Документ

Документ - 18.05.2024.

Sat, 18 May 2024 17:15:00 GMT

Бранко Радичевић

Ако би, примера ради, оставили хештаг на друштвеним мрежама: лепа мина караџић, несрећна љубав, споменар, сиромаштво, беч, сремски карловци, вук караџић, ђачки растанак, ђура даничић, јован јовановић змај, певам дању - певам ноћу, народни језик, туберкулоза, кад млидијах умрех, српска омладина, стражилово, студије права, судбина, да ли би данас млади знали о ком песнику је реч? Да подсетим, иза Бранка Радичевића је остало 54 лирске песме, седам епских, два одломка епских песама, 28 писама и један одговор на критику. По његовим стиховима настале су и бројне чувене музичке композиције. 46 основних школа носи његово име, један ученички дом у Србији и десетак школа преко Дрине. Његова поезија се обрађује у основном, средњем и високом образовању. Имамо и институцију која носи његово име“Бранково коло“, затим и неколико књижевних награда и неколико споменика. Постоји чврсто уверење да је он велики почетак наше поезије који је доследно прихватио идеје Вука Караџића. Да ли такве оцене грубо упрошћавају значај и новину Бранкове песничке појаве?
Колику штету чинимо пишчевом делу када га тумачимо из другог времена и идеологије?
Песму која је остала забележена у споменару Мине Караџић нема ко не препознаје као песму Здравка Чолића „Пјевам дању – пјевам ноћу, коју је компоновао Корнелије Ковач. Бранкови стихови су и устароградскоји народној песми и игри; од „Девојке на студенцу“, „Укор –осносно„Где си душо – где си рано“ до тога да јељубитељимафолклора познат део из „Ђачког растанка“, који је касније назван „Бранково коло“. Хоћемо ли претерати ако кажемо да је Бранко Радичевић имао озбиљан утицај на овдашњу поп културу?
Ако је поезија средином 19. века била главни ток, може ли она у времену паметних телефона, друштвених мрежа, кликбејт вести, турбо фолка и вештачке интелигенциједа нас буди, да нам дотиче и разум и осећања, као што је то чинила поезија Бранка Радичевића? Можемо ли убедити свет у неопходност поезије?

Саговорници:

Ненад Грујић - директор песничке институције "Бранково коло" и књижевник,
СлободанВладушић - професор Филозофског факултета у Новом Саду и писац,
Жарко Димић - историчар, књижевник и директор архива Сану у Сремским Карловцима и
Гордана Петковић - историчар и музејска саветница Музеја града Новог Сада у Сремским Карловцима.

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 11.05.2024.

Sat, 11 May 2024 17:05:00 GMT

АПЛАУЗ КАО ПОДСТРЕК УМЕТНОСТИ

Позоришни бонтон налаже да стигнете на време, али и то да када се смештате на своје место, а оно се налази у средини реда, обавезно се извините онима које морате подићи да бисте прошли, а кроз ред пролазите окренути лицем према људима који већ седе. Опомена да се телефони у току позоришне представе искључе и да се не фотографише, чују се пред сваки излазак глумаца на сцену. Ипак, готово да нема представе, да неки телефон не зазвони. И обавезно, наградите аплаузом глумце, поготово Позоришта младих, јер иако су подстанари, они имају важну мисију стварања будуће позоришне публике, идеје и спремност ка позоришној провокацији.

Књига и филм „Паклена поморанџа“ је читаоцима и гледаоцима из шездесетих и седамдесетих година прошлог века долазила из будућности. Деценијама касније, та будућност је стигла и можда чак премашује сваку фикцију. Имамо ли могућност избора између добра и зла? Филозофски питано, да ли је изнуђено добро понашање, које не долази из слободне воље, заиста добро? Или је, ипак, нешто друго данас паклено у „Поморанџи“?

Представа „Кет клоу“ Позоришта младих, настала је у сарадњи са Фондацијом – Нови Сад Европска престоница културе, у оквиру њиховог програмског лука „Друга Европа”, а инспирисана је истоименим стрипом Бранислава Керца. Шта би Кет Клоу али и њена супротност Икстримити, биле женама данас, јер ниједна од њих две не испуњава ону демагошку фразетину „жена, мајка, краљица“? Шта ће оне рећи о женама данас?

Комедија „Ревизор“ коју је Николај Гогољ написао 1836. године, није изгубила ништа на својој савремености зато што је ревизор као шаблон понашања постао опште место наше свакодневице. У суштини, довољно је површно видети таблоиде, скроловати по друштвеним мрежама и појавиће се сви ликови које је описао Гогољ.

У Позоришту младих, мјузикл „Пало иње, пао снег“ редитеља Даријана Михајловића је стално распродато. Реч је о љубавној причи којој је тон дала музика Јована Адамова коју уживо изводи тамбурашка банда „Велос“. Колики је изазов поставити први тамбурашки мјузикл у Србији, јер је наша позоришна критика склона томе да потцени мјузикл, да не виде да постоје само изузетне и мање успешне изведбе мјузикла, комедија, или драма, да не може критика и утисак да се сведе на оно поједностављено - не свиђа ми се или, свиђа ми се. Да ли смо склони да несвесно превидимо да популарност мјузикла, па и тамбурашког мјузикла „Пало иње, пао снег“ је и у томе што публику занимају – међуљудски односи, љубав?! Станује ли љубав у Војводини, или стално мења адресу, па јој се тешко улази у траг?

Роман Фјодора Достојевског из 1866. године „Злочин и казна“ - поједностављено описано говори о студенту Раскољникову који због новца убија старицу и који је мотивисан тиме што сматра да он на то има право због неправедног уређења друштва. Да ли дела која се баве озбиљним филозофским промишљањем разуме млађа читалачка и позоришна публика?

Саговорници:

Кристина Савков, Владимир Гвозден, Кокан Младеновић, Алекса Илић, Ивана Вукчевић, Петар Јовановић, Јоца Адамов...

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 27.04.2024.

Sat, 27 Apr 2024 17:05:00 GMT

ТЕРАПИЈА СЕКЕНД ХЕНДОМ

Појам секенд хенд означава да је у питању половна одећа, „друга рука“, да ју је неко носио пре вас, можда само једном, можда много пута. Код нас се радње са половном гардеробом често посматрају као места која имају страшну етикету немаштине, беде и сиромаштва, па и правог магијског сујеверја, да није у питању друга рука већ друга душа - јер се наводно преноси енергија особе која је то носила, где се заборавља да је и одећу у развиканим тржним центрима исто већ неко пробао, дирао и да се то развлачило по магацинима. Зашто мислимо да се на тај начин преноси карма? Зашто је овде и даље помало срамота рећи да се купује у секенд хенду?“

Као још једно велико "за" када је реч о секенд хенд радњама је и брига о екологији и супротстављање конзумеризму. Да ли је важно је да се овога сетимо, сваки пут када купимо одећу која нам не треба и коју смо преплатили?!

Када промишљамо о појмовима као што су винтиџ, ретро и секенд хенд, остаје питање да ли - култура или супкултура?

У шта заправо верујемо када купујемо одећу из друге руке? Да ли се ради о паметном финансијском балансирању, о својеврсној терапији или о још једној класичној модној залуђености?

Саговорнице:

Тијана Максимовић - глумица,
Весна Фаркаш - новинарка, тренд сетерка и модна критичарка,
Мара Скенџић - новнарка ТВ Војводине,
Никеа Вучетић - новинарка и удружење "Буди херој".

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 20.04.2024.

Sat, 20 Apr 2024 17:04:00 GMT

ПУТИНОВИ

Наш однос према светским државницима увек се огледа у тренутној политичкој ситуацији и вештој пропаганди. Тако су нам током Првог светског рата били омиљени француски премијери и председници и њима смо давали називе улица. После Другог светског није било места за љубав према неком другом осим према другу Титу. Ипак, незаборавне љубави су долазиле са Истока, били су то руски цареви Петар Велики, цар Николај ИИ Романов и вођа Совјетског Савеза Стаљин – иако је та љубав била посута камењем са Голог отока. Али, годинама упороно гајимо највећу љубав према Владимиру Путину. Зашто имамо скоро непомућен сентимент према Русији, односно зашто имамо тај емотивнији однос према политици, чекајући да старији и далеко јачи брат, односно да Путин дође и реши ствар? Како да тумачимо ону чувену кратку реченици: “Спасиба за дружбу?

Да ли је бренд Путин, посебна мешавина митског хероја и култа личности? Има ли тај бренд идентитет, вредност, препознатљивост и будућност?

Британски лист Гардијан, Путина пореди са Милошевићем, исто је учинио и некадашњи британски премијер Борис Џонсон. Таква мишљења нису усамљена, ни у Украјини, а ни у Србији. Многи га пореде и са Стаљином и то не само због мистериозних смрти својих неистомишљеника. Имају ли анализе о поређењима и култу личности основа?

Истраживања показују да је Владимир Путн најпопуларнији политичар у Србији. Нема вашара на којем се не продају мајице са његовим ликом, равноправно са мајицама са ликом Тита и Драже Михаиловића. Сузана Манчић је певала по угледу на Мерилин Монро „Хепи брдеј“ Владимиру Путину. Имамо ракију и бројна удружења српског руског пријатељства са његовим именом. У време власти Демократске странке, која није била превише русофилска, Путин је стекао статус почасног грађанина у Врбасу, Сомбору, Лозници, Рашкој, Апатину, Новом Саду, Кикинди, Нишу. Јужне вести су писале 2016. Године, да се мештанима Аџинаца није допадао турски назив села и да су тако донели одлуку да промене име селу, у Путиново, и да очекују да ће Владимир Путин чути за њих. Београдски бенд „Џепови“ снимио је песму о председнику Русије коју су назвали „Долази Владимир“. Да ли је то све улагање у неку врсту наде?

Саговорници:

Бранко М. Жујовић - новинар,
Борис Варга - политиколог и новинар,
Жикица Милошевић - уредника магазина " Економист" 2024. за некадашњу Југославију,
проф. Др Зоран Чворовић - професор Универзитета у Крагујевцу.

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 13.04.2024.

Sat, 13 Apr 2024 17:08:00 GMT

Јесмо ли дорасли Достојевском?

Роман Фјодора Достојевског из 1866е „Злочин и казна“ - поједностављено описано говори о студенту Раскољникову који због новца убија старицу и који је мотивисан тиме што сматра да он на то има право због неправедног уређења друштва. А шта је злочин данас, следи ли после сваког злочина казна, бива ли кажњен сваки починилац злочина? Постоји ли дијалог са самим собом? Који су то мрачни делови личности? То су нека од питања којима су се бавиле екипе представа "Злочин и казна", на сцени Позоришта младих у Новом Саду и "Јеванђеља по Достојевском на сцени СНП-а.

Да ли дела која се баве озбиљним филозофским промишљањем разуме млађа читалачка и позоришна публика?

Полазећи од тога да сада сви, а нарочито деца и млади, живе у времену у којем је злочин постао свакодневица, у којем медији, немилосрдно , затрпавају вестима о разним ужасним догађајима из целог света, можемо ли уз помоћ литературе и позоришта да откријемо имамо ли шансе за морални преображај и има ли покајања?

Шта смо ми остали дужни Достојевском и другим писцима односно уметницима који се баве огромном темом злочина и казне? Зашто читати Достојевског?

Саговорници:

Александар Милковић - глумац Позоришта младих,
Душан Вукашиновић - глумац СНП-а,
Вера Копицл - професорка српског језика и књижевности,
Стево Грабовац - писац,
Владимир Гвозден - професор на одсеку за компаративну књижевност новосадског Филозофског факултета и књижевни критичар..

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 06.04.2024.

Sat, 06 Apr 2024 17:22:00 GMT

Откуд и зашто толико насиља?

Нажалост, опште је познато да је ово раздобље у којем никада није било теже бити родитељ. Док једни сматрају да су неопходне нове васпитне методе у времену у којем живимо, други су мишљења да се суочавамо са распуштеном децом, која су бахата и без емпатије. Какво је одрастање постмилошевићевских генерација у Србији?

Без обзира на опште згражавање, да ли је проблем и у томе што жртве сајбер насиља често немају осећај да их било ко брани и мисле да су препуштене саме себи?

Какво смо то друштво у коме разлаз, развод, забрана приласка - нису довољни, него мора да дође до најгорег?

Шта ако претпостављамо да имамо посла са неким из мрачне психолошке тријаде коју, да подсетим, чине нарцизам уз макијавелизам и психопатија?

Да ли је онда време да се и уплашимо и запитамо откуд и зашто толико насиља?

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 30.03.2024.

Sat, 30 Mar 2024 18:00:00 GMT

Неморално завиривање у морал

Многи још увек памте године у којима су позоришне представе скидане с репертоара, када су филмови, уместо у биоскопским салама, завршавали у бункерима, када су књиге излагане идеолошким хајкама, забрањиване и уништаване. У новије време, за уклањање књига и њиховог утицаја употребљава се нешто мање бучно и драматично, али делотворније од забрана: ћутање, занемаривање, понашање као да писац и књига не постоје. Међутим, у времену ријалитија, доступности порнографских садржаја, незапамћеној трагедији у Рибникару и Дубони, шокантном се показала чињеница да се наша полиција тј. њихов грански синдикат не бави криминалом, већ књижевношћу, јер су узашли у јавност са захтевом да се у гимназијама и средњим школама укине и забрани књижевно дело Добрила Ненадића „Доротеј“ због непримереног садржаја.Да ли је ово још један случај фабриковане теме на леђима књижевности?

Можемо ли говорити и о томе да је ово разоткрило излоупотребуЗакона о слободном приступу информацијама од јавно значаја, колики су нам интелектуални капацитети, колико је просвета понижена, колики је страх и да је већи проблем аутоцензура?

Шта нам је промакло још у тој површној и погрешној процени „Доротеја“?

Свако има право да му се књига или аутор не свиде, с добрим или лошим разлогом. Има право чак и да књижевност и њену логику не разуме, књигу можете читати или не читати, волети или не волети, али не можете забранити њено постојање у јавном простору. Како објаснити да уметност није против друштва - али да глупост свакако јесте?

Саговорници:

Видосав Стевановић - књижевник,
Небојша Миленковић - историчар уметности и писац,
Др. Јелена Марићевић Балаћ - књижевница и професорка новосадског Филозофског факултета,
Др. Стеван Брадић - песник,преводилац, књижевни критичар и професор новосадског Филозофског факултета

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 23.03.2024.

Sat, 23 Mar 2024 18:16:00 GMT

НАТО И Медији

У јавности је остало упамћено да постоји неписано правило да се у Европску унију улази најпре преко Партнерства за мир, па преко НАТО - а. Али, мало је вероватно да ико у Србији „воли“ НАТО, након бомбардовања 1999. године. Питање је, колико се после те године, променила и каква је сада улога те организације, поготово сада када Алијанса има 32 члана?! Шта значи када се државе које имају, или су имале, независну политику и војну неутралност, прикључе том савезу, када Украјина има амбицију да буде члан Нато савеза и када Израел има привилегован положај код ове организације? Да ли је у том наративу излишно питање, да ли је НАТО савез за мир, или рат?

Јесмо ли, после више од две деценије касније, у стању да направимо ваљану анализу медијске припреме која је претходила Нато бомбардовању 1999. године, а где не треба занемарити ни одговорност Милошевићеве политике?! Да ли је све о том времену разјашњено?

Амнести интернешенел сматра ратним злочином бомбардовање РТС- а, јер се радило о намерном нападу на цивилни објекат и убиству 16 медијских радника. НАТО је током агресије на СР Југославију 3. маја, када се обележава Светски дан слободе медија, уништио зграду Телевизије Нови Сад, срећом, није било људских жртава. Са друге стране, неке од српских колега су прозивани у то време као Нато локатори, или као неко ко је правдао и заговарао бомбардовње својих сународника, а видимо да су та веровања и данас жилава. Јесмо ли ишта научили?

У Србији се, поред сећања на цивилне жртве, истиче да је НАТО предузео ваздушне нападе без правног основа, без одобрења Савета безбедности Уједињених нација, као и да је то био почетак проблематичне праксе у којој се војна сила користи упркос међународним правним нормама. Чињеница је и да убедљива већина грађана Србија одбија и саму помисао на чланство у НАТО. Такође, изузетно су ретке и политчке партије које доводе у питање доктрину војне неутралности. Да ли је и Нато агресија у међувремену постала део овдашње митологије? И шта је Нато бомбардовање Србије значило глобално, а шта регионално и локално?

Саговорници:

Душко Радосављевић - политиколог,
Аљоша Миленковић - новинар,
Марко Лопушина - публициста,
проф. др Зоран Јевтовић - професор на нишком Филозофском факултету на департману за новинарство и комуникологију.

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 16.03.2024.

Sat, 16 Mar 2024 18:21:00 GMT

Асанж

Неопходно је подсетити и на то да се од времена објављивања података на Викиликсу прилично тога се променило; Америка се повукла из Авганистана, у Ираку нису ни близу оне активности коју су имали у тренутку када је Асанж објављивао податке, а и Гвантанамо се приводи крају. Да ли је у таквом контексту уопште смислено прогањање Асанжа, јер, да подсетим, чека га оптужница од 18 тачака, од тога 17 по Закону о шпијунажи? Или једноставно, велике силе не опраштају велике истине?

Пишу се петиције и отворена писма, за Асанжа се залажу понеки политичари широм Европе и филозофи попут Славоја Жижека. У затвору „Белмарш“ посетио га је и интригантни новинар Такер Карлсон не би ли разговарали о тешкој ситуацији у којој се налази. Узбуњивач Едвард Сноуден је изјавио да новинари и политичари нису могли да спасу руског опозиционог лидера Алексеја Наваљног, али да могу да спасу оснивача „Викиликса“. У одбрану су стали и Репортери без граница и аустралијски парламент, али и веб страница која се бави рецензијом парфема „Фрагрантика“. УНС, НУНС и СИНОС, као и Међународна и Европска федерација новинара противе се Асанжовом изручењу америчкој влади. Није ваљда да опет само навијамо у зависности од наших политичких, етичких, или чак и самољубивих и интересних мотива?

Амерички Закон о шпијунажи је донет пре више од сто година да би се осудили издајници и шпијуни после Првог светског рата. Никада раније није коришц́ен против новинара. Хоће ли последице бити озбиљне и за новинаре и у политичком смислу, може ли се однос власти, не само у Америци променити према узбуњивачима и новинарима? Колико је тај страх основан?

Пре десетак година Асанж је путем скајпа упутио видео-поруку емитовану у емисији „24 минута са Зораном Кесићем” на ТВ Б92. У њој је између осталог рекао да је Србија често била погрешно представљена у свету и да се налази у својеврсном „међупростору”, али сматра да то није позиција слабости, већ снаге и могућности која људима даје неопходно становиште да препознају истину. Позоришни редитељ Кокан Младеновић је још 2013. у темишварском позоришту поставио „Прометеја у ланцима“ по мотивима из његове књиге. Српском издавачу његових књига Урошу Балову односно ,,Албион Буксу“ - Џулијан Асанж је за дневни лист Данас 2014. дао интервју у којем је на питање о изгледима да се његова ситуација разреши у некој ближој будућности, узвратио је у супротном смеру питањем: „Да ли би ме изручили из Србије, када бих дошао код вас?“ У том ауторском тексту није било одговора на то контра питање. Зашто би нама Џулијан Асанж морао да буде значајан?

Саговорници:

Влатко Илић - професор Факултета драмских уметности
Зоран Хамовић - главни и одговорни уредник издавачке куће "Клио"
Владимир Радомировић - оснивач и главни уредник антикорупцијског сајта "Пиштаљка"
Љиљана Смајловић - колумниста магазина "Недељник" и аутор подкаста "Релативизација" - РТ Балкан

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 09.03.2024.

Sat, 09 Mar 2024 17:53:00 GMT

Корак напред, два корака назад

Екипа емисије Документ сматра да женски свет треба представљати у његовој сложености не само за 8. март или у међународној кампањи 16 дана активизма, односно да стално постављамо питања где смо у равноправности и где смо у препорученој јавној промоцији жене и њене улоге. Подсетићу овом приликом на то да је кампања 16 дана активизма 2023. „Стоп фемициду“ почела неопрезним оспоравањем самог израза фемицид, а дан касније и позивом да се случајеви насиља пријаве надлежним органима, укључујући и институцију заштитника грађана. Нажалост, истрајавање на изразу, бављење семантиком и расправа са заштитником грађана, односно државом – не решава проблем, јер онај ко је убиство жене починио нема недоумицу да ли чини убиство или фемицид. Да ли је невоља у томе што се, како неки мисле, уводи предрасуда да је мушки пол уопштено фемицидан? Какво смо то друштво у коме разлаз, развод, забрана приласка - нису довољни, него мора да дође до најгорег? Да ли се занемарује да сваком може да се деси да изабере погрешног, али и да нико нема право да убије због тога? Где је заштита?

Абортус је декриминализован КЗ-ом 1929-е, а онда и легализован 1952-е. У уставу се нашао 1974-е. Пошто се повремено покреће традиционална тема о абортусу и осуди жена које не рађају, званична статистике каже да је у 2022. извршено 8090 абортуса. Ако погледамо брачно стање, сазнаћемо чињеницу да су 60 посто абортуса урадиле жене које су већ удате. Можда је површан утисак и да се ставови о овоме заснивају на припадности одређеном гранту или политичкој партији, али да ли се заборавља колико су кроз историју забране тог типа штетне и да не осликавају суштину проблема? Јесмо ли на путу ка сценарију из популарне серије „Слушкињина прича“? Да ли нас дотиче и чињеница да се Србија налази на петом месту у Европи по обољевању од рака грлића материце, а друго место држи кад је реч о смртности од ове врсте рака?

У борби против насиља према женама и сваког насиља – неопходно је да медији постану савезници свакој жени која је преживела насиље, правосуђу, женским организацијама и уопште јавности. Зашто се, онда, одричу важне улоге да би се разметали грозним извештајима, па чак и измишљотинама? Због чега се део јавности окреће против жртве, односно зашто се жене посматрају као саучеснице у злочину?

Коменатари на друштвеним мрежама преплављени изјавама типа: „Феминизам је канцер“, „Добро је познато да су Рокфелери измислили феминизам да напакосте Србији“, а поједини тврде да је циљ феминизма укидање полова, мржња према мушкарцима и како борба за женска права уништава заједницу, стварајући страх и нетрпељивост. Како смо дошли до тога да је Феминисткиња постала погрдна реч?

Саговорнице:

Горица Николин - новинарка "Радија 021"
Тамара Сријемац - ауторка и уредница емисије "Жена у кутији" радио Новог Сада
Вера Копицл - активисткиња савеза феминистичких организација "(Ре)конекција"
Смиљана Милинков - професорка Филозофског факултета у Новом Саду

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 02.03.2024.

Sat, 02 Mar 2024 18:12:00 GMT

Уметничка музика са мало пара

Јавност је ускомешала серија обраћања професионалних уметничких ансамбала, која је уследила после упечатљивог апела музичара Београдске филхармоније. Након што су дигли глас, Ана Брнабић је на разговор позвала представнике Београдске Филхармоније и нашег најстаријег театра Српског народног позоришта и исказала спремност да подржи иницијативе које ће допринети бољем положају уметника. Перкусиониста Александар Радуловић нагласио је да је апел јавности како би се побољшали услови рада музичара и решили њихови егзистенцијални проблеми, нису никакав политички потез нити маркетинг, већ да је реч о проблемима у којима је култура у Србији деценијама. Али, уместо усмерења пажње на похвале ка уметницима који чак и сами организују своје концерте, али и оне комплименте које Београдска Филхармонија и СНП добијају због квалитетних сезона, занимљивих потеза у циљу стварања нове генерације просвећених слушалаца и даље остаје питање како наштимовати српску музичку културу, на који начин је неопходно потрудити се да она буде примерено вреднована? Може ли и публика да буде савезник уметницима?

Да ли то значи да уметник данас мора бити много храбрији и издржљивији него икада до сада у савременој историји?

Ако музика није само у нотама, можемо ли, онда, разумети зашто је важан музички капитал Србије?

Иако живимо у кркљанцу од садржаја и стално смо бомбардовани информацијама и догађајима које брзо заборављамо, важно је приметити да наше савремено музичко стваралаштво, упркос неповољним околностима, показује изузетну виталност и снагу и изнад свега јединствену уметничку вредност. Али, музичка култура није фабрика, као на пример „Железара“, коју ћемо покренути када буде било новца, односно инвеститора, њој је континуитет неопходан – јер уметност, поготово музичка, почиње од различитости, непоновљивости и неочекиваности, тј. од личног талента који је неопходно предано неговати. Како наћи меру у свему томе, а да то не буде малодушан став да је све пропало?

Саговорници:

Александар Радуловић - перкусиониста Београдске Филхармоније,
Васа Стајкић - солиста и првак Опере СНП-а,
Софија Стантић - члан хора СНП-а,
Рудолф Бручи,
Мирјана Растовић - аутор и музички уредник

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 24.02.2024.

Sat, 24 Feb 2024 18:19:00 GMT

Све иде изнова

Каква је будућност мировних покрета када се често упражњава навијање из фотеље за стране у ратном сукобу, како све то психолошки поднети, поготово што накарадни свет Хитлерових идеја још увек није заборављен, те остаје питање зашто све иде изнова? Средња генерација се сигурно сећа цртаног јунака Душка Дугоушка, где он стално упада у нову незгоду зато што није скренуо лево код Албукеркија. А где смо као људи промашили то скретање на прави пут? Како остати човек у овом времену?

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 17.02.2024.

Sat, 17 Feb 2024 13:22:00 GMT

Ко се још сећа деда Аврама?

Драгослав Аврамовић, економиста блиставе каријере у међународним финансијским институцијама, у својим седамдесетим годинама живота као гувернер Народне банке Југославије зауставио је хиперинфлацију која је била друга највећа у свету и прва која је најдуже трајала. У народу је познат и као „деда Аврам“. Када сада погледамо то време хиперинфлације и настанак супер динара, питање је и да ли је његова популарност била неопростива, али и то што се у јавности увек изнова намеће и то да постоји проклетство реформатора?

Кључна идеја програма Драгослава Аврамовића и сарадника је била да се стари динар замени новим који би имао паритет према немачкој марки један према један. Такође, идеја је била да нови динар представља раскид са прошлошћу и имао је психолошки ефекат. Али, треба рећи и да је семе неповерења у банке посејано у времену хиперинфлације и данас живо. Не треба заборавити несташице основних животних намириница, шверц нафте и бензина, замрзавање девизне штедње, међународне санкције, али ни Дафину и Језду, односно Дафимент и Југоскандик банке. Колико је успеху пирамидалне штедње допринела двострука психологија алавости и страха од сиромаштва? Колико смо разумели да инфлација није само економски већ и политички, односно психолошко социолошки феномен?

Иако је имао блиставу међународну каријеру, Драгослав Аврамовић грађанима Србије остао је у сећању и по бритким наступима пред посланицима. Остао је упамћен и по скромној појави и са цегером у руци, говорио је једноставним разумљивим језиком, имао је ауторитет и емпатију за грађане, важно му је било опште добро. У овом времену је утисак да је био искоришћен, па остаје запитаност сме ли се пити кафа, односно да ли је могао да верује политичару формата какав је био Слободан Милошевић? Да ли је заслужио, после свега, да добије своју улицу?

Хоће ли сенка деведесетих икад нестати? Или можемо да кажемо да смо сналажљивији, јер смо већ прошли застрашујућу хиперинфлацију 90-их?

Саговорници:

Душко Радосављевић - политиколог,
Горан Калуђеровић - Војвођанска политиколошка асоцијација,
Миливој Бешлин - историчар
Борислав Деспотовић - главни и одговорни уредник магазина "Биз Лајф".

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 10.02.2024.

Sat, 10 Feb 2024 13:20:00 GMT

Северина

Хрватској певачици Северини Вучковић, Врховни суд Хрватске поново је одузео старатељство. Оно се у потпуности враћа оцу детета, Милану Поповићу, над малолетним сином Александром у околностима које подсећају на напети психолошки трилер. Иако Северина, нажалост, није једина која пролази кроз мучну битку за старатељство над дететом, судска пракса показује да се старатељство мајкама ретко одузима, па остаје запитаност, шта је то Северина толико страшно урадила, да би јој суд одузео дете?

Северину је на друштвеним мрежама подржао приличан број регионално уједињена културно уметничка јавност. На све то треба додати и шегачење на друштвеним мрежама које се своди на омаловажавање. Иако је било бројних коментара да је у питању подмукла родитељска игра престола, ипак, остаје питање ако се овако нешто дешава Северини, шта могу да очекују обичне жене које немају ни довољно новца за адвоката, а ни подршку ближњих?

После одлуке суда о одузимању старатељства, Северина је наступила у једном хотелу на Јахорини. Најпотреснији тренутак те вечери поделила је на својим друштвеним мрежама, који је за само 24 часа од објаве прикупио више од 2.500.000 прегледа и више од 152.000 лајкова. Кога је Севе пробудила како у српској, тако и у хрватској јавности? Шта нам је упркос разликама, ипак, заједничко?

Упркос тешким породичним односима и чињеници да јој медији неуморно и детаљно копају по животу и оном мучним осветничким порно снимком који је неретко сматран и делом шоу-бизниса, намерне рекламе због наводне посустале каријере, улоге Каролине Ријечке, критике које је својевремено упутила Јадранки Косор и Милану Бандићу, неуспех на Еуро сонгу са „Африком – паприком“, гламурозна удаја за млађег, затим и развод, реченица да чувају Црну Гору на концерту у Котору, све то указује на то да она није „само“ певачица. У емисији „Сценирање“ на Курир телевизији Милан Поповић је изјавио: „Ја сам се заљубио у ту медијску Северину, такву сам је волео, праву Северину нисам“, а онда изнео тврдњу да се Северина дрогира. Шта је суштински трагично и застрашујуће у овој не само медијској теми?

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 03.02.2024.

Sat, 03 Feb 2024 14:15:00 GMT

Приче и не само о хаљинама

Теме емисије "Документ" кроје разне околности. Настојимо да проверавамо шта се догодило са светом, да нешто не преспавамо и да приметимо и најмање промене у друштву, али и да то не буду приче и не само о хаљинама.
Одећа Јованке Броз била је предмет бриге великог броја југословенских предузећа и модних дизајнера.
Елеганција, једноставност ,достојанственост, уз строго поштовање протокола биле су одлике њеног стила.
Насупрот ње – симболу социјализма, имали смо Жаклину Кенеди као симбол капитализма - која је носила одећу са потписима америчких креатора. У овом времену, осим неколико изузетака као што су принцеза Дајана, Кејт Мидлтон, односно принцеза од Велса, јорданска краљица Ранија, или некадашња прва дама Америке Меланија Трамп,питање је зашто је данас мало првих дама које и кроз моду износе поруку, али и политички став? Посебну пажњу је привукла и насловна страна Вога са супругом Володимира Зеленског - Оленом. Сликала ју је Ен Лебовиц и Олена Зеленска је тражила је да буде обучена искључиво у моделе украјинских креатора. Пљуштале су критике да је у питању банална пропаганда, да је то романтизација и естетизација рата и да су се обукли као да је рат на Нетфликсу. Јесмо ли потценили моћ модних магазина?

Свакодневицом кружи мишљење да су жене које задрже своје и на то додају мужевљево презиме - умишљене особе. То потврђује и наводна пошалица на ФБ-у која повремено кружи и која тврди да нико није паметнији од жене која има два презимена, односно да је и од Гугла већа свезналица. Од 2012. статистика бележи да је све већи број жена које имају два презимена. Да ли је олако заборавити све то и на ФБ-у само додати оно "екс" између два презимена? И не само због тога, феминизам се годинама погрешно тумачи и где се на његов спомен редовно преврће очима. Да ли нам још увек треба феминизам?

Током хладноратовских тензија између САД и Совјетског Савеза, великих друштвених покрета за расну и родну једнакост, антиратних мировних покрета и убрзаног раста модне и козметичке индустрије, настала је Барбара Милисент Робертс, познатија као Барби. Јесмо ли се ми играле са Барбиком или се она поигравала са нама? Остаје и питање зашто су својевремено девојчице тако здушно одбациле играчке бебе и старе добре плишане медведиће у корист Барбика? Да ли је неопходно да Барби буде ново надахнуће или је она превазиђени узор?

Сам назив менопауза смислио је мушкарац - француски лекар Шарл Пјер Луи Де Гарадан и то још 1821. који је о овоме писао у чланку под називом "Менопауза: Критично доба жена". Да ли је менопауза ружна реч, чак и политичко питање о коме се ћути? Иако ми је пун "куфер" менопаузе, можемо ли рећи да је, ипак, дошло време да се томе гласно говори?

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 30.12.2023.

Sat, 30 Dec 2023 13:02:54 GMT

Пало иње, пао снег

У Позоришту младих мјузикл „Пало иње, пао снег“ редитеља Даријана Михајловића је стално распродато. Реч је о љубавној причи којој је тон дала музика Јована Адамова коју уживо изводи тамбурашка банда „Велос“. Да подсетим; мјузикл је добрим делом жанр 20. века, чија популарност расте у „мрачним временима“. Да ли због тога публика данас воли овај жанр? Колики је изазов поставити први тамбурашки мјузикл у Србији?

Када је реч омјузиклу „Пало иње, пао снег“, да ли је тајна пуне сале и у томе што је ова представа уважила публику?

Све је више људи који на свом Фејсбук профилу поље које означава љубавну везу, означавају са Закерберговим „Ит'с цомплицатед“. Знамо све о Хигсовом бозону, антиматерији, али мало знамо о љубави. Да ли смо склони да несвесно превидимо да популарност мјузикла, па и тамбурашког мјузикла „Пало иње, пао снег“ је и у томе што публику занимају – међуљудски односи, љубав... Да ли је то због тога што, ваљда, томе толико тежимо, а у томе се и најтеже сналазимо? Знамо ли ишта о томе, или само мувамо и глумимо да знамо?

У суштини мјузикла „Пало иње, пао снег“ крије се потреба човека да воли и буде вољен. Додаје се да је реч о „тек наизглед познатој љубавној причи” о двоје који се воле, а трећи је ту да им „побрка конце”. Станује ли љубав у Војводини, или стално мења адресу, па јој се тешко улази у траг?

Саговорници:

Јован Адамов - композитор,
Даријан Михајловић - позоришни редитељ,
Кристина Савков - глумица Позоришта младих и
Алекса Илић - глумац Позоришта младих

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 16.12.2023.

Sat, 16 Dec 2023 13:00:55 GMT

Печурке из холивудске кухиње

Филм Кристофера Нолана о Опенхајмеру и филм Драгана Бјелогрлића „Чувари формуле“ - нису ни први, а вероватно ни последњи филмски хитови који су у вези са развојем нуклеарних технологија. Али, ако се вратимо деценију уназад, сетићемо се и филмских прича као што су, на пример, амерички “Дан после“ редитеља Николаса Мејера, затим британски „Нити“ редитеља Мајка Џексона - који тематизују последице нуклеарног рата. Ти филмови су указали целој једној генерацији какве би могле да буду последице атомске бомбе. Јесмо ли данас истовремено у сталном стању страха и порицања, да би могло доћи до нуклеране катастрофе? Или је у питању потреба да се људи безбедно плаше?

Јесу ли филмови о нуклераној катастрофи или било која друга хорор тематика која у извесном времену преовладава у биоскопским дворанама несвесна слика духа времена и друштва?

Значи ли то да треба да гледамо Холивуд, да бисмо знали шта смишља Пентагон или већ ко?

И ма колико то било наивно, да ли је могуће да наука, уметност и савест буду још гласније? Колико је поразно то што је свет близу пропасти, упркос свим наводним стратегијама које су донете, с намером да се тако нешто никада не догоди?

Саговорници:

Горан Вукчевић - филмски и телевизијски редитељ,
Зоран Пановић - новинар,
Вања Хован - редитељ и директор Нови Сад филм фестивала,
Бранка Бешевић Гајић - филмска редитељка и сценаристкиња и
Петар Протић - селектор Синема Сити фестивала.

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 09.12.2023.

Sat, 09 Dec 2023 12:56:57 GMT

Исмевање као"спортска" дисциплина

Не тако давно била је потресна вест да је двадесетдвогодишњи Младен Дулић из Лакташа извршио самоубиство након што је на друштвеним мрежама постављен снимак на ком се види како га двојица радника бензинске пумпе исмевају приликом разговора за посао. Слично узнемирење јавности се поново догодило и када је на друштвеним мрежама објављен снимак где се види жена која је изашла из аутомобила и обавила нужду испред Народног позоришта у Бањалуци. Неко од пролазника је то све снимио и снимак се великом брзином проширио друштвеним мрежема, где су је корисници вербално линчовали. Нажалост, та жена која је, на врло непријатан начин, доспела у јавност, починила је самоубиство. Јесу ли несувисле расправе да је имала психичких тегоба, затим да је то био недоличан догађај, због којег је била и кажњена, поготово кад мушкарци нужду свакодневно обављају уз дрво или капију а жене због тога треба линчовати и вређати? Да ли је исмевање постало, нажалост, спортска дисциплина и колико је оно опасност која тешко може да се конторлише?

Осветничка порнографија је увек усмерена против жена и по правилу, у питању је огорчени бивши који овим чином покушава да је осрамоти и понизи. О овој врсти дигиталног насиља у прошлости су говориле јавне личности попут Сузане Манчић, Северине и Јелене Карлеуше, али и њих је већински публика сматрала одговорим за те снимке. Неретко је њихова траума сматрана и делом шоу-бизниса, намерне рекламе због посустале каријере, али се и подстицао наратив „кривљења жртве“. Колико је ту присутно сексуално лицемерје? Да ли је и то још једна парадигма односа друштва у Србији према женама које се пречесто третирају као објекти и које су предмет подсмеха и предрасуда појединаца, чија је зрелост на нивоу сировог примитивизма?

Оно што жртву свакако највише погађа јесте што када се таква фотографија или снимак једном објаве, заувек остају у дигиталном свету. Гугл пружа помоћ жртвама у смислу да постоји једноставна процедура уклањања линка са сајта са спорним сликама и снимцима из резултата претраге. То, нажалост, значи да материјал упркос свему остаје на сајту где је оригинално постављен, али се до њега не може доћи претрагом на Гуглу. Како се изборити са тим? Може ли се остати имун на злураде коментаре? Да ли је савет да се не читају коментари исувише лаконски?

Можемо ли очекивати још сајбер насиља и изношење фрустрација на друштвеним мрежама? Да ли су те особе свесне тога да у вређању и застрашивању других нема ничег величанственог и паметног и да у писању простота и лажи нема ничег моћног? И без обзира на опште згражавање, да ли је проблем и у томе што жртве сајбер насиља често немају осећај да их било ко брани и мисле да су препуштене саме себи?

Саговорници:

Илијана Бербер - новинаркаТВ Војводине,
Ивана Ђорђевић - пи-ар, књижевница и водитељка,
Роберт Чобан - оснивач и директор "Колор Прес групе",
Игор Михаљевић - "ЗТЗ Медиа" и
Владимир Јефтић - стручњак у медицинском маркетингу.

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 02.12.2023.

Sat, 02 Dec 2023 13:00:11 GMT

Није ваљда да нећемо да будемо људи?

Рат Украјине и Русије,Израела и Палестине са собом су донели низ страшних последица и тешко је предвидети крај и неизвесно је како ће се све то завршити. Оно што јесте извесно је да је у ратном подручју нарушеност како физичког - тако и менталног здравља, безпретеривања,несагледивихразмера. Али, док свакодневно кроз медијепосматраморатнепризоре, важно је приметити како све то утиче и на наше ментално здравље.Здравствено истраживање компаније Штада које је обухватило и Србију, каже да 44 одсто наших грађана плаше ратови и геополитички сукоби. Иако,срећом, нисмо овог пута у ратној зони, колико страх од рата може изазвати анксиозност и нарушити наше ментално здравље?

У војној теорији нуклеарно оружје се посматра и правда као начин одвраћања од ратова, јер се зна да би било мало преживелих. Али, ако је крајње сурово бацити атомску бомбу, да ли је неморално тиме и претити? Каква је забринутост примерена кад знамо да имамо посла са могућимсмртоноснимоправдањем?

Иако се то не догађа само овде, колико нас готово свакодневна поскупљења чине уплашенима, јер приличан број нас добро познаје ово искуство због хиперинфлације из деведесетих? На шта може да нас натера финансијска тегоба?Шта је пристојно а шта непристојно у животу у кризи?

Средња генерација се сигурно сећа цртаног јунака Душка Дугоушка, где он стално упада у нову незгоду зато што није скренуо лево код Албукеркија. А где смо као људи промашили то скретање на прави пут? Како остати човек у овом времену?

Саговорници:

Александар Шибул- психолог и психотерапеут центра за духовни развој"Антропос",
Горан Калуђеровић - Војвођанска политиколошка асоцијација,
Владимир Михић - психолог и ванредни професор новосадског Филозофског факултета на одсеку за психологију,
Саша Гајић - научни саветник Института за европске студије

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 25.11.2023.

Sat, 25 Nov 2023 12:58:56 GMT

Велико не ратним навијачима

Рат у Сирији смо полузаинтересовано пратили и убрзо заборавили, Украјину још пратимо, али са смањеном пажњом, а као најновији рат јесте ужас у Израелу и Палестини који у јавности изазива још оштрије подељене реакције него рат Русије и Украјине. Корени антијудаизма- односно непријатељства према Јеврејима, постоје од старог Египта и Рима, а у новијој историји антисемитизам, односно антијудаизам је имао највишу тачку мржње у европској фабрици смрти – у Холокаусту. Тема антијудаизмаје осетљива, али да ли уопште може и како је ослободити провокације, учитавања, подметања, паралеле? Да ли је антијудаизам као црна скијашка стаза? Хоће ли најновија збијања у овом последњем рату где се из дана у дан говори о несразмерно великим жртвама, поготово деце, створити нови талас антијудаизма?

Пре Другог светског рата на простору Југославије живело је око 71000 Јевреја, а преживело их је 14000. Само у Београду било их је око 11000, а данас их у целој Србији има једва 1400, односно чине свега 0.02 посто становништва. Али, иако је заиста занемарљиво мали број оних који се изјашнавају као Јевреји, антијудаизам, поред интернета, присутан је и у књижарама. Најпознатији је пример књига „Протоколи Сионских мудраца“ где је већина историчара сагласна око тога да је „Протоколе“ написао 1890-е Матвеј Головински, оперативац руске тајне царске полиције Охране, познат као антисемита. Та књига потхрањује идеју светске јеврејске завере уз дозу мистичности. Како је истовремено код нас опстала тврдња да су с једне стране Јевреји у темељу бољшевизма и комунизма, али и масонерије, док с друге стране управљају капиталистичким светом?

Антисемитизам који се појавио после америчких интервенција из прве декаде овог века, али и бомбардовања Србије, иде руку под руку и често је неодвојив од различитих облика антиамериканизма и антиевропејства. Овај нови антисемитизам се често уопште не односи само на одлуке које се тичу спољне или унутрашње политике државе Израел нити на културу, обичаје и религију јеврејског народа. Да ли је проблем у томе што су се у јавности помешала осећања, јер када погледате коментаре интернет бораца за правду, приметићете да приличан број подржава Палестину и оправдава ово што ради Хамас, да су то исти они мање – више који мрзе муслимане у свим осталим ситуацијама, осим када они нападају Америку или Израел јер има подршку Америке. Колико год цитати били потрошени, да ли је очигледно да није узалуд једном рекао ветеран и велики амерички стратег, бивши државни секретар Хенри Кисинџер: „Бити непријатељ Америке може бити опасно, али бити пријатељ је фатално“?Остаје питање како избећи олако навијање у ратном сукобу из удобности фотеље било за једну или другу страну?

Саговорници:

Предраг Марковић - историчар,
Мирко Штарк - председник јеврејске Општине Нови Сад,
Арон Фукс - председник јеврејске Општине Београд и
Ивана Милорадовић- дописник РТС-а из Лондона.

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 18.11.2023.

Sat, 18 Nov 2023 12:58:04 GMT

Пун ми је "куфер" менопаузе

Својевремено је за РТС професорка др Светлана Вујовић са београдског Медицинског факултета и чланица Светског борда гинеколошке ендокринологије је зјавила да на основу опсежног истраживања, на светском нивоу, показало се да у Србији у поређењу са бројем становника, жене најраније, чак и пре четрдесете, улазе у период менопаузе. Као узроке оваквог стања наводе се да су у питању генетика, социоекономски статус, односно несигурни послови и стална забринутост око основног опстанка који ствара огроман стрес.Није реткост ни то да се нетрпељивост према средовечним женама најчешће испољава тако да им се олако лепи етикета да су хистеричне. На све то још треба додати и владајући образац у којем жене имају сврху само док рађају. По истом шаблону, сматра се и да је менопауза крај младости, лепоте и сексуалности. Да ли је менопауза ружна реч, чак и политичко питање о коме се ћути? Иако ми је пун „куфер“ менопаузе, можемо ли рећи да је,ипак, дошло време да се томе гласно говори?

Страхове у вези с менопаузом могу створити, преувеличати и изманипулисати разни лајф коучеви и гуруи самопомоћи који скрећу пажњу само на проблеме у вези са менопаузом, често и фармако индустрија, уместо да осигурају уравнотежену слику стварних искустава жена. Како сачувати ментално здравље у том периоду, односно сачувати квалитет живота и здравље?

Зашто бисмо се стиделе својих година? Како преокренути такву слику у медијима?

Након што је америчко септембарско издање Вога подигло огромну прашину, али и промашио циљ, јер је највеће модне иконе 90-их у својим 50им показао у фотошопираном издању, Изабела Роселини се усудила да се покаже онаквом каква јесте. Потпуно необрађене фотографије објављене су на насловној страници италијанског издања Вог магазина, а 71-годишња глумица све је одушевила истицањем свих нијанси и лепоте старења. Подсећања ради, својевремено јој је Ланком отказао сарадњу у њеним раним 40има јер је „престара“. Миријам Марголис је у 82ој била на насловној страни британског Вога а филипинско издање овог магазина је својевремено на насловну страну је ставио стогодишњу тату уметницу Апо Ванг-Од. Несумњиво је похвално то што Вог који и даље држи позицију „библије моде“, ставља жене у пуној животној зрелости на своју насловну страну. Може ли то бити један од путева ка прихватању зрелије женске популације и за остатак света? Или је то још један маркетиншки трик?

Саговорнице:

Проф. Др Александра Новаков Микић - специјалисткиња гинекологије и акушерства,
Супспецијалисткиња перинатологије, Нина Сеничар - глумица,
Милица Гацин - ТВ водитељка и ауторка пројекта "Моје најбоље године",
Милица Бурсаћ - ТВ водитељка и новинарка и
Драгана Јовановић - специјалиста за лајфкоучинг и јога учитељица.

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 11.11.2023.

Sat, 11 Nov 2023 13:00:01 GMT

Наменска индустрија књига и речи

Када говоримо о књижевном стваралаштву, њој је пандемија погодовала. Али, издаваштво је неколико година уназад било близу слома. Немогућност рада књижара и библиотека у време карантина, отказивање сајамских и продајних манифестација, довели су многе издаваче на ивицу опстанка, а многи се још увек опорављају. Онлајн продаја је делимично помогла преживљавању, али ништа се не може мерити с продајом на београдском међународном Сајму књига. После пандемије и сада рата у Украјинии Израелу,утисак је даје питање о томе какав нам је Сајам књига потребан-постало сувишно, јер Сајам иманејасну будућност. То јемогућадраматична околност,али да ли је јавност довољносвесна те промене? Како избећи да Сајам књига не буде ни књижевна Гуча, ни књижевни Егзит?Знамо ли да направимо разлику између стварања културе и експлоатације културе?

Људи доживљавају књиге као место где се тражи уточиште од стварности, као место које се посећује када желите да се одморите од политике и других брига. Али, исто тако без књига нећемо разумети ни политику. Издаваштво је сличан посао медијима, али да ли се издавачи, ако не рачунамо Сајам књига, довољно чују у медијима?Да ли би овогодишњи веома обичан слоган „Живеле књиге“ био, можда прикладнији да је „Преживеле књиге“?

За кога је важан родно осетљив језик? Увек ће постојати значајан део друштва коме нека одлука не одговара и никад се неће испунити воља свих, али и даље остаје питање да ли политика сме и у којој мери да се меша у језик?

На конкурсу сајта „Мала библиотека” из Лондона за бирање најлепше, односно најбоље нове српске речи, победила је реч духоклонуће која је на кратко узбуркала друштвене мреже. Нема сумње у добре намере ове акције иза које стоји иФондАлександра Карађорђевића за културу и образовање као још једно упозорење на англизацију српског језика. Али, сама идеја да појединци из народа „измишљају” нове српске речи, које ће као заменити неке енглеске речи и још више обогатити језик, оставља отвореним питање да ли то води у намераваном правцу? Не тако давно, па и дан данас, смејали смо се Хрватима због њиховог насилног измишљања нових речи, не би ли се што више удаљили одисторијскеосновеу српском језику. Могу ли се нове речи наметнутиконкурсимаиуказима? Или би за српски језик било пожељно да га обогаћују писци и песници уз помоћ издавача?

Саговорници:

Иван Миленковић - филозоф,
Корана Колунџија - издавачка кућа"Прометеј",
Зоран Хамовић - главни уредник издавачке куће "Клио" и
Гојко Божовић - оснивач и директор издавачке куће"Архипелаг"

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 04.11.2023.

Sat, 04 Nov 2023 13:00:55 GMT

РАТ И МИР?

Од 2. Светског рата не могу се ни набројати сви ратови у свету. Сада су Блиски исток, источна Европа, добар део северне и централне Африке – натопљени крвљу и огрезли у насиљу. Обиље грађанских ратова, помахнитале терористичке организације, међународни ратови, религијска и национална нетрпељивост, незајажљива алавост за природним ресурсима - сасвим је свеједно. Чак и ако се занемари ризик нуклеарног Армагедона, претња еколошке Апокалипсе је све озбиљнија, нарочито када се има у виду да се заштита животне околине и друштвена одговорност, углавном, своде на зелени маркетинг којим корпорације перу руке, а у порасту је и ризик од нових пандемија. Како нам прете, оне би могле бити све смртоносније. У исто време имамо и развој вештачке интелигенције и инфлацију. Како смо стигли до ове тачке?

Да ли је навијање за убијање цивила, са које год стране да долазе, донекле чин саучествовања у дивљаштву? Да ли и то говори да нисмо у стању да одредимо сопствену припадност у свету и ко су нам савезници? Шта је то са нама?

Колико су и тзв. војне вежбе, какве смо имали овде деведесетих и које су се претвориле у грађански рат, данашње специјалне операције, замрзнути конфликти само изговор, односно ублажавање зле ствари блажом речи?

Русија и Украјина, Нагорно Карабах, Израел и Палестина се своде на огромне бројеве настрадалих са којима се, поготово медијски, олако барата. Али, стварни бројеви настрадалих често испадну гори и од најцрњих предвиђања. Иако је крајње цинично, да ли је истинито и оправдано да мир може се заговара и брани, само ако си добро наоружан? Јесу ли узалудни мировни покрети, или ипак, остаје нада?

Саговорници:

Миле Исаков - новинар и публициста
Душко Радосављевић - Савез антифашиста Војводине
проф. др Бошко Ковачевић - социолог
Жикица Милошевић - главни уредник "The Economist" свет у 2023. за бившу Југославију

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 28.10.2023.

Sat, 28 Oct 2023 12:00:09 GMT

Шта нам значи Барбика?

Филм Грете Гервинг „Барби“ је привукао је пажњу свих оних носталгичних који су тој пластичној лутки чешљали косу и савијали колена, али и оних који су критички настројени. И сви знамо да је изглед Барбике стално на удару критике јер је немогуће имати ужи струк од главе. Али, није само то, Барби бренд је и то да девојчице могу све. Са једне стране, ниједна жена у тој мери није била предмет феминистичке критике, а са друге стране - ниједна жена на својим раменима није понела сву тежину свих таласа феминизма. Остаје ли дилема да ли је она савезник или противник феминизма?Да ли је могуће гајити обасентимента? Колико је Барби заиста феминистичка икона?

Шта такве играчке као Барби намећу и какав ће бити следећи потез у индустрији играчака?

Остаје питање зашто су својевремено девојчице тако здушно одбациле играчке бебе и старе добре плишанемедведићеу корист Барбика? Да ли је неопходно даБарбибуде ново надахнуће или је она превазиђени узор?

Саговорници:

Катарина Ђорђевић - новинарка дневноглиста "Политика",
Катарина Шмакић - теоретичар медија, Данијела Пантић - доктор науке у уметности,
Ивана Ђорђевић - пи -ар, ауторка блога "Иванине приче" и књижевница,
Жана Королија - оснивачица и уредница портала"Сито и решето"

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 21.10.2023.

Sat, 21 Oct 2023 11:58:55 GMT

90 година после Хитлера

Када се данас слушају говори Адолфа Хитлера, стиче се утисак да у њима има нечег опасно савременог. Без обзирана силне расправе, још увек је остало отворено питање који механизам је те идеје убацио и зашто, у душу такозваног обичног немачког човека,како су ти ватрени и смртоносни говори ушли у свест? Откуд толика потреба да се 90 година касније од времена када је дошао на власт, пише и говори о Хитлеру, како о његовој личности, тако и о злу које је направио?

Треба ли закључати библију зла „Мајн Кампф“?Које поуке можемо да извучемо

Веома је популарна и друштвена игра „тајни Хитлер“ где суиграчи подељени у два тима: либерале, који представљају већину и фашисте. На почетку се фашисти откривају једни другима ,само Хитлер не зна ко су му сарадници, док либерали немају појма ко је либерал, а ко фашиста. Та игра на Амазону има одличне оцене.У роману „Опет он“ Тимура Вермеса, Адолф Хитлер се буди 2011е у Берлину.Књига која прати успон пробуђеног Хитлера до ТВ звезде је на списку најчитанијих књига у Немачкој, а преведена је и на српски језик. Репер Кање Вест је Адолфа Хитлера назвао човеком који је „измислио ауто-путеве и микрофоне“и рекао је да се „Холокауст није ни догодио“. Тешко је избећи саблазан, али, треба ли покушати, са на пример, Ханом Арент иТомасом Маном или на неки други начин?

Саговорници:

Марија Васић - потредседницаСавеза антифашиста Војводине,
Мухарем Баздуљ - новинар и писац,
Робет Чобан - оснивач и директор "Колор Пресгрупе"
Зоран Пановић - новинар

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 14.10.2023.

Sat, 14 Oct 2023 11:58:54 GMT

Брус Ли

Ни пола века од изненадне смрти и постхумне премијере његовог најпознатијег филма „У змајевом гнезду“ - Брус Ли није заборављен. Толико је оних који то не дозвољавају - од бројних редитеља до града Мостара у којем је 2003. подигнут први споменик посвећен њему. Брус Ли је у Холивуд донео нешто што до тада није постојало, на великом екрану публици је приказао „снагу борилачког умећа Кине“. Познатији је од филмова у којима је играо, јер има много њих који нец́е знати да наброје ниједан његов филм. На основу његове биографије, утисак је да би неко попут Брус Лија данас, можда, могао да ублажи културолошке тензије између две велике силе, Америке и Кине?

Није занемарив утицај Брус Лија на југословенску, али и на српску популарну културу. Имали смо „Грделички урнебес“ - „Удри Брус Ли, брате мили“ у филму „Сиви камион црвене боје“, биоскопску сцену из „Муња“, а ни „Државни посао“ није одолео. Док су девојчице, углавном, скупљале салвете и постере Abbe, дотле су дечаци легендарног мајстора кунг-фуа гледали у биоскопима поистовећујући се с њим, махом неспретно баратајући са нунчакама, а затим су и завидљиво гледали своју браћу Роме који су до савршенства савладали његове вештине по змајевим гнездима не само београдских и новосадских предграђа. Да ли је Брус Ли више херојска фигура него што је филмска звезда, да ли је реч о томе да је то све прастара прича о борби између добра и зла?

Брус Ли, односно Ли Јун-Фан је рођен у кинеској четврти у Сан Франциску, умро је у Хонконгу. Овде је доживљаван као неко ко нам је близак. Баш као што Кинези сматрају Бату Живојиновића својим. Филм „Валтер брани Сарајево“ у Кини има култни статус, о његовој борби против нациста у Сарајеву сви све знају. У каквој су вези чувене реченице из филма Валтер брани Сарајево: „Ваздух трепти, као да небо гори,. Спрема се олуја“ и реченицу коју изговара нацистички официр Von Dietrich: „Sehen Sie diese Stadt? Das ist Walter“... и цитати Брус Лија који је по образовању био филозоф, као што су: „Нико није поражен све док пораз не буде прихваћен као стварност“ „Људи који нису свесни да ходају у мраку, никад неће тражити светлост“? Питање је да ли је, можда, заједнички српско – кинески епски занос и склоност да ценимао такву врсту јунаштва?

Његов значај за пробој борилачких спортова најбоље ћете разумети када изговорите име неког светског првака у борилачким спортовима и видећете да мало ко зна о коме је реч. У времену када се каријера гради на насиљу, а не на борби и ако је свет данас „змајево гнездо“, да ли нам је потребан неко као Брус Ли?

Саговорници:

Славко Матић - фолк панк бенд "Збогом Брус Ли"
Александар Филиповић - новинари ТВ критичар
Бранко М-Жујовић - новинар
Душко Радосављевић -Савез антфашиста Војводине
Горан Калуђеровић - Војвођанска политиколошка асоцијација

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 07.10.2023.

Sat, 07 Oct 2023 11:58:03 GMT

Медији и и идентитет

Шта је идентитет и како се он медијски обликује? Како ће одрастање на мрежи утицати на развој идентитета? Може ли се колективни идентитет пројектовати путем алгоритма? Каква је будућност медија у времену виртуелних идентитета и успону вештачке интелигенције?

Саговорници:

Каменко Булић - колумниста и медијски консултант,
Дивна Вуксановић - естетичар, филозоф и теоретичар медија,
Александар Лукић - филозоф,
Душко Прелевић - филозоф и
Милена Драгићевић Шешић - професорка емерита Факултета драмских уметности.

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 24.06.2023.

Sat, 24 Jun 2023 12:02:56 GMT

Опера као лек за душу

Што се Опере тиче, њени апсурди код нас су толико очигледни да је чудо да је ико икада схвата озбиљно, јер се она често доживљава као нешто јако досадно и претенциозно. Иако имамо сјајне оперске певаче који освајају и светске сцене, питање је да ли класична музика, односно опера бледи из нашег културног живота? Како смо занемарили то да класична музика може да уздигне душу?

Каква је данас позиција оперског певача на нашој сцени? И како данас довести нову публику да слуша Оперу? На који начин мудро одабрати репертоар али и редитеља?

Бајага је у песми „Музика на струју“ изговорио да „класику воли онај ко разуме“. Зато је и одрастање уз Микија, односно Дизнијеве цртане филмове, Душка Дугоушка, Пинк Пантера, Тома и Џерија било драгоцено искуство. Опера изазива да се ангажујете и можда може бити тешко започети то путовање, али како створити прилику да заволимо класичну музику, ако знамо да данашњи цртани филмови више не усмеравају децу на откривање културног блага претходних генерација?

Шта да одслушају они који не воле оперу и шта би им помогло да промене мишљење, односно да је разумеју?

Саговорници:

Мирко Штарк - члан хора јеврејске Општине Нови Сад "Хашира",
Верица Пејић - солиста Опере СНП-а,
Данијела Јовановић - првакиња Опере СНП-а,
Весна Фаркаш - новинарка РТВ-а,
Вера Ковач Виткаи примадона Опере СНП-а
Агота Виткаи Кучера - професор на Академији уметности Универзитетау Новом Саду и оперска певачица.

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 17.06.2023.

Sat, 17 Jun 2023 11:59:57 GMT

Мрачна тријада непожељних особина

О неухватљивој природи психопатије као поремећаја, па самим тим и нимало лаком задатку да се она препозна, можда најбоље сведочи чињеница да је лакше говорити о томе шта она није - него шта тачно јесте. Наше поимање психопатије и тога а неку особу чини психопатом углавном се темељи на холивудским филмовима. За неке су психопате личности из света политике или крупног бизниса, док многи мисле да су психопате поједини послодавци тирани или бивши емотивни партнери. Знамо ли заиста шта је застрашујућа Ф дијагноза? Зашто смо толико заокупљени и опчињени појмом зла и људима за које сматрамо да га отелотворују?

Зна се да психопате имају озбиљан мањак емпатије и савести, али знамо ли који су узроци психопатије? Да ли сваки ментални поремећај, укључујући поремећаје личности, јесте последица преплитања биологије, односно генетике и васпитања?

Знамо да дигитално време не воли стидљиве и повучене, да се успех мери и бројем лајкова и пратилаца, али какав ће бити свет ако имамо генерације емотивно отпорних?

Шта ако претпостављамо да имамо посла са неким из мрачне психолошке тријаде?

Саговорници:

Александар Шибул - психолог и психотерапеут центраза духовни развој "Антропос",
Босиљка Веселиновић - некадашњи колумниста дневног листа "Блиц",
Ивана Ђорђевић - пи-ар, ауторка блога "Иванине приче" и књижевница,
проф. др Никола Чанак - доктор медицинских наука, предавач из области примењене психологије и
Др Саша Гајић - научни саветник Института за европске студије

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 10.06.2023.

Sat, 10 Jun 2023 12:00:49 GMT

Зашто се горостаси поцењују?

Емисија “Документ“ се радо бави и темом да ли политика и књижевност треба да се тако недостојно мешају, зашто се велики писци „прљају” учешћем у политичком животу и зашто се књижевност тако бестидно политизује?

Српски језик и правопис преживели су различите друштвене контексте, системе и уређења. Можемо ли говорити о Вуку Караџићу без утицаја политике? Знамо да нико неће страдати због непознавања правописа, али може ли држава у којој нису важни језик и правопис да буде напредна?

Својевремено је спот Амбасаде САД „Ви сте свет“ у којем се говори о писцу Бориславу Пекићу, изазвао је бројне полемике у јавности, највише због употребе цитата Пекићевог књижевног јунака – бившег официра нацистичког Гестапоа Конрада Рутовског из романа „Како упокојити вампира“ који је наводно у реклами искоришћен као мисао нашег великог писца, односно: „Иза себе је оставио завештање: Треба гледати право. Јер да се хтело гледати иза себе, добили бисмо очи на потиљку. Част неће зависити од тога одакле долазимо него куда идемо“. Постоји једно веома често навођено гледиште да је књижевност из овог или оног разлога занимљива политици која је и користи за своје потребе. Опет, никад није било проблематично ни то да уметност баштини домен политичког. Питање је може ли књижевност да има икакав утицај на било коју област јавног живота или је осуђена искључиво на лични доживљај?

Већ неколико деценија дела Иве Андрића налази се у обавезној школској лектири. Шта нама данас значи Иво Андрић, како се односимо према њему? Јесу ли млади довољно зрели да разумеју „Проклету авлију“ и остала дела? Зашто данас читати Андрића?

Црњански и данас изазива полемике имистификацију, прешао је дуг пут од репортера који велича лепоте Јадрана и братску љубав Срба и Хрвата, до извештаја о томе како Адолф Хитлер лично захваљује великом српском писцу „за објективно приказивање ситуације у Немачкој”. Можемо ли говорити и о томе да је оданост југословенству и српству ставио изнад идеологија? Зашто га је присвојила овдашња десница? Да ли је теза да је био фашиста исконструисана? Зашто се и данас то подцртава? Ако данас када нема Југославије није незгодно са Црњанским, зашто је било незгодно док је било Југославије?

Јавност је 2020-е бурно реаговала на друштвеним мрежама када је у јавност доспела вест да су поједина дела песникиње Десанке Максимовић искључена из трећег али и четвртог разреда. Националисти су у афери Десанка Максимовић видели још један напад глобалистичких и „евроунијатских и неомарксистичких“ елита на српску културу. Критичари власти, видели су у објављеном списку још једну глупост оних са купљеним дипломама, док су они који се брину због свеопште вулгаризације јавног простора у промени школског програма видели још један пример одступања високе културе пред налетом бизарности и кича ријалити програма. Русима не пада на памет да избацују Пушкина, Енглезима да заобиђу Шекспира, Французима да би требало мало смањити Игоа. Зашто је проблем то што су нас неки писци и песници обликовали генерацијама? Да ли ће време које долази бити благонаклоније и искреније према књижевности?

Саговорници:

Срђан Тешин,
Пеђа Марковић,
Александар Јерков,
Мухарем Баздуљ,
Ненад Грујичић,
Слободан Владушић,
Владимир Кецманович,
Лаура Барна,
Гојко Божовић,
Сава Дамјанов,
Љиљана Пешикан Љуштановић,
Јела Марићевић Бала

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 27.05.2023.

Sat, 27 May 2023 11:59:55 GMT

Пошаст фашизма

Ради подсећања гледалаца, неопходно је рећи да је фашизам тоталитарна идеологија, али и пракса настала у Европи, односно Италији, Немачкој, Шпанији и Португалу после Првог светског рата, а која је свој врхунац достигла, а и изгубила, у Другом светском рату, победом антифашистичких снага. Не треба занемарити ни то да је та идеологија, нажалост и данас жива.

Уџбенике историје ће деценијама када је на реду лекција о 27. марту, илустровати фотографије с паролама „Боље гроб, него роб“, „Боље рат, него пакт“, „Живео Совјетски Савез“. Једна од парола на овим демонстрацијама „Живео краљ“, ишчезнула је као да није ни постојала. Иако се данас не размишља на тај начин, али, да су паролу „Боље гроб него роб“ која је истицана 27. марта 1941-е изговорили у некој другој земљи, у неком другом времену као што би било, на пример, време вође устанка римских робова Спартака, да ли би било могуће да би она била ослобођена од политике, идеологија и манипулације? Како избећи накнадна тумачења тог важног историјског датума, а да се не правдају одређене политичке појаве у садашњости и да ли је претеран утисак да нам се враћају тридесете? Јесмо ли у стању да следимо разборите историјске чињенице које би нас нечему научиле?

За оне мање заинтересоване за историју, такозвана Ванзејска конференција у једној вили крај Берлина 20. јануара 1942. је тренутак када је донета одлука о Холокаусту на позив обергрупенфирера СС-а Рајнхарда Хајдриха. Али, чак и сада, протокол са Ванзејске конференције изазива језу и страх, односно последица Ванзејске конференције је била оснивање нацистичких логора смрти у којима је убијено готово шест милиона Јевреја. Ако изневеравамо историју, нимало безначајну, треба ли рећи, да се на тај поставља матрица злоупотребе, али и заборава? Данас постоји озбиљан системски промашај у борби против антисемитизма на пет највећих платформи друштвених медија – Фејсбук, Твитер, Инстаграм, Јутјуб и ТикТок - који пружа слободан простор антисемитима, од порицања холокауста до теорија завере о улози Јевреја у ширењу пандемије коронавирусом. Зашто? Да ли је могуће да латинску реченицу, али и наслов романа Ђорђа Лебовића који говори о холокаусту „Semper idem“ – односно увек исто – превазиђемо?

Новосадска рација је најстрашнији догађај мађарске фашистичке окупације Бачке. Те 1942-е у јужној Бачкој су осим Срба, Јевреја и Рома убијени су и други, укључујући и Мађаре који су се противили режиму. Рација је тематизована у делима Данила Киша, Александра Тишме, Родољуба Маленчића, Ђорђа Лебовића и Ивана Ивањија, затим у филмовима Мике Антића и Толнаи Саболча. 1964-е је у Мађарској објављен роман "Хладни дани" Череш Тибора који је био веома популаран у комунистичкој Мађарској. Снимљен је и филм Ковач Андраша по том роману. Шта дугујемо жртвама? Како можемо на најбољи начин да пренесемо њихове приче? Како се изборити са пост сећањем? У делокругу јавног сећања, значајан је споменик Новосадској рацији, рад вајара Јована Солдатовића подигнут тек 1971-е, као и церемоније обележавања годишњице Рације „испраћене” кроз новинске написе па и својевремене скандале са одвојеним комеморацијама. У Новом Саду наручен је споменик са натписом "Свим невиним жртвама 1944/45“. Поједине антифашистичке организације кажу да неће дозволити да се таквим спомеником рехабилитују и злочинци којих, како тврде, има на том списку. Да ли је неопходно да се сетимо и дешавања после победе на које не треба да будемо поносни? Шта није у реду са нашом споменичком културом? Ако су хероји снага једног друштва - зашто они нису препознати и довољно упамћени? Зашто имамо такав однос према херојству? Има ли оно смисла данас, када је саосећања све мање?

На сваки помен антифашизма намеће се неизбежно питање постојања фашизма. Утисак је да се антифашизам не враћа у традицију оних вредности на којима се васпитавају младе генерације, односно да млади не знају каква је накарадна идеологија фашизма? Колика је снага антифашизма данас? Имамо ли разлога да говоримо о томе? Потписујемо ли идеју антифашизма? Ко би требало да гради антифашистички став? Политички неистомишљеници се често означавају као противници, непријатељи и плаћеници. Између осталог, омогућено је и да неко олако буде оптужен за фашизам, без обзира на то да ли је у питању власт или опозиција. Где је граница између слободе и претераног реда?

Саговорници:

Миле Бјелајац,
Љубинка Шкодрић,
Душко Радосављевић,
Горчин Стојановић,
Роберт Чобан,
Светлана Градинац,
Драган Ћаловић,
Мирослав Миша Илић,
Љубица Гојгић,
Виолета Кецман,
Мирко Штарк,
Роберт Сабадош,
Дарко Гавриловић

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 20.05.2023.

Sat, 20 May 2023 12:03:58 GMT

Како опстати у новинарству?

Асошиејтед прес је приметио да се отпуштање новинара CNN-а Дона Лемона који је упутио мизогине коментаре на рачун републиканске председничке кандидаткиње Ники Хејли, десило истог дана када је Фокс њуз саопштио да прекида сарадњу са својом највећом водитељско новинарском звездом Такером Карлсоном који је критиковао политику Џоа Бајдена, мање од недељу дана пошто је Фокс склопио нагодбу „тешку“ 787 милиона долара у судском спору са компанијом Dominion voting sistems, у вези са извештавањем те мреже о изборима 2020-е. Да ли то значи да немамо само ми проблеме у новинарству, већ да они постоје и у демократском рају? Да ли то значи да свако може бити кажњен ако не одговара службеним верзијима? Иако је „шта би било када би било“, крајње незахвалан начин размишљања, можемо ли да претпоставимо шта би се десило када би се оваква ситуација поновила код нас?

Подсећња ради, Твитер је уклонио ознаку „финансиран од државе“ са налога радио-телевизије CBC, заједно са ознаком „повезан са државом“ на налозима других медија, међу којима су руски Спутњик и Раша тудеј и кинеска агенција Синхуа. Међу медијима са таквом ознаком био је и амерички Национални јавни радио, шведски јавни радио, BBC, али и наши јавни сервиси и поједине комерцијалне ТВ станице. Да ли је све то довољан доказ да платформе друштвених мрежа нису способне да одреде шта јесте, а шта није новинарство и да опасност по слободу говора не долази само од државе већ и од приватних компанија? Да ли се чини да није само овдашња посебност идеолошка подељеност, мањак дијалога и вишак искључивости?

Сматра се да је у не тако давној прошлости новинарство било уважена професија. Некада су новинари јурили информације, а сад се разврставају, јер их има превише. Сада се траже картице да се очитају када се долази на посао, јер су таква времена да је пожељније да новинари седе по редакцијама - него да буду на лицу места догађаја. И поред лепих жеља на Дан слободе медија, данашњи новинари често нису довољноубедљиви, јер се неудубљујепревише у проблеме. Тиражи дневних новина и гледаност телевизије је све мања у односу на интернет, а појављују се и виртуелни водитељии роботи новинари. Шта је, уз све то, потребно да се издржи новинарски век?

Деведесетих смо имали јасну поделу на опозиционе и државне медије, где су се развијали новинари који су у свом раду доследно препознавали неку идеју, односно идеологију. Данас није никакво изненађење када новинар само због веће плате оде из „проевропског“ опозиционог медија у онај који је под контролом државе и обрнуто. Медији су, не само овде, дежурни кривци за све и опозицији и властима. Политичари замерају што се бавимо овим уместо оним, слободне колеге замерају мање слободним колегама што није питано ово или оно. Новинарство јесте професија у којој се прилично греши, али ако би могао да се промени такав резултат, какав би савет био – како бити слободан новинар?

Саговорници:

Миле Исаков - новинар и публициста
Љиљана Смајловић - колумниста магазина "Недељник"
Лазо Бакмаз - новинар
Александар Тимофејев - новинар и менаџер сектора интегрисаних комуникација РТВ-а

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 13.05.2023.

Sat, 13 May 2023 12:02:11 GMT

Епидемија зла

Опште је место да је ово раздобље у којем никада није било теже бити родитељ, нити одредити шта је родитељски задатак. Док једни сматрају да су неопходне нове васпитне методе у времену у којем живимо, други су мишљења да се суочавамо са распуштеном децом, која су бахата и без емпатије. Какво је одрастање постмилошевићевских генерација у Србији?

Нормално је да свака нова генерација носи другачији дух и поглед на свет, али данашњи узори су стигли из медија, па су пожељна занимања као што су старлета, учесник ријалити програма, влогери, јутјубери, блогери, гејмери... Постоји ли Вениш који то може да опере?

На ТикТоку је објављен снимак „Ваш омиљени професор“, на коме се види осуђивани криминалац и ријалити учесник Кристијан Голубовић како се на „настави“ забавља са ђацима. Из школе су изјавили да је учионица уступљена за снимање музичког спота групи „Црни Церак“ која се обраћа младима који их награђују милионима прегледа на Јутјубу, али и да деца нису ђаци у њиховој школи и да нису били упућени у то да ће Кристијан Голубовић глумити у споту. Да ли је о томе требало да се размишља раније и да ли смо закаснили са лечењем?

Школа је установа за коју нам је једина мисао да је то место које мора да буде безбедно, како за дете, тако и за родитеље, али и за наставнике. Да од горег увек може и горе, сведочи и национална трагедија у школи „Владислав Рибникар у Београду“ када је малолетни ученик те школе плански убио своје вршњаке и радника обезбеђења. Док смо снимали емисију догодио се и масакр у Младеновцу и низ инцидената. Да ли се неко после свега искрено изненадио епидемији зла?

Саговорници:

Иван Краљ - школски психолог
Ана Бојовић - новинарка ТВ Војводине
Александар Шибул - психологи психотерапеут центра за духовни развој "Антропос"
Марија Васић - професорка социологије и потпредседницаСавеза антифашиста Војводине
Марија Радованов - глумица Позоришта младих

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 29.04.2023.

Sat, 29 Apr 2023 12:00:00 GMT

Има да ми и Бетовен свира!

Својевремено је Драган Марковић Палма проговорио о свом музичком укусу: „Волим да слушам од домаћих Цецу. Само да вам кажем, мени није свирао и певао једино Бетовен и Шопен, јер сам био мали, а не постоји естрадни уметник, народни или забавни који ми није певао“. Када је новинарка покушала да ублажи речено, Палма је објаснио да је био мали када су Бетовен и Шопен били популарни. Било би добро када би овакви цитати били само помало злобна ругалица, али то говори пре свега о озбиљном непознавању музике.Ако се музички укус гради, ко је одговоран за то?

Интернет нециклопедија Вукајлија реченицу: „Слушам све од Силване до Нирване“, објашњава да је то најчешћи одговор музички неопредљених када их питају коју музику слушају. Додају и да је то одговор неког ко нема музички укус, али и да је то музички укус омладине која је рођена после дејтонског споразума и да се подразумева познавање хард рок бендова уз истовремено обожавање култа Цеце Ражнатовић. Да ли се налазимо са друге стране музичког естетског зла када кажемо да слушамо „од Силване до Нирване“? Ако је поповање о томе која је музика добра а која лоша – поуздано промашена метода, како свесно слушати музику, како разумети њен контекст?

Приликом анализе музичких и других културних кретања, неопходно је обратити пажњу на промене које се дешавају у друштву. Својевремено, „Музички тобоган“ је помагао деци да упознају наше најистакнутије песнике и уз познате композиторе и вокалне солисте.Нове генерације, рођене у бури транзиције нови звук трепа пију као воду, а садржај текстова им је огледало света у ком су стасали.Питање је да ли је данашњи музички укус, односно спој турбо фолка и трепа, у стварије прича која је у вртлогу неолибералног капитализма у коме је култура, односно музика огољена роба?

Још је антички филозофПлатон рекао: „Каква музика, таква држава“. Иако је поређење филозофије с музиком данас мало коме уверљиво,али, ако научне студије показују да су текстови све безначајнији а песме звуче као да су све исте, да ли је остаје опрвдана сумња да је на делу намерно заглупљивање, слуђивање и контрола? Шта музика говори о нама данас?

Саговорници:

Зоран Хамовић - главни уредник издавачке куће ,,Клио",
Мирјана Растовић - аутор и музички уредник,
Мирослав Мића Јокић - новинар, аутор музичких емисија и први новосадски ди-џеј,
Жикица Милошевић - певач групе Спутњик и Готик Крајст,
Александар Саша Филиповић - аутор емисије ,,Суботом са Сашом" на Радио Новом Саду.

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 22.04.2023.

Sat, 22 Apr 2023 12:56:00 GMT

Мода је само повод

Да ли је тема модни, односно женски магазини нешто што је за поругу, односно покушај доказавања да су женски часописи безвезњарија на лествици друштвених зала као и њихова беспризорна браћа - таблоиди. Шта се заправо мисли под синтагмом женски, односно модни часопис?

Сви ововременски часописи о моди, однодно женски магазини зачињени су са неколико озбиљнијих текстова скривених у мору савета како бити лепа, како изабрати фризера и фризуру, како преболети бившег, како задовољити и задржати садашњег, шта раде познати, како смршати у року од одмах, хистерична борба против старења, а ту су и модне странице са одећом која је прескупа и са страницама које маме на трошење, где и најпрљавија политичка афера на тренутак изгледа некако бесмислено када је упоредите са рекламом за маскаром која даје невиђен волумен и дужину. Како доћи до модног магазина који би био вредан читалачког времена или речено језиком почетка 20. века како уредитичасопис по мери достојанственог женскиња?

Иако су модни часописи понекад покретали бројне дијалоге, почев од сексуалног злостављања па све до насловне стране филипинског издања Вога на којој је 106-годишња уметница АпоВангОд, питање је могу ли часописи оснажити жене без тога да их објективизују?

До које мере смо свесни да смо подценилимоћ моде и модних магазина и да они доприносе политичкој пропаганди и војној индустрији?

Саговорници:

Горчин Стојановић - филмски и позоришни редитељ,
Роберт Чобан - оснивач и директор"Колор Прес групе",
Весна Фаркаш - новинарка и водитељка РТВ-а,
Маја Вукадиновић - медијски стручњак,консултант и аутор.

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 08.04.2023.

Sat, 08 Apr 2023 11:57:00 GMT

Какав је утицај поп културе?

Емисија „Документ“ се често бави и тиме на који начин се обликује поп култура и на који начин она обликује нас, да ли је она отровна мешавина играрија, обећања, подвала, претњи, провокације, хистерије и политичке пропаганде?

Шта нам је ABBA оставила у наслеђе? Зашто су на "Песми Евровизије" важнији наступи, сексуална оријентација и политичке поруке од музике? Који су разслози зашто балканска непријатељства нестају на Евровизији?

Јесмо ли поценили моћ модних магазина?

Јесу ли Хари и Меган заправо ријалити шоу програм на нешто вишем нивоу? Шта то нама значи или не значи, па макар био и принц Хари? Да ли нам је увозни ријалити слађи од домаћег?

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 01.04.2023.

Sat, 01 Apr 2023 12:00:54 GMT

"Ревизор" као народни ретровизор

Баш на међународни Дан шале 1. априла 1809е рођен је Николај Гогољ. Комедија „Ревизор“ коју је написао 1836е, није изгубила ништа на својој савремености зато што је ревизор као шаблон понашања постао опште место наше свакодневице. Довољно је површно видети таблоиде, скроловати по друштвеним мрежама и појавиће се сви ликови које је описао Гогољ. Јесмо ли довољно свесни тога да ликови који су представљени у „Ревизору“ не припадају само прошлости,већ садашњости, а сасвим извесно и будућности, кад је очигледно да од горег може бити и још горе?
Теме које је Гогољ обрађивао у 19.веку – су и данас присутне, гротеска о власти, о друштву чији су руководиоци у паници због доласка ревизора, па наврат-нанос покушавају да створе утисак о уређеном систему. Како ми остали да приметимо преваранте? Или нас као и саме јунаке „Ревизора“ истина на крају скамени?

Нису биле неуобичајене расправе код нас чији је писац Иво Андрић или чији је наш Тесла. Тако је и Николај Гогољ предмет жестоке политичке расправе Русије и Украјине. Његово име је до сада било Николај Васиљевич Гогољ и важи за великог руског писца, а сад се већ може наћи и под именом Микола Васиљович Хохољ као велики украјински писац. Да ли је довољно помирљиво објашњење да је Николај Гогољ руски писац украјинског порекла? Има ли у тој у тој накнадној бризи и отимања око великана речи - лицемерја?

Ако особу 21. века описују често као прелетача из странке у странку, без икаквих етичких компаса и да сви знају најбоље све осим онога чиме се баве, онда остаје питање зашто је позориште, а не политика, које непосредно указује на то какво је време у којем живимо, али и како живимо, са чиме смо окружени и колико смо затровани?

Саговорници:

Тијана Максимовић Бошњак - глумица,
Петар Јовановић - редитељ,
Дарко Радојевић - глумац,
Александар Милковић - глумац и
Владимир Гвозден - професор на Одсеку за компаративну књижевност Филозофског факултета у Новом Саду и књижевни критичар.

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 25.03.2023.

Sat, 25 Mar 2023 12:58:00 GMT

“БОЉЕ ГРОБ НЕГО РОБ“

Прошло је више од осамдест година од војног пуча и демонстрација 27. марта против приступања силама Осовине, односно, обарању кнеза Павла Карађорђевића и владе Цветковић - Мачек. Данас живимо у времену у којем је у приличној мери постао прихваћен став, како би било боље да нисмо пружили отпор, како су партизани одвели земљу у пропаст и да је недовољно наоружаној краљевини Југославији било паметније да не љути Хитлера. Разуме се да у овако ванредним околностима не би требало да очекујемо да се сећање на овако значајан догађај, нарочито обележава, али зашто у двоструко антифашистичкој Србији, култура сећања није поуздан оријентир? Шта је нама данас 27. март 1941. година?
У којој мери је, како неки сматрају, иза пуча стајала Велика Британија? Винстон Черчил је тада изјавио да је „рано јутрос југословенска нација пронашла своју душу“. Из данашњег угла посматрано, јесмо ли занемарили да је та реченица део ратне пропаганде и моралне подршке? Како смо дошли до „огрешења“ о свим нијансама истине о том догађају?
Да су паролу „Боље гроб него роб" која је истицана 27. марта 1941. изговорили у некој другој земљи, у неком другом времену као што би било, на пример, у време вође устанка римских робова Спартака, да ли би било могуће да иста, буде ослобођена од политике, идеологија и манипулације? Или је то само надахнуће популарним писцима алтернативних историја као поджанра фантастике?
Како избећи накнадна тумачења тог важног историјског датума, а да се не правдају одређене политичке појаве у садашњости и да ли је претеран утисак да нам се враћају тридесете? Јесмо ли у стању да следимо разборите историјске чињенице које би нас нечему научиле?

Саговорници:

Миле Бјелајац - историчар и политиколог,
Љубинка Шкодрић - историчарка,
Дарко Гавриловић - историчар и
Душко Радосављевић – политиколог
Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 18.03.2023.

Sat, 18 Mar 2023 12:57:52 GMT

Политички цајкери против цајки

Забрана концерта Душка Кулиша чије хитове „Без тебе је горко вино” и „Сузо моја, Сузана“ које је својевремено објавио загребачки „Југотон” а касније и „Кроација рекордс“, Зоране Мићановић, Ане Бекуте и Кебе у Пули није прво уплитање политике у музички укус, односно неукус Хрвата. Сценарио је често исти – на једној страни политика и политичари у Хрваској, а на другој турбо фолк певачи, али и поједине рок звезде из Србије. Чињеница је да у Хрватској после ратних деведесетих постоји прећутна забрана било каквог музичког уплива са овдашње музичке сцене на националном сервису и радио станицама. Изузеци су мањински радио Дунав из Вуковара и Екстра ФМ из Загреба чије постојање и велика слушаност изазива згражање тамошње јавности. Ако је нешто забрањено, питање је да ли онда радозналост убије мачку? Да ли је певачица Ида Престер у праву када каже да клинци данас мисле да је то панк - јер је забрањено?

Цајка је на музичкој сцени присутна од 60-их када је певачица Светлана Миљуш отпевала песму Цајка из Новог Сада, односно то су песме у којима се, уз дозу хумора отворено пева о сексуалном односу између мушкарца и жене. Ако медији са свих страна промовишу хедонизам, новац, моћ и секс, где је онда проблем?

Да ли поједни политичари носе у себи дух шунда па су им турбо фолк тј. цајке највећа рак рана?

Колико год да постоји напетост између Србије и Хрватске, музика је увек брзо проналазила свој пут у оба правца, о чему говоре бројеви прегледа на Јутјубу, анкете, али и познавање хитова поп и фолк музике. Зашто је тешко прихватити да има нечег заједничког, не само у музици, већ и у менталитету и венама између Србије и Хрватске?

Саговорници:

Душан Бачић - композитор,
Ивана Ђорђевић - пи-ар, уторка блога "Иванине приче" и књижевница,
Роберт Чобан - оснивач и директор "Колор Прес групе",
Ивана Олујић - естрадни уметник,
Владимир Козбашић Пећинко - оснивач панк-рокбенда "Атеист реп" и стручни сарадник СКЦ "Нови Сад"

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 11.03.2023.

Sat, 11 Mar 2023 13:03:56 GMT

Патријархалне очи над женским лицима

Са једне стране, помало је подсемшљиво прошла вест да су у Загребу на тргу Јелачића Бана мушкарци клекнули и почели да се моле у част Блаженој Девици Марији за престанак предбрачних односа, за чедност у одевању и понашању, као и за обнову католичких бракова, али и за престанак прекида трудноће, као и за бескомпромисне црквене пастире и нова духовна звања. У Новом Саду је примећено да повремено мала група младих мушкараца стоји тихо са руком исписаним паролама и сликама Богордице испред Гинеколошко акушерске клинике и протестује против абортуса. Са друге стране се налазе пароле појединих нво „моје тело- мој избор“. Можда је површан утисак да се ставови заснивају на припадности одређеном гранту, али, да ли се заборавља колико су кроз историју забране тог типа штетне и да не одсликавају суштину проблема? Да ли нас дотиче и чињеница да се Србија налази на петом месту у Европи по смртности од рака грлића материце, а исто место држи и кад је реч о оболевању од ове врсте рака?

Свакодневицом кружи мишљење да су жене које задрже своје и на то додају мужевљево презиме - умишљене особе. То потврђује и наводна пошалица на ФБ-у која повремено кружии која тврди да нико није паметнији од жене која има два презимена, односно да је и од Гугла већа свезналица.Да ли јеолакозаборавити све то и на ФБ-у само додати оно„екс“ између два презимена? И да ли жена уопште може да се уда за неког надобудног који не жели ни да чује за могућност да му будућа супруга има два презимена?

Неколико дана на ФБ-у масовно су се делиле фотографије паса који су спашавали животе после земљотреса у Турској. Али, када је недавно један мој Фејбук пријатељ поставио лепе фотографије београђанки које шетају псе, већина, чак и саме жене су реаговале питањем: „А где су дечица?“ Зашто су жене на мети чувара породичних вредности ако имају љубимца? Одакле извиру идеје да неко ко шета пса мора да буде неостварен као родитељ, као професионалац и да нема квалитетан љубавни живот? Па чак и да нису остварене, докле идезадирањеу нечију приватност? И да се којим случајем поставе фотографије мушкараца са псима, да ли би било коментара: где су деца? Или су за децу само жене надлежне?

Феминизам је друштвени покрет који се годинама погрешно тумачи и где се на његов спомен редовно преврће очима. Тако често можемо чути од жена, без обира на године, како тврде да им 8. март ништа не значи и да је феминизам непотребан или да кажу да се залажу за равноправност, али никако нису феминисткиње.Да ли нам још увек треба феминизам и докле су, заиста, стигле еманциповане жене 21. века?

Саговорници:

Др Вања Бокун Поповић - психолог и педагог,
Наталија Јаковљевић- новинарка портала "Маглочистач",
Др Маргарета Башарагин - повереница "Женских студија и истраживања" за Суботицу,
Татјана Туцић - активисткиња

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 04.03.2023.

Sat, 04 Mar 2023 12:58:59 GMT

Високо чело војовђанских писаца

Пажљиви читалац-посматрач приметиће да је у ужем избору већ неколико година када је о Ниновој награди реч, схватиће да је приличан број писаца и издавача из Војводине у ужем избору. И да не буде забуне, није реч о војвођанској књижевности већ о књижевности у Војводини. Она стоји на раменима претходника као што су Радичевић, Змај, Стерија, Црњански, Киш, Антић,Тишма, Зубац, Балашевић, Копицл, Деспотов,Вегел и још многи. Колико је то модеран литерарни дух, јер су представе о Војводини често сведене на припросте и досадне клишеје о нечем што скоро и да не постоји као што су салаши,снаше, фолклор, сентиментализам, национал романтизам, односно које су то теме којом се бави књижевност у Војводини? Колико је то вредна литерарна продукција?

Колико војвођански мађарски, словачки, русински, хрватски, румунски писци, песници и преводиоци добијају прилику за представљање не само у Новом Саду већ и у Београду?

Савремена новосадска књижевна сцена темељ има још у 60-им и 70-им годинама 20-ог века, а не треба занемарити ни златно време 80-их. Али, осим Новог Сада, постоји и кикиндско-мокринско-зренајнински круг, суботичка сцена и панчевачки литерарни круг. Да ли је занемарена чињеница да је Нови Сад и значајан издавачки центар, да је равноправан саиграч Београду?

Војвођанска књижевност, односно књижевност у Војводини би могла бити објашњена на тај начин да је то у исти мах књижевност писаца пореклом из Војводине, књижевно ста утораиз других крајева који су стваралии стварају у Војводини и књижевност оних који пишу о Војводини. Али, да ли је свима њима заједничко да су то интелектуалци посвећени превазилажењу друштвене и моралне кризе у Војводини?

Саговорници:

Срђан Тешин - писац,
Немања Ротар - писац,
Небојша Миленковић - историчар уметности и писац,
Владимир Арсенић - издавачка кућа "Партизанска књига" и уредник часописа "Улазница",
Милан Трипковућ - оснивач књижаре "Булевар Букс" и писац

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 18.02.2023.

Sat, 18 Feb 2023 12:58:55 GMT

Имамо ли антитела против бахатости?

Речници бахатост објашњавају прилично благо за данашње време у којем је систем вредности прилично посрнуо, да је то особа која нема поштовања према другоме, која се прави важна и да бахатост подстиче охолост и презир према другима. Емисија „Документ“ и даље трага за тим да ли као друштво поседујемо антитела за бахатост?

Можемо ли говорити о томе да неосетљивост или смањена осетљивост на туђе проблеме настаје као последица страха за сопствени опстанак? Ако све иде у правцу такмичарски настројеног друштва где се вреднују само социјално привилеговани, имућни, популарни, где нема жеље да се помогне другом, и да је успех једино прихватљив, питање је - куда нас то води? Питање је и да ли децу и младе треба учити и охрабривати да буду друштвено активни, било као волонтери који помажу старијима и немоћнима или да, ипак, гледају своја посла и буду само сналажљиви?

„Боди шејминг“, односно на српском би можда била прихватљивија кованица „срамоћење лепоте“ је нешто о чему се све више говори. Да ли су жене подложније достизању стандарда лепоте? Зашто је друштво толико оптерећено изгледом, борама и мршавошћу, као да је већи грех бити неофарбан - него бити криминалац?

Постоји сцена у представи новосадског Позоришта младих „Деца паклене поморанџе“ која подсећа на оно што се заиста збило у Новом Саду, односно реч је о томе да је чувеног новосадског уличног свирача Блекија убио једва пунолетан момак без трунке кајања и емпатије, незадовољан са 390 динара који му је он дао и од којих је купио цигарете. Нажалост, пре неколико година такође у Новом Саду малолетник је запалио бескућника. Имамо ли могућност избора између добра и зла? Филозофски питано да ли је изнуђено добро понашање, које не долази из слободне воље, заиста добро? Или је, ипак, нешто друго данас паклено у „Поморанџи“?

Општи је утисак и да су страх и стрес из претходног времена, по много чему, бурног периода допринели повећању броја оболелих, како психички тако и физички. У речник нам се вратила и застрашујућа реч инфлација и неминовно је питање: да ли се из свега наведеног назире дубина кризе, која долази и која није само економска? Или, пак, можемо да кажемо да смо сналажљивији јер смо већ прошли кроз бројне кризе? Можемо ли да говоримо да је сенка деведесетих изнад нас?

Живимо ли културу страха, па се против тога, не нарочито успешно, боримо позитивним мислима? Да ли постоји излаз из страха који нас окружује?

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 04.02.2023.

Sat, 04 Feb 2023 12:57:54 GMT

Нација и вакцинација

Писац Мухарем Баздуљ скренуо је пажњу на то да су генерације ученика у Социјалистичкој Југославији читале у школској лектири „Крваву бајку” Десанке Максимовић, где она, између осталог, пише „од истих болести сви су пелцовани“. Због обавезне вакцинације неке болести су потпуно нестале. Међутим, то више није тако. Заборављене епидемије поново харају. Откуд то да родитељи који су вакцинисани, избегавају да вакцинишу своју децу? Да ли разлоге за то можемо тражити у теоријама завере, које се шире интернетом, а које немају темељ у науци?

Посебно је опасно што су међу антиваксерима многе јавне личности, а поражавајуће је што има и лекара. Да ли је то и корак у назад и како би држава, медији и здравствене установе требало да делују и поред тога што је вакцинација, односно имунизација деце законски обавезна?

Како то да и поред интернета, телевизије, силних дебатних емисија и даље мало знамо о томе шта је ММР вакцина и шта су мале богиње, као и какве последице оне остављају?
Јасно је да родитељи мале деце, а поготово мајке, често доносе одлуке искључиво вођене емоцијама,али да ли је могуће да, на пример, више ценимо свој аутомобил од сопственог здравља, па га не поправљамо уз помоћ Гугла, већ идемо код аутомеханичара? Како повратити поверење у медицину?
Ако нам се враћају заборављене болести попут туберкулозе, морбила, сифилиса, шуге, остаје питање – шта нас очекује у будућности?

Саговорници:

Веселин Бојат - директор "Дома здравља" - Нови Сад
Зорка Баковић - пи-ар "Дома здравља" - Нови Сад
Мирослав Задрепко - новинар ТВ Војводине
Катарина Ђорђевић - новинарка дневног листа "Политика"
Слободан Маричић - специјалиста педијатрије"Дома здравља" - Нови Сад

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 28.01.2023.

Sat, 28 Jan 2023 13:01:18 GMT

Ријалити, па још краљевски

У марту 2021. године, Хари и Меган су дали интервју америчкој водитељки Опри Винфри, где су говорили и о расизму. За тај разговор, како кажу, нису добили новац. Затим, у аутобиографији „Резервни“ која је тиражом надмашила и серијал о Харију Потеру, принц Хари не износи само породични прљав веш, већ признаје да је током ратовања у Авганистану убио и 25 талибана. Бакингемска палата није се изјаснила о оптужбама изнетим у књизи. Да ли је лицемерно када принц Хари говори о слободи, односно да је реч само о слободи без обавеза, али не и слободи од титуле и јесу ли ципеле које је обуо - превелике за њега? Или се пи-ар преиграо и дозволио да исплива огољени нарцизам? Нетфликсова документарна серија о принцу Харију и и његовој супрузи Меган Маркл, изазвале су очекивану буру у британској јавности. Сасексови су оптужили британске медије за расизам, а кућу Виндзора за „несвесну пристрасност“ према небелцима, а Комонвелт окарактерисали као британску Империју и јавно су говорили о краљевској породици као о Фирми. Да ли је то што чине Хари и Меган Маркл имитација живота? Колико је расно питање истовремено и класно питање? Теоретичари завере би рекли да је то, заправо, удар Америке на Британију, јер није довољно да се Европа бави последицама руско украјинског рата, али и да треба дати што више магле да се не виде животни проблеми. Шта то нама значи и да ли нам је увозни ријалити слађи од домаћег?

Саговорници:

Ивана Милорадовић - дописник РТС-а из Лондона
Миливоје Мили Чолић - аутор блога "Естрадање" и новинар дневног листа "Ало"
Маја Вукадиновић - медијски стручњак, консултант и аутор
Роберт Чобан - оснивач и директор "Колор Прес групе"
Душка Јованић - медијски консултант, новинар и аутор

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 21.01.2023.

Sat, 21 Jan 2023 13:00:00 GMT

Документ - медијска бодљикава жица

У нашем времену, таблоиди како у свету тако и код нас, су најтиражнији. Питање је зашто ће грађани радије купити таблоид са којим су сагласни, гледати ријалитије, уместо да купе неки озбиљан лист у којем га нервирају ставови коментатора и аналитичара, или да гледају озбиљне тв програме?

Фејсбук, Твитер, Инстаграм толико су се одомаћили толико да је скоро незамислив живот без њих. О новим медијима се озбиљно расправља, и то је једна од оних тема о којој свако има неко мишљење. Најчешћи став је да друштвене мреже отуђују људе. Колико је то тачно?
Да ли то значи да су се живот и вредности којима тежимо упростили, а самим тим и језик који све то изражава? Јесу ли и медији одговорни што је реч лудило постала хиперлатив?
Бели мантили су по насловним странама и ТВ емисијама раме уз раме са политичким аналитичарима и стручњацима за општа места. Зашто онда кажемо струка, а не наука? Јесу ли медији и наука заборавили да им је заједнички темељ у образовању?

Медији су, не само овде, дежурни кривци за све и опозицији и властима. Ако би могао да се промени такав резултат, какав би савет дали теоретичари медија – како бити слободан?

Саговорници:

Предраг Јакшић
Дивна Вуксановић
Каменко Булић
Влатко Илић
Драган Ћаловић
Соња Томовић Шундић
Биљана Ђоровић

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 14.01.2023.

Sat, 14 Jan 2023 12:57:59 GMT

Од хиџаба до Вога

Једни у хиџабу виде оличење подчињености без икаквог права, а други виде могућност да се избегне непотребна пажња. Протести у Ирану почели су после смрти 22-годишње Махсе Амини коју је притворила државна полиција за морал, јер је непрописно носила хиџаб и која је умрла пошто је три дана била у притвору. Затим је иранска репрезентација током Светског првенства исказала и знак протеста, те је одбила да пева химну у Катару против Енглеске. Касније су исти ти фудбалери натерани да певају химну, како би избегли могуће последице. Потпуне или делимичне забране бурке и никаба уведене су широм Европе. Ислам јесте на мети медијских, политичких и интелектуалних критика, па је и питање зашто је хиџаб најконтроверзнији комад платна?

Када говоримо о бренду Баленсијага, сетимо се предимензионираних патика, торбе настале по узору на ИКЕА цегере, минђуша које су заправо пертле. Бренд је представио толико чудних комада, притом нимало јефтиних, да су се сви са правом запитали како се суштина луксуза окренула наглавачке. Последњи скандал је настао због две одвојене Божићне кампање, где је бренд окривљен за сексуално злостављање деце, легализацију педофилије, односно порнографију. Да ли чинимо услугу бренду када саблажњени делимо слике те спорне кампање? Да ли је ово изругивање моде и чега ту још има?

Одећа Јованке Броз била је предметбригевеликог броја југословенских предузећа и модних дизајнера. Уопште узев, од када је постала супруга Председника Републике, приликом јавних појављивања, она је иступала као покровитељ домаће модне индустрије. Питање је зашто је данас мало првих дама које и кроз моду износе поруку, али и политички став?

Меланија Трамп никада није имала насловну страну магазина „Вог“, док су Мишел Обама, Хилари Клинтон и Џил Бајден биле заступљене, неке и више пута. Посебно пажњу је привукла и насловна страна Вога са супругом Володимира Зеленског - Оленом. Пљуштале су критике да је у питању банална пропаганда, да је то романтизација и естетизација рата и да су се обукли као да је рат на Нетфликсу. Јесмо ли потценили моћ модних магазина?

Саговорници:

Игор Тодоровић - модни креатор, Никеа Вучетић - новинар
Душко Радосављевић - политиколог
Сава Стефановић - продуцент у уметности, кројач и терзија

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 08.01.2023.

Sun, 08 Jan 2023 17:50:01 GMT

Где су нестали добротвори?

Зашто је опште добро и као реч и као етичка дисциплина нестала из нашег окружења? Колико меланхоличне изјаве као што су „све је исто, ако не и горе“, убијају вољу да учинимо нешто за опште добро? Како и ко треба да заговара и чини опште добро?

Саговорници:

Мирко Штарк - председник јеврејске Општине Нови Сад,
Нина Мартиновић - тв аутор,
Слободан Владушић - професор новосадског Филозофског факултета и писац,
Бранко М. Жујовић - новинар.

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 24.12.2022.

Sat, 24 Dec 2022 13:03:04 GMT

Исток - Запад

Јесмо ли угао проклетство малих разлика Украјине и Русије занемарили у том рату, краљица Елизабета II и Михаил Горбачов - имају ли смисла паралеле о скоро истовременом одласку двоје последњих великих лидера двадесетог века? Покрет Рајхсбурегеру Немачкој - да ли је неопходно да будемо забринути? Да ли је скандал око модне куће Баленсијага показао да још има здравог разума? Све то набројано јесте вечита тема о истоку и западу.

Саговорници:

Аљоша Миленковић - новинар,
Ивана Милорадовић - дописник РТС-а из Лондона,
Љиљана Смајловић - колумниста магазина "Недељник" и
Роберт Чобан - оснивач и директор "Колор Прес Групе".

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 17.12.2022.

Sat, 17 Dec 2022 12:57:12 GMT

Да ли је етичност у кризи?

Емисија „Документ" често се бави тиме зашто немамо времена да се бавимо другима?
Зашто се устручавамо да помогнемо, шта нас спречава, зашто је хуманост ређа појава?
Знамо ли како разговарати са најмлађима?
Имамо ли етику мултукултуралности?
И да ли нам је неопходно искуство мудријих?

Саговорници:

Александар Шибул
Роберт Чобан
Слободан Нинковић
Јоланд Корора
Валентин Венцел

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 10.12.2022.

Sat, 10 Dec 2022 13:12:00 GMT

Време позоришне апатије

Чему данас позориште служи? Значи ли то да се питање важности позоришта истрошило? Шта да се игра на нашим сценама, који су то текстови које није прегазило време?
Колико је у садашње време, које је већином подређено тривијалној забави и бекству од проблема, публика спремна на позоришну провокацију? У свему томе, важно је рећи и да за већину која жели да прати културу, одлазак у позориште је издатак о коме мора да се добро размисли. Размишља ли ико о публици?
Чије је позориште сада ако су редитељии глумци у серијама и бројним пројектима? Шта је, и поред свега што је снашло позориште, добар тренд у војвођанском театру које је, то не треба заборавити вишејезично, а шта није?

Тачно је да нема довољно новца у позоришту, али, могуће је и да се на празној сцени одиграју представе, само је потребно светло, публика и идеје. Постоје ли људи у позоришту који нису запрљаних мозгова, који могу да избришу учмалост, а да та борба на крају не буде сведена само на анархизам и револуцију на Твитеру? Ко су данас хероји а ко антихеројиу културном, односно позоришномживоту Србије?

Саговорници:

Александра Гловацки - позоришна критичарка
Бојана Ковачевић - директорка Народног позоришта Сомбор и председница заједнице професионалних позоришта Србије Влатко Илић - теоретичар медија, редитељ и селектор Фестивала професионалних позоришта Војводине
Едит Тот Мишкељин - глумица народног позоришта "Тоша Јовановић" у Зрењанину
Милован Филиповић Ера - глумац и директор драме СНП-а

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 03.12.2022.

Sat, 03 Dec 2022 12:59:55 GMT

Самопоуздање = у се и у своје кљусе

Све књиге написане на тему: „Како променити живот за седам дана“, „Како променити живот из корена“, затим и оне реченице попут: „волим себе“, или она чувена реченица Рушке Јакић упућене огледалу: „добро јутро, лепотице“ или она реченица из филма Емира Кустурице „Сјећаш ли се Доли Бел“: „свакога дана, у сваком погледу, све више напредујем“ - своде се на исто - самопоуздање. Колико је самопоуздање важно или је у питању само отровни културолошки мит? У чему је сличност и у чему је разлика и где је та фина танка граница између самопоуздања и умишљености? Да ли је Данинг Кругеров учинак превише заступљен код нас и које су последице? И како у неочекиваним тешким околностима која могу сваку пристојну особу да задесе и како у времену дрскости и бахатости и насиља које је пожељно и мерило морала садашњости, може ли се сачувати самопоуздање а да то не буде пуки полуиспразни интелектуализам?

Саговорници:

Др Вања Бокун Поповић - психолог и педагог,
Ивана Ђорђевић - новинарка, књижевница и ауторка блога "Иванине приче",
Ана Бојовић - новинарка ТВ Војводине,
Ивана Олујић - естрадни уметник.

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 26.11.2022.

Sat, 26 Nov 2022 12:59:00 GMT

Трагедија лајковања

Потресна вест која је узнемирила и растужила сваког добронамерног човека је та да је двадесетдвогодишњи Младен Дулић из Лакташа извршио самоубиство након што је на друштвеним мрежама постављен снимак на ком се види како га двојица радника бензинске пумпе исмевају приликом разговора за посао. То све дебело потцртава причу о насиљу на интернету, али отвара и друга питања; можемо ли очекивати још сајбер насиља и изношење фрустрација на друштвеним мрежама? Зашто то надлежне институције не узимају озбиљно у разматрање? Да ли су такви снимци јадна и окрутна творевина аутора који су обузети својом самопромоцијом? Колико је исмевање опасност која тешко може да се контролише? Без обзира на опште згражавање и тугу због губитка живота, да ли је проблем и у томе што жртве сајбер насиља често немају осећај да их било ко брани и мисле да су препуштене саме себи? Шта се дешава са младима и децом, шта је окидач да се дигне рука на себе код сајбер насиља које укључује озбиљне претње и ниподаштавања, како се изборити са тим, може ли се остати имун на злураде коментаре? Да ли је савет да се не читају коментари исувише лаконски? Које су дугорочне последице сајбер насиља, односно трагедије лајковања? Може ли се деловати превентивно, а да то не делује као тужбалица или као досадно протоколарно административно становиште?

Саговорници:

Катарина Шмакић - теоретичарка медија,
Невена Вртулек - новинарка РТВ-а,
Иштван Каић - аналитичар медија,
Александар Шибул - психолог и психотерапеут центра за духовни развој "Антропос" и
Миливоје Мили Чолић - новинар и блогер

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 19.11.2022.

Sat, 19 Nov 2022 13:00:50 GMT

Колико кошта посебност?

Подела на јулијанце и грегоријанце – односоно на оне које дочекују Нову годину 31. децембра и 13. јануара, наслеђе Карађорђевића, оптерећује ли нас Видовдански мит, зашто нам је срце на истоку а комапас на западу, су питања које не говоре о вишку историје, већ заправо о њеном мањку. Колико кошта посебност?

Саговорници:

Ивана Олујић,
Михаил Рамач,
Гојко Божовић,
Михајло Несторовић,
П. Марковић,
Роберт Чобан,
Саша Гајић,
Чедомир Антић,
Слободан Владушић,
Жикица Милошевић,
Душко Радосављевић

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 12.11.2022.

Sat, 12 Nov 2022 12:58:58 GMT

Представа као средство за преживљавање

Понекад је хумор уз малу дозу наивности, једино неопходно стилско средство које може да дотакне озбиљне теме као што су вируси, отуђеност, правда, феминизам. Управо на том трагу је настала представа „Кет клоу“ Позоришта младих у сарадњи са Фондацијом – Нови Сад Европска престоница културе, у оквиру њиховог програмског лука „Друга Европа”, а инспирисана је истоименим стрипом Бранислава Керца. Аутори представе су Угљеша Шајтинац и Никола Давић, док режију потписује Мајкл Хелмерхорст. Кет Клоу је хероина истоименог стрипа и представља жену која је дању обична студенткиња биологије Каролина Конор, а ноћу је суперхероина спремна да се бори за правду и која спашава град од људи пацова које предводи Булит и луде научнице и рокерке Икстримити.

Питање је зашто се уопште поистовећујемо са њима?
Могу ли и обичне жене да промене било шта и да победе моћнике?
Шта би Кет Клоу али и њена супротност Икстримити биле женама данас, јер ниједна од њих две не испуњава ону демагошку фразетину „жена, мајка, краљица“?
Шта ће оне рећи о женама данас?
Ко су ти људи пацови против којих се Кет Клоу бори?
Да ли је можда помало, намера стрипа и представе Позоришта младих „Кет Клоу“ да поправе стварност?

Саговорници:

Ивана Вукчевић - глумица
Неда Даниловић - глумица
Славица Вучетић - глумица
Бранислав Бане Керац - аутор стрипа "Кет Клоу"
Никола Давић - аутор текста представе "Кет Клоу
Дејан Шарковић - глумац

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 05.11.2022.

Sat, 05 Nov 2022 12:58:59 GMT

Шта значи повратак написаних?

После скоро трогодишње паузе од Сајма книга, да ли и издавачи, писци и књжевна публика поново уче да ходају? Колико је јасно да је издаваштво, у ствари, посао којим, упркос романтичним претпоставкама и племенитим образовним циљевима, влада економија?
Питање је и да ли нам је потребна стратегија како повећати откуп књига, како подићи свест о значају читања и књиге?

Слоган 65. Сајма књига је „Повратак написаних“, односно једно од тумачења овог слогана је да радост због објављених књига није скроз отишло у заборав, баш као ни питање: „Шта читати ових дана?"

Саговорници:

Јелена Ена Стевановић - директорка издавачке куће "Дибидус"
Зоран Хамовић - главни уредник издавачке куће "Клио"
Бора Бабић - директорка издавачке куће "Акакдемска књига"
Ана Ристовић - песникиња и књижевни преводилац
Гојко Божовић - оснивач и директор издавачке куће "Архипелаг"

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 29.10.2022.

Sat, 29 Oct 2022 12:00:05 GMT

Десет година емисије "Документ"

Емисија Документ која нас, кроз анализу различитих друштвених појава засновану на различитости мишљења, десет година наново подсећа на мисао Вука Караџића о томе да се ум не сме дати олако "под аренду". Да ли су теме обрађене тако да не намећу никакве строге одговоре - већ само поставља питања?

Да ли је искључивост, затвореност за туђе мишљење, наш озбиљан проблем?
Знамо да овдашњи медији немају баш простор и за различите људе и другачија мишљења, али да ли је у мору канала, емисија „Документ“ направила искорак у том правцу?
Нажалост, данас је постало опште место да су нам потребни просвећени медији, али питање и да ли су су нужни и просвећени гладаоци, слушаоци, читаоци?

Саговорници:

Ивана Ђорђевић - новинарка и књижевница и ауторка блога "Иванине приче"
Душко Радосављевић - политиколог
Золтан Савин - сниматељ
Марко Лопушина - новинар и публициста
Роберт Чобан - оснивач и директор "Колор прес групе"
Александар Филиповић

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 22.10.2022.

Sat, 22 Oct 2022 11:58:13 GMT

Шиндлери из нашег сокака

Новосадска рација је најстрашнији догађај мађарске фашистичке окупације Бачке. Те 1942-е у јужној Бачкој су осим Срба, Јевреја и Рома убијени и други, укључујући и Мађаре који су се противили режиму. Да ли ценимо достојанство људских судбина, страдалих 1942-е? Да ли је 80 година касније Рација и даље политичко историјско емотивно непријатна тема? Шта дугујемо жртвама? Како можемо на најбољи начин да пренесемо њихове приче? Како се изборити са пост сећањем? Да ли је неопходно да се сетимо и дешавања после победе на које не треба да будемо поносни? Шта није у реду са нашом споменичком културом? Ако су хероји снага једног друштва - зашто они нису препознати и довољно упамћени? Зашто имамо такав однос према херојству? Има ли оно смисла данас, када је саосећања све мање?

Саговорници:

Мирко Штарк - председник јеврејске Општине Нови Сад,
Зоран Колунџија - издавачка кућа "Прометеј",
Роберт Чобан - оснивач и директор "Колор Прес групе",
Марија Васић - професорка социологије и потпредседница Савеза антифашиста Војводине и
Светлана Градинац - оснивач и члан удружења за културу, уметност и међународну сарадњу "Адлигат".

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 15.10.2022.

Sat, 15 Oct 2022 11:59:08 GMT

Медији и слобода

Много је оних који доживљавају себе као чуваре слободе говора који тврде да је најважнија величина тог проблема она која долази од власти државном цензуром или маскирана у неком другом облику. Опис претњи слободи говора који је усмерен само на оне које долазе од државе није погрешан, али је непотпун. Не би требало занемарити ни моћ приватних компанија као што су Твитер, Фејсбук, Инстаграм... Да ли је неопходно бити сумњичав према идеји о слободи говора и слободи и медијима које не укључују анализу моћи? Колико је опасна култура отказивања? Шта се са њом хоће? Питање је како не бити слуђен у вестима о рату Русије и Украјине, може ли се избећи обликовање мишљења?

Медији су, не само овде, дежурни кривци за све и опозицији и властима. Политичари замерају што се бавимо овим уместо оним, што смо поставили ово питање а не оно, слободне колеге замерају мање слободним колегама што нисмо питали ово или оно, а грађани сматрају да радите или за једне или за друге и да ту нема истине. Ако би могао да се промени такав резултат, какав би савет дали теоретичари медија – како бити слободан?

Саговорници:

Каменко Булић - колумнистаи медијски консултант,
Дивна Вуксановић - естетичар, филозоф и теоретичар медија,
Мишко Шуваковић - теоретичар уметности,
Тамара Брадић - психолог и психотерапеут,
Соња Томовић Шундић - професорка антропологије Факултета политичких наука у Подгорици.

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 08.10.2022.

Sat, 08 Oct 2022 12:05:00 GMT

Читати Црњанског

Име професора Влатка Павлетића који је, између осталог, на загребачкој Академији за казалиште, филм и телевизију био професор књижевности, нашој јавности не значи много. Можда се ретки сећају и да је био привремени председник Републике Хрватске након смрти Фрање. Још почетком 80-их један новосадски студент те Академије памти да га је професор Павлетић дрско одбио да изађе на испит због Мирослава Крлеже, иако му је професор претходно рекао да слободно одаберу било ког југословенског писца, те да о њему дискутују. Напоменуо му је: Шта ћете ви са нашим Крлежом, већ имате ви тамо оног вашег банатског Србина Црњанског.

Ако данас када нема Југославије није незгодно са Црњанским, зашто је било незгодно док је било Југославије? Да ли је оправдан утисак да данас Милош Црњански не стиже до познатости и бриге којом се окружује наш једини нобеловац Иво Андрић? Зашто га је присвојила овдашња десница? Да ли је теза да је био фашиста исконструисана? Зашто се и данас то подцртава?

Саговорници:

Саговорници:
Слободан Владушић - професор на одсеку за српску књижевност новосадског Филозофског факултета
Владимир Гвозден - професор на одсеку за компаративну књижевност новосадског Филозофског факултета књижевни критичар
Зоран Аврамовић - социолог културе
Горана Раичевић - професорка на одсеку за српску књижевност новосадског Филозофског факултета

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин

Документ - 25.06.2022.

Sat, 25 Jun 2022 11:52:00 GMT

Митови и веровања

На Видовдан се, између осталог, верује да се збио Косовски бој, Гаврило Принцип је убио Франца Фердинанда, краљ Александар је донео октроисани устав, објављена је Резолуција Информбироа, Милошевић је одржао говор на Газиместану, а и на тај дан када је испоручен Хагу рекао је: “Ајд здраво Срби, срећан вам Видовдан“. Када је Видовдан у питању склони смо да идемо у крајности, јер се однос према њему идеолошки мењао, од потпуног игнорисања до злоупотребе у политичке сврхе. Да ли су догађаји који су се намерно или случајно одиграли 28. јуна, појачали мит о Видовдану? Колико косовски, односно видовдански мит оптерећује Србију? Зашто је Видовдан важан у колективној свести?

За историчаре нема дилеме, Вук Бранковић није био издајник. Али, многи и данас верују да је он издајник Косовске битке 1389-е, правдајући се да су тако учили у школи, иако ни то није тачно. А дешавало се и да су се поједини актери на политичкој сцени називани Вуком Бранковићем, односно издајницима. Колико је погубно тумачење видовданског мита на оне које су вера и невера? Показује ли то колико је овде присутно предање и мит, далеко више него историјска истина? Да ли је тиме нанесена штета Косовском завету, односно зашто је политика против појединих епских јунака?

Креманског пророчанство се сматра да није веродостојно у већем делу текста, многи сумњају ни да није у целини истинито, да су присутне преправке од стране народа, појединих служби, драмског писца Душана Ковачевића и глумца Бранислава Лечића, где су пригодно описали Војисалава Коштуницу, односно да су то све накнадна тумачења, политичке конструкције и пророчанства која су неодређена, због чега су примењива на скоро сваки догађај. Када мит постане политичко средство, какву политику он намеће и да ли ишта остане од тог мита? Какве су последице злоупотребе митова?

Кад је историја бурна и испретурана, кад су испреплетене историјске чињенице, политичке манипулације, таблоидне измишљотине, магија, митови, како бити разуман у свему томе? У шта данас да верујемо?

Саговорници:

Предраг Марковић - историчар,
Саша Гајић - аутор романа "Креманска стража",
Гојко Божовић - оснивач и директор издавачке куће "Архипелаг",
Бојан Јовановић - антрополог,
Предраг Јакшић - теоретичар медија.

Ауторка емисије: Ержика Пап Рељин