Haljina od lišća

Nekoliko godina unazad u Srbiji se, po ugledu na praksu iz drugih zemalja, održava Noć muzeja. Meni je ta manifestacija odličan način da se velikom broju ljudi približi umetnost, u bilo kom obliku. Možda je interesantna i sama činjenica da institucije rade noću? Sve u svemu, volim kad se nešto dešava.

Biblioteka u kojoj radim, već više od godinu dana ima odličnu saradnju sa aranđelovačkim umetnikom Dušanom Milovanovićem. Dušan koristi izloge biblioteke kao svojevrsnu galeriju i ulepšava nam radni prostor a prolaznicima pruža priliku da uživaju u njegovim slikama, fotografijama, neobičnim ramovima za slike, ručno rađenim lampama, skulpturama …

E, sad, u Noći muzeja, Dušan će na travnatom platou, odmah iznad ulaza Biblioteke, da postavi izložbu haljina od recikliranih materijala, koje smo imali priliku da vidimo u njegovim ranijim postavkama u Biblioteci. Biće tu i jedna nova – iznenađenje, tek da ne bude baš sve poznato. U isto vreme, dakle u subotu 19. maja 2012. godine, Biblioteka će raditi sa korisnicima od 18 do 23 h. Detalje možete videti ovde, uz primedbu da je naziv programa Čuvajmo prirodu lepotom  a da je u zvanični program, nekom greškom, upisan kratak opis umesto naziva, ali nije ni važno, važno je da se nešto događa

U prilogu je fotografija jednog dela jesenjeg izgleda Biblioteke – haljina od lišća i slike bez ramova i lampa, tek da vidite kako to fino izgleda.

 A ovako to izgleda u ciframa, uz podatke iz 2010. :

Što se predsedničkih izbora tiče, rezultati su ovakvi (u tabelu i grafik nisam stavila sve kandidate već one koji su imali više od 4,5%):

Ne bih da analiziram, cifre govore same za sebe. Ukoliko bude ikakvih promena, kada stignu zvanični rezultati, javljam.

Sam naslov mi je bio jako interesantan – Đavo kao nepoznati počinilac nekoliko zverskih ubistava u Srbiji u periodu prve vladavine Kneza Mihaila Obrenovića, Mala gospođa kao Jelenka Herbez, ljubavnica Knjaza Miloša, (to sam naravno saznala sa poleđine knjige) a već u prvih nekoliko strana se pojavljuje Hans Kristijan Andersen, sa pratiocima, domaćinima, čvrsto rešenim da mu pokažu najbolje od Srbije – pomenutog ubicu, u narodu prozvanog Psoglavi.  Roman je rađen na osnovu istorijskih činjenica o sva tri pomenuta aktera.

Vrlo interesantno pisac prati put Andersena kroz Srbiju, živopisno prikazuje njegove vodiče (prevodilac, rabadžija) i šta sve oni čine da zarade koji dinar više, nesrećnog bedelusa liceuma u Kragujevcu, globus, upečatljivu, na momente dominantnu malu gospođu i Psoglavog. Imala sam utisak da gledam film, svaki detalj jasan i precizan. Put kojim su išli tokom pet dana mi je jako poznat, tako da sam skoro mogla da zamislim kuda prolaze kolima.

Sve u svemu, duhovit i interesantan roman u kome je prikazana Srbija pre nekih 170 godina – sve isto kao i danas, samo malo manje tehnološki razvijeno

KUD “Abrašević” je ove godine napravio presedan i organizovao svoj godišnji koncert u aprilu. Već nekoliko godina idem na ove koncerte (sin jedinac je član prvog ansambla) i ove godine sam primetila vidan pomak. Na bolje.

Koreografije su drugačije, prilično složene ali nisu dosadne i drže pažnju od prvog do poslednjeg takta. Devojke dobro pevaju, za razliku od nekih prethodnih koncerata kada su se jedva čule u prvim redovima. Momci su visoki, zgodni i igraju kao jedan, odlično uvežbani. Klinci najslađi na svetu S’ obzirom da su igrali premijeru “Šopskih igara” nisu mnogo grešili i može se reći da su bili sjajni. Veterani dostojanstveni i dobri. Gosti iz prijateljskog KUD-a “Dukati” iz Laminaca (Republika Srpska) sasvim dobri, ali u odnosu na domaćine prilično neuverljivi i pomalo zamorni.

Sve u svemu, sve pohvale za upravu KUD-a, koreografe, aranžere, umetničkog rukovdioca i  igrače. I orkestar, naravno

U prilogu je program koncerta, malo izgužvan ali dovoljno čitljiv da vidite kako je to izgledalo, na papiru. Kad stignu snimci, stavljam link.

U mom okruženju je, uprkos svim informacijama o predstojećim izborima, mnogo aktuelnija tema predstojeći upisni rok na visoke škole. Vredni đaci polako spremaju prijemni, oni ostali valjda čekaju neki zgodniji čas a ono o čemu sam htela da pišem je da u Aranđelovcu postoji dobra, nekada viša a sada, Visoka tehnološka škola strukovnih studija.

Postoje četiri studijska progarama na nivou osnovnih strukovnih studija: Informacione tehnologije, Zaštita životne sredine, Tehnološko inženjerstvo i Dizajn. Postoji i program specijalističkih studija a od nove školske godine u planu je otvaranje i novog studijskog programa za dizaj i obradu kamena, ali o tom čim bude zvaničnih informacija.

Još jedna dobra strana ove priče je: 30. marta 2012. potpisan je sporazum sa Fakultetom organizacionih nauka u Beogradu  kojim je definisana mogućnost svršenih studenata VTŠ iz Aranđelovca sa studijskog programa Informacione tehnologije da nastave školovanje na FON-U.

12. aprila 2012. godine postignut je dogovor između škole i opštine Aranđelovac, kojim će opština preuzeti obaveze oko finansiranja akreditacija škole a u ime toga pet samofinansirajućih studenata iz Aranđelovca će moći da studiraju besplatno.

Eto. Malo li je za ovaj kišni dan?

Predstavu Elijahova stolica sam držala negde u podsvesti, na preporuku dragog prijatelja. Možda sam zbog te preporuke očekivala mnogo i kao svaki put kada su očekivanja velika često ne budu sasvim ispunjena.

Da obrazložim: predstava je teška, govori o teškom vremenu i teškim odlukama koje donosi glavni lik, Rihard Rihter. Njegovo čitavo pedesetogodišnje bitisanje menja smisao jednim novim saznanjem, koje ga tera da ide u ratom opkoljeno Sarajevo. Ono što mi je malo zasmetalo je što mi je kraj bio potpuno očekivan, od onog trenutka kada Alma (glavni ženski lik) pominje roman Maksa Friša “Homo faber”. Sve ostalo je bilo dobro, odlično čak.

Glumci su sjajni, naročito Maja Izetbegović i Renata Ulmanski. Bila sam fascinirana činjenicom da Renata Ulmanski u svojoj 83. godini izgleda potpuno isto kao kada sam je videla negde ’91. i da je i dalje sjajna na sceni.  Svetozar Cvetković standardno dobar (nije jedan od mojih omiljenih glumaca ali moram da priznam da je bio baš dobar). Bane Jevtić simpatičan, Đuzu Stoiljković nešto ne bih definisala dok je JelenaTrkulja imala jako malo vremena na sceni da bi ostavila neki jak utisak na mene.

Odlična predstava ali nemojte da me pitate za kraj

Deca i ja smo naučili da skijamo na Jahorini, oduvek voleli da tamo odemo i sada smo ustanovili da nam je baš nedostajala Kopaonik je bio dovoljno dobra zamena, ali mi (nam) je Jahorina prirasla srcu i kao da smo se vratili kući odnekud Sve poznato, prijateljski raspoložena lica i nekakav osećaj pripadnosti. Ljudi koji žive i rade na Jahorini uvek su bili jedan veliki plus ove planine, neposredni, spremni na šalu, druželjubivi.

Jahorina, ista kao i uvek sa nekoliko dobrih promena – na Ogorjelici I i Poljicama su šestosedi sa kožnim sedištima umesto metalnih dvoseda, staze čini mi se šire ispeglane nego ikada ranije, kad je dobra vidljivost skijaš dokle god ti pogled seže. I dalje je na Kopaoniku sve to mnogo bolje uređeno, obeleženo, našminkano ali opet i ovo je dovoljno dobro. Bila je gužva na stazama i na liftovima u određenim trenucima (i više od trenutaka, jednom smo čekali pola sata da sednemo u korpe ) ali nam ništa to nije smetalo da uživamo u ovoj prelepoj planini.

Da li zbog planine, ljudi, vazduha, dobrog raspoloženja celog društva ili nekih mi nepoznatih varijabli uglavnom bilo je odlično.

Još slika na Flickr-u.

Glumačka ekipa odlična, priča tragikomična, pokazuje kakvi smo mi u stvari. Predstava ima dva čina, ali se ne primeti koliko dugo traje. Meni je, doduše, dugo vremena bilo potrebno da o predstavi pišem iako sam je odgledala još zimus

Elem, posle masakra na kraju drugog dela, priča se nastavlja u bolnici gde su u isto vreme dovezeni Lizbet i njen najveći neprijatelj Aleksandar Zalačenko, bivši sovjetski špijun. Lizbet se oporavlja dugo i mukotrpno a u isto vreme je optužena za pokušaj ubistva A. Zalačenka.  Naravno, Mikael Blumkvist sprema novo izdanje Milenijuma, potpuno posvećeno Lizbetinom životu i u pokušaju da pomogne Lizbet nagovara svoju sestru Eriku, advokata, da brani Lizbet.

I kako i priliči završnom delu, popunjavaju se praznine iz Lizbetinog života, saznajemo zašto je ona tretirana kako je tretirana, još od ranog detinjstva, da i u Švedskoj postoje teorije zavere i udruženja duboko infiltrirana u vladine agencije kao i da pravda pobeđuje na kraju

Sve u svemu, izgleda mi da su delovi filma poređani po “jačini”. Najbolji mi je prvi deo, treći najlošiji. U stvari, ne najlošiji ali nekako najočekivaniji. Svakako su sva tri dobra i treba ih odgledati.

Pre nekoliko nedelja, vidim najavu na RTS-u za prvi od tri filma, i to za švedsku verziju, za koju sam već čula da je dobra i da je treba odgledati. Ovaj film možete naći i pod imenom “Devojka sa tetovažom zmaja”, što, iako potpuno odgovara opisu glavne junakinje, nema nikakve veze sa izvornim naslovom knjige/filma Män som hatar kvinnor tj. “Muškarci koji mrze žene”. I odgledam

Film počinje kada osamdesetogodišnjem Henriku Vagneru za rođendan stiže ispresovani, uramljeni cvet. Time se misterija duga više od 40 godina nastavlja. Vagner, koji je na čelu istoimenog industrijskog carstva, unajmljuje novinara Mikaela Blumkvista da otkrije šta se dogodilo sa Herijet, njegovom bratanicom, koja mu je poklanjala takve cvetove nekoliko godina pre nego što je nestala, četrdesetak godina ranije. Henrik sumnja da je Herijet ubijena i da je ubica neko iz klana Vagnerovih.

Mikael Blumkvist, novinar i suvlasnik lista Milenijum, u iščekivanju zatvorske kazne zbog objavljenih netačnih podataka, prihvata zadatak ne znajući da ga je pre ikakvog kontakta Vagner proverio i to uz pomoć Lizbet Salander, asocijalne ali jako sposobne hakerke. Lizbet, prateći iz dana u dan (preko interneta, naravno) Blumkvistovu potragu, počinje da mu pomaže. Boreći se uz put sa gomilom svojih problema, ona uspeva da iskoristi svoje sposobnosti i znanja da zajedno dođu do rešenja zagonetke.

Kao što rekoh, na osnovu naslova nisam mogla da pretpostavim da se radi o jako dobrom trileru. Film mi se sviđa, zaplet je neočekivan, kao i surova životna priča Lizbet Salander. Glumci su odlični. Sviđa mi se i što nema onu američku uglancanost, predeli su sivi, švedski hladni i surovi dok su likovi nekako sirovi, realni a ne ušminkani kao u holivudskim filmovima (eh, da, u međuvremenu je snimljena i američka verzija i pošto glavnu ulogu igra Danijel Krejg nemam nameru da gledam, bez obzira na preporuke i ocene.)

Galerije Maksimilijan, sin običnih ljudi koji se istakao hrabršću u borbama, čime je zaslužio da ga uoči i usvoji Dioklecijan, postao je deo porodice rimskih careva. U nameri da osvoji svet, istrebi hrišćane i postane najveći vladar svih vremena, sprečavaju ga bolest i splet okolnosti.

Miomir Petrović  sebi svojstvenom rečitošću i opisima niže, jednu za drugom,  tačkice slika koje su se ređale dok sam čitala knjigu. Tačno sam videla svaki primećeni detalj, precizno opisane ljude, predele, građevine, čak naslutila atmosferu koja prožima prisutne, bilo da je u pitanju strah, ljubav, očaj, loša namera ili osveta. Osveta je, kažu, jelo koje se servira hladno a koja u ovom istorijskom trileru glavnog junaka vodi dalje čak i kad nema razloga za život. A u Galeriju tinjaju vatre koje će izaći na videlo, pre ili kasnije.

Šta još reći? Znam da sam pristrasna jer je Miomir Petrović moj omiljeni domaći pisac, ali šta ću kad volim da čitam kako on piše, sviđa mi se kako plete priču, njegov rečnik i način na koji pravi zaplet ali, što je mnogo važnije i rasplet romana. Nema onog standardnog: “lived happily ever after” ali nije ni sve došlo do crnog dna.

Pročitajte pa stvorite sopstvene utiske.

Elem, izabrali smo najhladniju nedelju ikada. Navikli smo da skijamo u februaru, kada nije mnogo hladno, duži su dani… Nije problem -16°C, nego vetar. Kada smo na žičari, srce nam se sledi zbog vetra. Iako smo bili dobro obučeni i prvog dana (drugi da ne pominjem, duple kape, duple rukavice, šalovi, čarape…vuna je najbolji izbor) kad duva, ne pomaže ništa.

Ove godine smo zakupili apartman u vili Marko, putem Kolektive, po jako dobroj ceni. Apartman je super (mi smo se sa vlasnicom dogovorili i na licu mesta doplatili za mnogo veći apartman od dogovorenog, nema mnogo gostiju u kući, nama odgovara veći i svi srećni). Apartman je na dva nivoa, sedmokrevetni, kupatilo dobro opremljeno, ne veliko ni malo – taman, dnevna soba sa kuhinjicom baš ok, čisto je i toplo, sami podešavamo željenu temperaturu na radijatorima. Kuća je žuta, pa u skladu sa tim i unutrašnji detalji, posteljine i peškiri . Nameštaj moderan i funkcionalan. Jedini nedostatak je udaljenost od skijališta, 5 km (iako svuda piše 3, mi merili juče i 5 je) i što ne postoji nikakav organizovani prevoz, ski-bus ili tako nešto. Tako da smo vezani za automobil i svi moramo u isto vreme i da idemo i da se vraćamo sa skijanja… No, takva prilika.

Skijališta – dobro sređena, ovih dana nema gužve, jedino što nam stvarno nedostaje su kabine ili bar štitnici od pleksigasa na žičarama da nas malo zaštite od ledenog vetra. Možda i zbog malog broja skijaša, čini mi se da je veća neopreznost bordera, naročito pri prilazu i silasku sa žičare. Juče je jedan dečko “pokupio” Jelicu desetak metara pre ulaska na žičaru a mene je jedan border, pri silasku sa korpe pokosio (bili smo zajedno u korpi i valjda je izgubio ravnotežu pri silasku, šta li) i udario daskom u list  Sad sedim u apartmanu, gledam u sunčani dan, verovatno poslednji za ovo skijanje (popodne najavili sneg) utrljavam različite masti ne bih li razbila hematom i osposobila mišić za sutrašnje skijanje.

Cene – kao što se i očekuje na Kopaoniku, visoke, bar za standarde nas iz manjih gradova: čaj 140 din, kuvano vino 140 din, kafa 140 din, … Znatno povoljnije je u Rtnju gde obavezno pravimo pauzu u podne, jedemo preukusne krofne (50 din) a tamo je čaj 70 din, duži espreso sa mlekom 90, 0.5l vode 70 din. Fino je i toplo i odlično mesto za pauzu

To bi bilo to, za sada. Sutra ujutru ćemo videti kakvo će vreme a samim tim i skijanje biti.

Majstori su došli sa nekoliko kantica boje, obeležili parking mesta, čak i na parkingu ispred zgrade opštine finansiranom iz samodoprinosa građana (!!!), doterali pauk-vozilo koje svaki malo teži auto sumnjivo ljulja dok podiže i krenuli u akciju. Potpuno nelegalno i nelegitimno, podilzali su ispravno parkirana vozila, bez prisustva policije, samo zato što nisu imala AR table i nisu platila parking, čekali da istekne prvi sat parkiranja i u roku od minut pisali doplatne karte, pisali doplatne karte koje nisu kačili na vetrobrane… Sve uz amin opštine i revolt građana koji se ogledao u neplaćanju parkinga/kazni.

Tadašnja opozicija, sadašnja aktuelna vlast, je u svoje programe uvrstila raskidanje ugovora sa tim servisom i još mnogo toga. Posle izbora 2008. neko je negde konstatovao da ugovor nije dovoljno štetan po opštinu da bi bio raskinut i tako su oni ostali. Pošto su d.o.o. nisu mogli baš lako da se izbore (ne poznajem pravne začkoljice) sa naplatom zaostalih kazni ali… U nekom trenutku postali su Metroparking sistem (i dalje doo ali mnogo moćniji) i odjednom mogu sve. Mojoj svekrvi na koju se vodi auto koji najčešće vozimo su bez sudskog naloga, obaveštenja ili bilo kakvog zvaničnog dokumenta jednostavno “skinuli” sa penzije kazne koje nisu bile plaćene. Jednostavno je na čeku penzije pisalo “sudske obustave”. Mene su, kada sam ukucala pogrešnu zonu, ucenjivali da platim prethodne kazne da bi mi priznali reklamaciju i sada vrhunac bezobrazluka… Pre desetak dana sam, kucajući poruku za parking, greškom ukucala “000″ umesto “009″. Da postoji registracija sa brojem 000 pa da pomisli neko da je u pitanju prevara tipa kucam jednu poruku za dvoja kola i sl. već se vidi da je previd u pitanju. Meni je naplaćeno 30 din za sat parkiranja iako sam ukucala nepostojeći broj i NIJE mi uvažena reklamacija iako su oni dobili svojih 30 din za taj sat zauzimanja parking mesta. Iako, od tog nesrećnog slučaja sa skidanjem novca sa računa, redovno šaljem sms poruke za parking, reklamacija nije uvažena. Naravno, centrala je u Beogradu a nesrećnim aranđelovačkim službenicima je ostavljeno da se raspravljaju sa razjarenim građanima.

Sve ovo napisano je u cilju postavljanja jednog pitanja: znate li da neko drugo d.o.o. preduzeće može tako da se ponaša, jednostavno skida svoja potraživanja sa računa dužnika i da ne uvažava nikakve reklamacije čak i kada nisu oštećeni? Nemam reči za njihov bezobrazluk i gramzivost a tek za državu koja im je to omogućila….

Film prikazuje Englesku, davne 1215. godine, u vreme kada su se baroni pobunili protiv apsolutističke vladavine tadašnjeg kralja Džona i primorali ga da potpiše Magna Cartu.  Potpis i pečat na dokumentu ( koji se smatra osnovom engleskog Ustava) dotičnog kralja nije sprečio da na sve moguće načine (uglavnom surovo kažnjavajući sakaćenjem i ubijajući) pokuša da vrati apsolutističku vladavinu. Šačica pobunjenika kreće ka trvđavi Ročester, koja je bitna strategijska tačka, dok u pomoć ne stignu Francuzi. Kralj Džon, sa danskim plaćenicima nemilosrdno napada.

Ocena filma na IMDB-u je realna, ništa spektakularno, ništa novo, a opet dovoljno interesantno da se provede tromo nedeljno popodne.

Danas sam čula (i pročitala) da je ova predstava inspirisana teatrom apsurda.  Ono što sam ja sinoć videla je prikaz savremenog načina života u određenim krugovima. Sve je moderno, hladno do sterilnosti, sve kuće liče, stanovi gotovo identični, svaki trenutak isprogramiran i sa svih strana stižu upozorenja na obaveze. Parovi koji žive zajedno iz navike i/ili koristi jer su emocije nestale, ostala je samo loša komunikacija i zajednički cilj – iskoristiti nekoga drugog za boljitak u životu. U tu svrhu se prikriva pravo stanje stvari, glumi se sreća, ljubav i razumevanje.

Ako je sve ovo teatar apsurda, jer su zajedništvo i toplina osećanja, doma i porodice sasvim i dovedeni do apsurda, slažem se.

Glumci dobri, scenografija interesantna, jaka četvorka

Predstava je, u stvari, muzički prikaz vlaških narodnih običaja, iz davnih vremena. Mada, kad se setim one scene sa vračanjem, nisam baš sigurna da je to davna prošlost… Mnogo pesme i igre (autor muzike Sanja Ilić), mimike, govora tela, priče bez reči, kroz muziku i pokret. Meni se predstava dopala a za one koji su je propustili evo kako to izgleda (od prilike, kod nas je bilo lepše, sa fotografijama parka i Aranđelovca u pozadini )

Posle predstave, održana je tribina Komercijalizacija pozorišta, tokom koje su prof. dr Milovan Zdravković i prisutni glumci govorili o tome da li i u kolikoj meri treba priželjkivati komercijalizaciju pozorišta.

Sve u svemu, sasvim fino provedena dva sata.

Revija nosi naziv “U potrazi za smislom”, sastavljena je od 5 večernjih predstava eminentnih beogradskih pozorišta koje će se igrati u Dvorani “Park” i dve podnevne (besplatne) u Domu omladine (to su predstave za decu i omladinu). Jednu od ovih predstava, San o Balkanu prati i tribina “Komercijalizacija pozorišta”. Novost je anketa kojom će gledaoci glasati za najbolju predstavu. Detalji na sajtu CzKiO ili na fotografiji pored.

Ovako, unapred, čini se da je ovoga puta Centar za kulturu nadmašio prethodne sezone. Gledaoci će pokazati jesam li u pravu.

“Drama o Mirjani…” je priča o svakodnevici “običnih” ljudi. Njihovi životi su isprepletani, možda čak i u težnji da se stope i da se nikako ne razlikuju, jer razlike privlače pažnju i nisu baš tako dobre. Odlasci na posao, dolasci, porodične razmirice, stresne situacije i ponovo novi dan, sasvim sličan prethodnom i tako redom, do trenutka kada neka varnica zapali vatru promene, makar na nekoliko sati. Predstava koja nas podseća na mnogobrojne a za nas neprimetne živote koji se vode oko nas i ne ostavlja tako lep osećaj na kraju.

Glumačka ekipa solidna, Mirjana Karanović standardno dobra.  Scenografija na prvi pogled jednostavna, ali tokom predstave se iskazuje u svojoj neobičnosti. Sve u svemu, vrlo dobar 4

Roberta Takariča

“Šest i po muvanja” od samog početka vas teraju na smeh, sve od objašnjenja šta je “muvanje” (= zavođenje; dodvoravanje; upoznavanje s ciljem uspostavljanja neke vrste veze, naročito između dečaka i devojčica u školi; dosađivanje jednog pola suprotnom…
Takođe i teranje muva – I još Stavljanje muve na udicu…) i zašto ih je šest i po a ne sedam. Napisana kao da je zaista i pisala devojčica od 13-14 godina, ova knjiga dočarava sve one neugodne a ipak neprocenjive situacije koje smo i sami doživljavali u osnovnoj školi.

Toplo preporučujem, za sve uzraste. Odlična za pretvaranje lošeg raspoloženja u nasmejan dan

Jedan od spotova koje pominje Gaga Đermanović u svom postu sam videla juče na Fox Life televiziji, ali se ne sećam da sam videla bilo kakve oznake Komercijalne banke, što u ovom trenutku nije ni važno. Važno je da se ovim postom i ja pridružujem akciji u kojoj su već učestvovali Ivan (inicijalna ideja), Miloje, Zubarica, Šaputalica, Deda Bor, Mahlat,  Tetka, Peđa Milićević, Dragan Varagić, Sandra Kraviz, … valjda nikoga nisam zaboravila …

Pa da krenemo redom:

Stop trgovini decom, organizacija Astra – Anti trafficking action

Mali VEliki ljudi

Bolje da znaš

Ujedinjeni protiv droge – poruka za roditelje!!!

Osobe u razvoju – kampanja organizacije Dečije srce

I na kraju, ali ne najmanje važna, već ranije pominjana Bitka za bebe

Toliko od mene, za sada. Idemo dalje u neke nove pobede. A i svi vi koji imate medijski prostor, možete da se priključite akciji – u naslovu naglasite da ustupate prostor, postavite linkove ili video-spotove u tekst, emisiju ili već u prostor kojim raspolažete i poruku prenesite dalje.  Hvala još jednom za vreme i napor.

Knjiga je obimna, skoro 600 strana, ali to nije razlog  zbog čega sam je čitala jako, jako dugo. Efektivno, to moje čitanje tačno i odgovara broju strana ali su bile velike pauze između dva čitanja. I ne, knjiga nije dosadna, bar meni nije bila. Ali da krenem polako:

“Muzej nevinosti” je roman o Kemalu i Fusun, njihovoj nesrećnoj i na trenutke nemogućoj ljubavi, o Istanbulu kao pozornici na kojoj se igra ova neobična predstava. Kemal, stegnut društvenim i porodičnim vezama ne želi da raskine veridbu sa devojkom iz odgovarajućeg staleža iako se zaljubljuje u Fusun, siromašnu daleku rođaku. Nemogućnost da bude sa Fusun preživljava tako što počinje opsesivno da skuplja sve sitnice koje ga, na bilo koji način, podsećaju na nju. I tako godinama.

Roman je pomalo putopisan, pokušavala sam da se prisetim delova Istanbula koje Pamuk opisuje, tužan, poučan, ali na neki način daje nadu da može da se preživi i jako velika tuga. Pre ili kasnije.

Jedan od sponzora BlogOpena-a bio je i VIP. Na njihovom štandu sam i videla ovaj tablet računar sa tastaturom. Jako je elegantan, boje čokolade (mmm) i ima odlične performanse (rekao mi Dejan koji mi je i skrenuo pažnju na Transformera a ja mu sve verujem naročito kada je tehnologija u pitanju).  Težak je 675gr, ekran ima dijagonalu 10.1″, baterija može da radi 9 sati bez a 16 ako ga koristite sa tastaturom i još svašta nešto.

Kao višegodišnji zadovoljni korisnik VIP mreže, ostaje mi da sačekam uslove uz koje će ovaj lepotan da se useli u moj život. U inostranstvu košta 399$.

Nekako smo još prošle godine Dejan i ja prećutno dogovorili da i ove idemo na BO. Naravno, Miholjsko leto se uzjogunilo i odustalo u trenutku kada smo krenuli u Novi Sad – 7°C kiša i tmurno nebo. Ipak, nije bilo dovoljno hladno da nam pokvari raspoloženje. Tajming je bio savršen, pa smo stigli na vreme da se prijavimo i popričamo sa poznanicima iz virtualnog sveta pre početka konferencije.

Program je bio mnogo bolji nego prošle godine. Prvog dana, najupečatljiviji su mi bili StartUp projekti, Natasa Friis Saxberg i naročito Simone Brunozzi. Tokom konferencije sam imala dovoljno vremena za meni omiljeni deo BO – kada pogledam po sali a skoro svi, iako su predavači na bini i uz pomoć slajdova ukazuju na određenu poentu, gledaju u telefone ili lap-topove. A na twitter wall-u komentari, podrška, citati ili smehotresna osveženja (Mama, mama, vidi me na twitterwallu sam!!!, Eniac ) Relativno kratka pauza, za šetnju, kupovinu i još po nešto, mali odmor i zajednička večera. Pivnica Gusan, Mooshema, Roman, Deda Bor, Walter, Miloje, Aurora, Dadica, Vlada Cerić (@vladaceric), Marko Herman … mora da sam nekog zaboravila … ukratko dobro društvo, fina klopa, odlična torta i sjajno provedeno vreme. Super

Drugi dan – Rick Falkwinge, više predstavljanje političkog programa nego blogovanja, neka (ne)odgovorena pitanja i malo probijanje termina. Zatim najmlađi Deda na blog-sceni, preopširan kao i uvek (prosveta ), ali ko njemu da zameri? Deda toliko voli blogovanje da bi mogao o tome da priča ceo dan + što u svemu traži nešto lepo Zbog Dede malo poremećen tajming, ali ipak sve fercera.

Nastavak – Hasan Elahi u zelenim japankama i sa postignutom poentom u borbi sa FBI-om. Da ne prepričavam detaljno, ono što bih izdvojila iz programa drugog dana – Blog Open Short, posebno izlaganja Nedima Šabića, Mitea Kuzevskog i Miloja Sekulića. Bojan Đorđević je imao konkretne i korisne savete (gadžeti) i Borislava Tomasović – malo o sajtovima posvećenim zdravlju, kako jeste a kako treba da bude. Posle, proglašenje najboljih blogova (Gago, majstore ) i kraj.

Sve u svemu, odlična konferencija, Tatjana i Marko bravo (naravno i svi ostali koji su učestvovali u organizaciji, volontirali, trčkarali okolo, snimali, pomagali kako su znali i umeli), gosti odlični, domaći još bolji, teme interesantne i korisne. Puno poznatih avatara se slilo u likove i osmehe. Mnogo pozitivne energije, smeha, opuštenih razgovora, twitova, postova i još mnogo toga. Već sad brinem kako da planiram BO 2012, pošto će biti radnim danima.

Pošto malo kasnim, veliki broj blogova je osvanuo na istu temu. Sve lepo popisala i obeležila Bosanka (ona mi je nekako promakla da se upoznamo, ali sledeće godine neće ) pa ko voli, ima puno da čita.

U okviru ove mаnifestаcije orgаnizovаn je međunаrodni nаučni skup nа temu ‘‘Zаjedničko u slovenskom folkloru” nа kojem učestvuje blizu trideset nаjeminentnijih nаučnikа iz oblаsti proučаvаnjа slovenske nаrodne trаdicije iz 11 zemаljа svetа. Progrаm mаnifestаcije podrаzumevа i dodelu Nаgrаde ”Mile Nedeljković” zа nаjbolju knjigu, objаvljenu u 2010. godini,  iz oblаsti sаvremene srpske folkloristike. Dobitnik nаgrаde zа ovu godinu je prof. dr Boško Suvаjdžić iz Beogrаdа, zа studiju Pevаč i trаdicijа u izdаnju Zаvodа zа udžbenike – Beogrаd. Nаgrаdа će svečаno biti uručenа u četvrtаk, 29. septembrа, u аrаnđelovаčkom Domu omlаdine. Mаnifestаcijа podrаzumevа i studentske istrаživаčke rаdionice iz oblаsti nаrodnog životа i trаdicije, folklorističke kurseve zа nаjmlаđe Arаnđelovčаne, nаstupe poznаtih srpskih muzičkih etno sаstаvа, kаo i revijаl bаlkаnskog etnološkog filmа. Ovа znаčаjnа mаnifestаcijа i nаučni skup reаlizuju se uz podršku Ministаrstvа prosvete i nаuke i Ministаrstvа kulture i informisаnjа Republike Srbije.

PROGRAM MANIFESTACIJE

Četvrtаk, 29. septembаr 2011.

Otvаrаnje međunаrodnog nаučnog skupа u аrаnđelovаčkom Hotelu ”Izvor” nа temu Zаjedničko u slovenskom folkloru u kojem učestvuje blizu trideset
nаjznаmenitijih proučаvаlаcа slovenske nаrodne trаdicije iz jedаnаest zemаljа (od 29.09 do 01.10)

Početаk rаdа studentske istrаživаčke rаdionice nаrodne trаdicije ”Mile Nedeljković” u šumаdijskom selu Brezovcu (od 29.09. do 01.10)

13.00h  Etno rаzglednicа, folklorističkа rаdionicа etno fotogrаfije zа učenike аrаnđelovаčkih osnovnih školа (koordinаtor Slаvišа Živković), Etno kućа,
Arаnđelovаc

19.00: Svečаnа dodelа nаgrаde „Mile Nedeljković“ zа nаjbolju sаvremenu srpsku folklorističku knjigu. Nаstup ženske vokаlne grupe „Mobа“ iz Beogrаdа, Dom omlаdine, Arаnđelovаc

Petаk, 30. septembаr

11.00h,  Zvonce, muzičkа folklorističkа rаdionicа zа omlаdince pevаčkih grupа аrаnđelovаčkih KUD-ovа, kаo i učenike osnovnih školа (koordinаtor dr Jelenа Jovаnović), Etno kućа, Arаnđelovаc

Subotа, 01. oktobаr

16.00 h Otvаrаnje izložbe Etno rаzglednicа (učestvuju polаznici folklorističkih rаdionicа Etno rаzglednicа i Zvonce), Etno kućа, Arаnđelovаc

19.00h, Revijаl bаlkаnskog etnogrаfskog filmа (stručni konsultаnt dr Vesnа Mаrjаnović), Dom omlаdine, Arаnđelovаc

Žiri u sаstаvu: аkаdemik Petаr Vlаhović, prof. dr Nenаd Ljubinković (predsednik žirijа), dr Jelenа Jovаnović, dr Brаnko Zlаtković i Jаsnа Bjelаdinović – Jergić, doneo je jednoglаsno odluku dа se nаgrаdа ”Mile Nedeljković” zа nаjbolju knjigu u oblаsti sаvremene srpske folkloristike (etnologijа i аntropologijа, etnomuzikologijа,usmenа nаrodnа književnost), objаvljenu prvi put u protekloj 2010. godini, dodeli prof. dr Bošku Suvаjdžiću iz Beogrаdа zа studiju Pevаč i trаdicijа u izdаnju Zаvodа zа udžbenike – Beogrаd.

Nаgrаdа podrаzumevа plаketu s likom Milа Nedeljkovićа,u izrаdi аkаdemskog vаjаrа Ljubiše Mаnčićа iz Beogrаdа, kаo i novčаni iznos, dok će svečаno biti uručenа u četvrtаk, 29. septembrа u 19.00 čаsovа, u Domu omlаdine u Arаnđelovcu.

Progrаm dodele nаgrаde ”Mile Nedeljković”, ove godine, deo je šire međunаrodne nаučno-kulturne mаnifestаcije pod nаzivom ”Dаni slovenske nаrodne kulture”, kojа se krаjem mesecа septembrа održаvа u Beogrаdu i Arаnđelovcu.

Nаgrаdu ”Mile Nedeljković” dodeljuje Udruženje grаđаnа ”Bаštinа i budućnost – Arаnđelovаc 1859”, pod pokroviteljstvom Opštine Arаnđelovаc, uz podršku Ministаrstvа kulture i informisаnjа Republike Srbije.

Ovo je drugi put ove godine da su aranđelovčani imali priliku da čuju i vide Boru Dugića uživo. Prvi put, na Sretenjskoj akademiji, svirao je mnogo kraće ali dovoljno da se nasluti koliko umeće u sebi ovaj umetnik nosi. Tadašnji koncert je bio profesionalno odsviran ali nekako zvaničan i krut, valjda i zbog same prilike kojoj je bio posvećen.

Bora Dugić je na ovom julskom koncertu briljirao, bar je meni ostao takav utisak. Imala sam negde i program koncerta, ali je verovatno nestao u akciji pripreme fioka i radnih stolova za novu školsku godinu. Ukoiko se pojavi, napisaću imena svih kompozicija koje je izveo. One koje sam zapamtila su: Igra skakavaca,  Pismo nerođenom detetu koju mogu uvek da slušam i uvek da se rastužim i raznežim, Hora Stakato (Grigoras Diniku),… Svaka od njih izvedena na Borin način i sa voljom i snagom koju on ima a koja je izatkana od ljubavi prema ovoj zemlji i njenoj muzici.

Četvrti festival knjige svečano je otvorio prof dr Miomir Petrović, dramaturg, teatrolog i pre svega (bar za mene) pisac. Posle zvaničnog otvaranja izložbe Muzeja, štanda aranđelovačkih izdavača i izložbe likovnih umetnika predstavljeno je izdanje IP Laguna,  najboljih priča Ive Andrića, tematski raspoređenih u šest knjiga. Ovu ediciju je predstavio Dejan Mihailović, urednik u IP Laguna. Tokom promocije, delove iz “Znakova pored puta” čitao je dramski umetnik Siniša Ubović.  Kombinacijom predstavljanja knjiga i čitanja odlomaka obeleženo je pedeset ogdina od kada je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost.

Drugog dana Festival je sa programom počeo ranije nego inače. U 11 sati svoje pesme kazivao je Mošo Odalović, poznati dečiji pesnik. Na žalost a i na sramotu direktora škola, učitelja i nastavnika srpskog jezika, publike nije bilo skoro ni za lek (ćerka moje drugarice i moja ćerka) iako je Mošo Odalović autor mnogih divnih pesama za decu (“Mama je glagol od glagola raditi”), sjajan je govornik i potpuno pozitivan.

Drugi deo programa drugog dana počeo je književnom radionicom Miomira Petrovića o kreativnom pisanju. Pažljivo sam slušala i zapisivala, pa koga zanima da zna da imam beleške Dalji tok programa: (kao što se vidi na fotografiji plakata dole u galeriji fotografija)

• Vladeta Kolarević, aranđelovačkI istraživač na polju etnologije, živa enciklopedija naših porodica i naselja, uz pomoć Ivana Zlatkovića predstavio svoju knjigu “Proštena molitva”
• Zoran Živković, sinonim za naučnu fantastiku i fantastiku uopšte, jedan od pisaca čija su dela prevođena na više jezika i koji je popularniji u Evropi nego kod nas napravio multimedijalnu prezentaciju svog rada,
• Ružica Sokić, predstavila svoju zbirku priča “Strast za letenjem”
• Muzičko poetski recital Pozorišta sa Terazija, dobar odabir pesama i prijatan glas kao jagoda na šlagu od torte.

Bila sam na Trgu tokom celog dana i prisustvovala svim promocijama. Mogu da kažem da sam zadovoljna kako je sve to organizovano, kako je izgledalo sa strane i koliko je publike bilo.

Ovaj Festival, pored dobrog programa, za mene će ostati u sećanju po ljudima sa kojima sam provodila vreme između promocija. Dakle, Miomir Petrović, Dejan Mihailović, Siniša Ubović i na kraju ali ne najmanje važna Ružica Sokić, (pored mojih dragih prijatelja odavde a oni će znati o kome govorim) obojili su ova dva dana finim bojama razgovora koji se ne svode na vremensku prognozu i prirodne lepote ali opet dovoljno svakodnevnim da smo zajedno učestvovali u njima.

Mala digresija: prošle godine, negde u ovo doba godine, išla sam sa Jelicom (tada je imala nešto manje od 17. godina, dakle 16+) da potpišem zahtev za izradu lične karte. Ali, samo ja, dakle JEDAN roditelj.

Ovih dana krenemo u proces za Čedinu novu ličnu kartu (prim. LK koja je istekla je isto biometrijska i ima važeći biometrijski pasoš, urađen prošle godine). Pogledam na sajt (negde dole na dnu strane) a i već sam znala zbog sopstvenog iskustva od pre par meseci da je potrebno poneti izvod iz matične knjige rođenih (na uvid), važeći biometrijski dokument (pasoš), fotografiju 5x5cm i naravno uplate i to sve ukoliko se preuzima fotografija sa pasoša- nema zakazivanja, fotografisanja, “samo’ se sve preda na šalteru. Sve lepo spremim i pošaljem sina (trenutno ima 16+ godina, ) i muža da se bakću sa birokratijom. Negde oko podne, zove me muž tj. skoro pa reži:  “Mora da se izvadi drugi izvod, na ovom piše da je oslobođen plaćanja takse, mora da bude onaj za koji je plaćena taksa i treba OBA roditelja da potpišu zahtev za izradu LK.”

Stvarno sam poludela, kao prvo  Čedin izvod je onaj “trajni”, roze, uopšte nisam ni pogledala da li je taksa plaćena ili ne, te izvode sam izvadila prošle godine ne znam ni ja više zbog čega i ne shvatam, ako se uzima samo na uvid jer u bazi postoje svi njegovi podaci zašto mora da bude plaćena taksa - još jedan način da se uzme novac od naroda, šta li?!? Potpuni bezobrazluk. Kao drugo on sada ima 9 meseci manje nego Jelica prošle godine kada sam samo ja išla da potpisujem te zahteve ili šta već i ne razumem zašto sada treba da budu prisutna OBA roditelja iako na sajltu lepo piše: “roditelj” . Kao da smo svi mi okačeni negde i čekamo samo priliku da odemo u policiju na ludu zabavu! Baš sam poludela! Baš.

U Aranđelovcu se od 1974. godine a u okviru Smotre umetnosti “Mermer i zvuci” održava Simpozijum Svet Keramike (namerno naglašavam ovaj podatak jer se samo na par mesta to može pročitati/čuti a javnost van Aranđelovca verovatno ne povezuje Simpozijum sa Smotrom). Od 1983. godine Narodni muzej u Aranđelovcu preuzima brigu o umetničkim delima koja nastaju na ovom Simpozijumu, od čega počinje da se formira zbirka. Ljubica Ranković, istoričar umetnosti (sada u penziji) je godinama vodila računa o ovoj zbirci (obeležavanje, fotografisanje, katalogizacija, smeštaj i šta sve već spada u taj deo posla) a Tanja Vićentić je odabirom umetničkih dela prikazala promenu i/ili razvoj umetničkih izraza u oblasti keramike.

Moji favoriti sa ove izložbe su Stabla Olgice Jelić-Kucina iz 1988. godine i Kanjon Tijane Dujović, iz 1990. a kao potpuni laik na ovom polju, mogu samo da kažem da izložbu treba videti (kao šta ja uradih u petak) i poneti sopstvene utiske. Izložba traje do 25. avgusta 2011. (Fotografiju sam uzela iz albuma sa FB profila Muzeja)

Pesme koje peva Miroslav Ilić slušam samo na svadbama i sličnim prilikama gde ne mogu mnogo da utičem na izbor. To ne znači da su to loše pesme, jednostavno nisu moj izbor. I zbog godina koje imam (Miroslav je započeo karijeru one godine kad sam se ja rodila ) i tokom kojih sam ovde-onde slušala te pesme, dobar deo znam napamet a većinu prepoznajem. I upravo se o tome radi – inspirisana skorim događajem koji samo u tragovima podseća na ovaj, htela sam ovo da kažem – uprkos umišljenim intelektualcima koji prezrivo gledaju na sve što je van njihove struke (a najčešće ni sami ne rade u struci ali to je neka deseta piča), uprkos svima onima koji traže čepove za uši kada čuju neke od njegovih pesama, uprkos fenserima koji prevrću očima kad se pomene ovaj pevač on traje već skoro 40 godina. Hej, 40 godina!!!

Sada 98% posto stanovnika Srbije zna ko je M. Ilić, za 40 godina i dalje će se pevati neke njegove pesme i lečiti slomljena srca uz vino i polomljene čaše (ko to tako radi),  a velikog broja nas, osim naših najbližih, niko neće da se seća. Dakle, Miroslave, svaka čast!

E, da, kažu da je bio dobar koncert, ja nisam bila