mmiljana

Basna

noreply@blogger.com (Miljana Mladenovic) — Sun, 17 Apr 2011 22:41:00 +0000

Ostareli i izmemogli lav nije više mogao da lovi. Ogromne količine sala koje je nagomilao, tromost kojoj se predao, gurmanluk, hedonizam i raskalašnost otežavale su mu svakodnevni posao lova. Ali, on je car! Zašto bi uopšte morao da lovi??? Da ima imalo smisla i poretka, njegovi bi podanici morali biti srećni i zahvalni ako završe na njegovoj trpezi!!! I da ima smisla i reda, dolazili bi mu pred skute i čeljusti sa svom svojom skrušenošću i pokornošću, srećni što će ih baš on pojesti! Jer, mogla bi ih pojesti i hijena, pa šakal ili koja druga bedna zverka...

Jednoga dana, ostareli i izmemogli lav odlučio je da sprovede svoj najnoviji, najgenijalniji, najbestijalniji plan u delo.

Pozvao je sebi u goste gracioznu pticu pevačicu. Obećao joj je svu milost i zaštitu u zamenu za njenu svakodnevnu zavodljivu pesmu njegovom životinjskom carstvu.

Zatim je pozvao mudru sovu. I njoj je obećao svu milost i zaštitu ukoliko njegove podanike svojom mudrošću ubedi u ono što je njegova zamisao.

Onda se dosetio i lukave lije. Ona bi taman, u zamenu za svoj život i blagostanje, mogla beskrajno dugo i lukavo da obmanjuje njegove podanike.

Na kraju je udesio i jednu izuzetnu stvar – svog najljućeg rivala, jedinog mogućeg protivnika pridobio je rečima:

„Ti ćeš, medo, stalno stajati pod mojim skutima, ponizno i mirno. Za uzvrat plen ćemo deliti na ravne časti i bićemo siti i ti i ja.“

Meda se složio.

Životinjsko carstvo tužno je posmatralo posrtanje snažnoga medveda. Magična pesma ptice pevačice omamljivala je njihova čula, blagoglagoljivost sove tupila njihove misli, a lukava lija lagano ih je vodila lavljoj jazbini.

Dani su prolazili. Godine su se nizale. Carstvo je postajalo sve manje i manje. Jednoga dana, na samom kraju ove priče, ostali su sami u životinjskome svetu - tromi, nepokretni i gladni, lav i medved.

Napomena: svaka sličnost sa realnošću je slučajna i namerna.

slika preuzeta odavde

Zaista - Tužna i Ružna Morava!

noreply@blogger.com (Miljana Mladenovic) — Tue, 05 Apr 2011 13:55:00 +0000

Kad sam čula o ovom - nisam mogla da verujem, kad sam snimak videla - nisam mogla da spavam, a sada, posle nekoliko dana i dalje mislim ono što sam napisala i na FB profilu: "znala sam da nismo normalan narod, ali ovo je za kolektivno samoubistvo" - prvo svih nas koji to radimo, a onda svih nas koji to ne vidimo i na kraju, svih nas koji to možemo da sprečimo, a ništa nismo uradili...

Uz dan žena - Zakon o lepom izgledu!

noreply@blogger.com (Miljana Mladenovic) — Tue, 08 Mar 2011 19:09:00 +0000

Odavno već u 17 sati ne raspremam sto i ne isključujem računar. Radno vreme se nečujno i po nepisanom pravilu produžilo do 18. Normalno, plata mi se nije povećala proporcionalno. Sada, u 2 minuta do 18 užurbano sakupljam papire i premeštam ih u fioku koju zaključavam jednom rukom dok drugom mišem ciljam dugme za Shutdown. Taman da kliknem izleti poruka:

„Draga moja, da li si dobila tekst novousvojenog Zakona o lepom izgledu?“

„Jebeš lep izgled, idem kući, gladna sam!“ odbrusim prijateljici jednom rečenicom i konačno spustim poklopac.

„Jebeš i bus, otiš’o je!“ jezivo dreknem u mobilni telefon koji je pokazivao 18:02.

Navučem bubice na uši i uplivam u haos zvani gradski saobraćaj. Usput kupim niskokaloričnu salatu, crni hleb i budjavi sir. Uzmem i buđave novine jer je na slici stajala Ceca sa sve najnovijim silikonima.

Konačno se ufuram na zadnju platformu, munem laktom dedicu sa jedno 3 kaputa na sebi i nabijem se do prozora. Otvorim novine, kad ono opet Zakon o lepom izgledu: jedva prošao, uz celonoćnu raspravu, al’ prošao.“

„Ma zabole me za zakon, gde je Ceca????“ grozničavo listam, vrtim strane napred-nazad, tražim slike, tekst, ništa!

„Pizda mu materina, neko je iščupao, mora da je bilo u sredini, tako mi i treba kad kupujem bajate novine!!!“

Zgužvam to smeće od štampe da ga bacim u prvu kantu na koju naiđem.

Zagledam se kroz prozor. Ma šta ima da gledam, prljavo okno iza koga u polumraku gamižu potuljeni nesretnici.

Razmotam opet onu novinu.

Hmmmm...

„Parametri koje mora da ispuni svaka punoletna građanka ove zemlje po novousvojenom Zakonu su:

Visina - između 166 i 186 cm. Sve gradjanke koje su ispod donje granice moraju nositi obuću sa platformom koja će im nadomestiti neophodnu visinu, ne smeju ih skidati ni u situacijama trčanja za busom, šetnje po prirodi, ulaska u vodu radi kupanja na javom mestu, bavljenja sportom i slično. Sve građanke koje su iznad gornje granice moraju u roku od 8 dana od dana objavljivanja ovog zakona u službenom listu dostaviti svoje mere nadležnom organu, kao i potpisani i sudski overen zahtev da se mogu tretirati i osobama suprotnog pola.

Ukoliko se slučajnim merenjem koje utvrdi da gradjanka posle propisanog roka nema zakonom propisanu visinu, kazniće se novčano u visini prosečne plate u Republici u mesecu u kome je prekršaj utvrđen. Posebnim članom ovog zakona biće propisana javna mesta, vrsta mernih sredstava i stručna sprema lica koja će meriti slučajno odabrane građanke i izdavati potvrde o saglasnosti mere Visina sa Zakonom ili izricati prekršajne presude i visinu kazne koja je data u stavu 4 ovog člana.

Težina - između 52 i 68 kilograma. Sve gradjanke koje nemaju propisanu težinu moraju je svesti u zakonom propisane okvire u roku od 30 dana od objavljivanja ovog zakona u službenom listu. Ukoliko se slučajnim merenjem utvrdi da gradjanka posle propisanog roka nema zakonom propisanu težinu kazniće se novčano u visini prosečne plate u Republici u mesecu u kome je prekršaj utvrđen. Posebnim članom ovog zakona biće propisana javna mesta, vrsta mernih sredstava i stručna sprema lica koja će meriti slučajno odabrane građanke i izdavati potvrde o saglasnosti mere Težina sa Zakonom ili izricati prekršajne presude i visinu kazne koja je data u stavu 3 ovog člana.
Boja kose – plava. Sve građanke koje imaju boju kose crnu, smedju ili crvenu, kao i sve ostale prirodne ili farbane nijanse i boje moraju u roku od 8 dana od objavljivanja ovog zakona u službenom listu obojiti svoju kosu u Blond 3 marke HairColor. Ukoliko se utvrdi da gradjanka posle propisanog roka nema Zakonom propisanu boju nijanse plave kose kazniće se novčano u visini prosečne plate u Republici u mesecu u kome je prekršaj utvrđen. Posebnim članom ovog zakona biće propisan broj, kvota i struktura uvoznika ove boje kao i visina marži i prodajne cene.
Veličina grudi – ovim članom Zakona propisuje se isključivo donja granica veličine ženskog poprsja koje ne sme biti manje od 3. Sve građanke koje imaju sise manje od 3, moraju u roku od 30 dana od objavljivanja ovog Zakona u službenom listu izvršiti njihovu korekciju na bilo koju veličinu iznad minimalne. Zakonodavac ostavlja na volju gradjankama da same odaberu željenu vrednost. Ukoliko se slučajnim merenjem utvrdi da gradjanka posle propisanog roka ima sise manje od donje Zakonom propisane veličine kazniće se novčano u visini prosečne plate u Republici u mesecu u kome je prekršaj utvrđen. Posebnim članom ovog zakona biće propisana javna mesta, vrsta mernih sredstava i stručna sprema lica koja će meriti slučajno odabrane građanke i izdavati potvrde o saglasnosti mere Veličina grudi sa Zakonom ili izricati prekršajne presude i visinu kazne koja je data u stavu 4 ovog člana.

Dalje nema teksta zakona, samo nešto blablablablaaa.... Država se odlučila na ovaj poslednji korak, donošenjem ovako modernog evropskog zakona, kako bi poslednjim snagama motivisala svoje građane da učine nešto povodom izlaska iz teške ekonomske krize u koju je zemlja zapala, povećanja radnih sposobnosti i potencijala zemlje u svakom pogledu. Posebno treba naglasiti da će to znatno ubrzati evrointegracije naše zemlje, a već se pregovara i o povoljnim bankarskim kreditima koji će pod jednakim uslovima svim našim gradjankama starijim od 18 godina omogućiti da na brz i jednostavan način što pre zadovolje sva zakonske norme.

Zatvorih novinu i raširih usne u osmeh: „Jebeš ga, Ceca mora da se ofarba!!!“

CM2HM – govorite li LeetSpeak?

noreply@blogger.com (Miljana Mladenovic) — Fri, 04 Mar 2011 14:27:00 +0000

Kada sam dobila prvi put ovu SMS poruku od sina, nije bilo šanse da je dešifrujem. Iznerviram se momentalno, okrenem njegov broj i nervozno se razderem u telefon: „Kojim jezikom ti pričaš, da te nisu usvojili vanzemaljci? Em te nema kući, em te ne razumem!!!“

On će na to skroz ‘ladno: „Pa, napisao sam ti da stižem kući...“

Tako, ako vam skoro „odrasla“ kći pošalje poruku da ne brinete i da je ona „Go2SQL“, ič se nemojte brinuti da će kojim slučajem zastraniti izučavajući kompjuterski jezik SQL! Ma, ne, još imate šanse da je odvučete kod prvog stiliste i napravite joj kasvetni „book“ da okuša sreću sa nekim ozbiljnijim zanimanjem od hakerašice... To vam ona umilno poručuje da je na putu ka školi.

Elem, ovo višegodišnje besomučno kucanje SMSova uzima svoj danak. Sediš naspram drugarice i tipkaš joj poruku, jer „real communication is out“...

Ih, kad se samo setim da su mi smetale engleske reči u srpskim rečenicama kad se napravi takva salata da pojma nemaš šta je onaj što ti priča hteo... „U bekstejdžu je bila fama, popularna pevaljka je zaboravila svoj aksesoar, pa se utripovala da joj medžer uvaljuje neki fejk!“

Sad mi to zvuči skoro idilično naspram ovoga: „Foodp?“ kako bi ja, da sam kojim slučajem moderna keva, a ne neko gundjalo, trebalo da upitam (po mogućstvu off-line) svoje mezimče - da li je gladan.

Priznajem, ponekad komentarišem sa :LOL:, omakne mi se i BTW, ali ovo sa brojkama definitivno sluđuje!

Pa još kad se začini smajlijima (idi pa ga prevedi na srpski) kojima tako rado izražavamo osećanja!!! Ko onda može reči da tehnolgija uzima dušu, kad lepo mogu napisati :)))) i onda se zna da sam mnoooogo nasmejana. Skoro pa plačem od smeha... Suze zamislite sami!

Ko reši rebus znaće:

w8 –da ga neko negde čeka,

lvj0-da ga neko toliko voli, da je tu izjavu morao maksimalno da skrati

A ko hoće da uči dalje, ima gomila tutorijala!!! npr. ovde i ovde.

E, ne mogu da verujem da je došlo vreme da učim litspik!!???!!! Pa neću, bre!!! U ovoj zemlji ima toliko onih koji ne znaju ni maternji, sad još da učimo i veštačke jezike!!!

Čisto da bi se „razumeli“ sa mlađim generacijama!!?!!

Odbijam!!!

Umesto toga napraviću jednu malu anketu, za svoju dušu, pa ću probati da dobijem odgovore učenika završnog razreda osnovne i nekih razreda srednje škole. Ako vas ne mrzi, možete dati svoj doprinos toj mini anketi ovde i sada, a ja obećavam da ću vas izvestiti o rezultatima, ma kakvi oni bili...

Da l’ da gledam il’ da slušam ?

noreply@blogger.com (Miljana Mladenovic) — Wed, 09 Feb 2011 12:56:00 +0000

Sećate se one otrcane: „jedna slika vredi više od hiljadu reči!!“

„Pa, naravno!“ reći ćete...

Takođe, sećate se i one uglavnom autoritativno-preteće, nadmoćno-upozoravajuće, parališuće-ledene:

„Što sam video, video, ali ako čujem...“

Takođe, poznata vam je i pojava da horor film može izgledati i komično, ako ga pretvorite u nemi...

Elem, moja dilema je: kada nešto saopštiti rečima, dakle govorom, zvukom, uzviknuti, zagrmeti, urliknuti - ako treba...

a kada napasti slikom, tom jednom od hiljadu reči... ili možda gomilom slika...

Danas, u moru zvukova, slika, filmova, reči što se šire etrom, kakofonije zavijanja i urlikanja, kaleidoskopi pregršti slika i fleševa obesmišljavaju svaki pokušaj da nešto važno kažemo jedni drugima...

Pri tom, ja nemam ambicija da pričam svima, ja se samo pitam KAKO da nešto važno saopštim nekim dragim ljudima, a da to dopre do njih u pravom trenutku, na pravi način...

Jer, to što govorimo istim jezikom, uopšte ne znači i da se razumemo...

U prilog ovog posta, iz kaleidoskopa YouTube, za vas slikom i zvukom, filtrirala:

HOME, film Yann Arthus-Bertrand-a

Ceo film se, takođe, može skinuti sa YouTube-a.

Pola veka od prejake reči Branka Miljkovića

noreply@blogger.com (Miljana Mladenovic) — Mon, 07 Feb 2011 19:52:00 +0000

Neću niti jednu jedinu reč (jaku, tužnu, svečanu, kakvu god...) o njegovoj poeziji...

Neću nijednu o njegovoj biografiji, bibliografiji, boemštini...

Sve to imate već na hiljadu drugih mesta...

 Hoću samo da kažem: da je živ danas i da posmatra kako se reči "linkuju" u web, kako se smisao "taguje" OWL semantikom, kako se  pomera  značenje pojmova softverskim klasifikatorima, kako se meri težina napisanog teksa "page-rankom", kako se poezija ogoljuje bezdušnim indeksiranjem i svođenjem na puku frekvenciju pojavljivanja, a naklonost prema istoj meri brojem "lajkova" ... bio bi neizmerno, beznadežno bespomoćan, usamljen i tužan...

 Jednostavno - neki se ljudi ne smeju roditi u drugo vreme, ne priliči im, ne paše im, u najmanju ruku žulja. Neke - tuđe vreme može samleti i odneti netragom. Ljudi koji, pak, pogode trenutak svoga nastanka smeju se nadati  cvatu u zanosnu ružu čovečjega roda i mogu se nadati da će smisao onoga što su  izgovorili biti prepoznat i u vremenima koja nisu njihova...

Utisak „Utiska nedelje“

noreply@blogger.com (Miljana Mladenovic) — Wed, 02 Feb 2011 21:05:00 +0000

Ponekad se vredi dohvatiti TV daljinca - u slučajevima kada "naleti" nešto čemu vredi posvetiti vreme. Gosti ovonedeljnog Utiska nedelje: Gordana Ćirjanić, Svetislav Basara, Vasa Pavković, Vule Žurić (redosled nabrajanja preuzet iz naslova sa b92.fm). Kao što je nekada bilo inspirativno slušati Momu Kapora, tako je zanimljivo čuti i Basaru.

Rekoh, ‘ajd da se dohvatim daljinca, a bolje da nisam...

Pre svih pronicljivih zapažanja, duhovitih komentara, provokativnih pitanja , žustrih dijaloga i značajnih izrečenih stavova svih učesnika stoji jedno tvrđenje ovogodišnje dobitnice Ninove nagrade- ona ne čita savremene srpske pisce i ne kupuje knjige jer nema para za to. Knjige joj, uglavnom, poklanjaju.

Kakav šamar meni - običnom, malom čoveku! Kakav šamar njenim kolegama piscima! Ovo nije prvi put da od nekog domaćeg književnika čujem kako ne čita šta pišu njegove kolege, već isključivo kvalitetne klasike, od kojih poneke i više puta. I sve to sa izvesnim blagim tonom nonšalantnog omalovažavanja.

Ja to razumem vrlo prosto, a ne uvijeno: „Ne čitam vas jer ste smeće i svaki trenutak sa vašom knjigom u rukama je gubljenje vremena!“

Kao sledeći zaključak iz prethodne nameće se neizgovorena, a tako jako u vazduhu i ako hoćete između redova prisutna, konstatacija : „Ja sam jedini(a) koja vredi“!

Ajd, što ga je spustila kolegama, nije moje, nek se oni nose sa tim...

Al što ga reče i nama, čitaocima!

Da li ja, sada, računajući da imam para manje od gospođe Ćirjanić, mogu da si priuštim da kupim jednog Valjarevića, jednog Vidojkovića, Zorana Ćirića, Dejana Stojiljkovića...? Je l’ treba da se osećam kao ovca koja ne zna kako da utroši svoje novce? Zavedena marketingom izdavačkih kuća? Da l’ sam glupa što umesto da čitam Dostojevskog i Čehova unajmljenih u biblioteci, jurcam tražeći po knjižarama novi roman mlađanog Vladislava Radaka?

Ako je to tako, gospođo pišče, onda ćemo svi lepo čekati da biblioteke otkupe Vašu nagrađenu knjigu, da bismo jednog dana došli na red da je, kad mine dosta godina, mogli na miru pročitamo. To što Vi SADA imate nešto vrlo važno, životno značajno i, ne sumnjam, duboko senzualno da nam saopšite, biće prekinuto jednom prozaičnom – NEMA SE PARA!

Što se mene tiče, imala-nemala, ja ću knjige uvek tražiti, kupovati i čitati iako mi je obraz crven i još bridi!

The Pillars of the Earth

noreply@blogger.com (Miljana Mladenovic) — Sat, 22 Jan 2011 22:45:00 +0000

Ponekad se vredi dohvatiti TV daljinca - u slučajevima kada "naleti" nešto čemu vredi posvetiti vreme.
B92 se potrudio da, posle Britanije, Kanade i Amerike, čiji su gledaoci imali prilike da letos odgledaju seriju "The Pillars of the Earth" istu prikaže u 4 nastavka i kod nas.

Sad, postoje dve mogućnosti: prva - zasesti svakog petka uveče u narednih mesec dana ispred TV-a i druga - skinuti seriju sa nekog torenta. Od ovog drugog sam odmah odustala kada sam prebrojala koliko fajlova i gigabajta treba skinuti i preračunala koliko vremena je potrebno da se serija od 8 epizoda i nareže. Iako mrzim propisivanje termina za razonodu, jer se nikad ne zna da li ću ih se dočepati, reših da pokušam...

Englezi su nam epski, umetnički nadahnuto, saopštili ono što smo već itekako dobro znali:
vremena se menjaju, tehnologije napreduju, ali ljudi ostaju isti.

Pohlepa je osnov svega, moć je afrodizjak, trgovina s đavolom se ne isplati, politika je kurva, a vera u Boga najviše puta izdana, pogažena i obesmišljena stavljanjem jedino u funkciju bestidne laži, otimanja, ubijanja i torture.

Oni engleski likovi i nisu morali biti Englezi. Onaj rani srednji vek mogao je biti i ovaj naš. Baš se ništa, osim scenografije, ne bi promenilo.

Ipak, opat Filip je krajnje interesantan lik koji pleni svojom posvećenošću. On je solidan primer kako se časni ljudi mogu baciti u blato, kako se mogu zloupotrebiti i kako se lako poštene namere mogu preobratiti u strahotu.

Par pitanja visi u vazduhu, na koja ja nemam odgovora:

" Da li nas neznanje da smo doprineli nesreći oslobađa odgovornosti za nju?"

Kao i "Šta je naš život, uopšte, posle takvoga saznanja?"

Ako sledećeg petka uveče ne ostanete prekovremeno na poslu, ili ako ne zaspite od tog istog prekovremenog posla, ako vas partner ne preduhitri nekom Premijer ligom, ako vas deca ne spopadnu da baš tada pravite kolače, ako vam se ne uvale nezvani gosti, ako... pogledajte je. Serija "The Pillars of the Earth" tako miriše na Srbiju - danas.

Nije kraj dok se ne oglasi pištaljka iliti po čemu ću pamtiti 2010.

noreply@blogger.com (Miljana Mladenovic) — Thu, 23 Dec 2010 10:21:00 +0000

Kraj je kalendarske godine, pa se sumiraju "brojni" rezultati. Sva sreća te ne stižem da čitam štampu, čak ni elektronsku, pa nema velike šanse da mi se pomuti u glavi od svođenja brojeva i ciljeva koje smo dostigli.

Elem, imam ja neku svoju uvrnutu listu (btw. čikam Milka da izbaci svoju) koju, kad bolje razmislim, karkteriše jedna ista stvar, ona iz naslova ovog posta. Dakle, dok ne padne zavesa, ništa nije gotovo!

U prilog tome - Duško Kecman i 0.1 sekunda za pobedu:

Drugi prilog tome - Timoti Rej Braun,čovek čiji slučaj daje nadu.

Treće - Wikileaks, kakavgod da je, ništa više neće biti u svetu isto posle njega.

I četvrto, ali ništa novo! Svet, inače, ne pokazuje dovoljno empatije u slučajevima bolesti i gladi - Porto Prens, Haiti

Kad-kucam-y-mislim-na-z

noreply@blogger.com (Miljana Mladenovic) — Mon, 20 Dec 2010 19:59:00 +0000

Pre izvesnog vremena ćaskamo na Skype moja prijateljica Sunčica i ja. Malo, malo, pa se umesto z utrpa y. Ja se kulturno izvinim. Onda opet kucam, u medjuvremenu, triput promenim sa alt-shift jezik jer u pozadini žurim da završim neko parče koda. Onda joj se opet izvinim. Ona meni učtivo otpozdravlja da se i njoj to ponekad desi.

Onda ja tu stanem, zamislim se i zaključim da valjda nisam jedini frik koji više ne zna sa kojom tastaturom radi i gde je koje slovo, naročito famozno Z.

Onda padne dogovor da se formira FB strana, tek da sebi damo oduška...
http://www.facebook.com/pages/Kad-kucam-y-mislim-na-z/140200066031500?ref=sgm

Elem, kako više volim da pišem stihove i blog-postove od FB statusa i ostalih FB sadržaja, sve ostane zadugo na tome.

Onda rekoh - pesmica ne ide, nisam ja pisac tekstova estradne muzike, bar ne još uvek ;)

Kad ne ide to, onda evo programče, malecko, zgodno, sakrije se u systray i ima zadatak da kad god pogrešno ukucate y, a mislili ste na z to i ispravi.... Naravski, samo u Serbian Latin i Serbian Cyrilic.

Izgleda šašavo, al' ja više ne grešim :))

Linkovi: http://rapidshare.com/files/438420121/setup.exe ili

http://rapidshare.com/files/438420222/Setupy2z.msi

Kad se kockice slože

noreply@blogger.com (Miljana Mladenovic) — Mon, 15 Nov 2010 12:09:00 +0000

Imam dugogodišnjeg kolegu za koga nisam verovala (Tiko, oprosti) da čita išta drugo sem programskog koda i rezultata raznih auto-trka... Ali, koliko mi zaista znamo o sebi samima da bismo to isto tvrdili o drugima? Stvarnost nas vrlo, vrlo često demantuje. Lepa stvar je ako je demanti prijatan kao moj. Još lepša stvar je kada neko za koga verujete da i ne zna da vaš blog postoji, sve to pročita i još poželi da gostuje na njemu jednom svojom autorskom pričom. Dakle, evo mog kolege i prijatelja Tihomira, programera, menadžera i sada zaista ne znam šta još sve radi, dugogodišnjeg zaljubljenika u automobile i auto-trke. Priču mi je poslao na moj FB profil, a ja je ponosno delim sa vama...

Kad se kockice slože...

Elem, odlučim ja u utorak oko podne da u sredu ujutru idem do Kule, onako poslovno. Spremim Hondu Accord 2.2 i setim se da bi možda moj prijatelj sa karting trka Nexy hteo da ide sa mnom, ako ništa drugo bar malo da se vozikamo 220 na sat. Zovem ga uveče telefonom i kažem da sutra idem sam u Kulu oko nekog posla, ali i da bi bilo zgodno da popričamo sa vlasnicima karting staze u Kuli oko dalje saradnje.

I Nexy naravno pristane, ali ima malo nekog posla ujutru pa da krenemo malo kasnije.


Sa Tikinog FB profila -Milano - formula 1

Pristanem ja i pade dogovor.

Sreda ujutru, ja čekam da se Nexy javi... i čekam, a mobilni ćuti kao da je mrtav. Već 11 sati i zovem ga ja , a on kaže da ima još samo posla na jednom mestu i krećemo. ‘Ajde rekoh, samo me pozovi za desetak minuta. Prodje pola sata i ništa. Zovem ponovo, a Nexy kaže da je pogrešio ustanovu u kojoj treba da završi posao, da mu treba još bar jedan sat i konačno ja odlučim da podjem sam jer više nema vremena za odlaganje.

Krenem ja dakle sam i onako ga garim ko naša šampionka po gasu, i negde oko Novog Sada okrećem radio stanice.... i dodjem do Radia S. A kad tamo čujem neko "takmičenje gradova". U duelu danas , a za ovu nedelju, Leskovac i Vranje(a ja sam naravno stari Vranjanac po rodjenju). Ljudi glasaju SMS-om šaljuči poruke “VR ili LE “ sa nekim komentarom, a uključuju se i u živi program.Važi se i jedno i drugo. Čujem ja kako voditelj izmedju mnogopristiglih čita i SMS poruku sledeće sadržine: ”Glasam za Leskovac. Pozdrav od Nexy-ja".

Zabezeknem se ja i rešim da izjednačim glasove , pa okrenem telefon onako vozeći, ali smanjim na nekih 100 sa 40. Uključe mene, za neki munut, u program uživo, ja se predstavim kao "Vranjanac na dugogodišnjem privremenom radu u Beogradu koji je trenutno na putu negde izmedju Novog Sada i Subotice i naravno glasam za Vranje". Pročavrljasmo još nekoliko minuta voditelj i ja na temu - ko voli pun stomak, jede leskovačke pljeskavice i glasa za Leskovac, a ko voli melem na dušu sluša vranjski merak i glasa za Vranje - dakle neka duhovno-materijalna tema za koju sam ja stručnjak i to se tu završi. Ponosan što sam izjednačio rezultat u glasanju sa Nexy-jem nastavim dalje da vozim i čekam rezuiltate glasanja, kad ono... Voditelj posle manje muzičke pauze čita ponovo SMS-ove i kaže: "Evo još jednog glasa za Vranje i puno pozdrava za prijatelja koji je negde izmedju Novog Sada i Subotice". Ja lud ili zbunjen, ne znam tačno, ukapiram da jedino Nexy zna za tu informaciju i da sada zbog mene, svog dobrog prijatelja, glasa za Vranje. Odlučim da i ja pošaljem SMS i da dam, naravno, još jedan glas za Vranje, ali i da pozdravim prijatelja Nexy-ja. Voditelj objavi i moj SMS i ja ponosan što sam se lepo ispozdravljao sa prijateljem, nagarim dalje. Čujem na kraju pobedilo Vranje za četiri glasa. Meni milo.

Stignem u Kulu, odem da završim svoj posao i u povratku reko sam sebi hajde da svratim na karting stazu koja je na samom ulazu u grad i popijem kafu i običnu vodu. Čisto malo da me želja mine. Lepo, sunčano vreme, rano popodne, divan pogled na stazu doduše praznu, jezerce mirno, tiho sve, ama pravi raj. Sednem ja i uz kaficu pošaljem SMS Nexy-ju u kome stoji isto ono što sam poslao i Radiju S: "vr sa karting staze u Kuli. Pozdrav za Nexy-ja.". Očekujem i nadam se povratnom SMS-u slične sadržine. Ne prodje mnogo vremena kad zaista zapišta telefon i stigne SMS od Nexy-ja , ali sa nekom ne baš povezanom temom. Zovnem ga telefonom da se objasnimo. Kažem ja njemu šta sam hteo, on meni da ništa ne razume, ali pretpostavlja da sam kucao u toku vožnje SMS pa pobrkao slova.

Objašnjavam celu priču, onako majstorski, totalno nepovezano.... i posle protoka nepoznato mnogo vremena, konačno se razumesmo. Nexy nije taj Nexy!

Smehu nije bilo kraja......

Pameт у gлavu – ako je imaш

noreply@blogger.com (Miljana Mladenovic) — Sun, 31 Oct 2010 15:44:00 +0000

Nema me na Fejsu već duže, al’ nikom ne nedostajem. Nema me na blogu i opet nikom ne nedostajem. E, a da me nema na poslu, digla bi se frka... Al’ čovek je čudna biljka... Žurim da što pre posvršavam šta se nagomilalo, pa da opet ugrabim vreme za one koji bez mene mogu nauštrb onih koji bez mene ne žele i ne mogu...

I tu nekako nađoh vreme i za Sajam knjiga. Za neke Praznik od čijih će trenutaka živeti do sledećeg leta, za neke vašar šarenila, za neke tezga, biznis, posao...
Već sam jednom negde na nekom blogu prokomentarisla da imam utisak da se nikada više nije pisalo i nikada manje nije čitalo.
Valjda je i razumljivo. Danas može pisati i izdavati bukvalno svako. Čak ne mora ni biti pismen jer se pisci u najam (ja ih nazivam surogat piscima) mogu naći relativno lako. Pa šta, reći ćete! Zar to nije duh demokratije! Svakom je dozvoljeno sve! Neka tržište pokaže svoje, oni najbolji će opstati!
Ali avaj! Varka je to! Ne opstaju najbolji! Opstaju najsnalažljiviji, naj..., naj... Kada bih znala recept ko i kako može opstati, verovatno bih ga patentirala. Ne znate ni vi? Zaslepelo vas šarenilo korica stotina hiljada naslova poređanih duž stolova, gondola, vitrina? Verovatnoća da ćete naći knjigu napisanu baš za vas, ili da će ona vas nekako ugledati među stotinu hiljada posetilaca ravna je verovatnoći da dobijete na nacionalnoj lutriji ili da „ogrebete mečku“. Znači – baš nikakva. Stoga se tiskate u gužvi rešeni da kupite:
a) ono što vam je preporučila prijateljica
b) ono što se pojavilo u reklami u vašem omiljenom nedeljnom časopisu
c) ono što vam je svojim šarenim banerom na portalu koji redovno posećujete dosađivalo poslednjih dana.
A onda, kada se nekako, posle višesatnog guranja, lupkanja, gaženja i mimiolaženja sa vama sličnim „rovcima“ za sajamskim relikvijama, izbavite nekim čudom i udahnete malo i ne tako svežeg vazduha shvatite da sa sobom nosite:
a) Pobedite starenje -kako misliti, što činiti i ostati mlad
b) Kako postati dobar govornik
c) Najveći trgovac na svijetu
d) Kako se reklamirati i postati poznat
e) Kako postati i ostati lep
f) Recept za istinsku sreću
g) Boginje u svakoj ženi
h) Bogovi u svakom muškarcu.
Olakšali ste se za dobar deo mesečne plate, ali neka... Kada budete proučili detaljno sve što piše u ovim knjigama, eto vama (i nama) sreće, blagostanja, radosti i uspeha do kraja života. Samo treba da primenite sve te jednostavne recepte i sve će se volšebno promeniti – vi i svet oko vas.
ZANIMLJIVO!!!
Sve je više knjiga koje nam nude da za 24h ili 7 dana ili 21 dan (one debele programerske) postanemo čudesno lepi, privlačni, pametni, sposobni i iskusni. Sve je više i onih koji veruju da je to moguće. Naročito da je moguće nešto postići preko noći, instant, na brzinu i bez muke. Da je to tako jednostavno i ostvarivo, svet bi bio neko lepo mesto, a ne ono što jeste. Čuda se događaju samo u bajkama. A ja, čak i u ovim godimama, više volim da pročitam braću Grim nego nešto poput: Kako zadobiti prijatelje i uticati na ljude, Dejl Karnegi...

Zanimanje - bloger

noreply@blogger.com (Miljana Mladenovic) — Mon, 27 Sep 2010 17:05:00 +0000

Za "neverne Tome" koji još uvek ne veruju sto posto Varagaću, evo demantija u vidu oglasa za posao blogera ovde. Sad, kakvi su uslovi rada, napredovanja i sl. koje nudi dotična kompanija, to još ne znamo. U ovom trenutku je vrlo važno da je čarobna granica prekoračena. Gospodo blogeri (i blogerke) red je da se uozbiljimo zar ne???

Kome treba parada ponosa?

noreply@blogger.com (Miljana Mladenovic) — Wed, 22 Sep 2010 21:55:00 +0000

Onima koji broje glasače među sebi sličnima – autohtonim autokratama kratkog daha i dugog jezika.
Egzibicionistima, šovinistima, heteroseksistima - prikrivenim, neodlučnim i onim ortodoksnim.
Onima koje svrbe dlanovi jer nisu prebili sopstvenu ženu već nedelju dana.
Onima koji neguju uspešnu karijeru siledžija još iz zabavišta.
Neizlečenim i neizlečivim, iskompleksiranim gubitnicima koje su zaobišle sve lepe stvari na ovom svetu. Pripadnicima navijačkih grupa sa doživotnim članskim kartama nekih poluzavereničkih grupa, uvek na rubu bezumlja ofarbanog u sport.
Svima koji pate od demencije ili sindroma nezainteresovanosti po principu „šta me se tiče“.

Kome ne treba parada ponosa?

Ne treba onima koji stvarno vole nekog i ne žele da iko profitira na njihovoj uzajamnoj ljubavi, vezi, poverenju i intimi.

Ne verujem da je gej ljubav drugačija od strejt po tome što joj treba egzibicionizam ljubakanja i pipkanja u javnosti, šarenilu u gunguli na ulicama grada. Ma koga grada.

Niti će biti bolja, lepša, čvršća ni stabilnija ako se iskaže javno.

S druge strane, teško mi je da verujem bi dvojica ili dve koje prođu držeći se za ruke ulicom imali nekog problema.

Problem je što sami nisu sposobni da se izbore za svoj stav, pa im treba gomila, rulja. U toj masi, njihov pojedinačni čin i lik manje će biti uočljiv nego da pojedinačno prošetaju gradom.

Stoga je parada ponosa divno mesto da političari pokupe dodatne poene, da neki naoštre svoje boksere na prstićima, neki istresu viška negativne energije, neki utreniraju državničku strogoću, a neki se ušlagiraju uzvikujući „pis, brader,pis“ egzaltirani u transu nekog „višeg nivoa“.

Svako vreme ima svoje jeretike i svoje inkvizitore.

Zločin, mučenje, torturu doveli smo do savršenstva. Od Rima i Kalugule do modernih vremena. Koliko košta ljudski život davno nam je obrazložio Džordž Rajli Skot.

S druge strane, hteli mi to da priznamo ili ne, nauka nas polako priprema za vreme kada će biti svejedno ko je koga pola. Ako možeš odabrati pol deteta, ako muškarci dobiju ženske reproduktivneorgane, ako se živo biće može klonirati i pri tome mu se mogu selektovati sve željene osobine, ako se reproduktivni značaj muškarca i žene izjednači, ne treba biti mnogo pametan da se zaključi da će se vremenom „ispeglati“ polne i rasne razlike.

Možda će naši dalji potomci jednom biti zgroženi količinom nasilja izazvanog rasnim i polnim različitostima. Možda nećemo imati kako da opravdamo ludilo kažnjavanja drugih čija je jedina krivica što izgledaju i vole drugačije.

Pitam se, da li će istorija imati razumevanja bar toliko da nas ne izjednači sa Kaligulama rimskih arena ili inkvizitorima čija su glavna oružja-lomače bila jedina „svetlost“ mračnoga veka. Zar je moguće da čovečanstvo ima mentalni razvoj jedne ovce i da nas sve nedaće koje smo ovih hiljadama godina činili jedni drugima nisu nimalo dotakle da jednom kažemo DOSTA!

Dok se to ne desi, izreći „ja sam gej“ biće ravno jeresi „Zemlja je okrugla“.

Lomače su pripremljene, egzekutori takođe. Parada je tu. Ne znam ko će nakon nje ZAISTA biti ponosan.

slika preuzeta

Blogujem jer ne znam da heklam

noreply@blogger.com (Miljana Mladenovic) — Thu, 09 Sep 2010 16:48:00 +0000

U blogosferi se prilično zahuktava pred predstojeći Blogopen.

Tu je sinoćno "Oko",

pa Dedin post

a možda ih ima još, a da ne znam.

Ispada da je na blogu najvažnije biti iskren. Valjda je najvažnije u životu biti iskren, ostalo dodje samo po sebi,a blog je ionako na drugom mestu, a možda i trećem, četvrtom... Tamo gde mu je trenutno realna pozicija u našem društvu danas, a to je jako nisko.

Ispada da moramo biti uvek sveži i novi i originalni da bi nas rado čitali, lajkovali, sledili i šta sve ne. A šta je sa onima koji to nisu?

Ne smatram da je blogovanje neka misija i da ima preveliki značaj. Eh, danas jesmo, sutra, možda, na žalost i nismo...

Najlepše mi je kod bloga što kad sednem da napišem nešto onda stvarno RAZMIŠLJAM o toj temi. U suprotnom mi mnoge stvari uđu na jedno, a izađu na drugo uvo.

Čitam ono što paše mome uvu i oku, ne gledam ko je autor i kako se kotira u blogosferi...

I kad ostavljam komentar duboko razmislim šta kažem, ne žvrljnem tek tako nešto tipa "ekstra ti je post", ili "vrh, brate" tek da domaćin vidi da eto čitam njegov blog. Možda dođe i na moj... Bezveze, ali tako ponekad funkcionišu stvari.

A kad sam sela da razmislim i odgovorim sebi samoj na pitanje za koje Varagić kaže da treba da postavimo sebi “zbog čega želite da blogujete?" onda je moj odgovor u naslovu ovog posta.

Nisam duhovita, nisam maštovita, nisam ni previše pismena, naprotiv, sasvim sam obična, al eto, nešto me tera da blogujem. Šta ću?

I ne lažem ako kažem da me ne zanima ni zarada ni neka korist od blogovanja. Iskreno rečeno i ne vidim je. To što sam radila prethodnih 20 godina donelo mi je dovoljno da se ne sekiram da li ću tek da otvaram poslovne svetove putem bloga.

To ne važi za ove mlađe koji to već prepoznaju i bez da im ja ili meni slični nešto tu pričaju.

Hmmmm i jest, razlog sto baš sada pišem ovaj post je što se strašno nerviram dok gledam vaterpolo Srbija-Hrvatska...

Susret

noreply@blogger.com (Miljana Mladenovic) — Wed, 25 Aug 2010 06:05:00 +0000

"Gde si, Sladjo, sto godina se nismo videle?!" uzvikujem iznenađeno, idući u susret nekadašnjoj komšinici i drugarici.
"Vala, nismo..." otpozdravlja mi sa mnogo manje zanosa.
"Šta radiš, gde si nestala?" pitam je dalje.
Sad smo već zastale nasred ulice da se pozdravimo.
"Tu sam, gde bih bila" nastavlja ona.
"Kad nam je firma otišla u stečaj, pre tri godine, dugo nisam mogla da nađem posao. Vidim nema u mojoj struci, pa rekoh - daj šta daš. Radila sam 6 meseci u jednoj menjačnici, ali mi je vlasnik isplatio samo platu ipo, a doprinose ni za to. Zatim sam radila u jednoj pekari u centru. Uvek dobro snabdevena, ima kupaca, računam dobar promet, biće nešto i plate kad se radi 10 sati dnevno. Vraga! Kada ni posle 2 meseca nisam dobila ni dinara, odustala sam i od toga.

I šta da ti kažem? Idem gradom i gledam. Ima ponuda za posao. Nije da nema...
Eto, u kafićima, buticima, frizerskim salonima, u ponekom marketu ...
Armije mladih cura javljaju se na te oglase. Lako je njima, treba im za džeparac, kod kuće ih ne čekaju gladna deca i posao preko glave... Radiće dok im se sviđa, pa onda, ajd' zdravo!
A šta ja da radim? Hajde reci mi, molim te!"
Odjednom osetih veliku tugu i neku težinu na srcu. Zažalih što nemam odgovora, što je sretoh, zaustavih...
Ćutimo tako par trenutaka.
Imam neku lošu osobinu da ne umem da tešim ljude. Najradije bih joj dala konkretan savet kako da reši problem umesto onog klišea: "Ne brini, biće dobro, samo budi uporna..."
Kao da je to tako... Mućak, nikad nije, ili gotovo nikad, što da se lažemo...
Kako nikakvog "pametnog" predloga nisam imala, upitah je dalje:
"Dobro, ali ti si talenovana, sećam se da si tokom cele srednje škole izrađivala i prodavala bižuteriju od glinamola i to ti je super išlo...Možda da napraviš neku radionicu ili slično?"
"Radim i danas" duboko uzdiše dok joj u oku primećujem tračak sjaja.
Čak joj se i maleni osmeh razlio po licu.
"Radim svašta u podrumu, imam nešto i alata, obrađujem glinu i brusim kamenčiće, za prijateljice i ćerke, ali kome ja to da ponudim na veliko, kako da plasiram i gde, znaš da ti ja to ne znam i ne umem..."
"Nego, dok si još tu, a ti skokni do mene, možda ti se neka ogrlica i dopadne, a mogle bismo i po jednu gorku, jaku, tursku...kao nekad!
Mogle bismo, Sladjo, doći ću, samo što ništa više neće biti kao nekad, a i ne mora, zar ne?
Neka bude bolje i onda nećemo žaliti za prošlim..."

Idila

noreply@blogger.com (Miljana Mladenovic) — Tue, 10 Aug 2010 06:32:00 +0000

Četvrti dan za redom, posle dugog vremena, dinar jača.

Moja mama, penzionerka, zaliva baštu, a našla je i vremena da skokne do komšinice na kafu.

Na poslu, kod klijenta, u pauzi, razmenjujem najnoviji recept za ultra-brzi, ekstra-ukusni ajvar. Komentarišemo novu zvezdu našeg sporta, Zoranu Arunović. Priča se širi na odbojkaše i predstojeće svetsko prvenstvo.

Vratim se kući, kad ono, deca hoće da me vode na "Stare dane". Gostuju: Partibrejkers, Vroom i DJ Flip.

Dobro, mislim se ja, nije ovo Gitarijada, al' daj šta daš! Drugo, Exx je vodio sina, a mene sinovi vode, al' daj šta daš! Nek je veselo!

U gradu se uveliko u užurbano rezervišu poslednja mesta u busevima za Guču. Sprema se iće i piće! Biće fešte!

Sednem na trenutak na terasu, protrljam oči, uštinem se! Jok, tu sam!

Mirno mi nekako i čudno. Ovih dana niko nikog nije uhvatio za gušu preko TV-a. Kad se to desi, pola nacije poveća dozu Bensedina. Ovih dana niko nam nije pretio - hoćemo u EU, nećemo u EU!

Temperatura napolju lagano raste, ali svako, kad oseti blagu olabavljnost nevidljive omče oko svoga vrata koja ga drži prikovanim za: prenos skupštine, jutarnji, podnevni, večernji dnevnik, političke tok-šoue domaćih kečera, može naći svoj izvor, rečicu, jezerce, svoju hladovinicu, da se posle napornog rada odmori, nadiše svežeg vazduha i nagleda sjajnih zvezda.

Nije bolje, al je mirnije, al je lepše!

Zato, otvorite račun da im dobrovoljno uplatimo, ko koliko može, još neki mesec leškarenja na egzotičnim destinacijama. Svima- vladi, poslanicima. Da se i mi odmorimo malo! Valjda smo zaslužili! Koncepciju mi remeti Mahlat svojim vrućim postovima, al' s njom ćemo lako...

Svi smi mi - truba!

noreply@blogger.com (Miljana Mladenovic) — Mon, 09 Aug 2010 06:50:00 +0000

Juče je obeležena, za divno čudo, godišnjica smrti dr. Arčibalda Rajsa.

Njegov pamflet "Čujte, Srbi" može se preuzeti ovde .

Mi ga, zasiguro, dosad, nismo čuli.

Možda su nas zaglušile trube, možda nas nije briga šta nam je poručio, a možda mi najbolje znamo šta nam je činiti:

Keš, kolica, šmekerica...

noreply@blogger.com (Miljana Mladenovic) — Wed, 04 Aug 2010 08:25:00 +0000

Prošlog meseca bila sam prvi put u Gornjem Milanovcu. Mali, šarmantan gradić. Ono što me iznenadilo je kako ljudi brinu o obrazovanju. Sigurno nemaju mnogo više novca za održavanje od Vranjanaca, ali razlika me potukla do kolena. Još uvek osećam mučninu u stomaku jer znam da naša deca i profesori koji svakog dana ulaze u zdanje vranjske gimnazije to svakako nisu zaslužili.

Ovo je milanovačka gimnazija:

a ovo je ono što se naziva vranjskom gimnazijom (za one sa slabijim srcem napomena da su slike koje slede jako potresne):

Ali ono što je deo tog "dekora" je velelepni zgubidanski objekat kakav nigde drugde nisam videla. Ne, nije ni poslovni, ni trgovački, a ne daj Bože, ni obrazovni objekat, iako je nikao na 50 m od gimnazije. Naprotiv, prepun je kafića i zamračenih igraonica. Hm, ima i poneka pekara, jer zaboga ogladni se blejući po vasceli dan (i noć) iako su stolice, fotelje, štagod... po kafićima udobne. Da ne zaboravim, prazno parče prostora između ove dve "obrazovne institucije" noću postaje kultna diskoteka, a šuška se o gradnji otvorenog bazena. Valjda i mi treba da imamo svoje Zrće, Papaju, zar ne?!?

I dok se profesori ove škole trude da učenicima usade ljubav prema nauci, umetnosti i jezicima, svarnost na udaljenosti od 50 m ih žestoko demantuje.
Njoj se pridružuju i aktuelne vlasti države koje nisu odobrile sredstva iz NIP-a za obnavljanje fasade zgrade, a posebno krova koji već dugi niz godina prokišnjava.

O tome je detaljno obavestio i Forum gimnazija ovde . Uzalud!

Meni je potpuno jasno, na osnovu priloženog, šta je zaista važno u ovoj državi:

keš,kolica, šmekerica...

Dragi moji profesori, šta ste ispredavali do sada, koga ste naučili, za šta ste se borili, to vam je...

Wild, wild, wild...beautiful

noreply@blogger.com (Miljana Mladenovic) — Tue, 20 Jul 2010 23:30:00 +0000

Pre pet godina, posao me odveo u malo pogranično mesto Bosilegrad. Pet radnih dana, odnosno četiri noći provela sam u hotelu čiji sam jedini bila gost. Hotel - mali, lep, nov. Sagradio ga gastarbajter - povratnik i uglavnom ga koristio za izdavanje vikendom kada su bila kakva slavlja: ispraćaji, godišnjice, poneka svadba. Gostiju vrlo malo, skoro nikako. Ipak, po dolasku mi se dopao na prvi pogled.

Usamljen, na kraju mestašca, sa pogledom na šumu. Divno - pomislih! To "divno" potrajalo je samo do večere kada me je ljubazna recepcionerka obavestila da oni nemaju noćnu smenu nego hotel zaključavaju u 20 sati. To su planirali i te večeri i svih narednih.
A ja? Upitah sa nevericom.

"Ništa ne brinite, otključaćemo u sedam ujutru, tako da vi možete stići na vreme da odete svojim poslom".
Utešno, pomislih i maših se mobilnog da upišem njen broj za svaki slučaj.
Ali, avaj, mreža je bila gluva.
Taman kad je počela da me hvata panika, gospođa sa recepcije, valjda na osnovu mog prestravljenog lica, dohvati nekakvo papirče i upisa njen kućni broj telefona.

"Za svaki slučaj!" hrabrila me je pogledom.

Šta sam drugo mogla, nego da smotam papirče u džep i zdimim u sobu na prvom spratu.

Uz put sam shvatila da i TV nije od neke koristi. Par kanala koji su se mogli uhvatiti satelitskom antenom uglavnom su bili na bugarskom.

Danas, pet godina kasnije pravim šale na svoj račun: retko ko i retko gde će imati čast da hotel deli jedino sa duhovima.

...

Pet godina kasnije, kolega pali auto da zajedno krenemo u Bosilegrad. Mislim se u sebi: što završimo za jedan dan, to nam je, ja tamo više ne noćim...

Ali taj kraj (sveta) uvek me iznova iznenadi.

Na putu koji je danas prepun rupa i sa dosta odrona, nedaleko od sela Božica mogu se sresti divlji konji.

View Larger Map

Mi smo ih čekali 2-3 minuta, ne bi li nam oslobodili malo prostora da prodjemo kraj njih.

Konji prelepi, priroda divlja i netaknuta. Predivno - kad ne moram u hotel koji zaključavaju u 20 sati!

Aleksandrovačko jezero

noreply@blogger.com (Miljana Mladenovic) — Tue, 20 Jul 2010 21:57:00 +0000

Nekada poznato po enormnim količinama smeća, žabljim horovima i muljevitom dnu, jezero nadomak Vranja nije privlačilo nikoga do ribolovce. Onda su neki mladi ljudi koji su bili u situaciji da o tome odlučuju zaključili da bi bilo lepo i korisno da se veštačko jezero ispusti, korito očisti, naspe šljunkom i napuni ponovo. Radovi su trajali oko godinu dana, a ono što je rezultat ukazuje na realnu mogućnost da svi oni koji ovoga leta ne mogu na more vrele letnje dane ipak provedu kraj vode.

Desetak kilometara može se prevaliti kolima, motorom ili, još bolje, biciklom. Ko želi, na polovini tog puta može se zaustaviti i kod kompleksa otvorenih bazena "Kupinince".

Ova divna vest i nostalgija koja me pratila poslednjih meseci negnali su me da načinim par sličica.

Peticija za ostavku ministra zdravlja Tomice Milosavljevica

noreply@blogger.com (Miljana Mladenovic) — Tue, 06 Jul 2010 22:41:00 +0000

Ovo nije post u kome treba mnogo da kažem, reči nam nisu toliko potrebne koliko je potrebna zajednička akcija i istrajnost da postignemo da onaj koji smatra da nije odgovoran (je neodgovoran) za užasno stanje u zdravstvu mora u promenama da krene od sebe.

Dakle, ostavka.

Istorija se ponovila...

noreply@blogger.com (Miljana Mladenovic) — Mon, 26 Apr 2010 06:41:00 +0000

U najlepšem trenutku! Da li se neko seća evropskog prvenstva u košarci 1997. kada je Saša Đoršević u poslednjim sekundama zabio trojku Hrvatima u osmini finala?

A evo i sinoćnog meča Partizan-Cibona usred Zagreba kada je je Kecman izbacio loptu ka košu samo 1 desetinku sekunde pre kraja utakmice, "ubo" trojku i sa pola koša razlike doneo titulu prvaka NLB lige u Beograd. Bravo za Partizan. Ničeg lepšeg nego sportski nadigrati Hrvate na njihovom terenu...

Što se mene tiče, posle stravičnog premora na poslu prethodne nedelje, evo idealnog užitka...

Reformisana gimnazija bez informatike

noreply@blogger.com (Miljana Mladenovic) — Thu, 15 Apr 2010 09:35:00 +0000

Ovde ću citirati u potpunosti post na temu Reformisana gimnazija bez informatike sa željom da pružim bezrezervnu podršku prof. Draganu Iliću i njegovim kolegama!

Tema se može naći ovde . Nadam se i verujem da će angažman struke ipak dovesti do pravih rešenja u sprovođenju reforme srednjeg obrazovanja, a posebno u nastavi predmeta u oblasti informatike.

Poštovane kolege,

U ime Organizacionog odbora Druge Konferencije gimnazija Srbije, obaveštavam vas da će u subotu 17.aprila 2010. godine sa početkom u 12 sati u prostorijama Prirodno-matematičkog fakulteta u Nišu biti održana Druga Konferencija gimnazija Srbije pod nazivom "Kakvu gimnaziju hoćemo" na kojoj će biti reči o najavljenoj reformi gimnazijskog obrazovanja koja je planirana za generaciju učenika sadašnjeg sedmog razreda osnovnih škola koja će upisivati srednje škole sledeće godine i krenuti u prvi razred reformisane gimnazije 1. septembra 2011. godine.

Smatramo da naša javnost nije upoznata sa ciljevima, suštinom, detaljima, kao i mogućim posledicama planirane reforme.

Istovremeno Vas pozivamo da učestvujete u radu ove Konferencije i postavite nam pitanja za koja Vi smatrate da su važna učenicima, njihovim roditeljima, nastavnicima i celokupnoj javnosti.

Unapred hvala,
član Organizacionog odbora Konferencije gimnazija Srbije,
Dragan Ilić

Ljubav

noreply@blogger.com (Miljana Mladenovic) — Mon, 12 Apr 2010 07:13:00 +0000

Komšinica Jasmina već se posadila na trosed, dohvatila pikslu i pripalila prvu cigaretu. Par minuta za njom eto i Milene.

„Kafa i sokić?“ upitah više reda radi.

Znam šta piju. Munjevit pogled na zalihe kafe natera me da dograbim novčanik, zagladim kosu i đipim preko vrata.

„Budite tu, odmah se vraćam“. Bilo je suvišno, već su međusobno raspredale priču.

Tri kuće niz ulicu, pa preko puta, u prizemlju neomalterisane trospratne grdosije firma trange-frange-export-import otvorila je mali dućan, više kao samouslugu. Ima par gondolica na kojima čuče raznorazne grickalice, šećer, brašno, ulje. Šta bi se i inače u sirotinjskom predgrađu prodavalo lokalnim kupcima?

Znam gde stoji kafa, pa zađoh pozadi i nagnuh se rafu da je dohvatim. Nije bilo mnogo mušterija. Dvoje na kasi, par njih se vrzmalo tražeći nešto kao i ja. Ispružih ruku i osetih jak bol u srednjem prstu. Nešto crno, malecko i čupavo podvuče se pod raf i u potpunoj tišini nestade u nepoznatom pravcu.

Podigoh prst da osmotrim gde me to ta mala džukela ujela. Oko srednjeg prsta, malo ispod korena nokta, pa sve okolo, nizao se venac tragova zubića. Nije bilo krvi, ali zanoktica koju sam imala samo na tom noktu zacrvenela se još jače od razderane kože.
Srce mi ubrzano poče da lupa. Čiji je ovo pas zapitah sebe?

„Čiji je ovo bio pas?“ začuh sebe iz daljine kako pitam glasno.

Niko se nije ni osvrnuo. Krajičkom oka spazih debelog, podbulog poslovođu u sivom, nesrazmernom, bezobličnom mantilu kako pokušava da se neprimetno unatraške uvuče u mrak prostora iza suprotnog zida. Pretpostavljam da tamo ima WC i nekakav magacin.
Zaleteh se ka njemu. Odnekud se otvoriše u pozadini vrata magacina, izađoše svetlost i neka prodavačica. Stajali smo svo troje u polumraku u trenutku visoke napetosti, neizvesnosti i iščekivanja. U sledećem se sve raspršilo.

Ja: „Čiji je ono bio pas?“
On: „Koji pas?“
Ja: „Onaj koji me ugrizao maločas iza gondole u vašoj prodavnici, ne pravite ste naivni, videli ste jer ste taman hteli da izađete otud, onda videli šta se desilo i hteli ste da se neopaženo vratite natrag!!!“
Moje histerično urlanje privuklo je one iste nagluve kupce da se primaknu i naprave znatiželjan polukrug oko nas.
On: „Nisam zaista video nikakvog psa, molim vas napustite objekat da ne bih zvao miliciju.“
Ja: „Odlično, zovi ih odmah, a ja ću im pokazati ovaj prst!“
Onda mu u lice unesoh visoko ispružen srednji prst dok sam ostale prste savila u pesnicu.
Neko iza mene se kikotao.
Okrenuh se i njima.
„Smejte se, samo se smejte, ali kad taj džukac ujede vaše dete, hoćete li se i tada smejati?“
Moj prst je, visoko uzdignut i već dosta crven oko nokta, šetao ispred zbunjenih lica te nazovi-publike.
Ja: „Evo, pogledajte, ujeo me je tu i to sad, ovog časa.“
Okrenuh se opet debelom poslovođi.
„A, ti, ako mi ovog trena ne kažeš čiji je to pas, suta ćeš biti na naslovnim stranama novina, prijaviću te sanitarnoj inspekciji, tvome gazdi i ostaćeš bez posla. Pa ti vidi.
Treba samo da mi kažeš čiji je to pas!“
On je stajao nem.
„Ljudi, ajde, razlaz, a vi gospođo, dođite ovamo da napravimo zapisnik!“
Nazovi-publika kojoj više nije bilo zanimljivo da sluša našu prepirku raziđe se za tili čas. Ostadosmo on i ja - sami.
Ja: „Ja te poslednji put upozoravam da ću iz ovih stopa prvo otići u veterinarsku i sve nadležne inspekcije da im pokažem i ispričam šta se ovde desilo, a onda idem da primim serum i vakcinu protiv besnila. Tebe ću sutra da tužim. Zvaću i tvog poslodavca i ceo kraj ću da izlepim lecima da gajite u prodavnici besne kučiće. Je l taj pas tvoj pa ga toliko štitiš? Ako nije, odmah mi reci ime vlasnika i sve ćemo zaboraviti i ti i ja!“
Više se nisam drala na sav glas. Režala sam, sevala očima i tiho mantrala. Opet ispočetka.
„Samo mi reci otkud se stvorio taj pas!“
Najzad je uzdahnuo, spustio glavu i izustio: „Iz bele kuće“.
Ja: „Iz koje bele kuće?“
On: „Pa iz jedine bele kućice u ovom kraju, sve su vam crvene, žute, plave, kajsija, lila..“
Nervozno sam ga prekinula.
„Ne zanimaju me boje kuća, čoveče, kako se zove gazda, ej, vlasnik psa?“
On:„Andra“
Ja: „Dobro, vidiš, to si mogao i odmah da mi kažeš! Je l bolelo? Nije! Bar ne kao mene, idiote!“
Okrenuh se i konačno izađoh iz tog dućana.
Bez kafe.
...

Stojim tako nasred prašnjavog sokaka u kome sam se rodila, udala i izrodila decu. Razmišljam se šta da radim. Potajno se divim sebi na odlučnosti jer nikad u svom životu nisam bila odlučna. Sve presudne odluke u moje ime donosili su drugi, a ja sam imala samo da se složim s njima. I evo me, prvo sam iskamčila priznanje zadrigloj uštvi koja sasvim sigurno bestijalno i svakodnevno potkrada kupce, pomalo i na sitno potkrada gazdu, kasirice saleće, pipka i štipka u mraku magacina nudeći im svoju jezivu mešinu od tela. Zatim sam, obuzeta nekom iznenadnom odlučnošću, jer nije nikakva hrabrost umesto natrag ka kući, krenuti u suprotnom pravcu u potrazi za belom kućom, pošla niz put.

Posle desetak minuta lutanja tamo-amo eto mene pred belom kućom. Dvorište omeđeno drvenim tarabama, kapija isto takva, mala i naherena. Odvojena od ograde taman toliko da se mali pas provuče kadgod mu se prohte. Ulazim unutra, kucam na omalena vrata na kojima bilo ko malo viši od mene mora da se sagne ako želi da udje unutra. Ulazim i ja.
Ja: „Ima li koga? Domaćice, ima li nekoga kod kuće?“
Pomalja se mala, mršava, proseda, izborana postarija žena.
Ona: „Kaži koga tražiš?“
Ja: „Tražim Andru, živi li on ovde?“
Ona: „Živi! To mi je muž! Ojjj, Andro, dodji ‘vamo, traži te neka gospodža! Zašto ga tražiš, što će ti Andra?“
Ja: „Molopre me je vaš pas ujeo za prst. Sad moram da idem da primim vakcinu protiv besnila i serum protiv tetanusa!“
Ona prilazi ka meni i unosi mi se celim telom. Ja zbunjeno ustuknem korak-dva.
Ona: „Nije naše kuče. Ono ne ujeda. Dobro je ko lebac. To te ujelo neko drugo pa te zlobnici poslali kod mene.“
Ja: „Nisu zlobnici, ljudi su videli i prepoznali da me ujeo vaš pas, ja sam došla da vam kažem da moram da vas prijavim. Ili ćete da uspavate to kuče zauvek ili ću vas prijaviti inspekciji i tužiti sudu.“
Pričam odlučno jer me trip zvani „poslovođa prodavnice“ još uvek drži. Ako sam mogla njega da isfoliram da ću zvati policiju, novinare i sud i on mi poverovao, valjda će i ova baba.
Ona: „Nemoj, sine, mi smo stari, Roko nam je kao dete! On je malo i bezopasno pašče. Ne ujeda. Evo sad ću ga pozovem da vidiš!“
Polazi ona hitro da me mimoiđe i izađe na vrata. Ja je hvatam za mišicu i ne dam joj.
„Stani, gde ćeš? Ne zanima mene tvoj pas. On me je ujeo, možda je besan i može da ujede neko dete! Sigurno ga ne vakcinišeš i ne paziš kud ide! Kako možeš da znaš da nije besan?“
Ona, vidi da se neću predomisliti: „Sine, nemoj, molim te! Roko je dobro pašče, ne ujeda, nikad nije nikog ujelo!“
Ja: „Ujelo je mene, podižem srednji prst leve ruke i pokazujem joj tragove zuba zarivenih u meso.“
Ona: „Oj, Androooo, crko dabogda, ujelo ju naš Roko, kuku mene, kuku mene.“
Ja: „Morate ga ubiti! Uješće još nekoga!“

Sekund kasnije mozgom počinje da mi se širi neopisiv bol. Osećam zujanje u ušima. Baba nešto gestikulira, ali je ne čujem. Zuji mi u ušima, slepoočnice pulsiraju, nešto vruće i teško curi mi niz lice. Hoću da podignem glavu i vidim šta mi to curi, hoću da se pomerim napred, ali ne mogu. Sve počinje da se okreće oko mene brže i brže i brže kao ringišpil, baba se okreće oko mene, soba se zamagljuje i postaje sve manja.
Prljava, masna, otrcana krpa koja se nekada nazivala tepihom leti ka meni strahovitom brzinom.

Poslednje što čujem pre totalnog mraka:

„Andro, uzmi čekič! Čekićem, Andro, uješće ona još nekog!“


Da li značenja termina: ovaploćenje, dežmekast, predisponiran, šilježe, žgaravica i zazubice možete:
objasniti bez upotrebe rečnika delimično, uz pomoc rečnika ne mogu objasniti uopšte, ali bi me interesovalo ne mogu objasniti, niti me interesuju njihova značenja.


Literaturu, kako domaću tako i stranu:
čitam redovno, prema svojim interesovanjima - preko 10 knjiga godišnje čitam povremeno - do 5 knjiga godišnje čitam samo ono što moram i kada moram ne čitam uopšte jer nemam vremena ne čitam uopšte jer mislim da je to gubljenje vremena ne čitam uopšte jer ima zanimljivijih načina da se dodje do saznanja ne čitam jer su mi željene knjige nedostupne


Za one koji čitaju - čitam :
prozu-romane, eseje, pripovetke, putopise,... poeziju popularne bestselere stručnu literaturu novinske listove i časopise stripove tzv. žensku literaturu ono što se objavi na Internetu


U životu sam pisao(la):
literarne radove, potpuno sam(a) pesme-poeziju, potpuno sam(a) literarne radove, uz nečiju pomoć pesme-poeziju, uz nečiju pomoć nisam pisao uopšte


Drugima bih preporučio(la):
da čitaju književnost domaćih autora da čitaju književnost stranih autora da čitaju samo hit izdanja da čitaju samo stručnu literaturu da ne čitaju nista, ima pametnijih načina da se provede vreme da se drže isključivo Interneta