Posle višesatnih bezuspešnih telefonskih poziva, koji su se ponavljali iz dana u dan, negde početkom oktobra, dakle mesec dana po poručivanju udžbenika, odlučim da počnem da zovem redom brojeve koje sam našla na internet strani Zavoda. I na kraju mi se javi ljubazna teta iz kabineta direktora. Opričam ja njoj slučaj i ona me opet uputi na iste brojeve. Na moje podrobno objašnjenje o nejavljanju ona mi da direktan telefon šefa prodaje. Posle nekoliko poziva, javi se čovek i taman kad je hteo (opet) da mi da one iste brojeve, ja ga prekinem, pojasnim, on mi izdiktira neki treći broj i kaže koju finu tetu da tražim. Okrenem ja teško dobijeni broj i neka od finih teta mi prebaci lokal i posle slušanja muzike mi kaže da je lokal zauzet. Kad sam je treći put pozvala (zauzet lokal, šta da se radi) ona mi da još jedan broj da njega zovem i tražim onu istu finu tetu na koju me je uputio šef. Iz trećeg puta, dobijem (konačno) finu referent – tetu. Pogleda ona u kompjuktor i kaže kako je 14.9. fakturisana a 15.9. prosleđena porudžbina na moje ime.

Pobesnim ja, jer sam u trenutku ukapirala da je drage nam poštare(ke) mrzelo da pošalju obaveštenje da je paket stigao. S tim da znam da su mojoj mami dva puta vraćali paket jer ga nije podigla u roku od 4 tj. 1 dan (iako su dužni da drže paket 5 dana od primitka obaveštenja) stvarno poludim. Koliki je problem napisati nekoliko reči na kartončić i dati ga poštaru, koji svakako prolazi pored moje kuće svakoga dana?!?

I da, fina teta iz Zavoda mi je rekla da je jednostavnije da kupim knjige u knjižari ako imam način (do tad su sve gužve prošle) nego da mi oni, u gomili paketa koje je pošta vratila, nađe moj paket i prosledi. Plus što im je nedostajalo dve knjige koje su u knjižari imali.

Sve javne službe su nam … ih … ne zna se koja od koje bolje i efikasnija …

Pravila sam ove kiflice i mogu vam reći da su sjajne. I slane i slatke su bile odlične. Doduše, ja volim testa pa nisam reper za to, ali su stvarno dobre. Retko ostane viška što dovoljno govori o ukusu (ili dovoljno izgladnim familiju pre večere )

Držala sam se sasvim recepta s tim da sam “kašika” šećera ili soli shvatila kao kafena kašičica i bilo je sasvim po meri.

Na fotografiji su slane, ali nisu posute susamom, što je jedna od varijanti

Potrebno je:

• 4 šoljice pirinča
• 700-800gr fileta vijetnamske somovine (u AR-u ima u Fortuni, ne znam za druge gradove) u zavisnosti od broja osoba koje su planirane za ručak
• 50 gr kačkavalja
• začini po želji (moj izbor začina: so, začin c, malo đavoljeg bibera (mešavina začina za roštilj) i bosiljak)

Obariti pirinač u slanoj vodi. Sipati ga na dno podmazane vatrostalne činije ili đuvečare (koristila sam maslinovo ulje ono uvek lepo ide uz ribu), naliti sa vodom da ogrezne skoro do vrha, preko poređati začinjene filete,  narendati kačkavalj i peći na 230°-250°C oko 30 minuta. Ako se koristi posni kačkavalj, komplet posan obrok.

Spremala sam ovo juče, ostavila u rerni da bude toplo dok se ukućani okupe i otišla da se spremam za slavu. Kada sam sišla u kuhinju da napravim fotografiju, mangupi već pojeli skoro sve što je svojevrstan kompliment.

A kad vidim kakve probleme ima Gaga Grne sa kradovima što recepata što fotografija, možda je i bolje…

Romani koje je pisala često okarakterisani kao “lako štivo”, “sladunjave priče” imaju dve velike vrednosti – kao prvo, precizno opisuju život u Srbiji između dva rata i to život srednjeg sloja građanstva a kao drugo ali ne manje važno, uvek se čitaju, što u današnje vreme kada  je pisana reč prilično zapostavljena nije zanemarljivo.

Serija “Ranjeni orao” bila je (i još uvek je čini mi se) jako popularna. Meni lično, bila je odmor od svih onih serija vezanih za savremeno doba koje me samo umore podsećanjem u kakvom svetu/okruženju živim  a to nije ono što očekujem od TV serija.

Naravno, ovo je sve jer sam juče na Sajmu knjiga videla njenu biografiju “Obožavana i unižena” autorke Miljane Laketić (izdanje Aleksandrija Globosino) a i najavu da će “Glumci serije Greh njene mame potpisivati knjige” što mi se učinilo malo, hmm onako, bez veze. Mislim, što bi oni potpisivali njenu knjigu, ali ‘ajde sve u svrhu reklame.

Film je sniman tokom prošle školske godine, montiran negde od marta pa do početka leta i prikazan sinoć, mislim u okviru proslave 50 godina postojanja ove osnovne škole.  Traje oko 40 minuta, ima nekoliko glavnih uloga (stvarno ne bih mogla da kažem ko je glavni glumac) – Milica Lazarević, Jovana Ivanović, Bojana Nikolić, Nevena Savić, Čedomir Milovanović, Nemanja Lazarević, Aleksandar Mihailović i prilično epizodnih uloga. U filmu su učestvovali i učitelj Blaža Kuborović i nastavnik Dejan Bajović a u epizodnim ulogama su se pojavili veroučitelji Srećko i Miljan. Specijalni gost filma bio je i glumac Miodrag – Miki Fišeković. Detalji su na sajtu sekcije MIC PICTURES.

Sve u svemu, vidi se da je film proizvod školske filmske sekcije ali se i vidi da su mnogo bolji u odnosu na prethodni poduhvat. Snimanje filma je svakako bilo sjajan način za korišćenje slobodnog vremena. Mnogo važnije je koliko su svi glumci utkali sebe u taj svoj projekat. Mogu samo da kažem, BRAVO za sve.

Koga zanima – trailer

• 700gr pilećeg belog mesa, isečnog na šniclice
• 500 gr pečuraka
• praziluk ili glavica crnog luka
• 1/2 l mleka
• 3 kašike brašna
• 50g kačkavalja
• mali puter

Pileće belo meso obariti u slanoj vodi. Napraviti bešamel sos (na kocki putera propržiti 3 kašike brašna, dodati 1/2l mleka i skuvati sos) a u posebnom sudu izdinstati na malo ulja pečurke iseckane na listiće pomešane sa iseckanim prazilukom. Na dno đuvečare (ili vatrostalne posude) staviti pečurke, meso provlačiti kroz bešamel sos i ređati preko pečuraka. Kada se sve poređa preliti odozgo ostatkom sosa. Narendati kačkavalj odozgo i ispeći.

Nataša je majka Dejanove školske drugarice, koja se družila sa drugaricom moje mame pa sve tako u krug Znam je preko 30 godina i jedna od stvari koje o njoj znam je da je velika domaćica. Kao svaka prava vrednica, Nataša svako jutro ide u nabavku, što u prodavnice što na pijac i jako često svrati i u biblioteku i onda je mi pitamo šta planira da sprema tog dana i ima li kakav predlog za nas. Tako sam ja i odlučila da ovde objavljujem njene recepte da se ne zaborave.

Tek da dodam, kao detalj, najlakše načine za merenje :

• mala šoljica od kafe (iz kojih su pile naše mame dok nije postalo moderno piti kafu iz velikih šolja ) je 100 ml
• plastična čaša od jogurta je 200ml
• ravna kašičica sadrži 5gr
• ravna velika kašika sadrži 10gr
  
• za sve veće mere koristiti neki od pomoćnih sudova
  

Zlatiborska gibanica

Potrebni sastojci su:

• pakovanje kora za pitu (bolje jer su tanke)
• 3 jajeta
• 200 ml  jogurta
• 200 ml ulja
• brašna koliko stane u dve šoljice za kafu ili u jednu čašu od jogurta
• 200 gr sira
• 1 kašika kajmaka (nije neophodan, zavisi kako ko voli)
• 1 kesica praška za pecivo

Priprema:

Umutiti 3 belanca u tvrd šne, dodati jogurt, ulje, brašno i prašak za pecivo i mešati dok smeša postane kompaktna. Ostaviti da se fil odmori pola sata. Posle toga ređati kore i premazivati ih sa pripremljenim filom (sa najmanje 3 kašike fila da cela kora bude lepo premazana) sve dok ne ostane fila za od prilike dve kašike. Preko poslednjeg sloja fila staviti još jednu koru i na nju staviti prethodno umućena žumanca pomešana sa sirom i kajmakom i urolati gibanicu kao rolat. Preko uvijene gibanice premazati ostatak belog fila i ispeći.

Valjda uspe

Kažu da je za menjanje klime potrebno ne znam koliko godina i da su to samo detalji koji ne mogu da se uoče tako lako,  međutim sve više imam utisak da to nije baš tako. Sećam se avgustovske vrućine koja topi asfalt u mojoj ulici do te mere da mi klompe ostaju u njemu, jeseni koja nas je sasvim lepo pripremala za  snegove koji su mi dopirali skoro do grudi i  zbog kojih smo imali produžene zimske raspuste.  Negde su nam nestali ono pravo proleće i jesen, iz zime uskačemo pravo u vrućine, bez obzira da le je februar ili maj.

Uzrok promene klime je to što ne vodimo dovoljno računa o prirodi i o generacijama koje treba da žive na ovoj planeti i posle nas. Sećam se jedne obrazovne emisije (da, bilo je mnogo takvih emisija kad sam ja išla u školu  ) o vodi u kojoj su uz animaciju pokazali da svako ko ne zatvori česmu dok pere zube tokom celog života uludo potroši jedno omanje jezero vode. Činjenica da mnogo ima onih koji ne zatvaraju vodu dok se tuširaju (odgovara im temperatura vode pa da se posle ne muče da je opet nameste … ) dovoljno govori o nivou sebičnosti i kratkovidosti kod ljudi. Da ne pominjem plastične kese i flaše koje leže svuda okolo, dezodoranse i sprejeve koji utiču na ozonski omotač i sl. (neću se baviti velikim zagađivačima jer na to ipak  ne mogu da utičem).

Klima se menja kao posledica zagađenja. Ne verujem da sve može da se dogodi za nekoliko dana kao što smo videli u filmu “Dan posle sutra” ali verujem da je mnogo u našim rukama da sprečimo da se tako nešto dogodi, makar i za ko zna koliko vremena. Mislite o tome.

Film koji se u originalu zove “The Secret Life of Bees” je fin. Ne bih upotrebila jaču reč jer na mene nije ostavio ni blizu tako primetan utisak kao knjiga. Iako je prošlo više od 3, možda i 4 godine od kada sam pročitala knjigu, još uvek se sećam opisa i detalja koji knjigu čine iznad svega nežnom, mada u nekim momentima i realno surovom. U filmu toga nema, ili ja kao neko ko je znao celu priču unapred nisam to videla (šta ću kad mi dobro pamćenje).

U svakom slučaju, ko voli priče o tome kako ljubav uvek pobeđuje, bez obzira gde i kada se radnja filma odvija i o kakvoj se ljubavi radi, treba da ga odgleda.

Ne znam šta bih rekla. Ne bih počinjala o svemu onome što se dešavalo pre 9 godina, o sadašnjoj situaciji, o svim izneverenim željama i nadama. Mislim da je dobra prilika da se (opet) setimo jedinog čoveka koji je možda mogao nešto da uradi, da je ostao živ i amaneta koji je ostavio a Dejan lepo stavio na sajt tako da je dostupno u svakom trenutku za preuzimanje.

Srbija je stala.

Čekajući Godoa (iliti jaču i težu mi polovinu) nisam odgledala film koji je četiri večeri prikazivan u aranđelovačkom bioskopu nedugo posle beogradske premijere. A onda juče, u bioskopu Balkan, ukupno nas petoro gledalaca (skoro privatna projekcija) odgledasmo film.

Film je dobar. Realan (mada sam čula komentare da je surov, krvav i sl. a kakav bi bio film o ratu nego krvav?). Sasvim dobro odslikava glavnu crtu nas Srba “Nek’ komšiji crkne krava”. Džabe ljubav, dobrota, posvećenost, realnost, džabe sva plemenita osećanja kada se sve radi “u zinat” (ili kako se to već piše, nikad nisam savladala tehniku pisanja tog vrlo korišćenog izraza i načina ponašanja).

Ko nije gledao, neka odgleda i sam donese sud o tome. Ja bih mogla da ga gledam opet. I da se nadam (kao Mujo ili ko već u nekom vicu) da će Gavrilo da nauči da ne sažaljeva sebe i svi da žive srećno i zadovoljno od početka pa da film govori o nekim sasvim drugačijim životima.

\”Sveti Georgije ubiva aždahu\”

Ranije sam problem udžbenika rešavala tako što bih u junu, odmah po završetku školske godine, napravila spisak udžbenika za sledeći Jelicin razred, prosledila bratu koji radi blizu velike knjižere Zavoda za udžbenike i već u julu su knjige bile u radnom stolu.

Obzirom da znam kakve su sada gužve u knjižarama Zavoda za udžbenike, ja odlučim da sve lepo naručim preko interneta. I tako i bi. Još 5. septembra!!! Onda sam zvala jedan od telefona Zavoda, ljubazna teta mi dala tri broja koja treba da zovem, jedva dobijem neku drugu tetu na jednom od njih, koja mi kaže da je direktan telefon 011/30-51-950 (jedan od pomenuta tri) ali taj broj je ili zauzet ili se niko ne javlja. Ako mi ne verujete, probajte i ako se neko slučajno javi, pitajte šta bi sa mojom porudžbinom

Duh vremena – Zeitgeist je dokumentarni film koji svako od nas treba da pogleda. Objašnjava mnogo toga onima koji veruju da se iza svega na ovome svetu krije čovek a ne neka božanska sila. Onima drugim takav jedan film (a valjda niti bilo šta drugo ) ne može da poljulja veru pa mogu da ga odgledaju tek da budu u duhu vremena. Obzirom da je Dejan o tome već pisao, da se ne ponavljam, sve možete pročitati ovde. Ja nisam stigla da odgledam drugi deo ali uskoro ću pogledati i to.

Vojvotkinja (The Duchess) je film rađen po istinitom događaju. Džordžijana, devojka iz krugova dovoljno visokog roda da može da se uda za vojvodu od Devonšira postaje vojvotkinja. Njen život nije ni malo nalik onakvome kakvim ga je zamišljala. Sebe pronalazi u ekstravagantnim odevnim kombinacijama i bavljenjem politikom. I ..

Pogledajte sami.

Te asocijacije dovele su me do zaključka da smo mi jedan tužan mada talentovan narod. Svi naši uspesi proizvod su neke tuge: naše najlepše narodne pesme tužne su, čak tragične. Naši najviše nagrađivani i čitani pisci su pisali o tugama koje su proizvod nekih okolnosti u našoj ili sopstvenoj istoriji, najbolji pesnici su pevali o nesrećnim ljubavima, nesrećnim životima, pesme koje se najduže zadržavaju u “ušima” su balade prepune jada. Skoro svi naši sportski uspesi su osveta za neke pretrpljene neuspehe (opet, tuge) i tako u krug, možda baš u svim oblastima života. Sve  u svemu, tuga.

Zajdi, zajdi on YouTube

Oko otoka je roman koji pokriva život dve generacije, majora Dušana Bulatovića koji je osuđen na četiri i po godine “rada” na Golom otoku (”Greške su moguće“), njegove supruge Anđe i dece Kostje i Branke. Čitavi njihovi životi obeleženi su sa te četiri godine tišine, izolacije i muke. Posle zatvora bilo koje vrste čovek se menja pa se Dušan promenio, Anđu celog života muči savest zbog poteza koji je odigrala jer je na to bila primorana, Kostjino buntovništvo i njegov čitav život rezultat je Golog otoka.

Knjiga se stvarno čita u dahu. Pisana je u vidu kratkih opisa događaja (nekoliko strana) pod određenim datumom,  povezuje sadašnjost i prošlost.  Kao što i  uživo Vanja Bulić govori lako i interesantno, rečnik romana je bogat ali jednostavan, tako da ne zamara nego vodi dalje. Istinitost priče poražavajuća. Sve u svemu, odličan roman. Onaj za “iz-ruke-u-ruku”. Svakako preporučujem.

Kiša je padala od 13 do 15h sa malim prekidima ali je i to bilo dovoljno da rastera predstavnike izdavačkih kuća. Bilo je i vetra i prilično hladno u odnosu na četvrtak i petak (sa 34-5° na 19°, malo li je?) pa ih u potpunosti razumem. Ali mi je trg bio nekako pust i prazan bez njih.

Program je počeo u 17h, kao što je i planirano i odvijao se i brže nego što je bilo predviđeno. Valjda su se i učesnici malo smrzli pa ubrzali. To je izgledalo ovako:

17h – Promocija zbirke pesama Zorice Ćiraković Povratak, gost Miljurko Vukadinović.

17:30h -O romanu Nenada Popovića Prst za u oko govorili autor i mr Ivan Zlatković.

18:00h -O nagradnom konkursu“Laza Lazarević” Kulturnog centra Šabac govorila je Branka Todorović.

18:30h – Promocija zbirke pesama Voda i koren Vladimira Tešića koji se malo zbunio, odustao sasvim od razgovora, pa sam ja morala da priskačem u pomoć i da pročitam nekoliko pesama da pesnik ne pobegne posle tri minuta.

19:00h – Vasa Pavković govorio je o književnom radu Gordane Kuić a autorka je pročitala pripovetku Plave noge koja je deo zbirke pripovedaka koja je u pripremi.

19:30h – “Konačna istina” roman Veroslava Rančića govori o knezu Pavlu i kneginji Olgi, o njihovoj ljubavi i svim teškim trenucima koje su prebrodili zajedno. Podatke za roman autor je, kako nam je sam rekao, dobio od Jelisavete Karađorđević. U ime izdavača govorila je Slobodanka Beba Moravčević.

21:00h - Koncert ansambla “Renesans”  bio je poslednja tačka Festivala.

Sve u svemu, nije bilo loše. Šteta što je vreme pokvarilo ugođaj letnjeg festivala, ali valjda bude bolje sledeći put. Nije bilo mnogo promene programa a i one koje su se dogodile nisu bile zbog organizacije već tbog učesnika, koji su po pravilu javljali u poslednji čas (ili uopšte nisu ni javljali) da ne dolaze. Još da se odmorimo i super, možemo u nove radne pobede

Program je počeo u 17 časova, po planu. Učesnici su bili uglavnom tačni ali je bilo i onih koji se nisu ni javili ni pojavili, mada čovek ne bi očekivao takvu neozbiljnost od predsednikha udruženja književnika, Srbe Ignjatovića, na primer.

Izdavači za sada zadovoljni, samo se svi plaše neke kiše koja je za sutra najavljena.

Detalji sutra.

Za danas je predviđen sledeći progam:

16:30 Promocija knjige Gorana Malbaše Snajperista

17:00 Predstavljanje književnog rada Ivana Zlatkovića

17:30 Razgovor o knjizi italijanske autorke Adele Macola “Aquae passeris” koja govori o Mileni Pavlović Barili.

18:00 Gosti iz Centra za kulturu i Biblioteke iz Han Pijeska i Vlasenice iz Republike Srpske.

18:30 Promocija romana “Poslednja laž” Jasmine Ane (Dereta)

19:00 Ivana Kuzmanović, autorka, će predstaviti svoje romane Manje od tri i Lemurova ljubav

19:30 Vanja Bulić napisao je novi roman Oko otoka koji će sam predstaviti. (Laguna)

20:30 Nerođen od oca Tatjane Milivojević predstaviće Vladeta Jerotić i Vladan Radoman.

21:30 El rithmo, koncert jezz, etno, latino muzika.

Program deluje sasvom ok, mada ja nešto sumnjam da će Vladeta Jerotić doći. Sinoć  je i Miša Janketić skoro zakasnio, i na ovoj sparini mi ne bi bilo čudno da i mlađi ljudi odustanu od dolaska.

Na Festivalu će biti predstavljen rad 17 autora, govoriće se o tri biblioteke, Muzej će imati izložbu keramike, a sve to začiniće Miša Janketić monodramom i grupe El rithmo i ansambl Renesans lepim zvucima.

Organizator, kao i prošle godine, je Centar za kulturu i obrazovanje, suorganizatori su: Narodna bilbioteka “Sveti Sava”, Narodni Muzej u Aranđelovcu i Turistička organizacija Aranđelovca.

Jedina mane je što se poklapa sa BlogOpenom a kao voditelj Festivala nikako ne mogu da odem u Niš

Ovoga puta njihovo izdanje koje mi je privuklo pažnju je Knjiga za svaku devojčicu. I stvarno je knjiga koju svaka devojčica od 9 do 19 godina treba makar da pročita ako ne i da ima. Ovo je knjiga koja može da olakša život i njima i okolini koju će poštedeti pitanja na koje same mogu da nađu odgovore koji su tačni, za razliku od (dez)informacija koje tinejdžeri najčešće prenose jedni drugima.

U knjizi ima sedam odvojenih celina: Šta je to pubertet, Čistoća je pola zdravlja, Nega tela, Šminka za početnice, Sve o kosi, Zdrava hrana – zdrava ti, U slobodno vreme. Skoro sve što jednu devojčicu može da zanima.

Kao i još neke knjige ovog izdavača, dobro štivo i za roditelje.

Tek i ja da proširim vest dalje.

Najboljim je proglašen grafit koji je upotrebljen kao naslov za knjigu a oni kojih se ja često setim su:

• Kad ja tamo a ono međutim.
• Najbolji epitaf za grob Džona Lenona: Lusi i ja smo na nebu, dijamanti su na sigurnom.
• Ko prvi devojci, sam u nju upada.

Naravno, moj primerak knjige je završio kod drugarice koja je htela “samo da prepiše neke grafite koji su dobra fora za sms poruke” i tome ima 7-8 godina. Možda mi se nekad i vrati.

Mane i Sota su kumovi, koji su u istoj sobi u bolnici pošto su pokušali da ubiju jedan drugog u direktom sudaru. Sestra Ana vodi brigu o svojim pacijentima a u tome joj pomaže i maser.  Kako stoji na pamfletu za predstavu, to “je priča o jednom, veoma neobičnom narodu, koji je na planetu Zemlju stigao odnekud iz mračnog kosmičkog prostranstva. Često, za sebe same, kažu da su nebeski narod… Ovo je priča kumovima, to jest o nama, a i o vama“.

Kažu da je najteže nasmejati publiku. Glumci sinoć nisu imali taj problem. Publika se smejala, najviše onim situacijama koje su uobičajene za nas, “nebeski narod” Naravno, iz svake takve situacije može se izvući pouka.

Obzirom da je ovo prva predstava ovog teatra, želim im još mnogo dobrih predstava i mnogo, mnogo više publike. Ili, kako se kaže u pozorišnom svetu : “break a leg” (valjda).

Sedele smo tako nas dve 7-8 minuta, sve u nadi da će neko doći da nas usluži. Jelica je predlagala da se pomerimo za neki sto bliže poslalstičarnici ne bi li nas neko video, ali sam ja valjda bila narogušena pa nisam htela. Par minuta kasnije, Jelica je odlučila da uzme stvar u svoje ruke i otišla je da naruči. Na njeno: “Izvinite, mogu li da naručim nešto, obzirom da sedimo već deset minuta i niko nas nije uslužio?” odgovor je bio: “Naravno, ali kad dođete na red”.

Naravno, ustala sam istog časa i otišla smo. Nisam imala snage da se raspravljam sa konobaricama, da imam duele sa vlasnicima ili šta već sve može da se izrodi iz takve jedne situacije ali verujem da im ovakva reklama ne treba.

Jedan od detalja koji mi je bio baš, baš, onako ukusan i nezaboravan jeste izlet u Podgoricu a zatim ponovljeni doživljaj u Budvi u bašti hotela “Astorija”, a zove se vulkano.

Kao što se vidi, to je kolač u obliku vulkana, peče se baš kada ga naručite, od čokolade je i punjen je nekim čokoladnim kremom. Služi se uz sladoled i ta kombinacija toplo+hladno je još jedan plus.

Naravno, svemu je kriva Jelica koja je htela pošto-poto da probamo i ovo čudo. I u trenutku kad su nas uvezali, zatvorili rešetke sa strane i sve ostalo mi rekla: “E, mama, meni frka.” A ja sam razmišljala da li odmah da počnem da vrištim ili da se pravim hrabra. Izabrala sam ovo drugo i stoički smo izdržale. Smejale smo se, vrištale i bilo je super. Malo je bilo neugodno kad smo kretali unazad pa preko glave, ali srećom kratko traje.

Tek da se zna, overila sam i to

Svi događaji u ovoj godini bili su nekako u vezi sa ovim jubilejem, makar tematski: proslava 140 godina Biblioteke, priredba predškolskih grupa vrtića, književne večeri, …

Julske svečanosti počele su u četvrtak izložbom starih fotografija u Muzeju, pa zatim promocijom nove knjige Dušana Čolovića (isto u Muzeju ali u organizaciji Biblioteke), da bi se nastavile u subotu otkrivanjem i osveštavanjem novog spomenika Knjazu Milošu, festivalom folklora Šumadijski opanak, takmičenjem Strongmen itd.

Svečana sednice skupštine opštine (bez kvoruma, naravno) bila je u nedelju u 12h, posle čega je usledio kratak umetnički program u kojem su učestvovali učenici prvog razreda O.Š. “Ilija Garašanin” (predstavljale su grb grada), KUD “Abrašević, Hor “Rastko”, Tanja Bošković i Nenad Maričić koji su čitali tekst Danka Popovića, pisanog specijalno za ovu priliku.

Šta reći? Obzirom da je tada gradska vlast bila na korak od “privremenih mera” (u međuvremenu korak je učinjen) cela prilika je izgledala fino. Svi učesnici su dobro odradili svoj deo posla. Umetnici Tanja Bošković i Nenad Maričić izvukli su koliko su mogli od prilično dosadnog, zbrda-zdola napisanog, kobajagi kritičkog a u stvari, po mom mišljenju, sasvim neprimerenog teksta. Većina prisutnih je imala zamerke na tekst dok su, sa druge strane, bili puni hvale za učesnike.

Trenutno se u Aranđelovcu čeka uvođenje privremenih mera i vanredni lokalni izbori, ali o tome nekom drugom prilikom.

Park se nalazi u centru grada, nepunih 100m od zgrade opštine i novouređenog trga koji se smatra centralnom tačkom Aranđelovca. Površina parka je oko 22ha. U njemu su očuvani i ređi primerci starog drveća a naročito topola, lipa, žalosnih vrba, jablana, kestena, hrasta, jele i smrče. Izvori mineralne vode su razlog zbog kojeg je park i nastao iz nekadašnjih baruština da bi sredinom tridesetih godina dvadesetog veka bio deo najbolje uređenog banjsko-hotelskog kompleksa u zemlji.

Zaštitni znak parka a do skoro i grada, hotel “Staro zdanje”, i dalje izgleda prelepo i impoznatno uz uslov da mu se ne približite na manje od 50m.

Pored svega ovoga posebnost ovog parka je što je on galerija na otvorenom i u njemu su raspoređene skulpture od venčačkog mermera, nastale u okviru Smotre “Mermer i zvuci” i njenog vajarskog dela, simpozijuma, “Beli Venčac”.  Najupečatljivije su: Cvet (Dušan Džamonja, 1970 ), Konjanik ( Kolja Milutinović, 1967), Njegoš (Matija Vuković, 1966), Goveče (Luka Tomanović, 1976) što ne umanjuje lepotu onih koje nisam pomenula.

Na samom ulazu u park nalazi se “Sfinga” (The Spynxs) Ivana Meštrovića koja je poklon Narodnog muzeja, Beograd a rađena je od kararskog mermera.

Pošto slike govore više od hiljadu reči:

www.flickr.com Bebika’s Park photoset

U proteklih godinu dana, u samom podnožju Bukulje, na mestu gde i pešačke staze vode ka našoj malo iskorišćenoj planinici, izgrađene su, jedna do druge, dve etno-skupine. Ne znam kako to drugačije da nazovem, jer ni jedna ni druga nisu dovoljno velike da (po mom mišljenju) samostalno ponesu naziv “etno-selo” a nisu ni jedinstvena celina da bi to bilo jedno etno-selo.

Poslednjih godina vrlo je aktuelna izgradnja ovakvih apartmana i soba, od starih vajata i kuća. I sve izgleda jako lepo.  Dovoljno je iznad grada da pruža prelep vidik na ceo grad a dovoljno blizu da, ako ste tamo proveli neko vreme, stignete u grad za kratko vreme. U pitanju su Divljakovac – Bajka (u originalu nazvan “Divljakovac” kasnije ga kupio vlasnik restorana “Bajka” iz Beograda i eto imena) i Brestovi i vizija (na sajtu ne stoji podatak da je u međuvremenu u brestovima otvoren i restoran tako da sada i oni imaju kompletnu ponudu).

Ko je u prilici, neka ode da vidi, prošeta i malo uživa u svežem bukuljskom vazduhu.

Film “Milioner iz blata” (Slumdog Millionaire) nikako nisam mogla da počnem da gledam. Uvek mi je falilo malo slobodnog vremena i malo dobrog raspoloženja jer sam znala temu i celu priču pa mi se nije počinjalo. Ipak, na odmoru su se stekli svi uslovi i film je zaista dobar. Malo mučan za gledanje ali dobar.

Priča počinje od kraja, kada momka koji je odrastao na smetlištima a ipak uspeo da zdrav i prav doživi nekih 19-20 godina i da se prijavi za indijsku verziju kviza “Želite li da postanete milioner?” pravo iz “vruće stolice” odvodi policija. Onda ga muče cele noći da bi otkrili kako je varao, obzirom da je znao odgovore na svih 14 pitanja postavljenih tokom jedne emisije a neko ko je rođen i odrastao u najsiromašnijem delu grada ne može da zna sve to. Tada im on prepričava svoj život i objašnjava kada i kako je saznao odgovore na pitanja.Vrlo realno je prikazano siromaštvo u Indiji, sukobi različitih verskih grupacija, kriminal, klasna raslojenost.

Eto, ako ovako nastavim, iako je odmor završen još prošlog vikenda, probudiću davno uspavanog filmofila u sebi

Kako sam maločas videla na Googlu, danas je rođendan jednog od najvećih genija rođenih na prostorima stare Jugoslavije, Nikole Tesle.

Ovih dana njega se setim kada u biblioteci traže roman “Nikola Tesla portret među maskama” Vladimira Pištala, koji je za taj roman dobio NIN-ovu nagradu za 2008. godinu. Ali koji god da je razlog zbog kojeg pomislim na njega, moja glavna misao je: “Kakav bi bio ovaj svet da je uspešno završio sva svoja istraživanja”?