju bar malo prostora i za – ljubav. Trag ljubavi i u ratno vreme videli smo kod jednog drugog Golubovića – Predraga, (“Progon”) dok je u Vaša poslednja dva filma ona, ljubav dakle deficitarna kategorija, ili za nju “nije bilo vremena”.

Kod mene je ljubav deficitarna kategorija. Do sada se nikada nisam bavio ljubavnim temama, ni nečim što je blisko tome, od toga sam očigledno bežao. To je deo moje intime koji sam do sada hteo da sakrijem. Danas mi prija poređenje sa mojim ocem, jer sam za vreme studija težio da bežim i da stvorim svoj autorski svet. Međutim na ovom filmu sam se malo i vratio, posebno u sceni spuštanja niz brdo, na neki način podseća na jednu od scena iz filma „Tišina“. Što je čovek stariji više zatvara lični krug i dolazi tamo odakle je krenuo, vraća se uticaju porodice. Što sam stariji sve sam bliži estetici svoga oca.

intervju uradila Una Čolić

jezik: španski
uloge: José Mota, Salma Hayek, Blanca Portillo
režija: Álex de la Iglesia
godina: 2011

Publicista i novinar Roberto nema sreće. Ostaje bez posla. Napuštaju ga prijatelji i kolege. Njegova žena Luiza jedina je na koju može da se osloni. Posle jedne ponižavajuće epizode, on odlazi u Kartaginu, mesto gde su on i Luiza proveli medeni mesec. U prostoru nekadašnjeg hotela sada je tu muzej. Tokom otvaranja muzeja, Roberto razgleda unaokolo i u čudnoj nezgodi pada sa skele. Parče gvozdene šipke viri mu iz temena. Postaje meta fotoreportera i novinara. Roberto u čudnoj nesreći vidi trag sreće… rešava da to dobro iskoristi.

Brojni su reditelji koji su obeležili detinjstvo Aleksa de la Iglesijasa od Hičkoka preko Bergmana do Romera. Pedra Almodovara smatra duhovnim ocem, koji je bio producent njegovom prvencu “Akcija mutanta”. Najboljom današnjom kinematografijom smatra klasičnu, američku kinematografiju. Ovaj Iglesijasov film inspirisan je klasikom Bilija Vajldera iz ’51 godine (“Ace in the Hole”), usmeren prema psihologiji mase i svetu medija.

Cena ulaznice za svečano otvaranje je 500 dinara. Od 1. do 7. februara važi popust od 10% na komplet karata.

radno vreme blagajne Sava centra
od 01. februara radnim danima (ponedeljak – petak) od 10,00h do 20,00h,
subota, 15. i 16. februar od 10,00h do 15,00h,
nedeljom ne radi,
kada počne festival od 10,00h do 22,00h;

radno vreme blagajne Doma omladine
od 01. februara od 10,00h do 22,00h,
15. i 16. februar od 10,00h do 22,00h,
kada počne festival od 10,00h do 23,00h

radno vreme blagajne Dvorane Kulturnog centra
od 1. februara od 14,00h do 21,00h,
kada počne festival od 10,00 do 23,00h;

radno vreme blagajne Bioskopa Fontana
radnim danima od 16,00h do 21,00h,
vikendom od 12,00 do 21,00h